INTERNACIONALNI UNIVERZITET U NOVOM PAZARU ENGLESKI JEZIK I KNJIŽEVNOST

Selma Slezović

Mističnost Edgara Alana Poa u delima „Gavran“ i „Pad kuće Ašerovih“ DIPLOMSKI RAD

Mentor:
Doc. dr Amela Lukač Zoranić

Novi Pazar, Mart, 2011. Sadržaj

Uvod 1. Život i rad Edgara Alana Poa 5 2. Mističnost u delima Edgara Alana Poa 7 3.1. “Gavran” 8 3.2. Mističnost u pesmi “Gavran” 9 3.3. “Gavran” kao kulturološki fenomen 17 3.4. “Pad kuće Ašerovih” 18 3.5. Mističnost u pripovetci “Pad kuće Ašerovih” 21 3. Mističnost u drugim delima i u životu Edgara Alana Poa 27 4. Zaključak 30
Literatura

Uvod Edgar Alan Po (Edgar Allan Poe, 1809-1849), jedan od najvećih pisaca Američke književnosti. Sve u njegovom životu je mistično, zagonetno i sablasno. Sve je obavijeno velom tame i obeleženo simbolima smrti. Vrlo malo stvari se u Poovim delima može sa sigurnošću utvrditi, jer se vrlo često susrećemo sa mističnim situacijama i pojmovima, koje sa teškoćom možemo utvrditi. Upravo te teme će biti obrađene u ovom radu, niti mističnosti koje je Edgar Alan Po pleo u svojim poznatim delima. To su teme mističnosti za koje je potrebno prethodno istraživanje ne bi li se iskristalisale. Lako možemo zaključiti da je Edgar posedovao visoku inteligenciju i ogroman talenat, kao I to da je tragična sudbina neupitno pratila, njegovu, inako preosetljivu ličnost. “Poove ličnosti, ili, bolje rečeno, ličnost Poa, čovek izuzetnih sposobnosti, čovek raslabljenih živaca, čovek čija vatrena i strpljiva volja prkosi teškoćama, onaj čiji je pogled upravljen oštrinom mača na predmete koji rastu pod njegovim pogledom – to je sam Po. A njegove žene, koje sve zrače, bolesne su i umiru od čudnih slabosti, govoreći glasom sličnim muzici, to je opet on; ili bar, svojim nastranim težnjama, svojim umom, svojom neizlečivom setom, one nose dobrim delom osobine svog tvorca. Što se tiče njegove idealne žene, njegove Titanide, ona se pojavljuje u različitim portretima rasturenim u njegovim malobrojnim pesmama; portretima ili, bolje reći, načinima da se oseti lepota, koje temperament piščev zbližava i stapa u nejasnu, ali primetnu celinu, u kojoj živi možda još nežnije nego drugde ta nezasitna ljubav za Lepim, koja je njegov glavni naslov, to jest izvod svih njegovih naslova zanaklonost i poštovanje pesnika.”
U ovom radu, biće obrađena dela “Gavran” i “Pad kuče Ašerovih”, zatim mističnost koju ova dela sadrže. Pored još nekoliko pesama, njegova najpoznatija pesma jeste “Gavran”, prevedena i na srpski jezik. Ovom pesmom, Edgar Alan Po je sebi stvorio ime, pokorio sebi milione obožavatelja njegove pisane reči. Istina je da neki Edgara smatraju genijem, drugi ga smatraju suviše depresivnim i mračnim, ali činjenica je da on i njegova dela i danas žive u kulturi, književnosti, kao jako bitan faktor, zatim u filmu i televiziji. Istražujući malo dublje o Edgaru, videćemo da se on pored pisanja pesama, bavio i pisanjem pripovedaka. Nisu to bilo kakve pripovetke, već kako navodi Isidora Sekulić “čudovišne pripovetke, ali u kojima sve užasne kombinacije, najzad, realistički skopčava i razrešava.” “Pad kuće Ašerovih”, smatra se najboljom Edgarovom pripovetkom, i najboljim primerom Edgarovog “totaliteta”, gde je baš svaki detalj povezan i jako bitan. Ovo delo se smatra Edgarovim najpoznatijim proznim delom, i remek-delom Američke gotske literature, jer zaista, Edgar je mnogo toga pozajmljivao iz gotske tradicije. Njegovo delo “Pad kuće Ašerovih” objavljeno je u septembru 1839 godine. Ova kratka priča u sebi sadrži pesmu “Ukleta palata”, koja je odvojeno objavljena u aprilu 1839 godine. G.R.Tompson je u njegovom uvodu dela “Poznata kratka dela Edgara Alana Poa” napisao da je “Pad kuće Ašerovih”, “priča koja je dugo slavljena kao remek-delo gotičkog užasa, ali je takođe remek-delo dramske ironije i strukturalne simbolike.” Po je bio moderan, možda isuviše moderan, srljajući svuda sam, bez ikoga, večito stavljajući u centar svega poeziju, vezujući je zatim za čovekovu dušu. On je imao svoju tačnu formulu, bio je bez religije, bez tradicije. Iako nije živeo dugo i nije napisao mnogo, Edgar Alan Po, što je napisao, pisao je samoniklo i potpuno precizno, sa gomilom međutajni, tako da svako njegovo delo stoji samostalno, za sebe, tako usamljeno. Za Poa, svuda je ponor. Svuda su ponorske radoznalosti i propadanje čoveka u bezdan, zaborav i smrt. U sledećim analizama i istraživanjima, pokušaćemo da makar delimično otkrijemo mistične tajne koje kriju dela Edgara Alana Poa.

1.1 . Život i rad Edgara Alana Poa Edgar Alan Po rođen je kao Edgar Po u Bostonu, Masačusets, 19.01.1809. kao drugo dete Elizabete Arnold Hopkins Po i Dejvida Poa. Edgar je imao starijeg brata, Vilijama Henri Leonard Poa i mlađu sestru, Rosali Po. Porodica Po potiče iz Škotske, gde je Edgarov otac Dejvid i rođen. Smatra se da je Edgar dobio ime po liku koji se javlja u čuvenoj Šekspirovoj drami “Kralj Lir”, u kojoj su njegovi roditelji (oboje glumci) imali priliku igrati 1809.godine. Edgarov otac napustio je porodicu bez reči 1810. godine, a majka Elizabeta preminula je godinu dana nakon toga. Dvogodišnjeg Edgara primio je u svoje domaćinstvo Džon Alan, uspešni Škotski trgovac u Ričmondu, Virdžinija, trgujući tada sa raznom robom uključujući duvan, tkaninu, pšenicu, nadgrobne spomenike i robove. Alanovi su bili hraniteljska porodica, Edgaru su dali svoje prezime (koje je njemu bilo srednje ime), ali ga nikada nisu formalno usvojili. 1815.god, Alanovi, uključujući Edgara otplovili su za Englesku. U Irvinu,Škotska, gde je Džon Alan rođen, Edgar je pohađao Gimnaziju u kratkom periodu, ne bi li se 1816.godine pridružio porodici u Londonu. Tu je studirao u internatu u Čelziju sve do leta 1817.godine. A srednjoškolsko obrazovanje je završio u Manor School, nedaleko od Londona. 1820.godine, Alanovi su se vratili nazad u Ameriku, u svoj rodni grad Ričmond, Virdžinija. U tom periodu, Džon Alan je nasledio oko 750.000 dolara u nekretninama od svog ujaka Vilijama Galta. 1826.godine, Edgar upisuje fakultet, na Virdžinijskom Univerzitetu, odsek za jezike. Ovaj Univerzitet imao je stroga pravila vezana za kockanje, alkohol, duvan i oružje, ali ova pravila su većinom bivala ignorisana. Dok je bio na studijama, Edgar se posvadio sa ocem Džonom, zbog kockarskih dugova koji su bili jedan od razloga što je izbačen sa Univerziteta. 1827.god. pridružuje se vojsci, lagavši o svom imenu i starosti. Stigao je sve do Vest Pointa, da bi nakon godinu dana bio izbačen zbog neizvršavanja dužnosti. O sledećem periodu Edgarovog života jako malo se zna, osim to da je živeo u Baltimoru, sa očevom sestrom. Napisavši kratku priču “Poruka u Boci” (Message in the Bottle), osvojio je 50 dolara i tada započinje karijeru pisca. Karijeru je započinjao u časopisu “Southern Literary Messenger” (od 1835. do 1837.), zatim u filadejsfiskim časopisima “Burton’s Gentleman’s Magazine” i “Graham’s Magazine” (od 1839. do 1843.). Tada i izlaze neka od njegovih najpoznatijih dela. Njegova prva zbirka pripovedaka, Priče iz Groteske i Arabeske, pojavila se 1840. godine, a sadrži jedno od njegovih najpoznatijih dela “Pad Kuće Ašer”. Mračna poema o izgubljenoj ljubavi, “Gavran”, donela je Pou svetsku slavu kada je izdata pet godina kasnije. Po je takođe bio aktivan književni novinar. 1835. godine, Po se ženi trinaestogodišnjom rođakom Virdžinijom Klem, koja će nakon nekog vremena od posledica tuberkuloze postati invalid i na kraju preminuti. Ovaj gubitak se smatra uzrokom Poovog nekontrolisanog alkoholizma. Slavna pesma “Anabel Li” (1849) posvećena je Virdžiniji. Godine 1848, jako depresivan i u prevelikom očaju, Po pokusava samoubistvo. Nakon ovog događaja, kada je trebao da veri novu zaručnicu, Edgar je misteriozno nestao na tri dana. Kada se pojavio, bio je u jako čudnom stanju, na kraju preminuvši 7.oktobra 1849. godine.
Poznata dela Edgara Alana Poa su : “Gavran”, “Pad kuće Ašerovih”, “Anabel Li”, “Crna mačka”, “Ubistva u ulici Morg”, “Filozofija Kompozicije”, “Al Araf”, “Leonora”, “Za Helenu”, “Avanture Gordona Pima” i druga.

