IGRE GLADI: KNJIGA PRVA

Naziv originala: Suzanne Collins - THE HUNGER GAMES Copyright © by Suzanne Collins, 2008 Copyright © za srpsko izdanje Alnari d.o.o. 2008 ISBN 978-86-7710-399-6 Za Džejmsa Proimosa

PRVI DEO

TRIBUTI
01
Kada sam se probudila, druga strana kreveta bila je hladna. Ispružila sam prste u potrazi za Priminom toplinom, ali dotakla sam samo grubu površinu dušeka. Mora da je sanjala nešto ružno i otišla kod majke. Naravno da jeste. Danas je dan žetve. Podigla sam se na lakat. U spavaćoj sobi ima dovoljno svetlosti da ih osmotrim. Moja mlađa sestra Prim sklupčala se u loptu, a majka se obmotala oko nje. Spavale su obraz uz obraz. Majka u

snu deluje mlađe. I dalje deluje umorno, ali ne i izmoždeno. Primino lice je sveže poput rose, ljupko poput cveta* po kojem je dobila ime. Pored njenih kolena, najružniji mačor na svetu, sedi i čuva je. Nos mu je zgnječen, pola jednog uha nedostaje, a oči su mu boje trule bundeve. Prim ga je nazvala Ljutić, insistirajući na tome da njegovo mrljavo žuto krzno podseća na žarke boje tog cveta. Mene mrzi. U najmanju ruku mi ne veruje. Mada je od tada prošlo mnogo godina, mislim da se još seća kako sam pokušala da ga udavim u kofi kada ga je Prim donela kući. Bio je mršavo mače, stomaka natečenog od crva i krzna prepunog buva. Samo mi je to falilo. Još jedna usta koja treba nahraniti. Ali, Prim me preklinjala, čak je i plakala. Morala sam da joj dopustim da ga zadrži. Sve je ispalo dobro. Majka ga je očistila od gamadi, osim toga, rođeni je lovac na miševe. Povremeno ulovi i pacova. Kada čistim lovinu, ponekad mu dam iznutrice. Prestao je da šišti na mene. Iznutrice. Nema šištanja. Kada je ljubav u pitanju, nikada joj se nećemo približiti više od toga. Prebacila sam noge preko ivice kreveta i skliznula pravo u lovačke čizme. Savitljiva koža se oblikovala prema mojim stopalima. Navukla sam pantalone i bluzu, ugurala dugačku, crnu pletenicu pod kapu i zgrabila torbu za hranu. Na stolu, ispod drvene činije koja ga štiti od gladnih pacova i mačaka, položen je mali, savršeni kozji sir umotan u lišće bosiljka. Moj poklon od Prim za dan žetve. Pažljivo sam stavila sir u džep dok sam se iskradala napolje. Naš deo Distrikta 12, poznat pod nadimkom Šav, obično je prepun rudara koji u ovo doba polaze na jutarnju smenu. Muškarci i žene pogrbljenih ramena i nateklih čukljeva odavno su prestali da se trude da očiste ugljenu prašinu iz polomljenih noktiju i bora svojih upalih lica. Međutim, danas su crne ulice prepune pepela puste. Kapci na zdepastim, sivim kućama su zatvoreni. Žetva je tek u dva. Zašto ne bi malo duže odspavali? Kada već mogu. Naša kuća je maltene na rubu Šava. Prolazim kroz samo nekoliko kapija i već sam na otrcanom polju po imenu Livada. Livadu od šume odvaja visoka lančana ograda sa petljama od bodljikave žice na vrhu. Ograda okružuje ceo Distrikt 12. U teoriji, kroz nju bi trebalo da teče struja dvadeset četiri časa na dan zbog grabljivaca koji žive u šumi – čopora divljih pasa, usamljenih kuguara, medveda – koji su nekada ugrožavali naše ulice. Od kada struja teče svega po nekoliko sati uveče, i to ako imamo sreće, uglavnom je sigurno dotaći je. Ipak, uvek pažljivo oslušnem da li se čuje zujanje, što znači da je struja uključena. Trenutno je tiha poput groba. Skrivena iza žbunja, ispružila sam se na stomak i provukla ispod labavog dela ograde visine oko pola metra. Ima još nekoliko slabih mesta na ogradi, ali ovo je najbliže našoj kući i najčešće tuda ulazim u šumu. Čim sam se našla među drvećem, izvadila sam luk i strele iz šupljeg debla. Sa strujom ili bez nje, ograda uspešno drži mesoždere podalje od Distrikta 12. U šumi lutaju slobodno. Tu su i dodatne opasnosti poput zmija otrovnica, besnih životinja i potpunog nedostatka staza. Međutim, ima i hrane, ako znate kako da je pronađete. Moj otac je znao. Naučio je i mene ponečemu pre nego što ga je raznela eksplozija u rudniku. Nismo imali šta da sahranimo. Tada mi je bilo jedanaest godina. Pet godina kasnije i dalje se budim vrišteći mu da potrči. Mada je ulazak u šumu zabranjen, a lovokrađa strogo kažnjiva, mnogi ljudi bi se usudili da krenu u lov kada bi imali oružje. Uglavnom nisu dovoljno odvažni da krenu samo sa nožem. Moj luk je prava retkost. Napravio ga je moj otac, kao i druge koje sam sakrila u šumi, pažljivo umotane u nepromočive pokrivače. Otac je mogao da zaradi mnogo novca od prodaje. Medutim, ako bi vlasti to otkrile, bio bi javno pogubljen zbog podsticanja pobune. Većina mirovnjaka progleda kroz prste nekolicini nas lovaca, pošto su gladni mesa kao i svi ostali. U stvari, oni su naše najbolje mušterije. Ali, naoružavanje Šava nikada ne bi bilo dozvoljeno. Na jesen, nekoliko hrabrih duša se zavlači u šumu da pobere jabuke. Uvek u blizini Livade. Dovoljno blizu da pobegnu nazad u Distrikt 12 u slučaju nevolje. „Distrikt 12. Mesto u kojem možete umreti od gladi na sigurnom", promrmljah. Zatim brzo bacih pogled preko ramena. Čak i ovde, u nedođiji, čovek brine da li će ga neko čuti.

Kada sam bila mlađa, plašila sam majku na smrt stvarima koje bih izbrbljala o Distriktu 12 i ljudima koji vladaju našom zemljom Panemom iz udaljenog glavnog grada Kapitola. Na kraju sam shvatila da nas to samo može uvaliti u probleme. Naučila sam da držim jezik za zubima i da pretvorim lice u bezizražajnu masku kako niko ne bi mogao da pogodi o čemu razmišljam. U školi sam tiha i marljiva. Učtivo ćaskam sa ljudima na javnoj pijaci. Retko pominjem trgovinu na Hobu. To je crna berza na kojoj zarađujem većinu novca. Čak i kod kuće, gde nisam tako prijatna kao u javnosti, izbegavam pominjanje nezgodnih tema. Tema poput žetve, nestašice hrane ili Igara gladi. Prim bi mogla da ponovi moje reči i šta bi se tada desilo sa nama? U šumi me čeka jedina osoba pred kojom mogu prirodno da se ponašam. Gejl. Osećam kako mi se mišići lica opuštaju. Korak mi se ubrzava dok se penjem ka našem mestu, ka steni sa koje se vidi cela dolina. Čestar bobičavog žbunja štiti je od nepoželjnih pogleda. Nasmešila sam se čim sam ga ugledala kako čeka. Gejl kaže da se smešim samo u šumi. „Zdravo, Ketnip*", kaže Gejl. Zovem se Ketnis, ali kada sam mu se prvi put predstavila, jedva sam uspela da prošapućem svoje ime. Pomislio je da sam rekla Ketnip. Zatim je jedan blesavi ris počeo da me prati unaokolo po šumi nadajući se da ću mu udeliti nešto mesa. Tada je Ketnip postao moj zvanični nadimak. Na kraju sam morala da ubijem risa, zato što mi je plašio lovinu. Bilo mi je pomalo žao. Nije bio loše društvo. Ali, dobila sam dosta novca za njegovo krzno. „Vidi šta sam ulovio." Gejl podiže hleb proboden strelom i nasmeja se. To je bio pravi hleb iz pekare, a ne pljosnata, tvrda vekna koju pravimo od svog sledovanja žita. Uzela sam ga, izvukla strelu, približila rupu nosu i udahnula miris od kojeg mi je pošla voda na usta. Ovako lep hleb služi se samo u posebnim prilikama. „Mmm, još je topao", kažem. Mora da je otišao do pekare da se trampi čim je svanulo. „Čime si ga platio?" „Samo jednom vevericom. Mislim da je stari bio sentimentalno raspoložen od jutros", kaže Gejl. „Čak mi je poželeo sreću." „Pa, svi se na današnji dan osećamo blisko, zar ne?" pitam, ne trudeći se da prevrnem očima. „Prim nam je ostavila sir." Vadim ga iz džepa. Razvedrio se na pomen te đakonije. „Hvala ti, Prim. Imaćemo pravu gozbu." Iznenada je počeo da govori kapitolskim naglaskom dok je imitirao Efi Trinket, manijakalno optimističnu ženu koja dolazi jednom godišnje da izvuče imena na žetvi. „Gotovo da sam zaboravila! Srećne Igre gladi!" Nabrao je nekoliko kupina iz okolnog žbunja. „Neka šanse...", bacio ih je prema meni. Uhvatila sam ih ustima i progrizla njihovu nežnu opnu zubima. Slatko-kiseli ukus mi je raspalio jezik. „...uvek budu na vašoj strani!" Završila sam sa podjednakim oduševljenjem. Moramo da se šalimo sa tom temom, inače bismo poludeli od straha. Osim toga, kapitolski akcenat je tako izveštačen da sve zvuči smešno. Posmatrala sam kako Gejl izvlači nož i seče hleb. Mogao bi da mi bude brat. Ima ravnu, crnu kosu i maslinastu kožu. Oboje imamo sive oči. Ali nismo rođaci, bar ne bliski. Većina porodica koje rade u rudniku nalikuju jedna na druge. Zato moja majka i Prim, zbog svoje svetle kose, uvek deluju nepodesno. I jesu. Roditelji moje majke bili su pripadnici male trgovačke klase koja snabdeva zvaničnike, mirovnjake i poneku mušteriju iz Šava. Imali su apoteku u lepom delu Distrikta 12. Pošto niko ne može da priušti doktora, apotekari su naši lekari. Moj otac je upoznao moju majku pošto je tokom lova ponekad sakupljao lekovito bilje i prodavao ga njenim roditeljima kako bi spravljali lekove. Mora da ga je jako volela kada je pristala da napusti svoj dom i dođe u Šav. Pokušavam to da zapamtim dok se prisećam žene koja je samo tupo sedela, potpuno nedodirljiva, dok su joj se deca pretvarala u kost i kožu. Pokušala sam da joj oprostim zbog oca. Ali, da budem potpuno iskrena, nisam tip čoveka koji oprašta. Dok sam brala bobice, Gejl je premazao kriške hleba sa mekim kozijim sirom i pažljivo stavio po list bosiljka na svaku. Smestili smo se u nišu na steni. Bili smo nevidljivi, ali smo imali dobar pogled

na dolinu koja ključa od života. Tu je zelen koju treba sakupiti, korenje koje treba iskopati, ribe koje svetlucaju na suncu. Dan je predivan, nebo plavo a vetar blag. Hrana je fantastična, sir curi u topli hleb a kupine nam se tope u ustima. Sve bi bilo savršeno kada bi ovo stvarno bio praznik, kada bih danas mogla slobodno da lutam planinom sa Gejlom i lovim večeru. Međutim, umesto toga moramo da budemo na trgu u dva sata i čekamo da imena budu pročitana. „Mogli bismo to da izvedemo, znaskaže Gejl tiho. „Šta?", pitam. ,,Da napustimo distrikt. Da pobegnemo. Da živimo u šumi. Ti i ja. Mogli bismo to da izvedemo", kaže Gejl. Ne znam kako da odgovorim. Ideja je apsurdna. „Kada ne bismo imali toliko dece", brzo dodaje. To nisu naša deca, naravno. Ali kao da jesu. Gejl ima dva mlađa brata, a ja sestru. Prim. Moramo uračunati i majke. Kako bi živele bez nas? Ko bi hranio ta usta koja stalno traže još? Mada oboje lovimo svaki dan, ipak ima noći kada divljač mora da se trampi za mast ili pertle ili vunu, ipak ima noći kada idemo na spavanje praznih stomaka. ,,Ne želim da imam decu", kažem. ,,Ja želim. Ali samo ako ne budem živeo ovde", kaže Gejl. „Ali, živiš ovde", dodajem iznervirano. „Zaboravi", breca se. Ovaj razgovor mi deluje nekako pogrešno. Otići? Kako da ostavim Prim? Ona je jedina osoba na svetu za koju sam sigurna da je volim. Gejl je odan svojoj porodici. Ne možemo otići, zašto onda da pričamo o tome? Čak i da to učinimo... čak i da to učinimo... odakle sad ta priča o deci? Između Gejla i mene nikada nije bilo nečeg romantičnog. Kada smo se upoznali, bila sam mršava dvanaestogodišnjakinja. Mada je bio samo dve godine stariji, Gejl je već izgledao kao muškarac. Dugo nam je trebalo da postanemo prijatelji, da prestanemo da se cenjkamo prilikom svake razmene i da počnemo da pomažemo jedno drugom. Osim toga, ako želi decu, Gejl neće imati nikakvih problema da nađe ženu. Zgodan je, dovoljno snažan da radi u rudniku i ume da lovi. Po načinu na koji devojke šapuću o njemu kada prolazi hodnikom u školi, jasno je da im se sviđa. Ljubomorna sam zbog toga, ali ne iz razloga koji ljudima prvi padne na pamet. Teško je pronaći dobrog partnera za lov. „Šta želiš da radiš?", pitam. „Možemo da lovimo divljač, da pecamo ili da sakupljamo bilje." „Hajde da pecamo na jezeru. Možemo da ostavimo štapove i da beremo bilje u šumi. Da nabavimo nešto lepo za večeras", kaže on. Večeras. Nakon žetve, svi treba da slave. Mnogi to i čine, zbog olakšanja što su im deca pošteđena bar još godinu dana. Ali, dve porodice će zatvoriti kapke, zaključati vrata i zapitati se kako će preživeti bolne nedelje koje dolaze. Dobro smo prošli. Grabljivice nas ignorišu pošto lakšeg i ukusnijeg plena ima u izobilju. Do kasnog prepodneva ulovili smo tuce riba, sakupili vreću zeleniša, i što je najbolje od svega, dva kilograma jagoda. Pre nekoliko godina našla sam mesto na kojem rastu, a Gejl je predložio da okolo postavimo niz zamki kako tu ne bi zalazile životinje. Na putu kući, svratili smo do Hoba, crne berze u napuštenom skloništu za ugalj. Kada su osmislili delotvorniji sistem za prevoz uglja direktno od rudnika do vozova, Hob je postepeno zauzeo taj prostor. U ovo doba su mnoge tezge zatvorene zbog dana žetve, ali je na crnoj berzi ipak prometno. Lako smo razmenili šest riba za dobar hleb i još dve za so. Masna Sej, koščata starica koja prodaje činije tople supe iz velikog kazana, uzela je polovinu našeg zeleniša u zamenu za dva komada parafina. Možda bismo bolje prošli na nekom drugom mestu, ali trudimo se da ostanemo u dobrim odnosima sa Masnom Sej. Na nju se može računati da će uvek kupiti divljeg psa. Ne lovimo ih namerno, ali ako nas napadnu i budemo primorani da ubijemo nekoliko komada, pa, meso je meso.

„Kada se nađe u supi, zovem ga govedinom", obično kaže Masna Sej i namigne. Niko u Šavu ne bi okrenuo glavu od pozamašne noge divljeg psa, ali mirovnjaci koji dolaze u Hob mogu sebi da priušte da budu malo probirljiviji. Kada smo obavili šta smo imali na berzi, otišli smo do crnih vrata gradonačelnikove kuće da prodamo polovinu jagoda. Znali smo da ih voli i da ima dovoljno novca da ih plati. Vrata je otvorila gradonačelnikova ćerka Medž. Ista smo godina u školi. Pošto je gradonačelnikova ćerka, čovek bi očekivao da bude snob, ali nije. Povučena je. Poput mene. Pošto nijedna od nas nema grupu prijatelja, često jedna drugoj pravimo društvo u školi. Zajedno ručamo, sedimo jedna pored druge tokom raznih okupljanja, par smo u sportskim aktivnostima. Retko razgovaramo, što nam obema odgovara. Danas je njena jednolična školska odeća zamenjena skupom belom haljinom, a plava kosa uvezana trakom roze boje. Odeća za žetvu. „Lepa haljina", kaže Gejl. Medž ga pogleda, pokušavajući da prokljuvi da li je u pitanju pravi kompliment ili je samo ironičan. Haljina jeste lepa, ali sigurno je ne bi nosila da je samo običan dan. Pući usne i smeši se. ,,Pa, ako budem išla u Kapitol, treba lepo da izgledam, zar ne?" Sada je Gejl zbunjen. Da li stvarno to misli? Ili ga začikava? Pretpostavljam da je ovo drugo u pitanju. „Nećeš ti ići u Kapitol", govori Gejl hladno. Spustio je pogled ka malom okruglom brošu na njenoj haljini. Pravo zlato. Predivan umetnički rad. Čovek bi novcem kojim je taj broš plaćen mesecima mogao da hrani porodicu. „Koliko imaš prijava, možda pet? Ja sam imao šest kada mi je bilo samo dvanaest godina." ,,To nije njena krivica", kažem. ,,Ne, nije njena krivica. To je prosto tako", kaže Gejl. Njeno lice postade bezizražajno. Tutnula mi je novac za jagode u ruku. „Srećno, Ketnis." ,,I tebi", kažem i vrata se zatvaraju. Koračamo ka Šavu u tišini. Nije mi se dopalo to što je Gejl napao Medž, ali u pravu je. Sistem žetve je nepravedan, siromašni izvlače deblji kraj. Za žetvu se kvalifikuješ kada napuniš dvanaest godina. Te godine, tvoje ime se prijavljuje samo jednom. Kada napuniš trinaest, dva puta, i tako dalje sve dok ne napuniš osamnaest. To je poslednja godina podobnosti za žetvu i tada ima sedam prijava na tvoje ime. To se dešava svim građanima u svih dvanaest distrikta u celoj zemlji Panem. Ali, postoji kvaka. Ako si siromašan i gladan kao mi, možeš odabrati da upišeš svoje ime više puta u zamenu za kocku. Svaka kocka vredi koliko i godišnja opskrba brašna i ulja za jednu osobu. To možeš učiniti i za članove svoje porodice. Kada mi je bilo dvanaest godina, prijavila sam svoje ime četiri puta. Jednom zato što sam morala i tri puta za kocku, zbog žita i ulja za sebe, Prim i majku. U stvari, morala sam to da radim svake godine. Prijave su akumulativne. Zato će sada, sa šesnaest godina, moje ime biti prijavljeno za žetvu dvadeset puta. Gejl ima osamnaest godina i pomagao je ili samostalno hranio petočlanu porodicu sedam godina. Njegovo ime će za ovogodišnju žetvu biti prijavljeno četrdeset dva puta. Zato neko poput Medž, kojoj nikada nije trebala kocka, može da ga razljuti. Šansa da njeno ime bude izvučeno mizerna je u poređenju sa ljudima koji žive u Šavu. Nije nemoguće, ali je malo verovatno. Iako pravila određuje Kapitol, a ne naš distrikt ili njena porodica, teško je ne prezirati one koji ne moraju da se prijave za kocku. Gejl zna da nije u redu da usmeri svoj bes na Medž. Često sam ga duboko u šumi slušala dok bunca o tome kako je kocka samo još jedan od načina da se produbi beda u našem distriktu. Način da se poseje mržnja između gladnih radnika iz Šava i onih koji mogu uvek računati na to da će imati šta da večeraju. Tako su mogli da budu sigurni da nikada nećemo verovati jedni drugima. „Kapitolu ide u korist da budemo podeljeni među sobom", možda bi rekao da smo sami, da nije dan žetve. Samo

da devojka sa zlatnim brošem i bez ijedne kocke nije izrekla ono što je verovatno smatrala bezazlenim komentarom. Dok smo koračali, bacila sam pogled ka Gejlovom licu. I dalje je bio ljutit, mada mu je lice bilo skamenjeno. Njegov bes mi je uvek delovao besmisleno, mada mu to nikada nisam rekla. Nije da se ne slažem sa njim. Slažem se. Ali, šta vredi urlati na Kapitol usred šume? To neće ništa promeniti. Sistem neće postati pravedniji. To nam neće napuniti stomak. Samo je rasterao divljač. Ali, pustila sam ga da viče. Bolje da viče u šumi nego u distriktu. Gejl i ja smo podelili plen. Svako je dobio po dve ribe, par vekni dobrog hleba, nešto zeleniša, pola kilograma jagoda, so, parafin i malo novca. „Vidimo se na trgu", kažem. „Obuci nešto lepo", odgovara on bezizražajno. Kada sam stigla kući, moja majka i sestra bile su spremne za polazak. Majka je obukla lepu haljinu iz apotekarskih dana, a Prim suknju i bluzu od nabrane čipke koju sam ja nosila kada sam prvi put išla na dan žetve. Odeća joj je prevelika, ali majka je prikačila špenadlama. Ipak se mučila da uvuče bluzu na leđima. Čekala me kada puna tople vode. Sprala sam prljavštinu i znoj iz šume. Čak sam oprala i kosu. Na moje iznenađenje, majka mi je spremila jednu od svojih lepih haljina, nežnu i plavu sa odgovarajućim cipelama. ,,Da li si sigurna?", pitam. Pokušavam da prevaziđem odbijanje njene pomoći. Neko vreme sam bila veoma ljuta, nisam joj dopuštala da čini bilo šta za mene. Ovo je nešto posebno. Odeća iz prošlosti veoma joj je dragocena. „Naravno. Daj da ti podignem kosu", kaže ona. Dopustila sam joj da mi osuši kosu peškirom i uplete je. Jedva sam prepoznala samu sebe u napuklom ogledalu naslonjenom na zid. „Prelepo izgledaš", kaže Prim tiho. „Uopšte ne ličim na sebe", odgovaram. Zagrlila sam je. Znam da će joj biti užasno narednih nekoliko sati. Ovo je njena prva žetva. Sigurna je koliko god je to moguće, pošto ima samo jednu prijavu. Nisam joj dopustila da uzme kocku. Međutim, zabrinuta je zbog mene. Plaši se da će se nezamislivo desiti. Štitim Prim na svaki mogući način, ali ne mogu ništa da učinim povodom žetve. Patnja koju osećam svaki put kada nju nešto brine navire mi u grudi i preti da mi se pojavi na licu. Primetila sam da joj se bluza ponovo izvukla iz suknje na leđima. Napinjem se da ostanem smirena. „Uvuci rep, patkice", kažem, vraćajući bluzu na mesto. Prim se zakikotala i nasmešila. „Kvak." „Kvak i tebi", kažem uz blagi osmeh kakav samo Prim može da izvuče iz mene. „Hajde da jedemo", kažem i ljubim je u teme. Paprikaš od ribe i povrća se već kuva, ali to je za večeru. Odlučili smo da sačuvamo jagode i hleb iz pekare za večernji obrok, kako bi bio što svečaniji. Pili smo mleko Primine koze Gospe i jeli hleb napravljen od žitarica koje dobijamo za kocku, mada niko nije imao bogzna kakav apetit. U jedan sat smo krenuli ka trgu. Prisustvo je obavezno, osim ako si na samrti. Vlasti će to večeras proveriti i ako si se pretvarao, ideš u zatvor. Šteta je što se žetva odvija na trgu – jednom od retkih prijatnih mesta u Distriktu 12. Trg je okružen radnjama. Kada su pijačni dani, posebno ako je lepo vreme, uvek je praznična atmosfera. Ali danas, uprkos šarenim banerima koji vise sa zgrada, u vazduhu se oseća jeza. Kamermani načičkani po krovovima okolnih zgrada samo pojačavaju taj utisak. Ljudi u tišini prilaze, staju u kolonu i upisuju se. Žetva je dobra prilika za Kapitol da prati broj stanovnika. Deca uzrasta od dvanaest do osamnaest godina su prema godištu okupljena u konopcima ograđene zone. Najstariji napred, mlađi, poput Prim, pozadi. Članovi porodica se okupljaju okolo držeći se čvrsto za ruke. Ima i onih čiji voljeni nisu u opasnosti ili kojima više