2. Mističnost u delima Edgara Alana Poa Ovaj veliki poeta, ostavio je traga na celo čovečanstvo. Svojim umećem da nas potpuno ostavi bez daha i najmanje očekivanom trenutku, uspeo je da pridobije milione ljudi, koji svake godine, 19-og Januara slave njegov rođendan. Edgar Alan Po, nije živeo dugo i njegov književni opus nije obiman koliko bi možda trebalo, ali to što možemo pročitati od Edgara, svakako da jesu remek-dela jednog majstora. U sledećim poglavljima, detaljno ćemo analizirati njegova dela, pesmu “Gavran” i pripovetku “Pad kuće Ašerovih”. Ova dva dela se ujedno i smatraju njegovim najboljim ostvarenjima te su mu sa razlogom donela svetsku slavu i priznanje. Edgar Alan Po je bio mračna osoba. Svojim izgledom je Po govorio dosta toga o sebi. Bio je bled, tamne kose, i tamnim, prodornih ociju, uvek obučen u crno. Bio je opsednut mističnošću, tamom i smrću. Postoje mnoga razmišljanja zašto i kako, ali sa sigurnošću možemo reći da je ovaj književnik imao puno “materijala” za pisanje mračnog i strašnog opusa. Najpoznatiji po svojim mističnim pričama, Po je bio među prvim američkim knjiđevnicima koji je praktikovao pisanje kratkih priča, pa se usled toga i smatra začetnikom detektivskog žanra, odnosno, kriminalističkog romana. Poova dela su potpuno detaljno osmišljena, korak po korak, a svaki je detalj usko vezan za onaj sledeći i prethodni, to je ono sto sam Edgar Alan Po navodi u svom delu Filozofija Kompozicije (1846) , gde je detaljno kao proces objasnio nastanak njegovog dela “Gavran”, govoreći upravo ovo gore navedeno. I u “Padu kuće Ašerovih”, Po koristi slične motive, sličan način ostavljanja publike bez daha. Zbog toga, mnogi ga smatraju genijalcem. On u svojim delima vazda centrira lepu, mladu ženu, koja umire u cvatu svog života. Bio je opsednut tom temom, zbog velikih gubitaka voljenih žena upravo u svom životu.

2.1. “Gavran” Gavran je uvek bio bitan simbol kroz svetsku istoriju. Gavrani se pojavljuju u hiljadama područja preko celoga sveta i bili su likovi mnogih priča, verovanja, iako igraju vrlo različite uloge u različitim tradicijama. Kod drevnih Indijanaca, gavran je poznat kao Varalica, jer je po predanju ukrao “Kutiju sa dnevnom svetlošću” i postavio sunce i mesec na nebo. Sa druge strane, po tradiciji na Aljasci, gavrani su bili stvaraoci života na zemlji, i naknadno su podučili prve ljude da love. Činjenično, gavran se pojavljuje u Islamskoj, Hindu, Hrišćanskoj, čak i paganskim tradicijama. Pesma “Gavran”, koju je napisao Edgar Alan Po, prvi put je objavljena 27.Januara 1845, Edgaru je donela svetsku slavu. Naime, ova pesma i danas, posle više od 150 godina, uspešno odoleva vremenu i gotovo da ne postoji osoba koja makar nije čula za ovu predivnu pesmu. Edgar je ovu pesmu prvo odneo svom prijatelju i poslodavcu Džordžu Reks Gramu (Geogre Rex Graham), međutim, bio je odbijen, da bi nakon toga, pesmu prodao The American Review za celih 9 dolara, a sa druge strane, nije ni sanjao da će mu upravo ta pesma doneti svetsku slavu i u isto vreme postati kulturološki fenomen. Pesma, zapravo, govori o pesnikovom gubitku voljene Leonor. Pesnik oseća strah, jer ga posećuje crni, strašni gavran koji uporno, tvrdoglavo ponavlja reči “nikad više”. Pesnik ponavlja pitanja vezana za njegovu Leonoru, u nadi da će dobiti neki odgovor, koji bi maker ublažio njegovu bol i patnju koju oseća u agoniji svakog trenutka. Ali, umesto ikakvog odgovora, dobija samo reči “nikad više”. Ono što se može reći da je zanimljivo jeste da postoje izvesna istraživanja i naučni dokazi da se gavrani nekada zapravo mogu podučiti govoru.

2.2. Mističnost u pesmi “Gavran” “Gavran” prati priču naratora, čije ime neznamo, koji u kasnoj noći sedi čitajući drevne knjige, pokušavajući da na taj način skrene misli sa svoje izgubljene ljubavi, Leonore. Ovaj gubitak jasno je obojen mističnošću, jer mi kao čitaoci nikad ne saznajemo šta se Leonori zapravo desilo, niti koliko dugo nje već nema. Možemo videti da Po i inače u svojim delima vešto sakriva tako esencijalno bitne podatke vezane za njegove ljubavi.
Pesma počinje upoznavajući nas sa naratorom. On je umoran i sam u kasnoj, hladnoj noći. U samom početku naslućujemo neki strah, imamo osećaj da će se dogoditi nešto zastrašujuće. Saznajemo da je postojala Leonora. Postojala, jer nam narator odmah govori da nje više nema. On ne želi da nam da fizički opis Leonore, kakva je njena boja očiju ili kose, gotovo kao da Po želi da to zadrži samo za sebe, gotovo kao da sebično ne želi ni sa kime da deli lik njegove ljubavi.
Ah, da, još se sjećam jasno, u decembru beše kasno Svaki ugarak, što trne, duhove po podu riše. Željno čekam ja svanuće, uzalud iz knjiga vučem Spas od boli što me muče, jer me od Nje rastaviše. Od djevojke anđeoske, od Lenore rastaviše, Ah, nje sada nema više.