jednostavno nije stalo. Uvlače se među ljudi i klade na dvoje dece čija će imena biti izvučena. Šanse su veće ili manje u zavisnosti od godišta, da li su iz Šava ili trgovačke porodice. Klade se čak i na to da li će početi da plaču. Ljudi uglavnom odbijaju kontakt sa njima, ali veoma pažljivo. Ti isti ljudi su često prijavljivači, a retki su oni koji nikada nisu prekršili zakon. Mene bi svakoga dana mogli streljati zbog lova, ali apetit ljudi na vlasti me štiti. Ne mogu svi to isto da kažu. Ako moramo da biramo između smrti od gladi i metka, Gejl i ja smo se složili da je metak mnogo brži. Prostor se popunjava i atmosfera postaje klaustrofobična kako ljudi pristižu. Trg je velik, ali ne dovoljno da primi sve stanovnike Distrikta 12 kojih ima oko osam hiljada. Ljudi koji su stigli poslednji upućuju se u obližnje ulice gde će moći da posmatraju događaj na velikim ekranima u direktnom prenosu državne televizije. Stojim među grupom šesnaestogodišnjaka iz Šava. Kratko klimamo glavom jedni drugima, a zatim usmeravamo pažnju na privremenu binu postavljenu ispred Zgrade pravosuđa. Na njoj su tri stolice, podijum i dve velike staklene kugle, jedna za dečake, jedna za devojčice. Piljim u papiriće u kugli za devojčice. Na dvadeset papirića je pažljivim rukopisom ispisano ime Ketnis Everdin. Na jednoj stolici sedi Medžin otac, gradonačelnik Andersi, visok, proćelav čovek, a na drugoj Efi Trinket, pratilja za Distrikt 12, upravo pristigla iz Kapitola, u zelenom odelu, sa jezivim belim kezom i ružičastom kosom. Mrmljali su među sobom i posmatrali praznu stolicu. Kada je gradski sat otkucao dva puta, gradonačelnik je zakoračio na podijum i počeo da čita. Ista priča svake godine. Čitao je o istoriji Panema, zemlje koja se uzdigla iz pepela na teritoriji koja je u prošlosti bila poznata pod imenom Severna Amerika. Naveo je sve katastrofe, suše, oluje, vatru i more koje je progutalo veliki deo zemlje, kao i brutalni rat oko ono malo hrane što je preostalo. Posledica svega toga je Panem, sjajni Kapitol okružen prstenom od trinaest distrikta, država koja je donele mir i prosperitet svojim građanima. Zatim su usledili Mračni dani, ustanak distrikta protiv Kapitola. Dvanaest ih je poraženo, trinaesti je zbrisan sa lica zemlje. Ugovor o izdaji dao nam je nove zakone koji će garantovati mir. Kao podsetnik na to da Mračni dani nikada ne smeju da se ponove, Ugovor nam je dao Igre gladi. Pravila su jednostavna. Svaki od dvanaest distrikta mora u znak kazne zbog izdaje za učesnike u Igrama dati jednog dečaka i jednu devojčicu. Zovu se tributi. Dvadeset četiri tributa se zatvaraju u ogromnu arenu pod vedrim nebom koja se može nalaziti u bilo kojoj oblasti, od pustinje do zaleđene pustare. Tokom perioda od nekoliko nedelja, takmičari se moraju boriti do smrti. Poslednji tribut koji ostane na nogama je pobednik. Time što odvodi decu iz našeg distrikta i tera ih da se međusobno ubijaju dok mi gledamo – Kapitol nas podseća da smo mu prepušteni na milost i nemilost. Podseća nas na to koliko malo šanse imamo da preživimo novu pobunu. Kakve god reči koristili, poruka je jasna: „Pogledajte kako odvodimo vašu decu i žrtvujemo ih, a vi ništa ne možete da učinite. Ako bilo šta pokušate, uništićemo vas do poslednjeg. Kao što smo učinili sa Distriktom 13." Da bi poniženje pretvorio u torturu, Kapitol je zahtevao da se Igre gladi tretiraju kao svečanost, sportski događaj u kojem su distrikti suprotstavljeni jedan drugom. Tribut koji ostane na nogama osvaja lagodan život za sebe i mnoge nagrade za svoj distrikt, koje se uglavnom sastoje od hrane. Cele godine, Kapitol će pobedničkom distriktu slati žito, ulje, pa čak i poslastice poput šećera, dok ljudi u ostalim distriktima gladuju. „Ovo je vreme pokajanja i vreme zahvalnosti", naglašava gradonačelnik. Zatim čita listu pobednika iz Distrikta 12. Za sedamdeset četiri godine bilo ih je samo dvoje. Hejmič Abernati, trbušasti čovek srednjih godina, koji se upravo pojavljuje uzvikujući nešto nerazumljivo. Tetura se ka pozornici i pada na treću stolicu. Pijan je. Prilično. Gomila reaguje simboličnim aplauzom, ali on je toliko konfuzan da pokušava da zagrli Efi Trinklet koja jedva uspeva da se odbrani.

Gradonačelnik deluje uznemireno. Pošto televizija sve prenosi, Distriktu 12 se upravo podsmeva ceo Panem, i on je vrlo svestan toga. Pokušava da skrene pažnju gledalaca ponovnim predstavljanjem Efi Trinket. Vedra i ushićena kao i uvek, Efi Trinket je doskakutala na podijum i uzviknula svoju poznatu objavu, „Srećne Igre gladi! Neka šanse uvek budu na vašoj strani!" Izgleda da je njena ružičasta kosa zapravo perika, pošto su joj lokne malo pomerene nakon sudara sa Hejmičem. Nastavlja da trtlja o tome kolika je čast za nju što se nalazi ovde sa nama, mada svi znaju da umire od želje da je prebace u neki bolji distrikt, gde imaju prave pobednike, a ne pijance koji je maltretiraju pred celom nacijom. Kroz gomilu vidim Gejla koji mi uzvraća pogled sa avetinjskim osmehom na licu. Kakve su žetve inače, ova je još i zabavna. Iznenada se prisećam da je Gejlovo ime ispisano na četrdeset dva papirića u staklenoj kugli i da, u poređenju sa mnogim dečacima, šanse nikako nisu na njegovoj strani. Možda i on misli nešto slično za mene, pošto mu se lice mrači i odmah se okreće. „Ima na hiljade papirića", želim da mu šapnem. Vreme je za izvlačenje. Efi Trinket kao i uvek izgovara: „Prvo dame!", i prilazi kugli sa imenima devojčica. Zavlači ruku duboko i vadi papirić. Gomila udahnjuje u isti mah. Potom nastupa mrtva tišina. Pripala mi je muka. Očajnički se nadam da neće pročitati moje ime. Samo da ne pročita moje ime. Samo da ne pročita moje ime. Efi Trinket se vraća na podijum, otvara papirić i čita ime jasnim glasom. Nisam ja u pitanju. Pročitala je ime Primrouz Everdin.

02

Jednom sam sedela na drvetu i nepokretno čekala da naiđe lovina. Zadremala sam i pala na zemlju sa visine od tri i po metra na leđa. Udar mi je izbio sav vazduh iz pluća. Ležala sam pokušavajući da udahnem, izdahnem, bilo šta. Tako se sada osećam, pokušavajući da se setim kako se diše. Potpuno paralisana, nisam u stanju da progovorim, dok mi ime odjekuje u umu. Neko me grabi za ruku, neki dečko iz Šava. Mislim da sam počela da padam i on me uhvatio. Mora da je neka greška u pitanju. Nije moguće da se ovo dešava. Ime moje sestre bilo je na jednom jedinom papiriću među hiljadama! Šansa da će biti izvučena bila je tako mala da nisam uopšte brinula. Zar nisam učinila sve što je u mojoj moći? Zar nisam ja uzela kocku i sprečila nju da to učini? Jedan papir. Jedan papir među hiljadu. Šanse su u potpunosti bile na njenoj strani. Nije vredelo. Kao iz velike daljine, čujem kako gomila tužno žamori kao i uvek kada bi bilo pročitano ime dvanaestogodišnjeg deteta. Svi misle da to nije pošteno. Zatim je vidim kako korača ka bini pored mene, lica potpuno bledog, šaka stisnutih u pesnice, na bokovima. Bluza joj je na leđima izučena i visi preko suknje. Taj detalj, izvučena bluza u obliku pačjeg repa, vratio me u stvarnost. „Prim!" Prigušeni krik mi se otima iz grla, a mišići mi se pokreću. „Prim!" Ne moram da se guram kroz gomilu. Druga deca mi se odmah sklanjaju, otvarajući mi put ka pozornici. Hvatam je rukom baš kada je počela da se penje na binu. Jednim pokretom ruke guram je iza sebe. „Prijavljujem se dobrovoljno!" govorim. „Prijavljujem se dobrovoljno za tributa!" Na bini je nastupila konfuzija. Distrikt 12 nije imao dobrovoljca već decenijama i protokol je malo zarđao. Po pravilu, kada se iz kugle izvuče ime dečaka ili devojčice, drugi dečak, ako je izvučeno ime dečaka, ili druga devojčica, ako je izvučeno ime devojčice, može dobrovoljno da se prijavi da zauzme njegovo ili njeno mesto. U nekim distriktima, u kojima se žetva smatra velikom čašću, ljudi žele da rizikuju život i to čini dobrovoljno prijavljivanje veoma komplikovanim. Ali u Distriktu 12, gde je reč tribut sinonim za reč leš, dobrovoljci su praktično istrebljeni. „Prekrasno!", kaže Efi Trinklet. „Međutim, verujem da prvo treba predstaviti osvajača žetve, a zatim pitati da li ima dobrovoljaca. Ako se neko prijavi, onda mi, hm..." nesigurno je zastala.

„Zar je to bitno?" pita gradonačelnik. Gleda me sa bolnim izrazom na licu. Ne zna ko sam, ali sam mu odnekud ipak poznata. Ja sam devojka koja donosi jagode. Devojka sa kojom je njegova ćerka ponekad razgovarala. Devojka koja je pre pet godina stajala šćućurena sa majkom i sestrom dok joj je, kao najstarijem detetu, predavao medalju za hrabrost. Medalju koju je posthumno dobio njen otac pošto je stao na minu u rudniku. Da li se setio toga? „Zar je to bitno?", ponavlja osorno. „Pustite je da priđe." Prim histerično vrišti iza mene. Obujmljuje me mršavim rukama, poput poroka. ,,Ne, Ketnis! Ne! Ne možeš da odeš!" „Pusti me, Prim", kažem grubo, pošto me sve ovo veoma uznemirava, a ne želim da zaplačem. Kada televizija večeras bude reprizirala žetvu, svi će videti moje suze i biću proglašena lakom metom. Biću označena kao slabić. Neću nikome dopustiti to zadovoljstvo. „Puštaj me!" Osećam kako je neko skida sa mojih leđa. Okrećem se i vidim Gejla kako podiže Prim sa zemlje dok ga ona udara po rukama. „Idi, Ketnip", kaže mi, trudeći se da mu glas bude čvrst. A zatim nosi Prim ka mojoj majci. Skupljam snagu i penjem se uza stepenice. „Bravo!" šišti Efi Trinket. ,,To je duh Igara!" Zadovoljna je što se u njenom distriktu konačno nešto dešava. „Kako se zoveš?" Gutam pljuvačku. „Ketnis Everdin", izgovaram. „Kladim se da je ono bila tvoja sestra. Ne želimo da nam ona otme slavu, zar ne? Hajde da nagradimo velikim aplauzom svog novog tributa!", cvrkuće Efi. Niko ne tapše, što će večno služiti na čast ljudima iz Distrikta 12. Nisu tapšali čak ni ljudi koji su u rukama držali papire za klađenje. Možda zato što su me viđali u Hobu, ili zato što su znali mog oca, ili su nekom prilikom sreli Prim koju je nemoguće ne zavoleti. Umesto da slušam aplauz, samo nepokretno stojim, dok ljudi učestvuju u najhrabrijoj vrsti otpora koji mogu da pruže. Tišina govori – ne slažemo se. Ne odobravamo. Ovo je pogrešno. Zatim se dešava nešto neočekivano. Bar ja to nisam očekivala, pošto ne smatram da je Distrikt 12 mesto kojem je stalo do mene. Međutim, neka promena se desila kada sam zakoračila na binu da preuzmem mesto svoje mlađe sestre i tako postala neka vrsta dragocene ličnosti. Najpre je jedna, zatim druga, a potom skoro svaka osoba iz mase dotakla usne sa tri srednja prsta leve ruke i ispružila ih ka meni. To je drevan i retko korišćen gest našeg distrikta koji se ponekad viđa na sahranama. Čini se u znak zahvalnosti, divljenja ili pozdrava sa nekim koga voliš. Sada sam u istinskoj opasnosti da zaplačem, ali, na svu sreću, Hejmič je odabrao baš ovaj trenutak da se zatetura preko bine kako bi mi čestitao. „Pogledajte je samo. Pogledajte je!", urla, prebacivši mi ruku preko ramena. Iznenađujuće je snažan za takvu olupinu od čoveka. „Sviđa mi se!" Dah mu smrdi na alkohol, a biće da je prošlo podosta vremena od kada se poslednji put okupao. „Ima mnogo..." Neko vreme ne može da se seti prave reči. „Hrabrosti!", izgovara pobedonosno. „Više od svih vas!" Pušta me i kreće ka prednjem delu bine. „Više od svih vas!", urla, pokazujući direktno ka kameri. Obraća li se publici ili je toliko pijan da izaziva Kapitol? Nikada neću saznati. Baš kada je otvorio usta da nastavi, Hejmič se stropoštao sa bine i onesvestio. Odvratan je, ali sam ipak zahvalna. Sve kamere se veselo okrenuše ka njemu. Imam tek toliko vremena da ispustim prigušen zvuk iz grla i saberem se. Položila sam ruke iza leđa i zurila negde u daljinu. Vidim brda kojima sam jutros lutala sa Gejlom. Na trenutak sam dopustila sebi da čeznem... za idejom o tome da nas dvoje napustimo distrikt... i živimo zajedno u šumi... ali znam da sam bila u pravu. Ko bi se prijavio umesto Prim da smo otišli? Hejmiča odnose na nosilima, a Efi Trinket se trudi da nastavi sa emisijom. „Uzbudljiv dan!", guguće, pokušavajući da ispravi periku koja se blago nagla na desnu stranu. „Još uzbuđenja sledi! Vreme je da se izabere dečak tribut!" Nadajući se da će problem s perikom držati pod kontrolom, pridržava jednu stranu glave rukom dok korača ka kugli sa imenima dečaka i grabi prvi papirić na

koji je naišla. Žurno se vraća na podijum. Nemam vremena da poželim Gejlu sreću. Već je pročitala ime. „Pita Melark!" Pita Melark! Oh ne, mislim. Samo ne on. Prepoznala sam njegovo ime, mada nikada nisam razgovarala sa njim. Pita Melark. Ne, danas šanse zaista nisu na mojoj strani. Posmatram ga dok se probija ka bini. Srednje visine, zdepast, pepeljastoplave kose koja mu u talasima pada preko čela. Na licu mu se razaznaje šok, mada se trudi da održi bezosećajan izraz. Međutim, njegove plave oči odaju strah koji sam toliko puta videla kod svog plena. Ipak, staloženo se penje na binu i zauzima svoje mesto. Efi Trinket pita da li ima dobrovoljaca, ali niko se ne prijavljuje. Znam da on ima dva starija brata, videla sam ih u pekari. Jedan verovatno ima previše godina da bi mogao da se prijavi, a drugi ne želi. To je normalno. Porodična odanost za većinu ljudi ne obuhvata dan žetve. Ono što sam ja učinila prilično je radikalno. Gradonačelnik počinje da čita dugački dosadni Ugovor o izdaji kao što čini svake godine u ovom momentu – to je obavezno – ali ja ga ne slušam. Zato baš on? Razmišljam. Pokušavam da uverim sebe da nije bitno. Pita Melark i ja nismo prijatelji. Nismo čak ni susedi. Ne razgovaramo. Naš jedini susret se odigrao pre više godina. Verovatno je zaboravio. Ali ja nisam, niti ću ga ikada zaboraviti... Bilo je to tokom najgoreg perioda. Tri meseca ranije otac mi je poginuo u nesreći u rudniku tokom najhladnijeg januara otkako ljudi pamte. Ukočenost zbog tog gubitka je prošla i bol bi me iznenada pogodio. Presamitila bih se dok bi mi jecaji razdirali telo. Gde si?, vrištala bih u sebi. Gde si otišao? Naravno da nije bilo odgovora. Distrikt nam je u znak nadoknade dao nešto novca, dovoljno za mesec dana žalosti. Za to vreme se od moje majke očekivalo da nađe posao. Ali, ona to nije učinila. Nije učinila ništa. Samo je sedela na stolici ili, mnogo češće, ležala sklupčana pod ćebetom na krevetu, očiju uprtih u neku tačku u daljini. Ponekad bi se promeškoljila i uspravila kao da ima neki hitan cilj, ali odmah bi potonula nazad u nepokretnost. Nisu je doticale Primine molbe. Bila sam užasnuta. Sada znam da je majka bila zaključana u tamnom svetu tuge, ali u to vreme sam znala samo da sam izgubila ne samo oca, već i majku. Imala sam jedanaest godina, a Prim samo sedam, kada sam preuzela brigu o porodici. Nije bilo izbora. Kupovala sam hranu na pijaci i kuvala je što sam bolje mogla. Trudila sam se da Prim i ja izgledamo pristojno. Ako bi se saznalo da majka više ne brine o nama, distrikt bi nas smestio u dom za nezbrinutu decu. Odrasla sam gledajući tu decu u školi, njihovu tugu, tragove besnih udaraca na njihovim licima, beznađe koje im je povilo ramena. Nisam smela da dozvolim da se to desi mojoj sestri. Ljupka, majušna Prim koja bi plakala kada ja plačem pre nego što je znala razlog, koja je češljala kosu našoj majci pre nego što podemo u školu i svake noći brisala ogledalo koje je otac koristio za brijanje zato što je mrzeo sloj ugljene prašine koji se hvatao po svim stvarima u Šavu. Dom za nezbrinutu decu bi je smrvio kao bubu. Zato sam tajila našu nepriliku. Ali, novca je nestalo. Počeli smo da gladujemo. To je bilo to. Govorila sam sebi da moram pokušati da izdržim do osmog maja, samo do osmog maja. Tada ću napuniti dvanaest godina i moći ću da se prijavim za kocku i dobijem dragoceno brašno i ulje koje će nas hraniti. Međutim, preostalo je još nekoliko nedelja do tog datuma. Mogli bismo umreti do tada. Smrt od gladi nije bila retka pojava u Distriktu 12. Ko među nama nije video te žrtve? Starci koji ne mogu da rade. Deca iz mnogočlanih porodica. Ljudi povređeni u rudnicima. Tumarali bi ulicama. Jednog dana bi ih neko pronašao kako nepokretno sede naslonjeni na zid ili leže na Livadi. Ili bi se čulo cviljenje iz kuće, pa bi neko pozvao mirovnjake da odnesu telo. Zvanično, glad nikada nije uzrok smrti. To je uvek grip, smrzavanje ili upala pluća. Ali, svi su znali istinu.