Moguće je da Leonora, idealizovana žena u pesmi, zapravo reprezentuje Virdžiniju, Edgarovu suprugu koja je bila slabašnog zdravlja u periodu kada je Edgar napisao “Gavrana”. Ona je preminula dve godine nakon izdavanja ove pesme, bila je u svojim tek ranim dvadesetim godinama. Po kao da se je hranio tom svojom gorkom sudbinom, kao da je u tragediji pronalazio nešto samo njegovo, samo njemu pripisano. On nam daje da zavirimo u njegovu dušu, u njegovu bol. Govori nam krikom da Leonore nema, ali nam istinu o njenom odlasku, istinu o njegovom gubitku vešto sakriva tananim velom misterije. Kasnije ćemo uočiti da je sve u vezi sa Edgarom nekako misterija, ali svakako treba pomenuti da u ovoj pesmi, gavran nije halucinacija, naprotiv, vrlo je stvaran i upravo onakav kakvog ga je književnik opisao. Kako navodi Kenet Silverman, “pesma je napisana narativno, bez namernog stvaranja alegorije ili padanja u didakticizam. A glavna tema pesme je neumiruća posvećenost.” Kada se začuje kucanje na vratima, narator, iako u polu snu, ubeđen je da je to samo putnik kome treba sklonište od nevremena. Međutim, kada otvori “širom vrata”, shvata da nema nikakvog putnika, zapravo da nema nikoga. Već tu je nota mističnosti počela svirati svoje melodije. Pitamo se ko je kucao? Na vratima nema nikoga, da li je to duh Leonorin ili možda narator umišlja da je išta čuo?

Iako na vratima nema nikoga, narator doziva Leonorino ime. A sasvim očekivano, dobija samo eho imena svoje drage. Ono što daje efekat mističnosti jeste da ne znamo šta se Leonori desilo. Ako je narator na vratima doziva, da li očekuje njenu posetu? I zašto smo prethodno stekli utisak da je Leonora zapravo mrtva? Po ne želi da nam da konkretan odgovor o tome šta se desilo Leonori.
Pogled mrak je prodrijet htio, čudno zastrašen sam bio, Sumnjajući, sanjajući, sni mi paklenski se sniše; Nedirnuta bje tišina, znaka nije dala tmina, Rečena je reč jedina, šapnuta od zvuka kiše: "Lenora" ja šapnuh tiho, jeka mi je vrati tiše, Samo to i ništa više.

Sledećeg trenutka neko kuca na prozor sobe u kojoj je narator. Dok pesmu čitamo u ušima nam odjekuje kucaj nešto jači nego pre. Narator pokušava sam sebe da ubedi da je to samo vetar i ništa više. Ali nije tako. Onog trenutka kada je gavran uleteo, ne obraćajući pažnju na naratora, sleteo je na bistu boginje Palas. Tu možemo jasno uvideti kontrast na koji pesnik želi da nam ukaže. Gavran je crn, strašan, a bista kristalno bela,čista. Boginja Palas, boginja mudrosti. Zašto je gavran sleteo baš tu? U bojama možemo lako zaključiti kontrast, ali tu ima nečega mnogo dubljeg, mnogo mudrijeg. Po želi da nam kaže da će gavran doneti neku veliku mudrost sa sobom, da ćemo saznati nešto jako bitno. Zapravo, svaki detalj pesme je osmišljen sa razlogom, brižljivom pažnjom i ima tačno značenje i smisao. Kao što je, na primer, bista boginje mudrosti stavljena u sobu naratora sa razlogom, a zatim je napolju bilo nevreme, kako bi nateralo gavrana da potraži sklonište.

I otvorih kapke tada, kad ulete iznenada lepršajuć gordi Gavran iz dana što srećni biše, gospodski ga izgled krasi, pozdravom se ne oglasi, niti zaista, nit se skrasi, dok mu krila se ne sviše povrh vrata, na Paldain kip mu krila se ne sviše, slete, stade, ništa više. Tajnovito pitanje se nameće, da li je gavran od trenutka kada se pojavio, sasvim negativan? Da li je to odredila njegova boja? Obzirom da je gavran koji je uleteo u sobu crn, a crna se boja u većini kultura shvata kao boja smrti, oplakivanja, da li i gavranovo prisustvo oplakuje nečije odsustvo? Tajna se nameće u rečima gavrana takođe. Istražujući o Edgaru Alanu Pou, lako ćemo zaključiti da je sve imalo svoju svrhu u ovoj gotskoj pesmi. Čak je i nevreme Po naslikao upravo da bi naterao pticu da zatraži sklonište, a opet sa druge strane i da napravi kontrast prema mirnoj sobi u kojoj je naš junak. Narator zatim zahteva od gavrana da kaže svoje ime, iako dobija samo reči “nikad više”.
…mada ćube čerupane – rekoh - plašljiv nisi, vrane,
Što sablasan traješ dane sred žalova noći, kiše –
Kaži kakvim imenom te sile pakle okrstiše?

Vidno iznenađen što gavran govori, ipak ga oslovljava svojim prijateljem koji će odleteti, kao sto su mnogi odleteli, odlepršali od njega. Opet ne saznajemo ko su ti njegovi prijatelji, ili gde su otišli. Da li su umrli? Ili su možda otputovali negde daleko? Još jednom, u njegovom stilu, pesnik nas ostavlja da se pitamo i razmišljamo o tome. Znamo da je narator mlad student, iako to ne saznajemo u samoj pesmi već u još jednom Edgarovom delu, Filozofija Kompozicije. Ovaj esej objavljen je 1846. godine. A u eseju, Po prati logičan i detaljan process nastajanja njegove pesme “Gavran”, kao pokušaj da „načini pesmu koja bi u isto vreme zadovoljila ukuse i čitalaca i kritičara”. U jednom trenutku, narrator zaključuje da je ovaj gavran potekao od jako nezadovoljnog vlasnika, znajući samo ovde dve reči - nikad više. Ali, evo opet kontrasta, čak zaključivši to, on privlači stolicu direktno ispred gavrana, odlučan da sazna što više o njemu. On razmišlja na trenutak, ne govori ništa i njegove misli opet lutaju ka Leonori. “Izgubljenoj Leonori”. Znamo da je Leonora izgubljena, da je nema više, ali narator ima neku unutrašnju borbu kad se radi o njoj. Možemo zaključiti da postoji konflikt između njegove želje da je zaboravi i njegove želje da je se zauvek seća. Čini sa da “dobija neki neobičan užitak fokusirajući se na gubitak”.

Kao centar ovog dela, tu je mlada Leonora, naslućujemo tragično izgubljena. Ona je velika ljubav naratora. Možemo videti da u mnogim, ako ne svim, njegovim delima, ovaj motiv je sveprisutan. Tragično izgubljena mlada žena. Čitajući o njegovom životu. shvatamo da je ovaj veliki poeta i bio pozvan da govori o gubitku. Mnogo analitičara i kritičara Poovog dela i života govorili su da je on bio toliko obuzet ovom temom, upravo zbog velikih gubitaka voljenih žena u svom životu, prvo majka Eliza, zatim pomajka Frensis i na kraju, supruga Virdžinija. Kada narator oseti prisustvo anđela, potpuno zbunjen u asocijaciji između anđela i ptice, postaje ljut i razjaren, nazivajući gavrana zlom pticom. Nakon toga, pita pticu da li je Leonora u raju i da li će je tamo sresti. Odgovor na njegova mučna pitanja, naravno da su samo dve reči od gavrana – nikad više. Sada već, naš junak shvata da od gavrana neće dobiti nikakve odgovore, osim ovih, ponavljanih reči. Ljut i besan, mladić želi da ptica napusti njegove odaje, njegov život. On viče na nju, pokušavajući da je istera. Ali čak u tom trenutku besa, on govori gavranu da ga udostoji samoće, a to je izgleda još jedna tendencija naratora da zapravo uživa u samoći, u svom bolu i jadu. Taj sukob sopstvenih interesa čini se jako interesantnim.
Sad umukni, kleta tico – skočih, viknuh – zloslutnico,
U paklenu noć se vrati, u oluj i nedra kiše!
S’ tamom crno perje spoji, beleg laži gnusnih tvojih, samoćom me udostoji, vrh vrata ne sedi više; izgled I kljun tvoj ukloni što mi srce ojadiše. Kada se gavran uopste čak i ne pomeri sa mesta, narator na kraju shvata da će njegova duša zauvek ostati zarobljena u senci koja se nikad više neće dići.
“...duša mi se od te senke što se njišuć podom piše spasti neće – nikad više!“

Edgar se u ovoj mističnoj pesmi, naime, koristi sa nekoliko simbola, ne bi li delo podigao na sasvim nov nivo. Koliko god nam ti simboli govorili i otkrivali, isto toliko nam sakrivaju i klize kroz prste. Gavran je nesumnjivo centralni simbol, koji je svakako odabran sa razlogom. Ova vrste ptice u Edgarovom umu predstavlja i simboliše smrt. Smrt sama po sebi, dovoljna je misterija. Kip Atine na koji gavran sleti kad se pojavi, pre svega predstavlja kontrast. Bela statua i crno perje gavranovo. A svakako da je baš boginja Atina odabrana, kao boginja mudrosti, tu stoji paralela između gavrana i onoga što govori kao mudrosti. Da li zapravo gavran govori mudrosti? I te reči koje izgovara, da li imaju neko potpuno dublje značenje za pisca? Kod Poa, u svakom njegovom delu, svi elementi treba da teže ka jednom, već unapred zamišljenom efektu, a već od prve rečenice ni jedna ne sme odudarati od tog cilja. Krajnji efekat je poput praska i ostavlja bez daha. Jasno je da je Po raščistio put za mnoge Američke i Engleske pisce. “Mnogi su pratili njegov primer, ili u krajnjem slučaju osetili uticaj njegovog stvaralaštva”, navodi Džefri Majers. Vrativši se na Poove simbole u pesmi, ne možemo zaobići decembar. Radnja pesme se dešava u decembru. Kenet Silverman “povezuje decembar sa smrću njegove majke”, mada je i vrlo verovatno da decembar predstavlja Novogodišnje veče. Veče koje za većinu nas predstavlja nešto novo, neku promenu, ili pak iznenađenje. Soba gde se narator nalazi takođe pojačava mističnost. Ona nadasve predstavlja samoću naratovljevu, tugu koju on oseća za izgubljenom ljubavlju. Cela ta soba ispunjena bogatim nameštajem krije neku tajnu, odiše mističnošću. Nameštaj krije tajne. “Kada narator privuče stolicu da bi posmatrao pticu, stolica u njemu izaziva osećaj bola i tuge. Da li je to bila Leonorina stolica? Sve ovo potpomaže stvaranju efekta lepote u pesmi”, navodi Bela Veng.

Cela mističnost sobe, još je više naglašena time što je napolju nevreme, zimsko je, hladno veče. U sobi je mirno, dok napolju vlada nevreme. To je kontrast, ali još više naglašava izolaciju ovog čoveka. On je izolovan u svojoj tuzi, svome bolu i jadu. I ma koliko se on trudio, njegove misli se, namerno ili ne, uporno vraćaju Leonori. Soba je velika i prazna, a obzirom da nema ni pomena o vatri, mora da je i hladna, jer je decembar i ponoć je. Edgar Alan Po je koristio mnoga sredstva da bi stvorio mističnost i melanholiju u pesmi “Gavran”, sredstva kao što su aliteracija, asonanca i onomatopeja. Ton poeme je stvoren koristeći depresivne simbole, teme i teze. Po je pratio jako stroge šeme kroz celu pesmu. Nakon čitanja pesme i pazljivog analiziranja, lako se može zapaziti koliko je posla u nju uloženo i zaključiti da je pesma pažljivo smišljena i promišljena ne bi li nakon toga od strane jednog literarnog genija bila sastavljena iz sitnih delića u jednu savršenu celinu.

2.3. “Gavran” kao kulturološki fenomen Edgarova pesma “Gavran”, često je bivala parodirana u savremenoj, modernoj kulturi. Odmah nakon objavljivanja 1845. godine, ubrzo je postala kulturološki fenomen. Smatrana je najboljom pesmom ikad napisanom. Kao takva, moderne reference vezane za nju su se nastavile pojavljivati u modernoj kulturi. Edgar Alan Po je za ovu pesmu, u prvom objavljivanju, zaradio svega 9 dolara. Zanimljiva je činjenica da je isprva imao želju da je objavi bez njegovog imena kao potpisa. Ni sam Edgar nije sanjao kakvu slavu će mu doneti “Gavran”. Odmah nakon objavljivanja, pesma je doživela apsolutni uspeh. Pesma je prevedena na gotovo sve jezike sveta i danas se obrađuje u skoro svim školama širom sveta. Pesma “Gavran” imala je velikog uticaja na razne segmente moderne kulture, kao što su: muzika, štampa, film, televizija, strip itd. Ovaj pisac je svojim delom bio velika inspiracija za mnoge kompozitore i izvođače, utičući pre svega na stvaranje muzike vezane za gotiku i horor. Uticaj na modern muziku je takođe sveprisutan, naime, Vašingtonski bend pod nazivom “Nikad više“ je dobio naziv upravo po ponavljanim rečima iz pesme „Gavran“. Američki poeta i književnik imao je i značajnog uticaja na film i televiziju, gde su mnogi adaptirali njegova dela, a drugi ih iscrpno koristili kao reference. Edgar Alan Po se u modernoj kulturi pojavljuje u knjigama, stripovima, filmu i drugim medijima. Pored njegovih dela, legenda o samom Pou je generacijama fascinirala ljude. “Njegova pojavljivanja u modernoj kulturi su ga često karakterisala kao „ ludog genija“ ili „izmučenog umetnika“, koji ima mnoge unutrašnje borbe”, navodi Mark Neimejer.

2.4. “Pad kuće Ašerovih” “Pad kuće Ašerovih” je kratka priča napisana od strane Edgara Alana Poa, koja je prvi put objavljena u Septembru 1839.god. Blago je prerađena 1840.god, kada je trebala ući u zbirku Priče iz Groteske i Arabeske. Pripovetka “Pad kuće Ašerovih” u sebi sadrži pesmu “Ukleta Palata”. Istovremeno, zbirka je pod nazivom Priče iz Groteske i Arabeske podeljena na dva dela, na priče iz Groteske i priče iz Arabeske. Kratka priča „Pad kuće Ašerovih“ pripada pričama iz Arabeske. U ovom delu su priče koje uključuju jako mali broj karaktera (Rodrik, Medlin i narator). Poseduju neobične ideje i obrt zapleta. Ova kratka priča se smatra među najboljim delima Edgara Alana Poa. Pisana u prvom licu jednine, ovo je sablasna i morbidna pripovest o naratoru i njegovom drugaru iz detinjstva. Sablasnost se očitava u atmosferi kojom odiše priča, a morbidnost u mračnim tamama i raspoloženjima. Priča počinje kada narator, čije ime ne znamo, stiže u kuću svog druga iz detinjstva, Rodrika Ašera. Prethodno primivši pismo, u kome se Rodrik žali na bolest i traži pomoć. Iako je Po napisao ovu kratku priču pre nego se moderna psihologija razvila kao nauka, simptomi kod Rodrika se zapravo mogu opisati prema toj terminologiji. “Hipertenzija, hipohondrija, anksioznost tj. nervosa”. Kada je stigao u kuću, autor je jako zabrinut stanjem svoga prijatelja.
Zasigurno, niko se živ nije nikada pre izmenio tako strašno, u tako kratko vreme, kao Rodrik Ašer! Samo se s teškoćom mogoh naterati da priznam istovetnost bleda stvora preda mnom s drugom moje rane mladosti.