Onog popodneva kada sam se susrela sa Pitom Melarkom, ledena kiša je lila ko iz kabla. Bila sam u gradu, pokušavajući da trampim pohabanu, staru odeću za bebe na javnoj pijaci, ali niko je nije želeo. Mada sam nekoliko puta bila u Hobu sa ocem, plašila sam se da idem sama na to surovo, negostoljubivo mesto. Kiša se probila kroz lovačku jaknu mog oca. Prozebla sam do kostiju. Tri dana smo pili samo vodu sa suvim lišćem nane koje sam pronašla u kredencu. Kada se pijaca zatvorila toliko sam se tresla od hladnoće da sam ispustila dečju odeću u blato. Nisam je pokupila iz straha da ću pasti i ostati na zemlji pošto nemam snage da se podignem. Osim toga, niko je nije želeo. Nije mi se išlo kući. Tamo su moja majka mrtvog pogleda i moja sestrica upalih obraza i ispucalih usana. Nisam mogla praznih ruku da uđem u sobu u kojoj ima više dima nego vatre, pošto je zapaljena od vlažnih grana sakupljenih na ivici šume kada nam je ponestalo uglja. Našla sam se u blatnjavom sokaku iza prodavnica koje snabdevaju najbogatije građane. Trgovci žive iznad svojih radnji, tako da sam zapravo tumarala kroz njihova dvorišta. Sećam se kontura uredno prekopanih leja, spremnih za sejanje, nekoliko koza u oborima i jednog pokislog psa vezanog za stub, zgrbljenog u blatu. U Distriktu 12 krađa je strogo zabranjena. Kazna je smrt. Međutim, sinulo mi je da u kantama može biti nečega, a one nisu obuhvaćene zakonom. Možda neka koska u kanti kasapnice ili trulo povrće u kanti bakalnice. Bar nešto, što niko osim moje očajne porodice ne bi pojeo. Na nesreću, đubre je nedavno odneseno. Kada sam prošla pored pekare, miris sveže ispečenog hleba me ošamutio. Peći su se nalazile sa zadnje strane. Zlatasti sjaj se probijao kroz otvorena vrata kuhinje. Stajala sam opčinjena toplotom i sočnim mirisom sve dok se kiša nije umešala, pružajući svoje ledene prste niz moja leđa. To me vratilo u stvarnost. Podigla sam poklopac njihove kante i otkrila da je bezdušno prazna. Iznenada je neko počeo da vrišti na mene. Podigla sam pogled i ugledala pekarevu ženu kako urla da se nosim odatle pre nego što pozove mirovnjake i koliko joj je muka od toga što derišta iz Šava stalno kopaju po njenom đubretu. Opake reči. Nisam mogla da se odbranim. Dok sam pažljivo spuštala poklopac primetila sam plavokosog dečaka kako proviruje iza leđa svoje majke. Viđala sam ga u školi. Bio je na mojoj godini, ali nisam znala njegovo ime. A i kako bih znala, držao se gradske dece. Majka se gunđajući vratila u pekaru, ali me on verovatno posmatrao kada sam se prikrala svinjskom oboru i naslonila na staru jabuku. Saznanje da nemam šta da odnesem kući konačno me poklopilo. Kolena mi zaklecaše i skliznula sam niz stablo do korenja. Ovo je previše. Bilo mi je muka i bila sam tako slaba i umorna, tako umorna. Neka pozovu mirovnjake i odvedu nas u dom za nezbrinutu decu, pomislih. Ili, još bolje, neka me puste da umrem ovde na kiši. Začulo se neko kloparanje u kuhinji. Žena je počela ponovo da urla, a zatim se čuo udarac. Zapitah se šta se dešava. Neko je šljapkao ka meni kroz blato. Toje ona, dolazi da me otera sa batinom. Ali, nisam bila u pravu. Bio je to dečak. U rukama je nosio dve velike vekne hleba koje mora da su upale u vatru pošto je kora bila crna. Majka je urlala za njim, „Nahrani svinju, glupi stvore! Zašto da ne? Niko neće kupiti prepečeni hleb!" Počeo je da skida prepečene delove i da ih baca u korito. Začulo se zvono na vratima pekare i njegova majka ode da usluži mušteriju. Dečak nije ni pogledao u mom pravcu, ali ja sam posmatrala njega. Zbog hleba, zbog crvene masnice na njegovom obrazu. Čime ga je udarila? Moji roditelji nas nikada nisu tukli. Nisam to mogla ni da zamislim. Dečak je bacio pogled ka pekari kao da proverava da li je vazduh čist, zatim je gledajući svinju, bacio jedan hleb u mom pravcu. Brzo je doleteo i drugi, a on je zašljapkao ka pekari, čvrsto zatvorivši vrata za sobom. Zurila sam u vekne u neverici. Bile su dobre, zapravo savršene, osim prepečene kore. Da li je hteo da ih uzmem? Mora da jeste. Bile su tu, pred mojim nogama. Pre nego što bi neko mogao da vidi šta

se dešava, zavukla sam vekne pod košulju, obmotala jaknu oko sebe i žurno otišla. Vrelina hleba pržila mi je kožu, ali sam ga ipak čvrsto stezala, kao da stežem život rukama. Dok sam stigla do kuće, vekne su se ohladile, ali sredina je još bila topla. Kada sam ga spustila na sto, Prim je posegla rukom da otkine komad, ali ja sam je naterala da sedne, primorala majku da nam se pridruži i sipala nam topli čaj. Sastrugala sam gar i isekla hleb. Pojeli smo celu veknu, parče po parče. Bio je to dobar, jak hleb, sa suvim grožđem i orasima. Ostavila sam odeću da se suši kraj vatre, uvukla se u krevet i utonula u san bez snova. Tek sledećeg jutra mi je palo na pamet da je dečak namerno prepekao hleb. Mogao je da ćušne vekne u plamen, iako je znao da će biti kažnjen, i da ih potom dobaci meni. Međutim, odbacila sam tu misao. Mora da se to desilo slučajno. Zašto bi to učinio? Nije me poznavao. Ipak, samo to što mi je dobacio hleb bilo je delo neverovatne dobrote. Sigurno bi dobio dobre batine da su ga uhvatili. Nisam mogla da objasnim njegov postupak. Pojele smo po parče hleba za doručak i krenule u školu. Kao da je proleće stiglo preko noći. Vazduh je bio topao i sladak, oblaci paperjasti. U školi sam prošla pored tog dečaka u hodniku. Obraz mu je bio natečen, a imao je i masnicu na oku. Bio je sa prijateljima i nije obratio pažnju na mene. Ali, kada sam po podne pokupila Prim i krenula kući, videla sam da pilji u mene sa druge strane dvorišta. Posmatrao me samo na trenutak i odmah okrenuo glavu. Postiđeno sam spustila pogled i tada sam ga ugledala. Prvi ovogodišnji maslačak. Upalila mi se lampica. Pomislila sam na sve one sate koje sam provela u šumi sa svojim ocem i iznenada shvatila kako ćemo preživeti. Do dana današnjeg ne mogu da se otresem pomisli da postoji veza između tog dečaka, Pite Melarka, hleba koji mi je dao nadu i maslačka koji me podsetio da nisam osuđena na propast. Ponovo sam u školskom hodniku osetila njegove oči na sebi, mada je brzo skrenuo pogled. Osetila sam kao da mu dugujem nešto, a ja mrzim da dugujem ljudima. Da sam mu bar jednom zahvalila, možda sada ne bih vodila ovu borbu u sebi. Pomišljala sam na to nekoliko puta, ali nikada nije bilo zgodne prilike. Sada je neće ni biti. Baciće nas u arenu da se borimo do smrti. Kako u tu borbu da ubacim i jedno 'hvala'? Bojim se da neće zvučati iskreno ako, dok to govorim, u isto vreme pokušavam da ga zakoljem. Gradonačelnik je završio sa čitanjem dosadnog Ugovora o izdaji i daje znak Piti i meni da se rukujemo. Njegova šaka je čvrsta i topla kao one vekne hleba. Gleda me pravo u oči i steže mi šaku kao da me ohrabruje. Možda je u pitanju samo grč. Okrećemo se ka gomili kada kreću prvi tonovi himne Panema. Pa, dobro, mislim. Biće nas dvadeset i četvoro. Velike su šanse da ga neko drugi ubijepre mene. Naravno, šanse mi nisu baš naklonjene u poslednje vreme.

03

Po završetku himne odvode nas u pritvor. To ne znači da su nam stavili lisice ili nešto slično, ali grupa mirovnjaka nas je otpratila do vrata Zgrade pravosuđa. Možda su u prošlosti tributi pokušavali da pobegnu, ali ja tome nikada nisam prisustvovala. Kada smo ušli, sprovode me u neku sobu i ostavljaju tamo. To je najbogatije mesto na kojem sam ikada bila, sa debelim tepihom, krevetom presvučenim somotom i stolicama. Znam šta je somot pošto majka ima haljinu čija kragna je sašivena od tog materijala. Sedajući na kauč, ne mogu da se obuzdam i počinjem da mazim tkaninu. To mi pomaže da se smirim i pripremim za sat koji sledi. To je vreme određeno za pozdravljanje sa voljenima. Ne smem da dopustim sebi da se preterano uznemirim i napustim sobu naduvenih očiju i crvenog nosa. Plakanje ne dolazi u obzir. Na voznoj stanici me opet čekaju kamere. Prvo ulaze moja majka i sestra. Pružam ruke i Prim mi se penje u krilo. Grli me oko vrata spustivši glavu na moje rame, kao što je činila kada je tek prohodala. Majka seda pored mene i obe nas grli. Nekoliko minuta niko ne progovara ni reč. Zatim počinjem da im govorim stvari koje moraju učiniti sada kada ja više neću biti tu da im pomažem.

Prim ne sme da uzima kocku. Ako budu pažljive, biće im dovoljno ono što zarade prodajući kozje mleko i sir, kao i apotekarske proizvode koje majka pravi za ljude iz Šava. Gejl će joj donositi biljke koje ne posadi sama, ali mora pažljivo da mu ih opiše pošto on ne poznaje lekovite trave tako dobro kao ja. On će im donositi i divljač – o tome smo se dogovorili pre više od godinu dana – i neće tražiti nadoknadu, ali ipak treba da mu daju malo mleka ili lekova. Ne trudim se da predložim Prim da nauči da lovi. Pokušala sam da je obučim nekoliko puta, ali završilo sa katastrofalno. Strašno se plašila šume i plakala svaki put kada ubijem neku životinju, navaljujući da je brzo odnesemo kući i izlečimo. Dobro joj ide sa kozom, treba da se usredsredi na to. Po završetku davanja uputstava za gorivo i trgovinu, i objašnjavanja da mora da ostane u školi, okrećem se ka majci i čvrsto joj stežem ruku. „Slušaj me. Slušaš li me?" Klima uplašeno. Sigurno zna šta ću reći. ,,Ne smeš ponovo da odeš?" kažem. Spušta pogled. „Znam. Neću to učiniti. Nisam mogla protiv toga..." „Ovaj put moraš. Ne smeš se isključiti i ostaviti Prim samu. Više neće biti mene da vas obe održavam u životu. Ono što će se desiti nije bitno. Šta god da vidiš na ekranu, obećaj mi da ćeš se izboriti sa tim!" Počinjem da vičem. Sav bes i strah zbog njenog ponašanja nakon očeve smrti izbija na površinu. Istrže ruku iz mog stiska i sama besna. „Bila sam bolesna. Mogla sam da se izlečim da sam imala lekove koje sada imam." Možda je istina da je bila bolesna. Viđala sam je kako vraća u život ljude koji su zapali u nepokretnost od tuge. To je možda bolest, ali tu bolest ne sme sebi ponovo da dozvoli. „Onda koristi te lekove. Brini se o njoj!" govorim. ,,Sa mnom će biti sve u redu, Ketnis" kaže Prim, obuhvativši mi lice dlanovima. ,,Ti moraš da se brineš o sebi. Brza si i hrabra. Možda možeš da pobediš." Ne mogu da pobedim. U duši, Prim to sigurno zna. Ovo takmičenje daleko nadilazi moje sposobnosti. Deca iz bogatijih distrikta, gde je velika čast pobediti, celog života se spremaju za to. Dečaci koji su dva-tri puta krupniji od mene. Devojčice koje umeju da ubiju nožem na dvadesetak različitih načina. Biće, naravno, i ljudi poput mene. Ljudi koje treba opleviti pre nego što počne prava zabava. „Možda", kažem, ali samo zato što ne mogu majci da kažem da nastavi sa životom ako sam ja odustala. Osim toga, nije u mojoj prirodi da se prepustim bez borbe, čak i kada su prepreke nesavladive. „Onda ćemo biti bogati kao Hejmič." „Nije me briga da li ćemo biti bogati. Samo želim da se vratiš kući. Pokušaćeš, zar ne? Iskreno ćeš pokušati?", pita Prim. „Stvarno ću pokušati. Kunem se", kažem. Znam da moram, zbog Prim. Zatim ulazi mirovnjak i daje nam znak da je vreme isteklo. Grlimo se tako jako da me boli. Neprestano ponavljam: „Volim vas. Volim vas obe." One mi uzvraćaju to isto. Zatim im mirovnjak naređuje da izađu i vrata se zatvaraju. Krijem lice u jedan od somotskih jastuka kao da ću na taj način blokirati događaje. Neko ulazi u prostoriju. Dižem pogled i iznenađeno shvatam da je u pitanju pekar, otac Pite Melarka. Ne mogu da verujem da je došao da me poseti. Najzad, pokušaću da ubijem njegovog sina. Ipak, poznajemo se, a on poznaje Prim još bolje nego mene. Kada prodaje kozji sir na Hobu, uvek odvoji dva za njega, a on joj za uzvrat daje velikodušnu količinu hleba. Uvek se trudimo da trgujemo sa njim kada ona veštica od njegove žene nije u blizini, pošto je on mnogo ljubazniji. Sigurna sam da nikada ne bi udario sina kao što je to ona učinila zbog prepečenog hleba. Zašto je došao da me vidi? Nelagodno seda na ivicu jedne plišane stolice. Krupan je čovek, širokih ramena i ožiljaka od opekotina. Tragovi mnogih godina provedenih pored peći. Mora da se upravo oprostio sa sinom. Iz jakne izvlači paket uvijen u beli papir i pruža mi ga. Otvoram ga i vidim kolače. To je luksuz koji sebi nikada nismo mogli da priuštimo.

„Hvala vam", kažem. Pekar ni u najbolja vremena nije bio veoma govorljiv čovek. Danas je ostao bez reči. „Jela sam vaš hleb od jutros. Moj drug Gejl vam je dao vevericu za veknu." Klima kao da se seća veverice. „Nije vam to bila najbolja razmena", kažem. Sleže ramenima kao da je to sada krajnje nebitno. Ne mogu da se setim šta bih još rekla. Sedimo u tišini dok ga mirovnjak ne pozove. Ustaje i nakašljava se da pročisti grlo. „Paziću na malenu. Pobrinuću se da jede kako treba." Zbog tih reči se osećam malo bolje. Ljudi posluju sa mnom, ali Prim vole. Možda će biti dovoljno ljubavi da je održi u životu. Moj sledeći gost je takođe neočekivan. To je Medž. Ide pravo ka meni. Nije plakala niti vrdala. U njenom glasu ima neke žurbe koja me iznenadila. „Dopušteno vam je da ponesete jednu stvar iz svog distrikta u arenu. Jednu stvar koja će vas podsećati na kuću. Hoćeš li, molim te, poneti ovo?", pruža mi zlatni okrugli broš koji je danas nosila na haljini. Ranije nisam obratila pažnju, ali sada vidim da je to u stvari mala ptica sa raširenim krilima. „Tvoj broš?", kažem. Nošenje neke sitnice koja će me podsećati na distrikt sada mi je poslednja stvar na pameti. „Evo, zakačiću ti ga haljinu, važi?" Nije čekala odgovor, samo se nagnula da mi prikači pticu na haljinu. „Obećaj da ćeš ga nositi u areni, Ketnis?", govori mi. „Obećaj?" „Obećavam", kažem. Kolači. Broš. Danas dobijam svakakve poklone. Od Medž sam dobila još jedan. Poljubila me u obraz. Zatim je otišla, a ja počinjem da shvatam da mi je oduvek bila prijateljica. Najzad, stigao je i Gejl. Možda među nama nema ničeg romantičnog, ali kada raširi ruke ne oklevam da mu poletim u naručje. Njegovo telo mi je poznato – način na koji se kreće, miris šumskog dima, poznajem čak i zvuke otkucaja njegovog srca koje sam slušala tokom tihih trenutaka u lovu – međutim, ovo je prvi put da ga stvarno osećam uz sebe, vitkog i mišićavog. „Slušaj", reče on. Biće lako domoći se noža, ali moraš da se dočepaš luka po svaku cenu. Tako ćeš imati šanse." „Nemaju uvek lukove", kažem, razmišljajući o godini kada su imali samo užasne bodljikave buzdovane kojima su tributi morali da batinaju jedni druge do smrti. „Napravi ga", kaže Gejl. „Bolje je imati čak i slab luk, nego ga nemati uopšte." Pokušavala sam da napravim lukove slične očevim, ali sa vrlo malo uspeha. Uopšte nije lako. I on je ponekad morao da rastavi ono što bi napravio. ,,Ne znam ni da li će biti drveta", kažem. Jedne godine su tribute otpremili u arenu u kojoj nije bilo ničega osim ogromnog kamenja, peska i sasušenog žbunja. Mnoge takmičare su ujele zmije otrovnice, ili su poludeli od žedi. „Najčešće ima drveta", kaže Gejl. „Još od one godine kada su skoro svi pomrli od zime. To nije bilo naročito zabavno." Istina. Proveli smo jedne Igre gladi gledajući igrače kako se smrzavaju od zime tokom noći. Jedva su se videli na ekranu pošto su samo ležali sklupčani bez drveta za vatru, baklje ili bilo šta drugo. Na Kapitolu se tiha smrt, bez krvi, smatra postepenim propadanjem. Od tada uvek ima drveta za vatru. ,,U pravu si, obično ga ima", kažem. „Ketnis, to je kao lov. Ti si najbolji lovac kojeg znam", kaže Gejl. „Nije kao lov. Naoružani su. U stanju su da razmišljaju", kažem. „Kao i ti. Imaš više prakse od bilo koga od njih. Istinske prakse", kaže on. „Znaš kako se ubija." „Nikada nisam ubijala ljude", kažem. ,,Da li je razlika tako velika?", kaže Gejl mračno. Ako zaboravim da su ljudi, neće biti nikakve razlike. To je užasna pomisao. Mirovnjaci se vraćaju prebrzo. Gejl traži još vremena, međutim ipak ga izvode. Počinjem da paničim. ,,Ne dopusti da gladuju!", vrištim, držeći ga za ruku.

„Neću! Znaš da neću! Ketnis, zapamti da..." Međutim, odvajaju nas usred njegove rečenice i zatvaraju vrata. Nikada neću saznati šta je želeo da zapamtim. Vožnja od Zgrade pravosuđa do železničke stanice traje kratko. Nisam nikada bila na njoj. Retko sam se vozila u vagonima. U Šavu uglavnom idemo peške. Bila sam u pravu što nisam želela da plačem. Stanica je puna reportera sa kamerama uperenim direktno u moje lice. Dugo sam vežbala uklanjanje emocija sa lica, pa to sada lako činim. Na trenutak hvatam pogledom svoje lice na zidnim ekranima koji uživo prenose moj dolazak i osećam zahvalnost što delujem kao da mi je dosadno. Peta Melark, međutim, izgleda kao da je plakao i, što je veoma interesantno, ne pokušava to da sakrije. Pitam se da li će to biti njegova strategija na Igrama. Da deluje slabo i uplašeno kako bi ostali tributi pomislili da im nije konkurencija, a da zatim iznenada počne da se bori. Takva taktika je upalila Johani Mejson, devojci iz Distrikta 7, pre nekoliko godina. Delovala je poput cmizdrave, kukavne budale na koju niko nije obratio pažnju dok nije preostala samo šačica takmičara. Ispostavilo se da je opasan ubica. Odigrala je to prilično lukavo. To je delovalo poput čudne strategije za Pitu Melarka, pekarevog sina. Uvek se dobro hranio, osim toga bio je snažan i širokih ramena zbog godina provedenih u prenošenju poslužavnika sa hlebom tamo-amo. Morao bi vrlo mnogo da plače da bi ubedio ostale da se ne obaziru na njega. Nekoliko minuta moramo da stojimo na ulazu u voz dok nas kamere halapljivo snimaju. Potom nam je dopušteno da uđemo i vrata se milostivo zatvaraju za nama. Voz istog trenutka kreće. Brzina mi u prvi mah oduzima dah. Naravno, nikada se nisam vozila vozom, pošto je putovanje od distrikta do distrikta zabranjeno osim za zvanično odobrene poslove. Kada je naš distrikt u pitanju, to se odnosi na prevoz uglja. Ali, ovo nije običan voz za ugalj. Ovo je jedan od brzih kapitolskih modela koji putuje prosečnom brzinom od 400 kilometara na čas. Do Kapitola ćemo stići za manje od jednog dana. U školi su nas učili da je Kapitol izgrađen na mestu koje se nekada zvalo Rokis*. Distrikt 12 se nalazi u regiji poznatoj pod imenom Apalačija. Tu se ugalj iskopava više od sto godina. Zato naši rudari moraju tako duboko da kopaju. U školi se sve nekako svodi na ugalj. Osim čitanja i osnovne matematike, sve što učimo na neki način je povezano sa rudarstvom. Osim jednonedeljnog predavanja o istoriji Panema. To je uglavnom gomila gluposti o tome koliko toga dugujemo Kapitolu. Znam da ima mnogo toga o čemu nam ne govore. Na primer, šta se stvarno desilo tokom pobune. Ali ne razmišljam mnogo o tome. Saznanje o tome šta se tačno desilo neće mi pomoći da dođem do hrane. Voz koji prevozi tribute još je raskošniji od sobe u Zgradi pravosuđa. Oboje smo dobili sopstvene odaje sa spavaćom sobom, garderobom i kupatilom sa toplom i hladnom vodom. Kod kuće nemamo toplu vodu. Moramo sami da je zagrejemo. Fioke su pune fine odeće. Efi Trinket mi je rekla da radim šta god hoću, obučem šta god želim, i da mi je sve na raspolaganju. Samo da budem za sat vremena spremna za večeru. Skidam maminu plavu haljinu i tuširam se toplom vodom. Nikada se ranije nisam tuširala. Kao da se nalazim na letnjem pljusku, samo toplijem. Oblačim tamnozelenu majicu i pantalone. U poslednjem trenutku sećam se zlatnog broša koji mi je dala Medž. Prvi put da ga pažljivo gledam. Kao da je neko napravio malu, zlatnu pticu i prikačio prsten oko nje. Ptica je povezana sa prstenom samo vrhovima krila. Iznenada je prepoznajem. Kreja. To su smešne ptice koje mogu predstavljati šamar u lice Kapitolu. Tokom pobune, Kapitol je odgajio seriju genetički izmenjenih životinja i koristio ih kao oružje. Za njih je korišćen zajednički izraz mutanti, ili skraćeno muti. Jedna od specijalnih ptica zvala se brbljiva kreja i imala je sposobnost da zapamti i ponovi ceo razgovor koji ljudi vode. To su bile ptice koje se vraćaju kući, isključivo mužjaci.

Puštali su ih u oblasti u kojima su se skrivali neprijatelji Kapitola. Kada bi ptice sakupile reči, vraćale bi se u centre kako bi razgovori bili snimljeni. Ljudima je trebalo neko vreme da shvate šta se događa u distriktima i kako se prenose privatni razgovori. Nakon toga su pobunjenici Kapitolu servirali gomilu laži. U tome je štos. Zato su centri zatvoreni, a ptice ostavljene da uginu u divljini. Međutim, nisu izumrle. Mužjaci brbljivih kreja parili su se sa ženkama drozdova i stvorile novu vrstu koja može da kopira zvižduke i ljudske melodije. Izgubili su sposobnost da izgovaraju reči, ali i dalje mogu da imitiraju širok spektar ljudskih zvukova, od pištanja deteta do dubokih tonova odraslog čoveka. Takođe mogu da ponove pesme. Ne samo nekoliko nota, već celu pesmu sa mnoštvom stihova, ako imate strpljenja da im pevate i ako im se dopada vaš glas. Moj otac je veoma voleo kreje. Kada bi išao u lov, uvek bi zviždukao ili pevao neke komplikovane pesme, nakon učtive pauze, uvek bi mu odgovarale. Nisu se prema svakome odnosile sa takvim poštovanjem. Ali, kada bi moj otac pevao, sve ptice iz te oblasti bi zaćutale i slušale. Njegov glas bio je tako lep, visok, jasan i pun života da bi čovek poželeo da se smeje i plače u isto vreme. Nisam bila u stanju da nastavim da vežbam nakon njegove smrti. Ipak, mala ptica mi je pružala utehu. Kao da je delić mog oca uz mene i da me štiti. Prikačila sam broš na majicu. Sa tamnozelenim materijalom na pozadini, maltene mogu da zamislim kako kreja leti kroz krošnje drveća. Efi Trinket je došla po mene. Krećem za njom kroz uski hodnik koji se ljulja ka trpezariji sa uglačanim, obloženim zidovima. Na stolu se nalazi veoma lomljivo posuđe. Pita Melark sedi i čeka nas. Stolica pored njega je prazna. „Gde je Hejmič?", pita Efi veselo. „Kada sam ga poslednji put video, rekao je da će malo dremnuti", kaže Pita. ,,Pa, dan je bio naporan", dodaje Efi Trinket. Mislim da joj je laknulo. Ko bi je krivio? Večera se sastoji od mnogih jela. Najpre gusta supa od šargarepe i zelena salata, pa jagnjeći kotleti sa pire krompirom, sir i voće, torta od čokolade. Tokom obroka, Efi nas je stalno podsećala da ostavimo još malo mesta pošto još jela pristiže. Ali ja sam odlučila da se nažderem. Nikada nisam jela ovakvu hranu, niti toliku količinu jela. Uostalom, biće dobro da nabacim nekoliko kila pre početka Igara. „Vas dvoje bar imate pristojne manire", kaže Efi kad smo završavali sa glavnim jelom. „Ono dvoje od prošle godine su sve jeli rukama, kao par divljaka. To mi je potpuno poremetilo probavu." Prošlogodišnji par činila su deca iz Šava koja nikada u životu nisu pojela pristojan obrok. Kada su imali hrane, maniri su im verovatno bili poslednja stvar na umu. Pita je sin pekara. Moja majka je naučila Prim i mene da jedemo pristojno, tako da znam da koristim nož i viljušku. Međutim, Efin komentar me toliko razbesneo da sam ostatak obroka jela prstima. Zatim sam obrisala ruke o stolnjak. Ovo ju je nateralo da čvrsto stisne usne. Sada kada je večera gotova, trudim se da je zadržim u stomaku. Vidim da je i Pita pomalo zelenkast u licu. Ni moj ni njegov stomak nisu navikli na tako bogat jelovnik. Ako sam u stanju da ne povratim mešavinu koju Masna Sej pravi od mišjeg mesa, svinjskih iznutrica i kore drveta – zimski specijalitet – odlučna sam da zadržim ovu večeru. Zatim smo otišli u susedni vagon da odgledamo reprizu žetve širom Panema. Trude se da ih rasporede na ceo dan kako bi ljudi teoretski mogli sve da odgledaju uživo, ali to je moguće samo u Kapitolu, pošto niko ne mora da ide na žetvu. Jednu po jednu, pogledali smo sve žetve, sva prozvana imena, kao i dobrovoljce koji su se prijavili, mada ih mnogo češće nije bilo. Posmatrali smo lica dece koja će postati naši konkurenti. Posebno sam zapamtila nekoliko. Monstruozni dečak iz Distrikta 2 koji je suknuo napred da se prijavi. Devojčica prepredenog lica i crvene kose iz Distrikta 5. Dečak sa sakatom nogom iz Distrikta 10. Najviše me uzdrmao snimak dvanaestogodišnje devojčice iz Distrikta 11. Ima tamnosmeđu kožu i oči, ali je inače veoma slična Prim po visini i držanju. Međutim, kada se popela na pozornicu a

voditelj upitao ima li dobrovoljaca, čuo se samo vetar koji zavija između zgrada iza nje. Niko nije bio spreman da preuzme njeno mesto. Na kraju prikazuju snimak iz Distrikta 12. Prim je prozvana, ja istrčavam da se prijavim. Očaj u mom glasu je očigledan dok guram Prim iza sebe, kao da se plašim da me niko neće čuti i da će je odvesti. Naravno, čuli su me. Gledam Gejla kako je odnosi i sebe kako se penjem na binu. Komentatori nisu sigurni šta da kažu povodom odbijanja gomile da aplaudira i njihovom tihom pozdravu. Jedan je rekao da je Distrikt 12 uvek bio pomalo nazadan, ali da lokalni običaji mogu biti šarmantni. U pravo vreme, Hejmič pada sa pozornice i svi komentatori se smeju. Izvučeno je ime Pite Melarka i on brzo zauzima svoje mesto. Rukujemo se. Zatim kreće himna i program se završava. Efi Trinket je uznemirena zbog stanja svoje perike. „Vaš mentor mora mnogo toga da nauči o javnom nastupu i ponašanju pred televizijskim kamerama." Pita se neočekivano smeje. „Bio je pijan", reče. „Pijan je svake godine." „Svakog dana", dodajem. Otima mi se mali osmeh. Efi Trinket se ponaša kao da Hejmič ima pomalo grube manire, što bi ona mogla da popravi sa nekoliko saveta. ,,Da", šišti Efi. „Baš čudno što vam je to zabavno. Znate da vam je mentor veza sa svetom u ovim Igrama. Onaj koji vas savetuje, dovodi vam sponzore i rukovodi prezentacijom poklona. Hejmič vam može spasiti život!" U tom momentu Hejmič teturavo ulazi u vagon. „Propustio sam večeru?", pita zaplićući jezikom. Zatim povraća na skupi tepih i pada pravo u nered koji je napravio. „Samo se smejte!", kaže Efi Trinket. U svojim špicastim cipelama zaobilazi povraćku i napušta prostoriju.

04

Pita i ja posmatramo svog mentora dok pokušava da se uzdigne iz klizave, gnusne sadržine svog stomaka. Smrad povraćke i loše raspoloženje mi zamalo izmamljuju večeru iz stomaka. Razmenili smo poglede. Hejmič očigledno nije glavni zgoditak, ali Efi Trinklet je u pravu kada je jedna stvar u pitanju. Kada se budemo našli u areni, on će nam biti jedina pomoć. Kao po prećutnom dogovoru, Pita i ja hvatamo Hejmiča pod pazuhe i pomažemo mu da ustane. „Sapleo sam se?", pita Hejmič. „Užasno smrdi." Obrisao je rukom nos, razmazujući povraćku po licu. „Odvešćemo te nazad u sobu", kaže Pita. ,,I pomoći ti da se očistiš." Napola vučemo, napola nosimo Hejmiča u njegov vagon. Pošto ne možemo baš da ga položimo na vezeni prekrivač, odvlačimo ga u kupatilo i stavljamo po tuš. Jedva da je to primetio. ,,U redu je", kaže mi Pita. ,,Ja ću preuzeti stvari odavde." Zahvalna sam mu pošto nikako ne želim da skidam Hejmiča, da mu ispiram povraćku iz malja na grudima i ušuškavam ga u krevet. Možda Pita želi da ostavi utisak na njega kako bi mu bio mezimac kada Igre počnu. Međutim, sudeći po stanju u kojem se Hejmič nalazi, teško da će se ovoga sutra sećati. „Dobro", kažem. „Poslaću nekog od Kapitolaca da ti pomogne." Ima ih dosta u vozu. Kuvaju nam. Služe nas. Čuvaju nas. Njihov posao je da se brinu o nama. „Nemoj. Ne želim njihovu pomoć", kaže Pita. Klimam glavom i krećem ka svojoj sobi. Znam kako se Pita oseća. Ni sama ne mogu da podnesem Kapitolce. Ali, ako bismo ih naterali da se nose sa Hejmičem, to bi mogla biti neka vrsta male osvete. Pitam se zašto je insistirao da se sam pobrine za njega. Iznenada mi nešto pada na pamet: Zato štoje dobra osoba. Zato mije onda dao hleb. Ta pomisao me zaustavlja u mestu. Ljubazni Pita Melark je mnogo opasniji za mene od neljubaznog Pite Melarka. Fini ljudi nekako uvek uspeju da mi se uvuku pod kožu i odomaće tamo. Ne smem dopustiti da mi Pita to učini. Tamo gde idemo to je nedopustivo. Zato sam odlučila da od sada imam što manje kontakata sa pekarevim sinom.

Kada sam se vratila u sobu, voz je zastao na platformi da uzme gorivo. Brzo otvaram prozor, bacam kolače koje mi je dao njegov otac i zatvaram okno. Dosta je. Dosta mi je i jednog i drugog. Nažalost, paket kolača je pao i otvorio se među rascvetalim maslačcima pored šina. Videla sam tu sliku samo na trenutak pošto je voz ponovo krenuo, ali bilo je dovoljno. Dovoljno da me podseti na maslačak u školskom dvorištu pre toliko godina... Upravo sam skrenula pogled sa natečenog lica Pite Melarka kada sam ugledala maslačak i shvatila da nada nije izgubljena. Pažljivo sam ga ubrala i krenula kući. Zgrabila sam kofu, uzela Prim za ruku i krenula ka Livadi. Bila je prepuna ovog zlatnog cveća. Kada smo ih pobrale, lutale smo duž ograde bar još dva kilometra puneći kofu maslačkovim listom, stabljikama i cvetovima. Te noći gostile smo se salatom od maslačka i ostatkom hleba iz pekare. „Čega još ima?", upitala me Prim. „Šta još možemo naći za jelo?" „Razne stvari", obećala sam joj. „Treba samo da se setim." Majka je imala jednu knjigu iz apoteke. Stranice su bile od starog pergamenta, prekrivene slikama biljaka nacrtanim mastilom. Urednim rukopisom bila su ispisana njihova imena, gde se beru, kada cvetaju i koja im je medicinska upotreba. Međutim, moj otac je dopisivao podatke. Opisivao je koje se biljke mogu koristiti za jelo, a ne za lečenje. Maslačak, fitolaka, divlji luk, borovina. Prim i ja smo celu noć provele nad tim starim stranicama. Sledećeg dana nismo išle u školu. Neko vreme sam se motala oko ivice Livade, ali najzad sam skupila hrabrost i prošla ispod ograde. Prvi put sam tamo bila sama, bez oružja i zaštite svog oca. Iz šupljeg drveta sam izvadila mali luk i strele koje je napravio za mene. Toga dana verovatno nisam otišla dalje od dvadeset metara od ograde. Uglavnom sam sedela na grani starog hrasta, nadajući se da će proći neka životinja. Nakon nekoliko sati, imala sam sreće i ulovila zeca. I ranije sam lovila zečeve, uz očevu pomoć. Međutim, ovo sam uradila sama. Nismo jeli meso mesecima. Kada je pogledala zeca, moja majka kao da se prenula. Ustala je, odrala ga i napravila paprikaš od mesa i zeleniša koje je Prim sakupila. Zatim je ponovo postala konfuzna i vratila se u krevet, ali kada se paprikaš skuvao, naterala sam je da pojede punu činiju. Šuma je postala naš spas. Svaki dan sam zalazila malo dublje u njeno naručje. U početku sam bila spora, ali odlučna da nas nahranim. Krala sam jaja iz gnezda, hvatala ribu mrežama, ponekada bih uspela da ulovim vevericu ili zeca za paprikaš. Sakupljala sam i razne biljke koje su rasle na zemlji. Biljke su nezgodne. Mnoge su jestive, ali jedna otrovna će te ubiti. Uvek sam po nekoliko puta upoređivala biljke koje sam ubrala sa slikama mog oca. Održala sam nas u životu. U početku sam na svaki znak opasnosti, neki udaljeni urlik ili neobjašnjivo pucanje grančice, jurila nazad ka ogradi. Zatim sam počela da se penjem na drveće kako bih izbegla divlje pse. Oni bi se brzo zamorili od čekanja i odlazili. Medvedi i mačke su živeli dublje u šumi, možda im se nije dopadao smrad našeg distrikta. Osmog maja sam otišla u Zgradu pravosuđa, prijavila se za kocku i odvukla kući prvu ratu brašna i ulja u Priminom vagonu igrački. Svakog meseca sam imala pravo na istu količinu. Naravno, nisam mogla da prestanem da lovim i sakupljam. Nije se moglo živeti od brašna. Trebale su nam i druge stvari, poput sapuna, mleka i materijala. Ono što smo mogli da odvojimo, trampila sam na Hobu. Bilo je zastrašujuće ući tamo bez oca pored sebe, ali ljudi su ga poštovali i zato me prihvatili. Najzad, divljač je divljač, bez obzira na to ko je ulovio. Prodavala sam meso i bogatijim klijentima u gradu dolazeći pred njihova zadnja vrata, pokušavajući da se setim šta mi je otac govorio i pokupim nekoliko novih trikova usput. Kasapin će kupiti zečeve, ali ne i veverice. Pekar je voleo veverice, ali bi ih uzimao samo kada njegova žena nije u blizini. Glavni mirovnjak je obožavao divlju ćuretinu. Gradonačelnik je strasno voleo jagode. Dok sam se tokom kasnog leta kupala na jezeru, primetila sam oko sebe visoke biljke sa lišćem poput vrha strele. Cvetovi su imali tri bele latice. Kleknula sam u vodu i prstima raskopala meko

blato izvukavši koren. Male, plavičaste gomoljke koje nisu ni na šta ličile bile su ukusne kao krompir kada bi se skuvale ili ispekle. „Ketnis", rekoh naglas. Bila je to biljka po kojoj sam dobila ime. Čula sam glas svog oca kako se šali. „Dok god si u stanju da pronađeš sebe, nikada nećeš gladovati." Provela sam sate prevrćući blato prstima i štapom i skupljajući gomoljke koje isplivaju. Te večeri smo se gostili ribom i korenom dok nismo prvi put u mesec dana bile site. Polako, majka nam se vratila. Počela je da čisti, kuva i priprema za zimu nešto od hrane koju bih donela. Ljudi su se trampili sa nama ili kupovali lekove. Jednog dana sam je čula kako peva. Prim je bila oduševljena, ali ja sam je posmatrala i samo čekala da ponovno utone u letargiju. Nisam joj verovala. Nešto u meni je mrzelo zbog slabosti, zanemarivanja i svih onih meseci tokom kojih smo bile prepuštene same sebi. Prim joj je oprostila, ali ja sam se udaljila od majke, podigla zid oko sebe kako bih se zaštitila od toga da mi ponovo bude potrebna. Medu nama, stvari nikada nisu bile kao ranije. Sada ću umreti, a da se nisam pomirila sa njom. Prisećam se kako sam vikala na nju danas u Zgradi pravosuđa. Mada, rekla sam joj da je volim. Možda će to ipak nešto značiti. Neko vreme piljim kroz prozor, želeći da mogu ponovo da ga otvorim, ali nisam sigurna šta bi se desilo pri tolikoj brzini. U daljini vidim svetla nekog drugog distrikta. Da li je u pitanju Sedmi? Ili možda Deseti? Ne znam. Razmišljam o ljudima koji se u svojim kućama spremaju za počinak. Zamišljam svoju kuću sa zatvorenim kapcima. Šta li sada rade majka i Prim? Da li su u stanju da večeraju riblji paprikaš i jagode? Ili im hrana stoji netaknuta na tanjirima? Da li gledaju reprizu današnjih događaja na klimavom starom televizoru položenom na sto pored zida? Ili majka već počinje da se gubi prebacujući sve brige sveta na krhka ramena moje sestre? Prim će sigurno spavati sa majkom večeras. Setila sam se da će ofucani, stari Ljutić sesti pored kreveta kao bi pazio na moju sestru i ta misao me utešila. Ako bude plakala, on će se uvući u njeno naručje i sklupčati tamo sve dok se ne bude smirila i zaspala. Tako mi je drago što ga nisam udavila. Razmišljanje od domu budi u meni bolnu usamljenost. Ovaj dan se razvukao u beskraj. Zar smo Gejl i ja jutros jeli bobice? Čini se kao da su prošle godine. Poput dugog sna koji se pretvorio u noćnu moru. Ako zaspim, možda ću se probuditi u Distriktu 12, gde i pripadam. Verovatno se u nekoj od fioka nalazi i moja spavaćica, ali sam ipak skinula majicu i pantalone i uvukla se u krevet samo u donjem vešu. Posteljina je sašivena od mekog, svilenkastog materijala. Debeli, paperjasti pokrivač odmah me ugrejao. Ako već imam nameru da plačem, sada je pravo vreme. Do jutra će nestati tragovi suza sa lica. Međutim, suze mi ne naviru. Suviše sam umorna ili obamrla da plačem. Osećam samo silnu želju da budem na nekom drugom mestu. Dopuštam vozu da me ljuljuška do zaborava. Siva svetlost probija se kroz zavese. Kucanje me razbudilo. Čujem glas Efi Trinket koja me zove da ustanem. „Ustaj, ustaj, ustaj! Danas je veliki, veliki, veliki dan!" Na trenutak pokušavam da zamislim šta se dešava u njenoj glavi. Kakve misli joj ispunjavaju dan? Kakve snove sanja noću? Nemam pojma. Ponovo oblačim iste one stvari od sinoć, pošto nisu prljave, samo blago izgužvane od ležanja na podu. Prstima prelazim preko kruga oko majušne kreje i pomišljam na šumu, svog oca, majku i Prim koje se bude i moraju da nastave sa životom. Frizura koju mi je majka napravila za žetvu preživela je noć. Ne izgleda loše pa nisam rasplela kosu. Ionako nije bitno. Sada smo već blizu Kapitola. Kada budemo stigli u grad, moj stilista će odrediti kako ću izgledati na večerašnjoj svečanosti povodom otvaranja Igara. Nadam se da neće biti jedan od onih koji misle da je nagost poslednji krik mode. Po ulasku u vagon za ručavanje, Efi Trinket juri pored mene sa šoljicom crne kafe u rukama. Mrmlja kletve sebi u bradu. Hejmič se kikoće, lica naduvenog i crvenog od zadovoljstava u kojima je juče uživao. Pita sedi sa kiflom u rukama, delujući pomalo postiđeno. „Sedi! Sedi!", govori Hejmič, mahnuvši mi. Čim sednem, preda mnom se nađe tanjir pun hrane. Jaja, šunka, gomila prženog krompira. Činija sa voćem postavljena na led. Korpa sa kiflama koju su

stavili pred mene mogla bi da hrani moju porodicu nedelju dana. Tu je i čaša sa sokom od narandže, bar mislim da je to narandža. Probala sam je samo jednom, za Novu godinu kada je otac doneo kao poslasticu. Šolja kafe. Moja majka obožava kafu, koju nikada nismo mogli sebi da priuštimo, ali meni se ukus ne dopada. Gorka je i retka. Pored je šolja guste, smeđe tečnosti koju nikada ranije nisam videla. „Zove se topla čokolada", kaže Pita. „Ukusno je." Uzimam gutljaj vruće, slatke, kremaste tečnosti i drhtim. Mada me ostatak jela priziva, ignorišem sve dok potpuno ne iskapim šolju. Zatim u sebe sabijam onoliko hrane koliko mogu da pojedem bez opasnosti od povraćanja, što je prilična količina. Pazim da ne preteram sa teškom hranom. Majka mi je jednom rekla da uvek jedem kao da nikada više neću videti hranu. ,,I neću ako je ja ne donesem kući", odgovorila sam. To ju je ućutkalo. Kada mi se čini da će mi stomak pući, zavaljujem se u naslon i osmatram društvo za stolom. Pita i dalje jede. Lomi komade kifle i umače ih u toplu čokoladu. Hejmič ne obraća pažnju na svoj tanjir, već uporno prazni čašu crvenog soka koju je filovao bistrom tečnošću iz flaše. Sudeći po isparenju, u pitanju je neki alkohol. Ne poznajem Hejmiča, ali sam ga često viđala na Hobu kako preko tezge baca punu šaku novca ženi koja prodaju belu tečnost. Dok stignemo do Kapitola, biće trešten. Shvatam da ga prezirem. Nije ni čudo što tributi iz Distrikta 12 nemaju nikakvu šansu da pobede. Nije u pitanju samo to što smo neuhranjeni i neobučeni. Neki od naših tributa bili su dovoljno snažni da pobede. Ali, retko dobijamo sponzore. Hejmič je najveći deo problema. Bogataši koji podržavaju tribute – zato što su se kladili na njih ili da bi mogli da se hvališu time da su izabrali pobednika – očekuju da posluju sa čovekom znatno prefinjenijim od Hejmiča. „Treba da nam daš neke savete", obraćam mu se. „Evo ga savet. Ostani živa", reče Hejmič i zaurla od smeha. Pita i ja razmenjujemo poglede, a zatim se prisećam da ne želim da imam bilo kakav kontakt sa njim. Iznenađuje me njegov čvrst pogled. Uglavnom deluje blago. ,,To je veoma smešno", kaže Pita. Iznenada Hejmiču izbija čašu iz ruke. Pada na pod i razbija se. Krvavocrvena tečnost klizi ka zadnjem delu vagona. „Samo ne nama." Hejmič razmišlja na trenutak, a zatim udara Pitu preko usta oborivši ga sa stolice. Kada se okrene i posegne ka piću, zabijam nož u sto između njegove šake i flaše, zamalo ga pogodivši u prst. Spremna sam za odbranu od njegovog udarca, ali ne zamahuje. Samo se zavaljuje u naslon i žmirka ka meni. „Šta mi to imamo ovde?", kaže Hejmič. ,,Da li je moguće da sam ove godine dobio par pravih boraca?" Pita se pridiže i uzima šaku leda ispod činije za voće. Upravo se sprema da ga prisloni uz crvenu vilicu. ,,Ne", kaže Hejmič, zaustavivši ga. „Pusti neka ti ostane masnica. Publika će misliti da si se potukao sa drugim tributom pre nego što ste stigli do arene." ,,To je protiv pravila", kaže Pita. „Samo ako te uhvate. Masnica neće samo biti dokaz da si se tukao, već i da nisi uhvaćen, što je još bolje", kaže Hejmič. Okreće se ka meni. „Možeš li pogoditi nešto osim stola tim nožem?" Moje oružje su luk i strela. Međutim, provela sam dosta vremena bacajući noževe. Ako životinju samo ranim strelom, bolje je da je pogodim i nožem pre nego što joj se približim. Ako želim da privučem Hejmičevu pažnju, sada moram da ostavim utisak. Izvlačim nož iz stola, obuhvatam sečivo i bacam ga ka suprotnom zidu. Nadam se da će se samo dobro zabiti u drvo, ali sečivo se uglavljuje u pukotinu izmedu dve drvene obloge. Deluje kao da sam mnogo bolji strelac nego što stvarno jesam. „Stanite ovde. Oboje", kaže Hejmič klimnuvši ka sredini prostorije. Poslušali smo. Kruži oko nas, gurkajući nas kao životinje, proveravajući naše mišiće i lica. „Niste potpuno beznadežni. Delujete zdravo. Kada vas se stilista dočepa, izgledaćete čak i privlačno."