Otkrivamo da Rodrik ima sestru bliznakinju, po imenu Medlin, koja je takođe bolesna i pada u katalepsiju. Loza ove stare porodice, gotovo da je izumrla, ostali su samo blizanci Rodrik i Medlin. Naš junak, narator, impresioniran je slikama Rodrika i sve vreme pokušava da ga razveseli time što čita sa njim ili sluša njegove kompozicije na gitari. U jednom trenutku, Roderik govori naratoru kako sumnja da je kuća u kojoj žive jako nezdrava, a to je ono što narator misli i pre nego li uđe u kuću. Narator nam kuću opisuje kao jako oronulu, strašno depresivnu. Sve je tamno, mračno i ostaralo. Jako je zanimljiv opis je, kada pripovedač upoređuje kuću sa glavom, tj. lobanjom. I kada ga oči asociraju na očne duplje. Ovaj opis kuće, donekle, nam daje slutnju šta se može desiti u samoj kući. Pripovedač ostaje kod Ašerovih na nekoliko dana. Uskoro Medlin umire, dok Rodrik insistira da njena sahrana bude tek nakon dve nedelje provedenih u porodičnoj grobnici. Narator pomaže Rodriku da smeste Medlino telo u grobnicu, gde pripovedač zapaža das u Medlini obrazi ružičasti, kao kod žive osobe. Sledećih nedelju dana, Rodrik i naš junak provešće u velikoj uzrujanosti i nervozi bez nekog konkretnog razloga. ...sedmog ili osmog dana nakon polaganja gospe Madeline u podzemnu tamnicu, iskusih punu snagu takvih osjećaja. San se nije ni približio mom ležaju... Počinje oluja. Rodrik dolazi kod naratora u spavaću sobu, koja je smeštena upravo iznad porodične grobnice i otvara prozor. Njih dvojica tu zapažaju da jezerce, koje okružuje kuću svetli u mraku, baš kao na slikama Rodrika Ašera. Propovedač pokušava da smiri Rodrika čitajući mu knjigu o vitezu koji beži od nadolazeće pustinje, da bi tako pronašao zamak pun zlata, koji čuva veliki zmaj. Vitez na zidu pronalazi mač na kome stoji napisana legenda da ko uspe da ubije zmaja, osvaja štit. I dok mu on čita, svi zvuci koje pročita, sledećeg momenta se čuju negde u kući. Vitez uzima mač i ubija zmaja, koji umire sa jakim vriskom, koji se odmah nakon čitanja čuje negde u kući. U tom trenutku, Rodrik postaje histeričan, shvativši da je to bio krik njegove sestre iz grobnice, da je ona bila živa i da je on zapravo to znao. Otvaraju se vrata spavaće sobe, na kojima stoji Medlin, koja pada mrtva na ruke svog brata. U tom trenutku umire i Rodrik i njih dvoje padaju zajedno.
Na trenutak je stala drhtući i klateći se na pragu sobe, a zatim, sa tihim plačom, pala je na svoga brata, i njenim nasilnim i sada krajnjim smrtničkim agonijama, srušila ga je na pod kao žrtvu strahote koju je predvideo. Narator, izlazi iz kuće u žurbi i uzrujanosti, da bi se samo u jednom deliću sekunde okrenuo, jer mu je svetlost privukla pažnju, ne bi li video da se kuća potpuno ruši i delovi nje padaju u jezerce. Kuća Ašerovih se ruši zajedno sa životima blizanaca koji su poslednji naslednici svog prezimena. Sama kuća predstavljala je porodicu Ašer, a sada, kada porodice nema, nema ni kuće. Od samoga početka, Po nam naglašava i pravi paralele između kuće i Rodrika, da bi sada shvatili suštinu, a to je da je Rodrik bio odraz kuće I da kuća bez Rodrika nije mogla stajati.

2.5. Mističnost u pripovetci “Pad kuće Ašerovih” Ova pripovetka se smatra najboljim primerom Poovog “totalizma” gde je svaki detalj povezan i relavantan. “Pad kuće Ašerovih” poseduje karakteristike suštinski – gotičke priče : ukleta kuća, sumoran pejzaž, misteriozne bolesti i dvostruke ličnosti. Za sve lako prepoznatljive elemente gotike, međutim, deo terora ove priče je njena neodređenost, mističnost. Mi ne možemo sa sigurnošću reći gde ili kada tačno se priča odvija. Umesto standardnih narativnih markera vremena i mesta, Po koristi tradicionalne gotske elemente kao što su vremenske nepogode i sumoran pejzaž. Mi smo sa naratorom sami u ovom ukletom mestu a da ni mi niti narator znamo zašto. Iako je on Rodrikov jako blizak prijatelj iz detinjstva, narator navodno o njemu jako malo zna. Toliko malo da ne zna da Rodrik ima sestru bliznakinju. Kao da Edgar zahteva od nas da se zapitamo zasto je Rodrik pozvao baš njega i još tajanstvenije, zašto se narator odazvao pozivu, gde se postavlja još jedno ključno pitanje, ko je u stvari Medlin i da li ona zaista postoji? Je li to Rodrikova sestra bliznakinja ili njegova druga polovina, onaj spiritualni deo njega samoga? Dok Po stvara prepoznatljive gradivne blokove gotske priče, on takođe stvara kontrast standardnoj formi sa pričom koja je iznenadna, neobjašnjiva i puna iznenadnih prekida. Priča počinje bez kompletnog objašnjenja naratorovih motiva za dolazak u kuću Ašerovih i ova dvosmislenost postavlja ton za zaplet koji neprekidno zamagljuje stvarno i nestvarno.

Autor stvara osećaj klaustofobije u ovoj priči. Narator je misteriozno zarobljen od strane Rodrikove pažnje i kao da ne može da pobegne dok se kuća potpuno ne sruši.

Likovi u priči se ne mogu kretati i ponašati slobodno u kući zbog njene structure, tako da se sumnja na neki monstruozni lik sam za sebe – gotički lik koji kontroliše sudbinu ukućana. Po stvara zabunu izmedju živih stvari i neživih objekata, tako što duplira fizičku kuću Ašera sa genetskom porodicom Ašer, na koju se odnosi kao na Kuću Ašer. Po koristi reč “kuća” metaforički, ali takođe opisuje i stvarnu kuću. Klaustofobija u kući na misteriozan način utiče na odnose između likova. Na primer, narator shvata das u Rodrik i Medlin blizanci kada je njih dvojica pripremaju za grobnicu. Jer su blizanci tako slični, oni se ne mogu razviti kao individue. Medlin je sahranjena pre nego je zapravo umrla, jer je njena sličnost sa Rodrikom kao kovčeg koji drži njen identitet. Medlin takođe pati od problema tipičnih za ženu u književnosti devetnaestog veka. Ona ulaže ceo svoj identitet u njeno telo, dok Rodrik poseduje moći intelekta. Bez obzira na to, Medlin poseduje moći u priči, na trenutke čak i nadljudske, kao na primer kada se mrtva pojavi na vratima sobe. Tada se suprostavlja slabom, nervoznom Rodriku. Postoje neka razmisljanja da Medlin zapravo i ne postoji, već da je fiktivna imaginacija Rodrika, međutim Medlin se dokazuje kao centar u simetričnoj i klaustofobičnoj mistici ove priče. Ona guši Rodrika sprečavajući ga da vidi sebe esencijalno drugačijeg od nje. Ona završava svoj napad ubijajući ga na kraju priče. Rodrikova nesposobnost da raspozna stvarno od nestvarnog ogleda se u fizičkoj slabosti njegove sestre. Po koristi ove likove da istraži filozofsku misteriju odnosa između uma i tela. Sa ovim blizancima, Po razmišlja šta bi se desilo kad bi se veza između uma i tela oštetila i pripisala drugim osobama. Iako su um i telo odvojeni, opet ovise jedno od drugog za opstanak.