Pita i ja ne postavljamo nepotrebna pitanja. Igre gladi nisu izbor za najlepši par, ali tributi koji dobro izgledaju uvek privlače više sponzora. „Dobro. Nudim vam sledeći dogovor. Nemojte stati između mene i pića, a ja ću ostati trezan dovoljno dugo da vam pomognem", kaže nam Hejmič. „Ali, morate raditi tačno ono što vam kažem." To i nije baš neka ponuda, ali je ipak gigantski korak napred u odnosu na situaciju od pre deset minuta kada uopšte nismo imali savetnika. „Dobro", kaže Pita. „Pomozi nam onda", kažem. „Kada stignemo u arenu, koja je najbolja strategija kod Kornukopije za nekoga..." „ Jedno po jedno. Za nekoliko minuta ćemo stići na stanicu. Bićete predati stilistima. Neće vam se dopasti ono što će uraditi, ali nemojte se opirati", kaže Hejmič. „Ali..." započinjem. „Nikakvo ali. Ne opirite se", kaže Hejmič. Uzima flašu sa stola i izlazi iz vagona. Kada se vrata za njim zatvore, vagon se mrači. Unutra još gori poneko svetlo, ali spolja je mračno kao da je ponovo noć. Shvatam da smo u tunelu koji kroz planine vodi do Kapitola. Planine čine prirodnu barijeru između grada i istočnih distrikta. Skoro je nemoguće ući u Kapitol sa istoka, osim kroz tunele. Ova geografska prednost je glavni razlog što su distrikti izgubili rat, zbog čega danas dolazim ovde kao tribut. Pošto su pobunjenici morali da se penju uz planinu, bili su laka meta za kapitolsko vazduhoplovstvo. Pita Melark i ja stojimo u tišini dok voz juri. Tunel se pruža u beskraj. Razmišljam o tonama stena koje me odvajaju od neba. Steže me u grudima. To mi se uopšte ne dopada. Podseća me na rudnik i oca, zauvek zatrpanog u tami, bez mogućnosti da dosegne svetlost. Voz konačno usporava, a svetlost preplavljuje kupe. Ne možemo da odolimo. I Pita i ja trčimo ka prozoru da vidimo ono što smo do sada gledali samo na televiziji, Kapitol, vladarski grad Panema. Kamere nisu lažno predstavljale njegovu veličinu. U stvari, nisu u potpunosti uhvatile veličanstvenost bleštavih, raznobojnih zgrada koje se uzdižu visoko u vazduh, sjajnih kola koja klize širokim ulicama, čudno obučenih ljudi sa bizarnim frizurama i obojenim licima koji nikada nisu propustili nijedan obrok. Sve boje deluju veštački, ružičasta je suviše tamna, zelena suviše svetla, žuta bode oči, poput ravnih diskova bombonjera u majušnoj prodavnici u Distriktu 12, koje sebi nikada nismo mogli da priuštimo. Ljudi veselo pokazuju ka nama kada shvate da je u grad stigao tributski voz. Udaljujem se od prozora. Muka mi je od njihovog uzbuđenja, od saznanja da jedva čekaju da nas gledaju kako umiremo. Ali Pita se ne da. Maše i smeši se gomili. Prestaje tek kada se voz nađe u stanici pa više ne mogu da nas vide. Vidi da piljim u njega i sleže ramenima. ,,Ko zna?", kaže. „Možda je neko od njih bogat." Pogrešno sam ga procenila. Razmišljam o njegovim postupcima od početka žetve. Prijateljski se rukovao sa mnom. Njegov otac se pojavio sa kolačima i obećanjem da će se brinuti o Prim... da li ga je Pita nagovorio da to uradi? Plakao je na stanici. Dobrovoljno se pobrinuo za Hejmiča, ali ga je izazvao sledećeg jutra pošto je očigledno da pristup finog dečaka nije upalio. Mahao je kroz prozor pokušavajući da pridobije gomilu. Još nisu svi komadi slagalice došli na svoje mesto, ali osećam da je osmislio plan. Nije prihvatio svoju smrt. U stvari, već je započeo očajničku borbu za život. Što znači da se ljubazni Pita Melark, dečak koji mi je dao hleb, očajnički trudi da me ubije.

05
Škrgućem zubima dok mi Venija, žena plave kose sa zlatnim tetovažama iznad obrva, kida traku za depilaciju sa noge, čupajući mi vlasi iz korena. „Izvini!", cvrkuće svojim blesavim kapitolskim akcentom. „Tako si dlakava!"

Zašto ovi ljudi govore tako piskavo? Zašto im se vilice jedva otvaraju dok govore? Zašto svaku rečenicu završavaju kao da postavljaju pitanje? Samoglasnici su im čudni, skraćuju reči i uvek šušte kada izgovaraju slovo s... nije ni čudo što ih je nemoguće imitirati. Venija čini nešto što verovatno treba da bude saosećajan izraz lica. „Ipak, imam dobre vesti. Ova je poslednja. Spremna?" Hvatam se za ivice stola na kojem sedim i klimam potvrdno. Čupa poslednju traku sa moje noge uz bolni trzaj. Već sam više od tri sata u Centru za preobraženje i još nisam upoznala svog stilistu. Navodno nema nameru da mi priđe dok se Venija i ostatak tima za pripremu ne otarase nekih očiglednih problema. To uključuje i ribanje mog tela penom punom sitnih zrnaca koja uklanja ne samo prljavštinu već i bar tri sloja kože; oblikovanje noktiju i uklanjanje dlaka sa mog tela. Sa mojih nogu, ruku, torza, miški i delova obrva. Osećam se poput očerupane ptice, spremne za pečenje. Ne dopada mi se. Koža mi je bolna i veoma ranjiva. Ali, držim se svojeg dela pogodbe sa Hejmičem. Ne opirem se. „Dobro ti ide", kaže mi čovek koji se zove Flavije. Protresa svoje narandžaste lokne i stavlja mi još jedan sloj purpurnog karmina na usne. ,,Ne mogu da podnesem decu koja cvile. Namažite je!" Venija i Oktavija, debeljuškasta žena celog tela obojenog u bledozelenu boju, premazuju me celu losionom koji najpre peče, a potom umiruje moju nadraženu kožu. Zatim me skidaju sa stola i sklanjaju tanki ogrtač. Stojim tako, potpuno naga, dok njih troje kruži oko mene sa pincetama uklanjajući poslednje zaostale dlačice. Svesna sam toga da treba da osećam stid, ali me oni tako malo podsećaju na ljude da mi se čini kao da me tri ptice čudnih boja kljucaju po stopalima. Povlače se unazad i počinju da se dive svom delu. „Izvrsno! Sada deluješ skoro kao ljudsko biće!", kaže Flavije, i sve troje se smeju. Uspevam da razvučem lice u osmeh kako bih im stavila do znanja da sam zahvalna. „Hvala vam", kažem ljupko. ,,U Distriktu 12 nemamo mnogo razloga da se sređujemo." To ih potpuno osvaja. „Jadna mala, naravno da nemate razloga!", kaže Oktavija sklopivši dlanove u znak saosećanja. ,,Ne brini", dodaje Venija. „Kada Sina završi sa tobom, bićeš sasvim prekrasna!" „Obećavamo! Sada kada smo uklonili dlake i prljavštinu, uopšte ne izgledaš loše!", ohrabruje me Flavije. „Hajde da pozovemo Sinu!" Izjurili su iz prostorije. Teško mi je da mrzim članove mog tima za pripremu. Potpuni su idioti. Ipak, imam čudan osećaj da se iskreno trude da pomognu. Posmatram hladne bele zidove i pod odupirući se nagonu da zgrabim ogrtač i obavijem ga oko sebe. Moj stilista, taj Sina, sigurno će tražiti da ga odmah skinem. Umesto toga, prelazim rukom po mojoj frizuri. To je jedini deo mog tela koji tim nije dirao. Mazim prstima svilenkaste pletenice koje je moja majka tako pažljivo uplela. Moja majka. Ostavila sam njenu plavu haljinu i cipele na podu voza, ne pomišljajući da ih ponesem i na taj način zadržim uz sebe deo nje, deo doma. Poželela sam da to nisam učinila. Vrata se otvaraju. Vidim mladića kako ulazi. To mora da je Sina. Zapanjena sam činjenicom da izgleda normalno. Stilisti koje intervjuišu na televiziji toliko su ofarbani, našminkani i hirurški obrađeni da izgledaju groteskno. Međutim, Sinina kratko ošišana kosa je prirodno smeđe boje. Obučen je u jednostavnu crnu majicu i pantalone. Jedini ustupak je zlatni ajlajner koji ističe zlataste pege u njegovim zelenim očima. Uprkos odvratnosti koju osećam prema Kapitolu i njegovoj užasnoj modi, ne mogu se oteti pomisli koliko je Sina privlačan. „Zdravo, Ketnis. Ja sam Sina, tvoj stilista", kaže tihim glasom bez kapitolskog prenemaganja. „Zdravo", oprezno se usuđujem da progovorim. „Daj mi trenutak, molim te?", kaže. Zatim znatiželjno obilazi oko mene, ne dodirujući me, ali upijajući svaki centimetar očima. Opirem se nagonu da pokrijem grudi rukama. ,,Ko ti je napravio frizuru?"

„Majka", odgovaram. „Prelepa je. Klasična. U skoro savršenom balansu sa tvojim profilom. Tvoja majka ima veoma vešte prste", kaže on. Očekivala sam osobu kitnjastog izgleda, nekoga ko se očajnički trudi da izgleda mlađe, nekoga ko će me tretirati kao komad mesa koji sprema za večeru. Sina nije ništa od toga. „Nov si, zar ne? Nisam te videla ranije", kažem. Većina stilista mi je poznata. Oni su konstanta u večno promenljivom moru tributa. Neki su obavljali taj posao celog mog života. ,,Da, ovo mi je prva godina na Igrama", reče Sina. „Znači dali su ti Distrikt 12", kažem. Pridošlicama obično uvale najnepoželjniji distrikt. „Tražio sam Distrikt 12", kaže on bez daljeg objašnjavanja. „Obuci ogrtač pa ćemo porazgovarati." Ogrnuvši se, krećem za njim ka susednoj prostoriji. Dva crvena kauča postavljena su sa obe strane niskog stola. Tri zida su prazna, četvrti je u potpunosti načinjen od stakla i kroz njega se pruža pogled na grad. Po položaju sunca zaključujem da je podne, mada je pomalo oblačno. Sina mi pokazuje da sednem na kauč i seda preko puta. Pritiska dugme na jednoj strani stola. Površina stola klizi, a uzdiže se nova na kojoj se nalazi naš ručak. Piletina sa komadima narandže, prelivena kremastim sosom, položena je na hleb bisernobele boje. Prilog je grašak sa lukom i kiflice u obliku cveta, a za desert imamo puding boje meda. Pokušavam da zamislim pripremanje ovog obroka kod kuće. Piletina je preskupa, ali mogla bih da je zamenim divljom ćuretinom. Morala bih da ubijem još jednu ćurku koju bih onda trampila za narandže. Kozje mleko bi moralo da zameni krem. Mogli bismo da gajimo grašak u bašti. Divlji luk bih ubrala u šumi. Ne prepoznajem brašno, ono koje dobijamo za kocku kada se ispeče bude braon boje. Za kiflice bih morala da se trampim sa pekarem. Verovatno bi dvetri veverice bile dovoljne. Što se tiče pudinga, ne mogu čak ni da nagađam šta se u njemu nalazi. Provela bih dane u lovu i sakupljanju da napravim ovakav ručak, a ipak bi bio samo loša zamena za kapitolsku verziju. Pitam se kako li je živeti negde gde se hrana pojavljuje kada pritisneš dugme. Kako bih provodila sate koje sada provodim u šumi ako bi bilo tako lako doći do hrane? Šta Kapitolci rade po ceo dan, osim što ukrašavaju svoja tela i čekaju novu isporuku tributa koji će umreti kako bi se oni zabavili? Podižem pogled i shvatam da me Sina posmatra. „Verovatno ti svi mi delujemo odvratno", kaže. Da li je to shvatio po mom izrazu lica ili mi je nekako pročitao misli? Doduše, u pravu je. Svi su mi odvratni. „Nije bitno", kaže Sina. „Ketnis, želim da razgovaramo o kostimu za svečanost povodom otvaranja Igara. Moja partnerka, Porša, stilistkinja je tvog kolege, tributa Pite. Odlučili smo da vas obučemo u kostime koji se slažu", objašnjava Sina. „Kao što znaš, običaj je da budu zastupljene osobine distrikta." Na svečanosti povodom otvaranja treba da nosimo nešto što nagoveštava glavnu granu industrije distrikta. U Distriktu 11 to je poljoprivreda. U Distriktu 4, ribarstvo. U Distriktu 3, fabrike. Ovo znači da ćemo Pita i ja, pošto smo iz Distrikta 12, biti u nekoj vrsti rudarske opreme. Pošto vrećasta rudarska odela nisu naročito prikladna, naši tributi obično nose oskudne krpice i kape sa farovima. Jedne godine, naši tributi bili su potpuno goli, samo premazani crnim puderom umesto ugljene prašine. Naši kostimi su uvek užasni i ne osvajaju simpatije publike. Pripremila sam se za najgore. „Znači, biću u rudarskoj uniformi?", pitam, nadajući se da neće biti nepristojna. ,,Ne baš. Vidiš, Porša i ja smatramo da je rudarski motiv prevaziđen. Niko vas neće zapamtiti. Oboje smatramo da je naš zadatak da učinimo Distrikt Dvanaest nezaboravnim", reče Sina. Sigurno ću bitigola, mislim. „Umesto da se usredsredimo na rudarstvo, usredsredićemo se na ugalj." Gola i prekrivena crnom prašinom, zgražavam se. „Šta radimo sa ugljem? Spaljujemo ga", reče Sina. ,,Ne bojiš se vatre, zar ne, Ketnis?" opaža moj izraz lica i kezi se.

Nekoliko sati kasnije, obučena sam u nešto što će biti ili najsenzacionalniji ili najsmrtonosniji kostim na ceremoniji otvaranja. Jednostavno crno odelo pokriva me od glave do pete. Obuvena sam u sjajne, crne kožne čizme do kolena. Međutim, ono što daje notu kostimu jeste lepršavi ogrtač i šlem. Sina planira da ih zapali pre nego što naša dvokolica izađe na ulicu. ,,To nije pravi plamen, naravno, samo malo sintetičke vatre koju smo izmislili Porša i ja. Ne može vas povrediti, savršeno ste sigurni", kaže Sina. Ali ja nisam uverena da neću biti savršeno ispečena dok stignemo do centra grada. Na licu skoro da i nemam šminku. Kosa mi je očešljana, a zatim upletena u pletenicu koja visi niz leđa. „Želim da te publika prepozna kada se nađeš u areni", kaže Sina sanjalački. „Ketnis, devojka koja je gorela." Pomislih da su Sinina smirenost i normalno ponašanje zapravo maska za potpunog ludaka. Uprkos jutrošnjem otkriću o novinama u Pitinom karakteru, laknulo mi je kada se pojavio obučen u identičan kostim. Pošto je sin pekara, on se valjda razume u vatru. Dopratila ga je njegova stilistkinja Porša i njen tim. Svi su potpuno razdragani od uzbuđenja zbog utiska koji ćemo ostaviti. Osim Sine. Dok prima čestitke, deluje prilično iznureno. Odveli su nas na najniži nivo Centra za Preobraženje, koji je u osnovi samo jedna gigantska štala. Svečanost povodom otvaranja samo što nije počela. Parovi tributa se ukrcavaju na dvokolice koje vuku po četiri konja. Naši su crni kao gar. Životinje su tako dobro obučene da niko ne mora da drži uzde. Sina i Porša nas vode ka dvokolicama i pažljivo smeštaju na određena mesta razvlačeći nam ogrtače. Zatim se udaljuju da bi se posavetovali. „Šta misliš?" šapućem. ,,O ovoj vatri?" „Strgnuću tvoj ogrtač, ako ti strgneš moj", odgovara on kroz stisnute zube. „Dogovoreno", kažem. Ako ih skinemo dovoljno brzo, možda ćemo izbeći najgore opekotine. Ali, kako god okreneš neće biti dobro. Baciće nas u arenu u kakvom god stanju da se nalazimo. „Znam da smo obećali Hejmiču da ćemo raditi ono što nam kažu, ali ne verujem da je razmišljao o ovome." „Gde je on uopšte? Treba da nas štiti od sličnih gluposti", kaže Pita. „Verovatno nije najbolja ideja da se nađe u blizini plamena, sa svom količinom alkohola koju je slio u sebe", kažem. Iznenada oboje počinjemo da se smejemo. Pretpostavljam da smo toliko nervozni zbog Igara i mogućnosti da se pretvorimo u žive baklje, da nismo u stanju da se ponašamo razumno. Čuje se muzika koja otvara svečanost. Lako je čuti, pošto su zvučnici postavljeni širom Kapitola. Masivna vrata se otvaraju otkrivajući ulice pune naroda. Vožnja traje dvadesetak minuta i završava se kod Gradskog trga, gde će nas dočekati, odsvirati himnu i ispratiti nas do Centra za obuku, koji će nam biti dom, odnosno zatvor dok ne počnu Igre. Tributi iz Distrikta 1 izlaze u dvokolici koje vuku snežnobeli konji. Izgledaju prelepo poprskani srebrnim sprejom, u tunikama optočenim draguljima. Distrikt 1 izrađuje luksuzne predmete za Kapitol. Gomila ih pozdravlja gromoglasnim uzvicima. Oni su uvek miljenici. Distrikt 2 kreće za njima. Za tren oka, i mi se nalazimo u blizini vrata. Pošto je nebo oblačno, a veče se približava, počinje da se smrkava. Tributi iz Distrikta 11 upravo izlaze. Prilazi nam Sina sa upaljenom bakljom. „Evo nas", kaže i pali nam ogrtače pre nego što smo uspeli da odreagujemo. Udišem očekujući vrelinu, ali osećam samo slabašno peckanje. Sina se penje ispred nas i pali nam šlemove. Uzdiše sa olakšanjem. „Radi." Zatim mi rukom nežno podiže bradu. „Podignite čelo visoko. Smešite se! Obožavaće vas!" Sina skače sa dvokolice i tada mu pada na um još jedna ideja. Dovikuje nam nešto, ali ne čujemo ga od muzike. Ponovo viče pokazujući nešto. „Šta kaže?", pitam Pitu. Gledam ga prvi put i shvatam da okružen lažnim plamenom deluje zadivljujuće. Verovatno i ja tako izgledam.

„Mislim da nam govori da se uhvatimo za ruke", kaže Pita. Grabi me za desnu šaku. Gledamo Sinu. Klima nam podigavši palčeve uvis. To je poslednje što vidimo pre nego što uđemo u grad. Prvobitna uzbuna koja je zahvatila gomilu kada smo se pojavili, ubrzo prerasta u klicanje i povike: „Distrikt Dvanaest!" Svi okreću glavu ka nama, povlačeći pogled sa tri prethodne dvokolice. Najpre sam sleđena, ali tada nas ugledam na velikim televizijskim ekranima. Izgledamo tako veličanstveno da mi zastaje dah. Suton je, vatra nam obasjava lica. Kao da za sobom ostavljamo vatreni trag dok nam ogrtači vijore. Sina je bio u pravu što nas nije jače našminkao. Izgledamo privlačnije, a u isto vreme potpuno prepoznatljivo. Podignite čelo visoko. Smešite se. Obožavaće vas. Odzvanja mi Sinin glas u glavi. Podižem glavu, razvlačim lice u osmeh i mašem slobodnom rukom. Drago mi je što mogu da se oslonim na Pitinu ruku, tako je staložen, čvrst kao stena. Kada steknem nešto samopouzdanja, šaljem i nekoliko poljubaca gomili. Stanovnici Kapitola padaju u trans! Zasipaju nas cvećem i uzvikuju naša imena, naša lična imena koja su se potrudili da pronađu u programu. Bombastična muzika, klicanje gomile i njihovo divljenje, zavlače mi se pod kožu. Ne mogu da potisnem oduševljenje. Sina mi je dao veliku prednost. Niko me neće zaboraviti. Neće zaboraviti kako izgledam, niti kako se zovem. Ketnis. Devojka koja je gorela. Prvi put osećam svetlucanje nade u sebi. Bar jedan sponzor biće voljan da me preuzme! Uz malu pomoć, nešto hrane i odgovarajućeg oružja, zašto bih odustala pre početka Igara? Neko mi je dobacio crvenu ružu. Hvatam je i mirišem. Zatim šaljem poljubac u pravcu osobe od koje sam dobila ružu. Stotine ruku se podiže da ga uhvati, kao da je u pitanju nešto stvarno i opipljivo. „Ketnis! Ketnis!" Čujem svoje ime sa svih strana. Svi žele moje poljupce. Tek kada uđemo u Gradski trg, shvatam da sam potpuno prekinula cirkulaciju u Pitinoj ruci. Tako sam ga čvrsto stiskala. Spuštam pogled ka našim prepletenim prstima i popuštam stisak, ali on me ponovo steže. ,,Ne puštaj me", kaže dok mu se vatra ogleda u plavim očima. „Molim te. Ispašću iz ovog čuda." „Dobro", kažem. I dalje se držim, ali ne mogu da se otmem pomisli da je čudno što nas je Sina povezao na ovaj način. Nije fer predstaviti nas kao tim, a zatim nas zaključati u arenu kako bismo mogli da se poubijamo. Dvanaest dvokolica je ispunilo Gradski trg. Na zgradama koje ga okružuju svaki prozor je ispunjen najprestižnijim građanima Kapitola. Naši konji su zaustavili dvokolicu ispred rezidencije predsednika Snoa. Muzika se zaustavila uz fanfare. Predsednik, nizak, mršav čovek snežno bele kose, obraća nam se zvaničnom dobrodošlicom sa balkona. Po tradiciji, kamere snimaju lica tributa za vreme ovog govora. Medutim, posmatrajući ekran, primećujem da nas snimaju znatno više nego što je predviđeno za pojedince. Što je mračnije, teže je skrenuti pogled sa naše vatre. Kada krene himna, brzo preleću preko lica svih tributa, ali kamera snima dvokolicu Distrikta 12 dok paradira još jednom oko skvera i nestaje u pravcu Centra za obuku. Tek što se vrata zatvore za nama, nalazimo se okruženi timovima za pripremu. Jedva razumemo njihove pohvalne izjave. Bacam pogled unaokolo i shvatam da nas drugi tributi popreko gledaju, što potvrđuje ono što sam već pretpostavila. Zasenili smo ih. Zatim se kraj nas nalaze Sina i Porša i pomažu nam da siđemo sa dvokolice i skinemo zapaljene ogrtače i šlemove. Porša ih gasi pomoću spreja iz kanistera. Shvatam da i dalje stežem Pitinu ruku i uspevam nekako da razdvojim ukočene prste. Oboje moramo da izmasiramo šake. „Hvala ti što si me pridržala. Malo je nedostajalo da padnem", kaže Pita. „Nije tako delovalo", uzvraćam. „Sigurna sam da niko nije primetio."

,,Ja sam siguran da nisu primetili ništa osim tebe. Treba češće da nosiš vatru", kaže on. „Pristaje ti." Smeši se tako iskreno slatkim osmehom uz pravu meru stidljivosti, da mi kroz telo juri neočekivana toplina. U glavi mi zvoni alarm. Ne budiglupa. Pita planira da te ubije, prisećam se. Mami te u zamku. Što ti se više dopada, toje smrtonosniji. Pošto i ja umem da igram tu igru, podižem se na prste i ljubim ga u obraz. Pravo preko modrice.

06

Centar za obuku ima kulu osmišljenu specijalno za tribute i njihove timove. To će nam biti dom dok ne počnu Igre. Svakom distriktu je dodeljen po jedan sprat. Uđeš u lift i pritisneš broj svog distrikta. Prosto. Vozila sam se u liftu nekoliko puta u Zgradi pravosuđa u Distriktu 12. Jednom kada sam išla po medalju nakon smrti svog oca i juče kada sam se opraštala sa porodicom i prijateljima. Ali to je mala, škripava kutija koja se vuče poput puža i smrdi na prokislo mleko. Zidovi ovog lifta su načinjeni od kristala tako da možeš posmatrati ljude na zemlji kako se smanjuju dok juriš ka visinama. To me baš uveseljava. U iskušenju sam da pitam Efi Trinket da li mogu ponovo da se vozim, ali mi deluje detinjasto. Njene dužnosti nisu prestale na stanici. Ona i Hejmič će nas nadgledati sve do ulaska u arenu. Na neki način to je plus, pošto na nju možemo računati da nas sprovodi unaokolo na vreme. Hejmiča nismo videli otkako se u vozu složio da nam pomogne. Verovatno je u nesvesti. Efi Trinket, međutim, kao da je na sedmom nebu. Mi smo prvi tim kojem je pratilja, a koji je napravio takav bum na svečanom otvaranju. Puna je hvale za naše kostime i naše držanje. To kaže Efi Trinket, a ona poznaje sve bitne ljude u Kapitolu i ceo dan je pokušavala da nam pronađe sponzore. „Morala sam da budem vrlo tajanstvena, doduše", kaže ona dok joj se kapci spuštaju. „Zato što se Hejmič, naravno, nije potrudio da mi ispriča vaše strategije. Ali, učinila sam najbolje što sam mogla. Ispričala sam kako je Ketnis morala da se žrtvuje da zaštiti sestru, i kako ste se oboje mučili da prevaziđete varvarizam svog distrikta." Varvarizam? Zvuči ironično kada to izgovori žena koja nam pomaže da se pripremimo za klanicu. Na čemu je zasnivala tu tvrdnju? Na tome što umemo da koristimo pribor za jelo? „Svi su prilično rezervisani, što je i prirodno. Vi ipak dolazite iz rudarskog distrikta. Ali rekla sam, i to je bilo veoma lukavo, rekla sam: Ako izvršite veliki pritisak na komadić uglja, on se pretvori u biser!'" Efi se tako ozarila zbog svoje briljantne primedbe da nemamo izbora nego da oduševljeno pozdravimo njenu pamet, mada nije u pravu. Ugalj se ne pretvara u bisere. Oni nastaju u školjkama. Možda je htela da kaže da se ugalj pretvara u dijamante, ali ni to nije istina. Čula sam da u Distriktu 1 imaju neku mašinu koja pretvara grafit u dijamante. Ali, u Distriktu 12 ne iskopavamo grafit. To je bio posao Distrikta 13, dok nije uništen. Pitam se, doduše, da li ljudi kojima nas je ceo dan reklamirala to znaju. Da li ih je uopšte briga? „Nažalost, ne mogu da zaključim ugovore sa sponzorima, to može samo Hejmič", kaže Efi smrknuto. „Ali, ne brinite, ako treba dovešću ga za sto pod pretnjom oružjem." Mada ima mnogo nedostataka, Efi Trinket poseduje neku vrstu odlučnosti kojoj morate da se divite. Moje odaje su veće od cele kuće mog oca. Veoma su luksuzne, poput vagona, i pune automatskih spravica. Sigurna sam da neću imati dovoljno vremena da pritisne svako dugmence. Tuš, na primer, ima tablu sa više od stotinu opcija. Možete da birate temperaturu i pritisak vode, sapune, šampone, mirise, ulja i sunđere za masažu. Kada stanete na prostirač, uključe se grejači koji vam osuše telo. Umesto da se bakćem sa zamršenom, mokrom kosom, samo položim ruku na kutiju koja pošalje struju kroz kožu glave, razmrsujući i sušeći kosu u isto vreme. Nakon toga mi se kosa obavija oko ramena poput svetlucave zavese.

Programirala sam orman za odeću po mom ukusu. Prozor zumira delove grada koje želim da pogledam. Treba samo prošaputati naziv jela iz gigantskog menija u mikrofon, i za manje od minuta, vruće jelo se pojavi pred vama. Šetkam se kroz sobu sa guščijom džigericom i hlebom sve dok se ne začuje kucanje na vratima. To je Efi koja me zove na večeru. Dobro je. Umirem od gladi. Kada uđem u trpezariju, vidim da Pita, Sina i Porša stoje na balkonu sa pogledom na Kapitol. Drago mi je što su stilisti tu, zato što sam čula da će nam se Hejmič pridružiti. Obrok kojim predsedavaju samo Hejmič i Efi, osuđen je na propast. Osim toga, večera je retko kad vezana isključivo za hranu. Tokom obroka planiramo strategiju, a Sina i Porša su već dokazali koliko vrede. Tihi mladić u beloj tunici doneo nam je vino. Razmišljam da odbijem, ali nikada ga nisam probala, osim domaćeg vina koje moja majka koristi kao lek za kašalj. Osim toga, kada će mi se ponovo pružiti prilika? Gucnula sam oporu, suvu tečnost i potajno pomislila da bi se ukus značajno poboljšao uz nekoliko kašika meda. Hejmič se pojavio kada je večera servirana. Izgleda da ima sopstvenog stilistu pošto je čist, doteran i trezniji nego ikada. Nije odbio vino, medutim, kada je počeo da jede supu, iznenada shvatam da je to prvi put da ga vidim kako jede. Možda će se zaista sabrati dovoljno da nam pomogne. Cina i Porša kao da imaju umirujuće dejstvo na Hejmiča i Efi. Bar se večeras jedno drugom obraćaju pristojno. Oboje hvale ideju stilista za svečanost povodom otvaranja. Dok oni ćaskaju, ja se koncentrišem na jelo. Supa od pečuraka, gorko zelje sa paradajzom veličine graška, blago ispečena govedina isečena na tanke listiće, nudle u zelenom sosu, sir koji se topi na jeziku serviran sa slatkim crnim grožđem. Poslužitelji, sve mladi ljudi u belim tunikama poput onog mladića koji nam je doneo vino, neprestano dopunjuju tanjire i čaše. Posle pola ispijene čaše, u glavi mi se muti pa prelazim na vodu. Ne dopada mi se taj osećaj i nadam se da će brzo iščileti. Prava je misterija kako Hejmič uspeva da se kreće unaokolo po ceo dan u takvom stanju. Pokušavam da se usredsredim na razgovor koji se preneo na naše kostime za intervju, kada devojka stavlja prelepu čokoladnu tortu na sto i spretno je pali. Blesnula je i na trenutak gorela sa svih strana pre nego što se ugasila. Oklevam na trenutak. „Šta gori? da li je alkohol u pitanju?", pitam gledajući devojku. ,,To je poslednja stvar koja mi je – oh! Pa ja tebe znam!" Ne mogu da povežem ime sa likom. Ali sam sigurna da je prepoznajem. Tamnocrvena kosa, upadljive crte lica, snežno bela koža. Dok sam izgovarala te reči, osećala sam kako mi se stomak grči z jog nervoze i krivice pri pogledu na nju. Ne mogu da se setim, ali mam da je u pitanju nešto loše. Licem joj prelete užasnut izraz, što samo doprinosi mojoj zbunjenosti i zabrinutosti. Brzo je odmahnula glavom i udaljila se od stola. Kada sam se okrenula, shvatila sam da me četvoro odraslih pažljivo posmatra. ,,Ne budi smešna, Ketnis. Kako bi ti mogla da poznaješ ejvoksa?", brecnu se Efi. „Kakva idiotska pomisao." „Šta je ejvoks?", pitam glupavo. „Neko ko je počinio zločin. Odsečen im je jezik da ne bi mogli da govore", kaže Hejmič. „Verovatno je izdajnik ili tako nešto. Nema šanse daje poznaješ." „Čak i da je to istina, ne smeš im se obraćati osim kada izdaješ neko naređenje", kaže Efi. „Naravno da je ne poznaješ." Ali znam je. Kada je Hejmič spomenuo izdaju, setila sam se odakle. Međutim, njihovo neodobravanje je tako izraženo da ne smem da priznam. „Pretpostavljam da ste u pravu, samo sam...", zamuckujem, pri čemu mi vino nije pomoglo. Pita pucka prstima. „Deli Kartrajt. To je ona. I meni se učinila poznatom. Tada sam shvatio da veoma liči na Deli."

Deli Kartrajt je bledunjava, debeljuškasta devojka plave kose koja na našu poslužiteljku liči koliko i buba na leptira. Ona je najprijateljskije nastrojena osoba na svetu – neprestano se smeši svima u školi, čak i meni. Devojku crvene kose nikada nisam videla nasmešenu. Ali, zahvalno prihvatam Pitin predlog. „Naravno, na nju sam pomislila. Mora da je kosa u pitanju", kažem. „I nešto u očima", dodade Pita. Osećam da su se svi za stolom opustili. ,,Oh, pa dobro. Ako je samo to u pitanju", kaže Sina. „Inače, na torti je bio alkohol, ali je sav upravo izgoreo. Naručio sam je specijalno povodom vašeg vatrenog debija." Pojeli smo tortu i premestili se u dnevnu sobu da gledamo reprizu svečane ceremonije otvaranja. Nekoliko parova je ostavilo dobar utisak, ali niko tako dobar kako mi. Čak su i članovi našeg tima ispustili jedno „Ahh!" kada su nas prikazali kao izlazimo iz Centra za Preobraženje. „Čija ideja je bila da se drže za ruke?", pita Hejmič. „Cinina", kaže Porša. „Savršena primesa pobune", kaže Hejmič. „Veoma lepo." Pobuna? Moram da razmislim o tome nekoliko trenutaka. Kada se setim kako su ostali parovi stajali kruto odvojeni, ne dodirujući se, ne primećujući prisustvo onog drugog, kao njihov kolega tribut ne postoji, kao da su Igre već počele, shvatam šta je Hejmič hteo da kaže. To što smo se predstavili ne kao protivnici, već kao prijatelji, odvojilo nas je od ostalih koliko i vatreni kostimi. „Sutra ujutru je prvi trening. Tokom doručka ću vam objasniti kako želim da postupate", kaže Hejmič Piti i meni. „Idite sada na spavanje. Odrasli moraju da porazgovaraju." Pita i ja krećemo zajedno niz hodnik ka sobama. Kada stignemo do mojih vrata, naslanja se na dovratak. Ne sprečava me da uđem, ali ipak zahteva da obratim pažnju na njega. „Znači, Deli Kartrajt. Ko bi rekao da ćemo ovde da naletimo na devojku koja liči na nju." Zahteva objašnjenje. U iskušenju sam da mu udovoljim. Oboje znamo da me izvukao iz nevolje. Opet mu dugujem. Ako mu kažem istinu, izravnaćemo račune. Uostalom, kako bi to moglo da mi naškodi? Čak i da ponovi ono što mu kažem, to meni ne može da nanese štetu. Bila sam samo svedok Pita je lagao o Deli Kartrajt, isto kao i ja. Shvatila sam da želim sa nekim da porazgovaram o devojci. Sa nekim ko mi može pomoći da otkrijem njenu priču. Gejl bi bio moj prvi izbor, ah njega verovatno više nikada neću videti. Razmišljam da li će ovo saznanje dati Piti neku prednost nada mnom, ah ne vidim kako. Možda će ga eventualno uveriti da ga smatram prijateljem. Osim toga, ideja o devojci odsečenog jezika me plaši. Podsetila me zašto sam ovde. Nisam tu da bih nosila bleštave kostime ili se gostila poslasticama, već da bih umrla u lokvi krvi dok gomila navija za mog ubicu. Reći ili ne reći? Mozak mi je i dalje usporen od vina. Zurim u prazan hodnik kao da će odande doći savet. Pita je shvatio da oklevam. ,,Da li si bila na krovu?" Odmahujem glavom. „Cina mi je pokazao. Vidi se skoro ceo grad. Mada je vetar veoma glasan." Ovo u glavi prevodim kao: „Niko nas neće čuti dok razgovaramo." Ovde zaista imam osećaj kao da nas uvek posmatraju. „Možemo li tek tako da se popnemo?" „Naravno, hajde", kaže Pita. Krećem za njim uza stepenice koje vode na krov. Na vrhu se nalazi mala zasvođena prostorija sa vratima. Kada zakoračimo na hladan večernji vazduh, od pogleda mi zastaje dah. Kapitol svetluca poput beskrajnog polja punog svitaca. Struje u Distriktu 12 čas ima čas nema, obično je ima samo nekoliko sati na dan. Često večeri provodimo uz svetlost sveća. Na struju se može računati samo onda kada je prenos Igara ili neke važne vladine poruke koju je obavezno gledati. Ali ovde nikada nema nestašice.

Pita i ja odlazimo do ograde na ivici krova. Gledam pravo dole niz zgradu ka ulici, punoj ljudi. Čuju se njihova kola, poneki uzvik i čudna metalna zveka. U Distriktu 12 u ovo vreme bismo već razmišljali o odlasku u krevet. „Pitao sam Sinu zašto nam je dozvoljeno da se popnemo ovamo. Zar se ne plaše da će neki tributi odlučiti da skoče?" kaže Pita. „Šta je rekao?", pitam. „Nemoguće je skočiti", odgovara Pita. Pruža ruku ka praznom prostoru. Čuje se oštar zvuk i naglo je povlači nazad. „Neka vrsta električnog polja te vraća nazad na krov." „Toliko vode računa o sigurnosti", kažem. Mada je Sina pokazao Piti krov, pitam se da li smemo sada da budemo ovde sami. Kasno je. Nikada nisam videla tribute na krovu Centra za obuku. Međutim, to ne znači da nas ne snimaju. „Misliš li da nas gledaju sada?" „Možda", priznaje on. „Dođi da vidiš vrt." Sa druge strane kupole nalazi se vrt pun cveća i drveća u saksijama. Sa grana visi stotinu zvončića. Znači odatle dopire zveka koju sam čula. Ovde u vrtu, tokom vetrovite noći, to zveckanje je dovoljno da uguši razgovor dvoje ljudi koji ne žele da ih iko čuje. Pita me upitno pogleda. Pretvaram se da gledam pupoljak. „Jednoga dana smo lovili u šumi. Čekali smo divljač, skriveni", šapućem. ,,Ti i tvoj otac?" pita. ,,Ne, moj prijatelj Gejl i ja. Ptice su iznenada prestale da pevaju, sve osim jedne. Kao da je nekoga upozoravala. Zatim smo je ugledali. Sigurna sam da je ista devojka u pitanju. Sa njom je bio dečak. Odeća im je bila u dronjcima. Imali su tamne kolutove oko očiju od nespavanja. Bežali su kao da im životi zavise od toga", kažem. Na trenutak sam ućutala dok sam se prisećala kako nas je ovaj čudni par zaprepastio. Očigledno nisu bili iz Distrikta 12. Kasnije smo se zapitali da li smo mogli da im pomognemo da pobegnu. Možda smo mogli da ih sakrijemo. Da smo brzo odreagovali. Gejl i ja smo bili iznenađeni, ali oboje smo bili lovci. Znamo kako izgledaju životinje kada shvate da su saterane u škripac. Znali smo da su u nevolji čim smo ih ugledali. Međutim, samo smo ih posmatrali. „Niotkuda se pojavila letelica", nastavljam. „Mislim, jednog trenutka nebo je bilo prazno, sledećeg trenutka se pojavila letelica. Nije se čuo zvuk, ali primetili su je. Mreža je pala na devojku i odnela je gore, brzo poput lifta. Nešto slično su ispalili prema dečaku. Odvukli su i njega kablom prikačenim za mrežu. Ali sigurna sam da je bio mrtav. Čuli smo devojku kako vrišti. Mislim da je izgovorila njegovo ime. Zatim je letelica nestala u trenu. Ptice su počele ponovo da pevaju, kao da se ništa nije desilo." „Nisu vas videli?", znatiželjan je Pita. ,,Ne znam. Bili smo ispod stene", odgovaram. Ali, nisam sigurna. U jednom trenutku, nakon ptičijeg upozorenja, ali pre letelice, devojka nas je ugledala. Pogledom me je pozivala upomoć. Ali, ni Gejl, ni ja nismo odgovorili. „Drhtiš", kaže Pita. Vetar i priča su mi oduvali svu toplotu iz tela. Da li je devojci taj vrisak bio poslednji? Pita skida jaknu i prebacuje mi je preko ramena. Spremam se da zakoračim unazad, ali mu ipak dozvoljavam da to učini, odlučivši da za sada prihvatim i njegovu jaknu i njegovu ljubaznost. Prijatelj bi tako postupio, zar ne?" „Bili su odavde?" zapitkuje Pita dok mi zakopčava dugme ispod vrata. Klimam potvrdno. Izgledali su kao Kapitolci. I dečak i devojčica. „Gde li su krenuli?", pita on. ,,Ne znam", kažem. Distrikt 12 je poslednje urbano naselje. Iza se pruža samo divljina. Ako se ne računaju ruševine Distrikta 13 koje se još puše od otrovnih bombi. Prikažu ih povremeno na televiziji,

kao podsetnik. „Niti zašto bi otišli odavde." Hejmič je ejvokse nazvao izdajnicima. Koga su izdali? Kapitol? Ali ovde su imali sve. Nema povoda za pobunu. ,,Ja bih otišao odavde", izleće se Pita. Zatim nervozno gleda unaokolo. Rekao je to prilično glasno, glasnije od zvona. Smeje se. ,,Odmah bih otišao kući, ako bi me pustili. Ali moraš priznati da je hrana odlična." Izvukao se. Ono što je rekao zazvučalo je kao govor uplašenog tributa, a ne nekog ko dovodi u pitanje dobrotu Kapitola. „Postaje hladno. Bolje da uđemo", kaže on. Unutar kupole je toplo i svetlo. Ton mu je uobičajen. „Tvoj prijatelj Gejl. To je onaj mladić koji je odneo tvoju sestru na žetvi?" ,,Da. Znaš li ga?", pitam. ,,Ne. Ali devojke stalno pričaju o njemu. Mislio sam da ti je rođak ili tako nešto. Naklonjeni ste jedno drugom", kaže on. „Nismo u srodstvu." Pita neodređeno klima. ,,Da li je došao da se oprosti sa tobom?" „Jeste", kažem, pažljivo ga posmatrajući. „Kao i tvoj otac. Doneo mi je kolače." Pita podiže obrve kao da je iznenađen. Međutim, nakon što sam videla kako umešno laže, ne verujem mnogo u to. „Stvarno? Pa, simpatične ste mu ti i tvoja sestra. Mislim da bi voleo da je dobio ćerku, umesto kuće pune dečaka." Potresla me ideja da sam ikada bila predmet usputnog razgovora za stolom pored pekarske vatre u Pitinoj kući. Njegova majka mora da je u tim trenucima bila van prostorije. „Družio se sa tvojom majkom kada su bili deca", kaže Pita. Još jedno iznenađenje. Verovatno je istina. ,,Ah, da. Ona je odrasla u gradu", kažem. Cini mi se da je nepristojno reči da nikada nije pomenula pekara osim da pohvali njegov hleb. Došli smo do mojih vrata. Vraćam mu jaknu. „Vidimo se ujutru." „Vidimo se", kaže on i odlazi niz hodnik Kada otvorim vrata, crvenokosa devojka skuplja moju odeću i čizme sa poda gde sam ih bacila pre tuširanja. Želim da se izvinim zato što sam je možda uvalila u nevolju, ah se sećam da ne smem da joj se obraćam osim da izdam naređenje. „Oh, izvini", kažem. „Treba odeću da vratim Sini. Žao mi je. Možeš li ti da mu je odneseš?" Izbegava moj pogled, khma glavom i kreće ka vratima. Izvinjavala sam se zbog onog što se desilo za večerom, ali znala sam da mi je žao zbog nečeg drugog. Da se stidim što nisam pokušala da joj pomognem u šumi. Da sam dopustila Kapitolu da ubije dečaka i osakati nju, a da nisam mrdnula prstom. Kao da gledam Igre. Odbacujem cipele i uvlačim se pod pokrivač u odeći. Nikako da prestanem da drhtim. Možda me se devojka ne seća. Ali znam da se seća. Ne zaboravlja se Uce osobe koja vam je bila poslednja nada. Navlačim prekrivač preko glave kao da će me to zaštiti od crvenokose devojke koja ne može više da govori. Ah, osećam kao zuri u mene kroz zidove, vrata i ćebe. Pitam se da h će uživati dok bude gledala kako umirem.

07
Muče me užasni snovi. Lice crvenokose devojke prepliće se sa krvavim slikama prethodnih Igara. Iz uglova izbija lik moje majke nedostupne i utonule u tišinu i moje sestre Prim, mršave i užasnute. Trgla sam se uz vrisak upozorenja ocu da beži dok mina eksplodira u milion smrtonosnih, svetlećih delića. Kroz prozor vidim da zora sviće. Maglovito, nemirno jutro obavija Kapitol. Glava me boh. Izgleda da sam se u snu ugrizla za obraz. Jezikom dodirujem iskrzano meso i osećam ukus krvi.