Ašerovi su nesumnjivo bili nesrećna porodica, poharana duševnim i fizičkim bolestima, tako das u stanje straha i predosećanja konačne katastrofe kod Rodrika Ašera donekle razumljivi. Teško je biti srećan u prostou ispunjenom tamom, gde zvukovi odjekuju pustim hodnicima. Rodrik Ašer je živeći u kući hladnoj, sličnu zatvoru i sam postao ta kuća, odnosno njeno ekscentrično otelotvorenje. Ali sa vremenom, on je i sam postao tamnica strašnija od te kuće, njegov bolesni um i biće postal su pokretačko biće te kuće, da bi na kraju bio i uzrok, pravi uzrok katastrofe. On je iščekivao potpuni kraj loze Ašerovih, smrću Medlin i njega samog i zbog toga je strahovao, ali možda je strah stvarni uzrok njihove smrti. Čovek koji je ubeđen da mu je Bog odredio jednu i samo njegovu zlu sudbinu, odnosno smrt, taj će svojim strahom i iščekivanjem svog kraja, sebe i dovesti do tog smišljenog kraja. Tako da gledajući sa te strane, možemo zaključiti da Rodrik nije mogao pobeći od svoje sudbine. Rodrik i Medlin su svoje ionako krhko fizičko stanje učinili još krhkijim jer su dve preosetljive duše, opsednute strahom, kao osnovnim osećajem. Hipohondri svakako da nisu prijatno društvo, prvenstveno zbog bolesti koje ih neprestano muče. “Kada smo depresivni i neraspoloženi, podložniji smo i fizičkim bolestima”, navodi Dejvid Batler. “Pad kuće Ašerovih” pokazuje Poovu sposobnost da stvori atmosferu i navede nas da se osećamo da baš mi koračamo tom ukletom kućom ili osećamo miris starog drveta, dok zapravo smo zarobljeni iza stranica koje čitamo. On svojim rečima stvara mističnost, strah, i dok vešto boji slike pred našim očima, mi lagano, kroz maglu mozemo nazreti, ali samo nazreti i naslutiti da Rodrik donekle predstavlja staru kuću, tj zapravo da je kuća reflekcija Rodrika Ašera.

Usamljenički, mistični život Rodrika Ašera, propraćen prevelikom osetljivošću njega samoga, zatim osetljivošću njegovog duha a zatim i tela doveli su do neobjašnjivog straha u njegovim mislima. On sam i njegovo lice su postal oličje straha koji više nema izvora, uzroka a ni cilja. Strah je nepoželjan faktor u našem životu, opsednutost predmetom našeg straha nas ograničava, a paranoja koju izazivaju fobije ubija naše duhovno biće, našu dušu. Sve to u ljudima oblikuje monstrume, ako što je to bio Rodrik kada nije video da u grobnicu polaže telo svoje još uvek žive sestre! Kao takav monstrum, on je izvor straha drugim ljudima.

Bolest kao bolest, kod Ašerovih se manifestuje tako što je očekivana, zasnovana na Rodrikovom mentalnom stanju. On je bolestan, smatra se, zato što očekuje da je bolestan, zbog geneze bolesti njegove porodice, što ga čini hipohondrom. On takođe sahranjuje njegovu sestru živu jer time ispunjava njegovo proročanstvo, unapred smišljeno, tj očekivano. Zanimljiva je činjenica da analitičari smatraju da je Po, koji je imao uticaj na Hermana Melvila, inspirisao nastanak lika Ahaba u Mobi Diku. Džon Mekaler tvrdi da je “ideja za grešni lik Ahaba potekla iz Poove “Kuće Ašerovih”.” U ovoj pripovetci Edgar nam zadaje mnogo mističnih pitanja, a ne daje nam puno materijala da zapravo saznamo istinu. Da li je Medlin bila duh kada se vratila iz grobnice? Ili je preživela to što su je sahranili živu, pa se vratila po svoju osvetu? Da li je Medlin bila samo halucinacija? Mnogi kniževnici su postavili ove i mnoge druge ideje vezane za “Pad kuće Ašerovih”. Ideje koje bi mogle pojasniti u kojoj je formi Edgar želeo da Medlin bude u njegovom pisanju.

Po je mio misteriozan, gotski pisac i njegovo delo se uvek može shvatati na mnogo različitih načina: jedan je da se Medlin vratila u nekoj svojoj formi da ubije Rodrika, dok je drugo verovanje da Medlin uopšte nije ni umrla. Ako je Medlin bila živa, a ipak iskoristila zadnji izdisaj svoje snage i energije da bi se osvetila Rodriku što ju je sahranio živu, onda je ona u sebi nosila isuviše besa, da nije želela ništa drugo osim svoje osvete, čak ni svoj život. Način na koji je Po pisao ovu priču, sam po sebi odaje mističnost već od prvih redova. Pre svega, ne znamo ime naratora, koji nam pri tome ne govori ništa o sebi. Baš kao kod pesme „Gavran“, narator je nepoznato biće, čije čak ni ime ne znamo. Čak i to malo što uspemo da saznamo o junacima Edgarovog dela, dato je sakriveno pod velom mistike i tajne. Ostavljeno čitaocima, možda, da sami stvaraju slike kakve oni žele ili smatraju da su prigodne. U svom kritičkom osvrtu, Dijana Hovler “sugeriše da je Poova namera u “Padu kuće Ašerovih” da navede čitaoce do pitanja svakog mističnog aspekta same kuće Ašerovih. Hovlerova tvrdi da naša ljudska priroda nas motiviše da pratimo tragove Poa i pokušamo da otkrijemo srž i značenje nečega što bi moglo biti dobro sakriveno u redovima koji se trebaju pročitati.” Ašer blizanci su produkt Poove bujne mašte, mnogi kritičari to vezuju za Poove probleme sa alkoholom, neki izvori čak govore o zloupotrebi opijuma od strane gospodina Poa, ali svakako je činjenica da blizanci, osim što su zauvek spojeni samim svojim rođenjem, donekle fizički, u ovoj priči su isti, a spojeni svojom mentalnom bolešću, tragično nasleđenom. Edgar Po nam jako emotivno i tako upečatljivim opisima govori tragičnu priču Rodrika Ašera, da mi, sa strane čitalaca potpuno ulazimo u priču i upoznajemo blizance. Po je zastupao estetski pristup umetnosti i tvrdio da je cilj umetničkog dela da pobudi emocije publike. „Ono zadovoljstvo koje je istovremeno najjače, najuzvišenije i najčistije nalazi se, verujem, u promatranju lepog. Zaista, kad ljudi govore o Lepoti, oni u stvari nemaju u vidu neko određeno svojstvo, kao što se predpostavlja, nego ordeđen utisak...“ kaže sam Po u svojoj Filozofoji Kompozicije Opet, sa druge strane Po je bio sklon ponoru, porocima, mraku. Tako ga opisuje Isidora Sekulić – „U haosu, u ponorima su klice nauke i umetnosti; tamo su fantastične sposobnosti genijalnih ljudi; tamo je simboličko i cifarsko i razdvojeno i kombinovano: tamo je građa i tamo koncepti za realističko i nadrealističko; tamo se ponori dozivaju“.