Polako se izvlačim iz kreveta i krećem na tuširanje. Proizvoljno lupam po dugmićima na kontrolnoj tabli i skakućem s noge na nogu kada počnu da me zasipaju talasi čas hladne čas vrele vode. Zatim me plavi pena sa mirisom limuna koju moram da stružem čekinjavom četkom. Pa, dobro. Bar mi je krv prostrujala. Kad se osušim i namažem losionom, uzimam odeću koja je ostavljena za mene ispred ormana. Uske crne pantalone, tamnocrvena tunika dugih rukava i kožne cipele. Kosu uplićem u pletenicu koja visi niz leđa. Prvi put od dana žetve hčim na sebe. Nema raskošne frizure i odeće, niti zapaljenih ogrtača. Samo ja. Izgledam kao da sam krenula u šumu. To me smiruje. Hejmič nam nije rekao kada da dođemo na doručak, niti mi se iko obratio od jutros. Međutim, gladna sam, pa krećem ka trpezariji nadajući se da će tamo biti neke hrane. Nisam razočarana. Sto je prazan, ali na dugačak pomoćni sto sa strane postavljeno je dvadesetak jela. Jedan mladić, ejvoks, stoji pored i čeka. Kada pitam da li mogu sama da se poslužim, klima potvrdno. Punim tanjir jajima, kobasicama, puter-kolačima sa prelivom od narandže i komadima bledopurpurne dinje. Dok se gostim, sunce se lagano uzdiže nad Kapitolom. Uzimam i tanjir toplih žitarica natopljenih goveđim paprikašom. Na kraju uzimam tanjir kiflica i sedam za sto, umačući komade u toplu čokoladu, kao Pita u vozu. Misli mi lutaju ka majci i Prim. Mora da su ustale. Majka sprema kašu za doručak. Prim muze kozu pre škole. Pre samo dva jutra, bila sam kod kuće. Da li je tako? Da, pre samo dva jutra. Kako mi kuća deluje prazno, čak i sa ove daljine. Šta su sinoć rekle o mom vatrenom debiju na Igrama? Da li im je to dalo nade, ili im se strah samo uvećao pri pogledu na dvadeset četiri tributa u krugu, znajući da će samo jedan preživeti? Hejmič i Pita ulaze i žele mi dobro jutro. Ljuta sam što Pita nosi istu odeću kao ja. Moram o tome da porazgovaram sa Sinom. Izigravanje blizanaca vratiće nam se u lice kada Igre počnu. Mora da je svestan toga. Zatim se sećam da nam je Hejmič rekao da činimo tačno ono što nam stilisti kažu. Da je u pitanju bilo ko drugi osim Sine, bila bih u iskušenju da ignorišem taj savet. Ali, nakon sinoćnog trijumfa, ne mogu da kritikujem njegove izbore. Uznemirena sam zbog obuke. Tributi će tri dana vežbati zajedno. Poslednjeg popodneva, svako od nas će dobiti priliku da stupi pred Tvorce igara. Muka mi je od pomisli da ću upoznati ostale tribute licem u lice. Prevrćem po rukama kiflicu koju sam izvadila iz korpe, ali nemam više apetita. Pošto je Hejmič pojeo nekoliko tanjira paprikaša, odguruje tanjir uz uzdah. Vadi pljosku iz džepa i otpija dugačak gutljaj, a zatim se oslanja laktovima na sto. ,,Da pređemo na posao. Obuka. Najpre, ako vam je tako draže mogu vas trenirati odvojeno. Odlučite odmah." „Zašto bi nas trenirao odvojeno?", pitam. ,,Na primer, ako imaš neku veštinu za koju ne želiš da drugi tribut sazna", kaže Hejmič. Pita i ja razmenjujemo pogled. „Nemam tajne veštine", kaže on. ,,A već znam koja je tvoja, zar ne? Pojeo sam gomilu veverica koje si ulovila." Nikada mi nije palo na pamet da Pita jede veverice koje bih ubila. Uvek sam zamišljala pekara kako ih peče za sebe. Ne iz pohlepe, već zato što gradske porodice obično jedu skupo meso iz kasapnice. Govedinu, piletinu i konjsko meso. „Možeš nas trenirati zajedno", kažem Hejmiču. Pita se slaže. „Dobro, recite mi šta umete", kaže Hejmič. ,,Ja ne umem ništa", kaže Pita. „Ako ne računaš pečenje hleba." „Žao mi je, ali ne. Ketnis. Već znam da si vešta sa nožem", kaže Hejmič. ,,Ne baš. Ali, umem da lovim", odgovaram. „Lukom i strelom." ,,Da li si dobra u tome?", pita Hejmič. Moram da razmislim. Četiri godine donosim hranu u kuću. To nije lak zadatak. Nisam tako dobra kao moj otac, ali on je imao više prakse. Bolji sam strelac od Gejla, međutim imam više prakse od njega. On je genije za zamke i klopke. „Dovoljno sam dobra", kažem.

„Odlična je", dodaje Pita. „Moj otac kupuje njene veverice. Uvek komentariše kako strela nikada ne pogodi telo. Uvek ih gađa u oči. Isto je sa zečevima koje prodaje kasapinu. Može da pogodi čak i jelena." Njegova procena moje lovačke veštine me iznenađuje. Prvo, što je uopšte primetio. I drugo, što me toliko hvali. „Šta pokušavaš?", pitam ga sumnjičavo. „Šta ti pokušavaš? Ako će ti već pomoći, mora da zna za šta si sposobna. Nemoj samu sebe da potcenjuješ", kaže Pita. Ne znam zbog čega me ovo iznerviralo. „ A šta je sa tobom? Viđala sam te na pijaci. Možeš da podigneš vreću brašna od pedeset kila", brecam se. „Kaži mu to. To nije ništa." ,,Da, siguran sam da će arena biti puna vreća sa brašnom kojima ću moći da gađam ljude. To nije isto što i umeće korišćenja oružja. I ti to dobro znaš", brani se. „Može se rvati", kažem Hejmiču. „Osvojio je drugo mesto na školskom takmičenju prošle godine. Prvi je bio njegov brat." „Kakva je korist od toga? Koliko puta si videla da se dva tributa rvu na smrt?", kaže Pita zgađeno. „Uvek ima borbe prsa u prsa. Samo treba da se dočepaš noža i imaćeš šansu. Ako mene zaskoče, mrtva sam!", urlam od besa. „Ali ti se to neće desiti! Živećeš na drvetu, jesti sirove veverice i postreljati jednog po jednog učesnika. Znaš li šta mi je majka rekla kada smo se pozdravljali kako bi me utešila? Rekla je da će Distrikt 12 možda konačno imati pobednika. Zatim sam shvatio da uopšte nije mislila na mene – govorila je o tebi!", prašti Pita. „Naravno da je mislila na tebe", kažem, odbacujući tu ideju. „Rekla je: 'Ona je rođena za opstanak' Ona", naglašava Pita. Ovo me zbunjuje. Da li je njegova majka to zaista rekla o meni? Da li je procenila da sam sposobnija od njenog sina? Vidim bol u Pitinim očima i znam da je to istina. Iznenada se ponovo nalazim iza pekare. Osećam kako mi ledena kiša klizi niz leđa i prazninu u stomaku. Zvučim kao jedanaestogodišnja devojčica kada progovorim. „Samo zato što mi je neko jednom pomogao." Pita gleda kiflu u mojim rukama i shvatam da se i on setio. Međutim, samo sleže ramenima. „Ljudi će ti pomagati u areni. Sponzori će nagrtati u buljucima." „Isto kao i tebi", kažem. Pita prevrće očima ka Hejmiču. „Nema pojma o tome kako deluje na ljude." Prelazi noktima duž goda na drvenom stolu, ne gledajući me. Na šta to, pobogu, misli? Ljudi mi pomažu? Kada smo umirali od gladi, niko mi nije pomogao! Osim Pite. Kada sam nabavila nešto što mogu da razmenim, stvari su se promenile. Ja sam žilav trgovac. Da li je to istina? Kako to utičem na ljude? Da li delujem slabo i nezaštićeno? Da li mi ljudi pomažu zato što me žale? Pokušavam da shvatim da li je to istina. Možda su neki trgovci malo velikodušniji prilikom razmene, ali sam to uvek pripisivala njihovom odnosu sa mojim ocem. Osim toga, moja divljač je prvoklasna. Niko me ne sažaljeva! Smrknuto posmatram kiflu, sigurna da me upravo uvredio. Nakon nekoliko trenutaka, Hejmič kaže: „Dobro. Ketnis, nema nikakvih garancija da će u areni biti lukova i strela. Tokom privatnog razgovora sa Tvorcima igara, pokaži im šta umeš. Do tada se kloni streličarstva. Znaš li da postavljaš zamke?" „Znam da postavim nekoliko osnovnih klopki", mrmljam. ,,To može biti značajno kada je hrana u pitanju", kaže Hejmič. „Pita, ona je u pravu. Nikada ne potcenjuj snagu u areni. Često je fizička snaga ono što prevagne u korist igrača. U Centru za Obuku imaju tegove, ali nemoj otkriti pred drugim tributima koliko možeš da podigneš. Plan je isti za oboje. Idite na grupni trening. Pokušajte da naučite nešto što ne znate. Na primer, kako se baca koplje, kako

se zamahuje buzdovanom ili vezuje pristojan čvor. Pokušavajte sve osim onoga u čemu ste vešti, sve do privatnog razgovora sa Tvorcima. Jasno?", kaže Hejmič. Pita i ja klimamo potvrdno. „Još jedna stvar. U javnosti, želim da sve vreme budete jedno pored drugog", kaže Hejmič. Oboje otvoramo usta da protestujemo, ali Hejmič nas prekida udarcem šakom o sto. „Svakog minuta! Neću raspravljati o tome! Složili ste se da radite ono što vam kažem! Bićete uvek zajedno i ponašaćete se prijateljski. Sada, izlazite napolje. U deset budite pred liftom, Efi će vas odvesti na trening." Grizem se za usnu i vučem u sobu, pobrinuvši se da Pita čuje kako lupam vratima. Sedam na krevet, mrzeči Hejmiča, mrzeći Pitu i mrzeći sebe zato što sam pomenula onaj davni kišni dan. Kakav vic! Pita i ja treba da se šetkamo unaokolo pretvarajući se da smo prijatelji! Hvalićemo snagu onog drugog insistirajući da preuzme zaslugu za svoje sposobnosti. Mada ćemo u nekom trenutku morati da prekinemo sa tim i prihvatimo da smo protivnici. Na to bih bila spremna ovog trenutka da nije Hejmičeve glupave instrukcije da se na treningu držimo zajedno. To je moja krivica, pretpostavljam, zato što sam mu rekla da ne mora da nas trenira odvojeno. Ali to ne znači da želim svaki trenutak da provodim sa Pitom. Jasno je, uostalom, da ni on to ne želi. Čujem njegov glas u glavi. Nema pojma o tome kako deluje na Ijude. Očigledno želi da me ponizi. Zar ne? Međutim, majušni deo mene pita se da li je to bio kompliment. To bi značilo da sam na neki način dopadljiva. Čudno je koliko toga je primetio, na primer kako lovim. Očigledno ni ja nisam nesvesna njega. Brašno. Rvanje. Pratila sam šta se dešava sa dečakom koji mi je dao hleb. Skoro da je deset sati. Perem zube i ponovo češljam kosu. Bes mi je privremeno blokirao nervozu zbog upoznavanja drugih tributa, ali osećam da se sada vraća. Dok prilazim liftu gde me čekaju Efi i Pita, hvatam sebe kako grickam nokte. Odmah prestajem. Sobe za trening su ispod nivoa zemlje, u podrumu naše zgrade. Ovim liftom nam je potrebno manje od minuta da stignemo dole. Vrata se otvoraju ka velikoj gimnastičkoj sali prepunoj različitog oružja i staza sa preprekama. Mada još nije deset sati, stižemo poslednji. Ostali tributi već stoje u napetom krugu. Svi na leđima imaju prikačen komad tkanine sa ispisanim brojem svog distrikta. Dok neko kači broj 12 na moju majicu, bacam brz pogled ka ostalima. Samo smo Pita i ja isto obučeni. Čim stanemo u krug, unutra korača visoka, atletski građena žena po imenu Atala. Ona je glavni trener i počinje da nam objašnjava raspored. Stručnjaci za različite veštine će zauzeti svoja mesta na stanicama. Mi možemo slobodno ići od jednog do drugog, po instrukcijama našeg mentora. Neki će nas obučavati veštini preživljavanja, a drugi borbenim tehnikama. Zabranjene su borbe sa drugim tributima. Tu su i asistenti, ako želimo da vežbamo sa partnerom. Dok Atala čita listu stanica za veštine, ne mogu da odolim da ne osmotrim druge tribute. Prvi put smo okupljeni, ovde pod zemljom, u jednostavnoj odeći. Srce mi se spušta u pete. Bar polovina devojčica i skoro svi dečaci su krupniji od mene, mada mnogi od njih nisu pojeli pristojan obrok u životu. Prepoznajem to po kostima, koži i praznom pogledu u očima. Možda sam sitnija, ali porodična snalažljivost mi je dala prednost u toj oblasti. Stojim uspravno. Mada sam mršava, snažna sam. Meso i biljke iz šume, uz napor koji sam iskusila dok sam ih dobavljala, dalo mi je zdravije telo od svih koje vidim oko sebe. Izuzetak su deca iz bogatih distrikta, dobrovoljci, oni koji su se dobro hranili i celog života vežbali upravo za ovaj trenutak. Tradicionalno su to tributi iz Distrikta 1, 2 i 4. Obuka tributa pre dolaska u Kapitol je tehnički protiv pravila, ali to se dešava svake godine. U Distriktu 12 ih zovemo tributi od karijere, ili samo karijeristi. Neko od njih će biti pobednik. Blaga prednosti koju sam imala kada sam stigla u Centar za obuku, moj sinoćni vatreni ulazak, nestala je u prisustvu konkurencije. Ostali tributi bili su ljubomorni, ne zato što smo odlično izgledali, već zbog toga što su naši stilisti odlični. Sada u očima karijerista vidim samo prezir. Svako od njih ima dvadeset pet do pedeset kila više od mene. Zrače arogancijom i brutalnošću. Kada nas Atala otpusti, krećemo pravo ka najsmrtonosnijem oružju u Sali i počinjemo njime da rukujemo s lakoćom.

Razmišljam kako je dobro što mogu brzo da trčim, kada me Pita ćušne tako da poskočim. Po Hejmičevim uputstvima i dalje stoji pored mene. Na licu ima trezven izraz. „Odakle želiš da počnemo?" Posmatram karijeriste kako se razmeću, jasno pokušavajući da zastraše ostale. Zatim gledam neuhranjene i neiskusne, dok drhteći prvi put uče kako se drži nož ili sekira. „Mogli bismo da vezujemo čvorove", predlažem. ,,U pravu si", kaže Pita. Prilazimo praznoj stanici, gde se trener raduje što je dobio učenike. Stičemo utisak da vezivanje čvorova nije najpopularnija zanimacija na Igrama gladi. Kada shvati da znam ponešto o postavljanju zamki, pokazuje nam jednostavnu, izvanrednu zamku koja će našeg konkurenta uhvatiti za nogu i obesiti o drvo. Usredsređujemo se na ovu veštinu sat vremena dok je oboje ne savladamo. Zatim prelazimo na kamuflažu. Pita iskreno uživa u radu na ovoj stanici, u mazanju blata, gline i soka od bobica po koži, u pletenju loze i lišća. Trener koji vodi stanicu za kamuflažu oduševljen je njegovim radom. ,,Ja pravim kolače", priznaje. „Kolače?", pita. Zaokupljena sam prizorom dečaka iz Distrikta 2 koji je upravo probio srce lutke sa udaljenosti od petnaest metara. „Kakve kolače?" „Kod kuće. One što stoje u frižideru, za pekaru", kaže on. Misli na one koje stavljaju u izlog. Kitnjaste kolače sa cvećem i sličnim lepim sitnicama nacrtanim na zaleđenom prelivu. Ljudi ih kupuju za rođendane i novu godinu. Kad god bismo se našle na trgu, Prim bi me odvukla da im se divimo, mada nikada nismo mogli da ih kupimo. U Distriktu 12 ima tako malo lepote da nisam imala srca to da joj uskraćujem. Kritički osmatram ukras na Pitinoj ruci. Šara sačinjena od naizmeničnih svetlo-tamnih mrlja predstavlja sunčeve zrake koji se probijaju kroz lišće u šumi. Pitam se odakle to zna. Sumnjam da je ikada izašao iz ograde. Zar je to pokupio posmatrajući onu razbarušenu jabuku u dvorištu? Cela situacija me užasno nervira – njegova veština, oni nedostupni kolači, pohvala stručnjaka za kamuflažu. „Prekrasno je. Kad bi samo mogao nekoga da zalediš na smrt", kažem. „Ne budi nadmena. Nikada se ne zna na šta ćemo naleteti u areni. Recimo da je stvarno u pitanju gigantski kolač..." započinje. „Hajde da nastavimo", prekidam ga. Sledeća tri dana Pita i ja u tišini obilazimo sve stanice. Skupljamo neke korisne veštine poput paljenja vatre, bacanja noža i pravljenja skloništa. Uprkos Hejmičevom naređenju da ne odajemo svoje veštine, Pita se istakao u borbi prsa u prsa, a ja sam odlično uradila test o jestivim biljkama. Doduše, klonili smo se streličarstva i tegova, čuvajući ih za privatan razgovor. Tvorci igara su se pojavili rano prvog dana. Dvadesetak muškaraca i žena obučenih u tamnopurpurne odore. Sedeli su na uzvišenim sedištima postavljenim oko sale. Ponekad bi došetali dole da nas posmatraju i zapisivali nešto u beležnice. Ponekad bi samo sedeli za beskrajnim banketom pred sobom, ignorišući nas u potpunosti. Međutim, držali su na oku tribute iz Distrikta 12. Nekoliko puta sam podigla pogled i shvatila da me posmatraju. Konsultovali bi se sa trenerima dok mi ručamo. Viđali bismo ih okupljene u grupu kada se vratimo. Doručkujemo i večeramo na našem spratu, ali ručak poslužuju za sve tribute u trpezariji pored sale. Hrana je postavljena na kolicima raspoređenim po prostoriji. Sami se služimo. Tributi od karijere uvek se siledžijski okupljaju oko jednog stola, kao da pokušavaju da dokažu svoju superiornost, da se ne plaše jedno drugog i da ostale smatraju ništavnim. Nama se niko ne obraća. Pita i ja jedemo zajedno, i pošto nas je Hejmič proganjao s tim, trudimo se da tokom obroka prijateljski razgovaramo. Nije lako pronaći temu. Suviše je bolno razgovarati o kući. Razgovarati o sadašnjosti je nepodnošljivo. Jednog dana Pita je ispraznio korpu za hleb i primetio da u nju obavezno stavljaju i

hleb iz različitih distrikta zajedno sa belim kapitolskim. Tu je vekna u obliku ribe prošarana morskom travom iz Distrikta 4, kifla u obliku polumeseca sa semenjem iz Distrikta 11. Mada je sačinjena od istih sastojaka, deluje privlačnije od ružnog dvopeka koji koristimo kod kuće. „Eto vidiš", kaže Pita, skupljajući hleb i vraćajući ga u korpu. „Znaš ti svašta", primećujem. „Samo o hlebu", kaže on. „Dobro, sada se nasmej kao da sam rekao nešto smešno." Oboje se uverljivo smejemo ignorišući zapanjene poglede. „Dobro, nastaviću učtivo da se smešim dok ti govoriš", kaže Pita. Iscrpljuje nas Hejmičevo uputstvo da se ponašamo prijateljski. Otkako sam zalupila vratima, odnos nam je zahladneo. Ali, moramo da postupamo po naređenju. „Jesam li ti ikada pričala kako me jurio medved?", pitam. ,,Ne, ali zvuči uzbuđujuće", kaže Pita. Trudim se da živahno opišem doživljaj, istinitu priču u kojoj sam budalasto ušla u sukob sa crnim medvedom oko košnice. Pita se smeje i postavlja pitanja tačno kada treba. Ova igra pretvaranja polazi mu za rukom mnogo bolje nego meni. Drugog dana, dok nas podučavaju bacanju koplja, šapće mi: ,,Mislim da nas neko posmatra." Bacam koplje, u čemu i nisam toliko loša ako ne moram da ga bacim daleko, i vidim malu devojčicu iz Distrikta 11 kako nas gleda iz pozadine. To je ona dvanaestogodišnjakinja koja me podsetila na Prim. Izbliza izgleda kao da joj je samo deset godina. Ima bistre, tamne oči, satenastu smeđu kožu i stoji na prstima blago raširenih ruku kao da će poleteti na najslabiji zvuk. Nemoguće je ne pomisliti na pticu. Podigla sam koplje dok je Pita gađao. „Mislim da se zove Ru", govori tiho. Grizem se za usnu. Ru je mali žuti cvet koji raste na livadi. Ru. Primrouz. Nijedna od njih dve nema ni trideset pet kila. „Šta da radimo?", pitam ga oštrije nego što sam nameravala. „Ništa ne treba da uradimo", odgovara on. „Samo pokušavam da razgovaram s tobom." Sada kada znam da je tu, teško je ignorisati to dete. Prikrada se i prati nas ka različitim stanicama. Poput mene, dobro poznaje biljke, brzo se penje i odličan je strelac. Svaki put pogodi metu praćkom. Ali, kakva je korist od praćke protiv dečaka od sto deset kila sa mačem u rukama? Na našem spratu, Hejmič i Efi nas svaki dan za doručkom ispituju o svakom momentu prethodnog dana. Šta smo radili, ko nas je posmatrao, kako procenjujemo druge tribute. Sina i Porša ne dolaze, tako da za stolom nema razumne glave. Doduše, Hejmič i Efi se više ne svađaju. Sada su jednodušni u pokušaju da nas dovedu u formu. Neprestano nam govore šta treba, a šta ne treba da radimo na obuci. Pita je strpljiviji, ali ja sam sita svega i mrzovoljna. Kada se drugog dana konačno izvučemo i krenemo na spavanje, Pita mrmlja: „Valjalo bi da Hejmiču neko ponudi piće." Ispuštam zvuk između frktaja i smeha, ali odmah se sabirem. Ne mogu da se zamajavam sa tim kada se pretvaramo da smo prijatelji, a kada ne. Bar ću, kada se nađemo u areni, znati na čemu sam. ,,Nemoj. Hajde da se ne pretvaramo kada nema nikoga oko nas." „Dobro, Ketnis", kaže on umorno. Nakon toga razgovaramo samo pred drugima. Trećeg dana obuke, počinju da nas prozivaju i vode na privatne razgovore sa Tvorcima igara za vreme ručka. Distrikt po distrikt, prvo dečaka, a zatim devojčicu tributa. Kao i obično, Distrikt 12 je poslednji. Ostajemo u trpezariji, pošto ne znamo šta drugo da radimo. Niko se ne vraća. Dok se prostorija prazni, pritisak da delujemo prijateljski nastrojeni popušta. Kada prozovu Ru, ostajemo sami. Sedimo u tišini kada prozivaju Pitu. Ustao je. „Seti se šta je Hejmič rekao o podizanju tegova." Reči mi izleću iz usta bez dozvole. „Hoću. Hvala", odgovara on. ,,Ti... pogodi metu."