3. Mističnost u drugim delima i u životu Edgara Alana Poa Poova česta upotreba reči „mistično“ sugeriše da je mističnost odlika većine njegovih dela, posebno priča, nešto zajedničko. Ali u kontekstu ovih priča, šta zapravo Edgar misli pod „mističnim“? Da li on to koristi uvek na isti način u svim svojim delima? Da li menja značenje mističnosti od priče do priče i koliko to zapravo doprinosi jednom delu? Po koristi reč „misterija“ na samom početku svog dela „Pad kuće Ašerovih“, ne bi li opisao samu kuću kao građevinu. On stvara određenu karakterizaciju, nad kojom je većina efekta priče relavantna. U ovoj priči, scena za naratora je bila mistična i tmurna, tamna i strašna. Ipak, ovo nije jedino značenje mističnog u Edgarovim delima. Kao kontrast ovome gore navedenom, što možemo označiti kao „pravu mističnost“, Po koristi termin u smislu „problema“. Na primer, u delu „Misterija Marije Roget“, pronalazimo sledeće primere: „...niko sada nije sumnjao da će misterija ovog ubistva biti rasvetljena odmah“. “Čak šta više, Po se čini svesnim još jednog značenja „mističnog“, koji se razlikuje od prethodna dva – što je zapravo slagalica”, navodi Linda Verc u svojoj kritici. Najbolji primer slagalice jeste u njegovom delu „Zlatna buba“. Iako smo u iskušenju da pretvorimo pravu mističnost u problem, iskušenje je tu da bi se izbeglo. Mističnost se pre svega pojavljuje kao problem koji je težak da se reši. Odraz pokazuje, ipak, da u običnoj mističnosti razlika između subjekta i objekta, između toga šta je jedno, a šta pre jednog, se razlaže.

Edgar Alan Po je književnik koji je uživao u mistici pre svega, a zatim uživao da je stvara. Po je sa iznabrednom revošću oduševljavao svoje čitaoce sa čitavim nizom dela nove vrste, kao i kritičkim člancima, koji su svojom živošču, jasnoćom i pronicljivošću bili tako dobro napisani da su odmah privlačili pažnju čitalaca. Ipak, ispostaviće se da Edgar ne može da ostane na jednom poslu duže od dve godine, na žalost. Nisu samo dela „Gavran“ i „Pad kuće Ašerovih“ ta koja u sebi kriju note mističnosti i tajni. Mnoga njegova dela, pesme, priče, su takva. Sam Edgarov život je bio težak, sumoran, tajnovit, pa se čak šta više ni dan danas ne zna uzrok njegove smrti. To govori dovoljno o njemu kao osobi, a naravno da su i njegova dela bila takva. Ipak smo svi mi odraz onoga što radimo ili pišemo. Njegova dela „Zlatna buba“, zatim pesma „Za B „ i mnoga druga su takođe dela koja odišu mitičnošću i tajnama. On je imao svoj način pisanja, svoje formule stvaranja, koje nisu dozvoljavale da se išta ispreči na putu ka nastanku remek-dela. Po je književnik koji umeo u isto vreme da zaintrigira i zainteresuje. Postoje mnoge kritike, kako je on zapravo u svim svojim delima koristio slične, ako ne i iste simbole ili centralne teme. Mnogi su mu zamerali što gotovo svako njegovo delo ima kao centar mladu ženu koja umire tragično. Posle mnogo istraživanja i saznavanja, ovaj fakat nije začuđujući. Možda, donekle, Po je želeo da ga ljudi tako vide. Kao jednu namučenu, napaćenu dušu koja nema nikog, koju su svi napustili bez njegovog odobrenja ili želje. Obzirom na težak život kakav je Edgar Alan Po imao, sasvim je razumljivo da je pisao tako mračna dela. Njegov način pisanja nas potpuno ostavlja bez daha, a misterija koju on stvara je nešto o čemu će se i dalje, u budućnosti, mnogo pisati i diskutovati.

Postoji još jedna jako bitna misteriozna činjenica o našem junaku Edgaru, a to je da tokom proteklih 60 godina, počev od 1940 smatra se, svake godine, na njegov rođendan, misteriozni obožavalac, na grobu Edgara Alana Poa ostavljao polu-praznu flašu konjaka i tri crvene ruže. Možda je polu-prazna flaša konjaka i razumljiva, obzirom da je poznati pisac imao ozbiljne probleme sa alkoholom, a tri crvene ruže, ko zna… Ovaj tajanstveni obožavalac se nikada nije pojavio u javnosti i do danas ne znamo ko je on niti koja priča stoji iza poklona koje je svake godine ostavljao Edgaru. Na samom kraju, čini se da je Edgar i nakon svoje smrti postigao ono što je za života radio, i dalje je gotovo sve vezano za njega mistično i tajanstveno. I dalje postoji mnogo nerazjašnjenih stvari u koje tek treba da prodremo. Njegova dela, iz godine u godinu dobijaju nove aspekte, stvaraju nove analize i kritike, inspirišu mlade generacije da razmišljaju i njegovim delima i životu, a prava istina o njegovoj smrti i dalje ostaje najveća misterija, još uvek nerazjašnjena. Neki analitičari govore da neke stvari i treba da ostanu nerazjašnjene, da cela slika o Edgaru Alanu Pou na taj način ostaje savršena, kao i uvek, netaknuta. Kako nam objašnjava Džozef Krač, “Edgar Alan Po je misterija svoga vremena, veliki poeta koji je uspeo da pomeri granice razmišljanja, koji je uspeo, ne trudeći se, da zaintrigira ceo svet i na taj način postane pisac koji će kroz svoja dela zauvek živeti”.

4. Zaključak Jako često čitan, tokom mnogo godina analiziran, Po je književnik koji svojim rečima pleni. Njegova sklonost mraku, tami, depresiji i smrti, zapravo ga čini jako posebnim i na njegovu stranu stavlja milione obožavalaca koji cene i vole njegov rad. Po je po mišljenjima nekih depresivan, isuviše mračan, a nekima je genije. Mišljenja su jako različita i to je sasvim normalno. On nije uvek i od samog početka bio prihvaćen od strane publike, čak mnogi nisu verovali u njega, ali svakako da je svojom bistrinom plenio i bio oduvek smatran za čudo. Ovaj rad, svojom analizom trebao je da rasvetli neke tačke u njegovim delima “Gavran” i “Pad kuće Ašerovih”. Tokom analize ovih dela, treba imati na umu da nije uvek sve onako kakvim se čini i da je Po uvek dobro skrivao ono što je zapravo želeo reći. Saznajemo da je on svaki detalj brižljivo planirao, svaki detalj je bitan i vezan. Moramo imati na umu, takođe, činjenicu da se njegova dela mogu analizirati sa više aspekata i na više načina. Ovaj rad pokazuje jednu vrstu istraživanja od same osnove, počev od Edgarovog rođenja, preko detinjstva, mladosti, sve do smrti i do danas. Edgar je imao za cilj postići neku reakciju, izazvati emocije, nekada čak i strah, a to je i uspeo. U njegovim delima uvek ima nešto što nismo baš sasvim dobro razumeli, nešto što je potkovano njegovom prošlošću ili njegovim ranama koje su ga svakodnevno mučile, zato treba da razumemo njega kao kompleksnu ličnost, pre nego zapravo shvatimo njegova dela. Edgar nije imao pretenzije da nam sve što želi reći servira da lako razmemo, naprotiv, pretenzije su bile da znamo što manje, a da sami slikamo i kasnije istražujemo o njemu, njegovim pesmama i pričama.

Iako je priča “Pad kuće Ašerovih” napisana pre nego je napisan “Gavran”, u ovom radu je prvo analiziran “Gavran”, upravo zbog toga što je njegovo najpoznatije delo, zato što je mežu kritičarima izazvalo mnogo pitanja, mnogo misterije i želje da se sazna što više.
“Gavran” i “Pad kuće Ašerovih” su remek-dela jednog genija, velikog poete, koji je i danas u svojoj domovini i širom celog sveta slavljen i poštovan. Edgar Alan Po ima posebno mesto u književnosti, kulturi i istoriji. On je u mnogim vidovima svog bogatog umetničkog ostvarenja i danas živ u književnoj stvarnosti u Americi i svetu.

Literatura

1. Beebe, Maurice, The Universe of Roderick Usher, as collected in Poe: A Collection of Critical Essays, Prentice Hall, 1967. 2. Butler, David. Usher's Hypochondriasis: Mental Alienation and Romantic Idealism in Poe's Gothic Tales as collected in On Poe: The Best from "American Literature". Durham, NC: Duke University Press, 1993 3. Krutch, Joseph Wood, Edgar Allan Poe: A study in Genius, New York, 1926. 4. Meyers, Jeffrey, Edgar Allan Poe : His life and legacy, New York, 1992. 5. Neimeyer, Mark, Poe in Popular Culture, Cambridge University Press, 2002 6. Poe, Edgar Allan, Poetry and Tales, The library of America 7. Poe, Edgar Allan, Essays and Reviews, The library of America 8. Poe, Edgar Allan, Filozofija Kompozicije. 9. Poe, Edgar Allan, Complete Tales & Poems, Edison, 2002. 10. Kopley, Richard and Kevin J. Hayes. "Two verse masterworks: 'The Raven' and 'Ulalume'", collected in The Cambridge Companion to Edgar Allan Poe, edited by Kevin J. Hayes. New York: Cambridge University Press, 2002 11. Sekulić, Isidora, Iz stranih književnosti, Matica srpska, 1966. 12. Silverman, Kenneth. Edgar A. Poe: Mournful and Never-ending Remembrance. New York: Harper Perennial, 1991 13. Wang, Bella, Poe’s Poetry, GradeSaver, 2009. 14. Wertz, Linda L, On Poe’s use of Mistery, University of Oklahoma, 1971. 15. http://en.wikipedia.org/wiki/Edgar_Allan_Poe

--------------------------------------------
[ 1 ]. Isidora Sekulic, Iz stranih književnosti, Matica Srpska, 1966. IV, str. 45
[ 2 ]. Isidora Sekulic, Iz stranih književnosti, Matica Srpska, 1966, str. 2
[ 3 ]. G.R.Thompson, Poznata kratka dela Edgara Alana Poa, Parennial Library, New York, 1970, str. 36.
[ 4 ]. Izvor : http://en.wikipedia.org/wiki/Edgar_Allan_Poe
[ 5 ]. Edgar Alan Po, Filozofija Kompozicije, str. 3
[ 6 ]. Edgar Alan Po, “Gavran”, preveo Vladeta Košutić, 1972, str.3
“Ah, distinctly I remember it was in the bleak December,
And each separate dying ember wrought its ghost upon the floor.
Eagerly I wished the morrow; — vainly I had tried to borrow
From my books surcease of sorrow — sorrow for the lost Lenore —
For the rare and radiant maiden whom the angels name Lenore — Nameless here for evermore. “
[ 7 ]. Kenneth Silverman, Edgar A. Poe: Mournful and Never-ending Remembrance. New York: Harper Perennial, 1991, str. 239
[ 8 ]. Edgar Alan Po, “Gavran”, preveo Vladeta Košutić, 1972, str. 2
“Deep into that darkness peering, long I stood there wondering, fearing,
Doubting, dreaming dreams no mortal ever dared to dream before;
But the silence was unbroken, and the darkness gave no token,
And the only word there spoken was the whispered word, "Lenore!"
This I whispered, and an echo murmured back the word, "Lenore!"
Merely this, and nothing more. “
[ 9 ]. Boginja Pallas, boginja mudrosti koju je po predanju Atina ubila uz pomoć Zevsa, prisvojivši ime za sebe.
[ 10 ]. Edgar Alan Po, “Gavran”, preveo Vladeta Košutić, 1972, str. 3
“Open here I flung the shutter, when, with many a flirt and flutter,
In there stepped a stately raven of the saintly days of yore;
Not the least obeisance made he; not an instant stopped or stayed he;
But, with mien of lord or lady, perched above my chamber door —
Perched upon a bust of Pallas just above my chamber door —
Perched, and sat, and nothing more.”
[ 11 ]. Edgar Alan Po, “Gavran”, preveo Vladeta Košutić, 1972, str. 4
"Though thy crest be shorn and shaven, thou," I said, "art sure no craven,
Ghastly grim and ancient raven wandering from the Nightly shore —
Tell me what thy lordly name is on the Night's Plutonian shore!"
[ 12 ]. Edgar Alan Po, Filozofija kompozicije, str. 4
[ 13 ]. Richard Kopley and Kevin J. Hayes, The Cambridge Companion to Edgar Allan Poe, New York, 2002, str. 56.
[ 14 ]. Edgar Alan Po, “Gavran”, preveo Vladeta Košutic, 1972, str.5
"Be that word our sign of parting, bird or fiend!" I shrieked, upstarting —
"Get thee back into the tempest and the Night's Plutonian shore!
Leave no black plume as a token of that lie thy soul hath spoken!
Leave my loneliness unbroken! — quit the bust above my door!
Take thy beak from out my heart, and take thy form from off my door!"
[ 15 ]. Edgar Alan Po, “Gavran”, preveo Vladeta Košutić, 1972, str. 5
“And my soul from out that shadow that lies floating on the floor
Shall be lifted — nevermore!”
[ 16 ]. Jeffrey Meyers, Edgar Allan Poe: His life and legacy, New York, 1992, str. 125
[ 17 ]. Kenneth Silverman, Edgar A. Poe: Mournful and Never-ending Remembrance, New York: Harper Perennial, 1991. Str. 530
[ 18 ]. Bella Wang, Poe’s Poetry, GradeSaver, New York, 2009. Str. 67
[ 19 ]. Mark Neimeyer, Poe in Popular Culture, Cambridge University Press, 2002, str. 209
[ 20 ]. David Butler, Usher's Hypochondriasis: Mental Alienation and Romantic Idealism in Poe's Gothic Tales, Duke University Press, 1993, str. 189-190
[ 21 ]. Edgar Allan Poe, The Fall of the House Of Usher, 1839. str. 2.
[ 22 ]. Edgar Allan Poe, The Fall of the House of Usher, 1839. str. 9
[ 23 ]. Edgar Allan Poe, The Fall Of the House of Usher, prevela Selma Slezović
[ 24 ]. Jeffrey Meyers, Edgar Allan Poe: His Life and Legacy. New York City: Cooper Square Press, 1992. str. 111
[ 25 ]. David Butler, Usher's Hypochondriasis: Mental Alienation and Romantic Idealism in Poe's Gothic Tales, Duke University Press, 1993, str. 110
[ 26 ]. Herman Melville, Američki pisac
[ 27 ]. John J. McAleer, Poe and Gothic Elements in Moby-Dick, Emerson Society Quarterly, No. 27 (II Quarter 1962) str. 34.
[ 28 ]. Diane Long Hoeveler, The Hidden God and the Abjected Woman in ‘he Fall of the House of Usher. 1992, str. 385.
[ 29 ]. Isidora Sekulić, Iz stranih književnosti, Matica Srpska, 1966, str. 23
[ 30 ]. Edgar Allan Poe, The mistery of Marie Roget
“No one doubted now that the mystery of this murder would be immediately brought to light”
[ 31 ]. Linda L. Wertz, On Poes Use of Mistery, University of Oklahoma, 1971, str. 1
[ 32 ]. Joseph Wood Krutch, Edgar Allan Poe: A study in Genius, New York, 1926. str: 78