Klimam glavom. Ne znam zašto sam uopšte nešto rekla. Mada, ako ću već izgubiti, radije bih da me pobedi Pita nego bilo ko drugi. To će biti dobro za naš distrikt, za moju majku i Prim. Nakon petnaestak minuta, prozivaju i mene. Gladim kosu, ispravljam ramena i ulazim u salu. Istog trenutka shvatam da će biti problema. Tvorci su već i suviše dugo ovde. Razgovarali su sa dvadeset tri kandidata. Većina ih je popila suviše vina. Samo žele da odu kući. Mogu samo da nastavim sa planom. Odlazim do streličarske stanice. Oh, kakvo oružje! Već danima se jedva suzdržavam da ga ne isprobam! Lukovi napravljeni od drveta, plastike, metala i meni nepoznatih materijala. Strele sa jednoobraznim perima isečenim bez mane. Biram luk i zabacujem tobolac sa strelama preko ramena. Postoji strelište, ali je prilično ograničeno. Standardne mete i ljudske siluete. Odlazim do centra sale i odabirem prvu metu – lutku koja se koristi za vežbanje u bacanju noža. Čim povučem tetivu luka, shvatam da nešto nije u redu. Zategnuta je jače od one koju koristim kod kuće. Strela je kruća. Promašujem lutku za nekoliko centimetara i gubim pažnju koju sam privukla. Na trenutak sam ponižena, ali odmah se okrećem ka meti. Gađam iznova, sve dok ne steknem osećaj za ovo novo oružje. Vraćam se u centar sale, zauzimam prvobitnu poziciju i probijam lutku pravo kroz srce. Zatim sečem konopac koji drži džak za boks. Džak se otvorio pri padu na zemlju. Bez pauze se prevrćem preko ramena, ustajem na jedno koleno i šaljem strelu ka jednom od lustera obešenih visoko gore na plafonu. Razletela se kiša varnica. Odlično sam gađala. Okrećem se ka Tvorcima igara. Neki klimaju glavom sa odobravanjem, ali većina se usredsredila na pečeno prase koja je upravo postavljeno pred njih. Iznenada sam se razbesnela. Moj život je u pitanju, a oni nemaju čak ni toliko pristojnosti da obrate pažnju. Zasenila me mrtva svinja. Srce mi kuca brže, osećam kako mi lice gori. Bez razmišljanja izvlačim strelu iz tobolca i šaljem je ka njihovom stolu. Čujem užasnute uzvike dok se nespretno povlače unazad. Strela je probila jabuku iz usta praseta i pribila je za zid. Svi u neverici pilje u mene. „Hvala na pažnji", kažem. Zatim se klanjam i krećem ka izlazu bez otpusta.

08

Koračajući ka liftu, odbacujem luk na jednu, a tobolac na drugu stranu. Češem se o ejvokse, koji zure širom otvorenih usta, dok prolazim kraj njih i pesnicom pritiskam broj dvanaest. Vrata se zatvaraju i lift juri nagore. Stižem do svog sprata pre nego što mi suze krenu niz obraze. Čujem ostale kako me dozivaju iz dnevnog boravka, ali otrčavam u svoju sobu, zaključavam vrata i bacam se na krevet. Zatim počinjem da jecam. Sada sam stvarno sve upropastila! Ako sam imala ikakvu šansu, nestala je kada sam pustila strelu ka Tvorcima. Šta će mi sada uraditi? Uhapsiti me? Pogubiti me? Iseći mi jezik i pretvoriti me u ejvoksa kako bih morala da služim buduće tribute Panema? Kako sam se usudila da gađam Tvorce? Naravno, nisam gađala njih, gađala sam jabuku zato što sam bila ljuta što me ignorišu. Nisam pokušavala da ubijem nekog od njih. Da jesam, bili bi mrtvi! Oh, kakve to sada ima veze? Ionako ne bih pobedila u Igrama. Nije bitno šta će učiniti meni? Plaši me ono što bi mogli da urade mojoj majci i Prim. Brine me što će moja porodica patiti zbog moje naprasitosti. Da li će im oduzeti sve stvari ili poslati moju majku u zatvor, a Prim u dom za nezbrinutu decu. Možda će ih ubiti? Neće ih valjda ubiti. Zašto da ne? Šta ih briga. Trebalo je da ostanem i izvinim se. Ili da se nasmejem, kao da je u pitanju šala. Možda bi bili blagonakloniji. Ali ne. Ja sam izašla na način koji odaje krajnje nepoštovanje. Hejmič i Efi mi kucaju na vrata. Dovikujem im da me ostave na miru. Najzad odlaze. Plačem čitavih sat vremena. Zatim se svijam na krevetu mazeći svilene pokrivače i posmatram zalazak sunca iznad ove veštačke poslastice zvane Kapitol.

U početku očekujem da po mene dođu stražari. Međutim, kako vreme prolazi to mi deluje sve manje verovatno. Smirujem se. I dalje im je potreban ženski tribut iz Distrikta 12, zar ne? Ako Tvorci žele da me kazne, mogu to učiniti javno. Mogu sačekati da se nađem u areni i onda napujdati divlje, izgladnele životinje na mene. Kladim se da mi neće dati luk i strele kako bih se odbranila. Doduše, pre svega toga će mi dati tako nisku procenu da niko neće pristati da mi bude sponzor. Upravo to će se desiti večeras. Pošto obuka nije otvorena za javnost, Tvorci će objaviti procenu svakog igrača. Tako publika stiče neku ideju o tome na koga da se kladi. Klađenje traje sve vreme dok Igre traju. Tribute ocenjuju brojevima od jedan do dvanaest. Jedan znači da je neko nepopravljivo loš, a dvanaestica je potpuno nedostupna. Te ocene ne garantuju pobednika. To je samo oznaka mogućnosti koju su tributi ispoljili na obuci. Cesto, zbog uslova koji vladaju u areni, najpre stradaju tributi koji su ocenjeni najvišim ocenama. Dečak koji je pre nekoliko godina osvojio Igre bio je ocenjen trojkom. Ipak, procene pomažu ili odmažu tributima kada su u pitanju sponzori. Nadala sam se da će mi streličarska sposobnost doneti šesticu ili sedmicu, bez obzira na to što nisam snažna. Sada sam sigurna da ću imati najlošiju procenu od svih dvadeset četvoro. Ako niko ne bude želeo da mi bude sponzor, šanse da preživim svešće se na nulu. Kada Efi pokuca da me pozove na večeru, odlučujem da izađem. Procene će večeras biti objavljene na televiziji. Ne mogu zauvek da krijem ono što se desilo. Odlazim u kupatilo i umivam se, ali lice mi je i dalje crveno i flekavo. Svi sede za stolom, čak i Sina i Porša. Volela bih da se stilisti nisu pojavili. Iz nekog razloga ne želim da ih razočaram. Kao da sam bez razmišljanja odbacila sve dobro što su postigli na ceremoniji otvaranja. Trudim se da ne gledam ni u koga dok jedem riblju čorbu. Njena slanoća podseća me na sopstvene suze. Odrasli počinju da ćaskaju o vremenu. Srećem Pitin pogled. Podigao je obrve kao da me pita: Šta se desilo? Odmahujem glavom. Kada posluže glavno jelo, Hejmič kaže: „Dosta je ćaskanja, koliko ste se loše pokazali danas?" Pita se ubacuje. „Mislim da to uopšte nije bitno. Kada sam ušao, niko me nije ni pogledao. Pevali su neku pesmu o opijanju, čini mi se. Bacao sam unaokolo teške predmete dok mi nisu rekli da mogu da idem." Osećam se malo bolje. Pita nije napao Tvorce igara, ali bar je bio isprovociran kao i ja. ,,A ti, srce?", pita Hejmič. To što mi se obraća sa srce' nervira me dovoljno da budem u stanju da progovorim. „Ispalila sam strelu u pravcu Tvoraca." Svi prestaju sa jelom. „Šta?" Užas u Efinom glasu potvrđuje moje najcrnje sumnje. „Ispalila sam strelu u njihovom pravcu. Ne u njih, već u tom pravcu. Kao što je Pita rekao, gađala sam metu, a oni su me ignorisali i ja... izgubila sam glavu, i pogodila jabuku u ustima njihovog glupog pečenog praseta!", odgovaram prkosno. „Šta su rekli?" pita Sina oprezno. „Ništa. Ne znam. Otišla sam nakon toga", kažem. „Otišla si pre nego što su te otpustili?" dahće Efi. „Samu sam sebe otpustila", kažem. Sećam se kako sam obećala Prim da ću pokušati da pobedim i osetila kao da mi se tona uglja svalila na ramena. „Pa, to je to", kaže Hejmič. Zatim maže puter na kiflu. „Misliš li da će me uhapsiti?", pitam. „Sumnjam. Bilo bi komplikovano tražiti zamenu u ovom trenutku", odgovara Hejmič. ,,A moja porodica?", pitam. ,,Da li će kazniti njih?" „Mislim da neće. To ne bi imalo smisla. Morali bi da obelodane ono što se desilo u Centru za obuku da bi to imalo korisno dejstvo na narod. Ljudi moraju da znaju šta si uradila. Ali, ne mogu to

da učine pošto su ti događaji tajna. Znači, nije vredno truda", kaže Hejmič. „Verovatnije je da će ti zagorčati život u areni." ,,To bi se ionako desilo", dodaje Pita. „Istina", slaže se Hejmič. Shvatam da se desilo nemoguće. Uspeli su da me razvesele. Hejmič podiže svinjski odrezak prstima, zbog čega se Efi mršti, i potapa ga u vino. Potom otkida komad i počinje da žvaće. „Kakav im je bio izraz lica?" Osećam da mi se izvijaju krajevi usana. „Šokiran. Užasnut. Hm, komičan." Javlja mi se slika u glavi. „Jedan je zakoračio unazad pravo u činiju sa punčem." Hejmič se grohotom smeje. Zatim se nasmeju svi osim Efi, mada i ona potiskuje osmeh. ,,Pa, tako im i treba. Posao im je da obrate pažnju na tebe. Ne smeju da te ignorišu samo zato što si iz Distrikta Dvanaest." Zatim nas osmatra kao da je izgovorila nešto potpuno nečuveno. „Žao mi je, ali to je moje mišljenje", kaže ne obraćajući se nikome posebno. „Dobiću veoma lošu procenu", kažem. „Procena je bitna samo ako je veoma dobra. Niko ne obraća pažnju na loše ili prosečne. Što se njih tiče, ti možda kriješ svoje prave kvalitete kako bi namerno dobila lošu procenu. Ponekad se koristi takva strategija", pretpostavlja Porša. „Nadam se da će ljudi tako protumačiti četvorku koju ću dobiti", kaže Pita. „Ako dobijem i toliko. Stvarno, ima li ičeg manje impresivnog od čoveka koji podiže tešku kuglu i baca je nekoliko metara. Jedna mi je zamalo pala na nogu." Kezim mu se i shvatam da umirem od gladi. Sečem komad svinjetine, umačem je u pire krompir i počinjem da jedem. Sve je u redu. Moja porodica je bezbedna. Znači da nema prave štete. Nakon večere, povlačimo se u dnevni boravak da gledamo objavu procena na televiziji. Prvo prikazuju fotografiju tributa, a zatim i njihovu procenu ispod slike. Karijeristi su dobili očekivane procene od osam do deset. Većina ostalih petice. Na moje iznenađenje, Ru je dobila sedmicu. Ne znam šta je pokazala sudijama, ali ona je tako majušna da je sigurno u pitanju nešto impresivno. Distrikt 12 je poslednji, kao i obično. Pita je dobio osmicu, znači da ga je bar nekoliko Tvoraca posmatralo. Kada se pojavi moja slika, zabijam nokte u dlanove očekujući najgore. Na ekranu se ukazuje broj jedanaest. Jedanaest! Efi Trinket cikuće, svi ostali me tapšu po leđima, kliču i čestitaju mi. Ali meni to izgleda nestvarno. ,,To mora da je greška. Kako... kako je to moguće?" pitam Hejmiča. „Valjda im se dopala tvoja narav", kaže on. ,,Oni organizuju zabavni program. Potrebni su im vatreni igrači." „Ketnis, devojka koja je gorela", kaže Sina i grli me. „Čekaj samo da vidiš svoju haljinu za intervju." „Opet plamen?", pitam. ,,Na neki način", kaže on nestašno. Pita i ja čestitamo jedno drugom. Nelagodan trenutak. Oboje smo dobro prošli, ali šta to znači za onog drugog? Bežim u moju sobu što brže mogu i zavlačim se pod pokrivače. Iscrpeo me stres koji sam danas preživela, a posebno plakanje. Padam u san uz olakšanje dok mi broj jedanaest blešti sa one strane kapaka. U zoru ležim u krevetu i posmatram izlazak sunca i predivno jutro. Nedelja je. Kod kuće, to je dan odmora. Pitam se da li je Gejl već u šumi. Obično današnji dan posvećujemo skupljanju zaliha za celu nedelju. Ustanemo rano, sakupljamo i lovimo, zatim trampimo robu na Hobu. Razmišljam kako je Gejlu bez mene. Oboje možemo da lovimo sami, ali bolji smo kao par. Posebno ako lovimo veće životinje. Međutim, čak i kada je sitna divljač u pitanju, uvek je lepše imati partnera i podeliti teret. To težak posao ishrane porodice čini prijatnijim.

Mučila sam se sama nekih šest meseci kada sam naletela na Gejla u šumi. Bila je nedelja. Oktobar mesec. Vazduh je bio prohladan i opor od mirisa truleži. Provela sam celo jutro nadmećući se sa vevericama u skupljanju lešnika i malo toplije popodne u plitkom jezeru tražeći ketnis. Ulovila sam samo jednu vevericu koja mi je praktično pretrčala preko prstiju u potrazi za žirom, ali životinje će i dalje biti u pokretu kada sneg zatrpa ostale izvore hrane. Pošto sam odlutala dalje nego inače, žurila sam kući tegleći platnene torbe, kada sam naišla na mrtvog zeca. Visio je iznad moje glave, sa žicom oko vrata. Petnaestak metara dalje ugledala sam još jednog. Prepoznala sam vrstu zamke pošto je moj otac ponekada koristio. Kada plen upadne u nju, trzajem se odbacuje uvis kako ga ne bi dohvatile druge životinje. Pokušavala sam da koristim zamke celo leto, ali bez uspeha. Nisam odolela. Spustila sam torbe i pregledala zamku. Upravo sam položila prste na žicu oko zečjeg vrata kada se začuo glas. „Opasno je to što radiš." Odskočila sam unazad kada se Gejl pojavio iza drveta. Mora da me posmatrao sve vreme. Bilo mu je samo četrnaest godina, ali već je bio visok sto osamdeset centimetara i u odnosu na mene, već gotovo odrastao čovek. Viđala sam ga po Šavu i u školi. I na još jednom mestu. Izgubio je oca u istoj eksploziji koje je ubila mog. U januaru sam stajala pored dok je primao medalju za hrabrost u Zgradi pravosuđa. Najstarije dete u porodici. Setila sam se njegove mlađe braće kako se drže za majku, ženu čiji je zaobljen stomak najavljivao još jedno dete za koji dan. „Kako se zoveš?", upita, dok je prilazio i skidao zeca. Tri su mu već visila na pojasu. „Ketnis", izgovorih jedva čujno. ,,Pa, Ketnip, zar ne znaš da je krađa kažnjiva smrću?", upitao je. „Ketnis", rekoh glasnije. „Nisam krala. Samo sam htela da pogledam klopku. Moje ne rade kako treba." Mrko me gledao, ubeđen da lažem. „Odakle ti veverica?" „Ulovila sam je", rekoh, svukavši luk sa ramena. Još sam koristila jedan mali koji mi je otac napravio, ali vežbala sam sa velikim kad god sam mogla. Nadala sam se da ću do proleća moći da lovim krupniju divljač. Gejl pogleda luk. „Mogu li da ga pogledam?" Pružih mu ga. „Seti se, krađa je kažnjiva smrću." Tada sam prvi put videla njegov osmeh. Lice mu je od zastrašujućeg dobilo izraz osobe koju želiš da upoznaš. Prošlo je mnogo meseci pre nego što sam uzvratila taj osmeh. Zatim smo razgovarali o lovu. Rekla sam da ću mu nabaviti luk ako ima nešto za šta bi ga trampio. Ne hranu. Želela sam znanje. Želela sam da postavljam zamke koje će hvatati pojas pun debelih zečeva u jednom danu. Složio se sa tim. Kako su godišnja doba prolazila, počeli smo gunđajući da delimo znanje, oružje, lokacije tajnih mesta na kojima rastu divlje šljive ili borave divlje ćurke. Podučavao me stavljanju zamki i pecanju. Ja sam mu pokazala koje biljke su za jelo i dala mu jedan od svojih dragocenih lukova. Jednoga dana, bez ijedne izgovorene reči, postali smo tim. Delili smo posao i plen, trudeći se da obe porodice imaju šta da jedu. Gejl mi je podario osećaj sigurnosti koji mi je nedostajao od očeve smrti. Njegovo društvo zamenilo je duge, usamljene sate u šumi. Postala sam mnogo bolji lovac kada više nisam morala da gledam preko ramena. Imala sam nekog da mi čuva leđa. Međutim, postao je mnogo više od partnera za lov. Postao mi je prijatelj, neko sa kim mogu da razgovaram o stvarima koje nikada ne bih spominjala unutar ograde. Za uzvrat, on se poveravao meni. U šumi sa Gejlom... ponekad sam zaista bila srećna. Zovem ga svojim prijateljem, ali u poslednjih godinu dana to više nije bila reč koja može da opiše koliko mi on znači. Bol mi probija grudi. Čeznem za njim. Naravno da ne želim zaista da sada bude pored mene. Ne želim da se nađe u areni gde bi poginuo za nekoliko dana. Samo... samo mi nedostaje. Mrzim što sam tako sama. Da li i ja njemu nedostajem? Verovatno.

Razmišljam o broju jedanaest koji je sinoć zasvetleo ispod mog imena. Tačno znam šta bi mi rekao. ,,Pa, može to i malo bolje." Zatim bi se nasmešio i ja bih uzvratila osmeh bez oklevanja. Ne mogu odoleti izazovu da uporedim ono što sam imala sa Gejlom sa onim što se pretvaram da imam sa Pitom. Nikada nisam sumnjala u Gejlove motive, ali sam neprestano sumnjala u Pitu. Poređenje nije odgovarajuće. Gejl i ja nikada nismo bili u sukobu zbog obostrane potrebe da preživimo. Pita i ja znamo da preživljavanje jednog znači smrt za drugog. Kako se ograditi od toga? Efi kuca na vrata, podsetivši me da je svanuo još jedan „veliki, veliki, veliki dan!" Sutra uveče će nas intervjuisati na televiziji. Pretpostavljam da će ceo tim imati mnogo posla oko toga. Ustajem i tuširam se na brzinu, pažljivije pritiskajući dugmiće. Pita, Efi i Hejmič tiho razgovaraju okupljeni oko stola. To mi deluje čudno, ali glad nadvladava radoznalost. Odlučujem da natovarim tanjir pre nego što im se pridružim. Danas je paprikaš napravljen od meke jagnjetine i suvih šljiva. Savršena kombinacija sa divljim pirinčem. Grabim gomilu i iznenada shvatila da svi ćute. Otpijam veliki gutljaj soka od narandže i brišem usta. „Šta se dešava? Danas nas podučavaš kako da se ponašamo tokom intervjua, zar ne?" „Tako je", kaže Hejmič. „Ne moraš da čekaš da završim sa doručkom. Mogu da slušam i jedem u isto vreme", kažem. „Došlo je do promene plana u našem trenutnom pristupu", kaže Hejmič. „Šta se desilo?", pitam. Nisam sigurna koji je naš trenutni pristup. Poslednja strategija koje se sećam jeste pokušaj da delujemo osrednje pred drugim tributima. Hejmič sleže ramenima. „Pita je tražio odvojenu obuku."

09

Izdaja. To je prva stvar koju osećam, iako je potpuno besmisleno. Da bi postojala izdaja, mora najpre postojati poverenje. Između Pite i mene. Poverenje nije deo dogovora. Mi smo tributi. Međutim, to je dečak koji je rizikovao batine da bi mi dao hleb, dečak koji me pridržavao u dvokolici, koji me zaštitio kada sam prepoznala crvenokosu ejvoks devojčicu, koji je insistirao da ispriča Hejmiču za moju lovačku veštinu... da li sam mu nekim delom ipak verovala? Sa druge strane, laknulo mi je što možemo da prestanemo sa pretvaranjem. Očigledno je tanka spona koju smo budalasto stvorili – prekinuta. Bilo je vreme. Igre počinju za dva dana. Poverenje je znak slabosti. Šta god da je pokrenulo njegovu odluku – pretpostavljam da je u pitanju to što sam bila bolja od njega na obuci – treba da budem zahvalna. Možda je konačno prihvatio činjenicu da je bolje da što pre otvoreno priznamo da smo neprijatelji. „Dobro", kažem. „Kakav je raspored?" „Oboje ćete provesti po četiri sata sa Efi da vas poduči javnom nastupu i po četiri sata sa mnom da vam objasnim o čemu ćete govoriti", kaže Hejmič. ,,Ti počinješ sa Efi, Ketnis." Ne mogu da zamislim šta to Efi može da me nauči što bi potrajalo četiri sata, ali radila je sa mnom do poslednjeg minuta. Otišle smo u moju sobu. Naložila mi je da obučem haljinu i cipele na štiklu. Ne one koje ću zapravo nositi, ali slične. Zatim sam morala da se šetkam. Cipele su najgore. Nikad nisam nosila visoke štikle. Ne mogu da se naviknem na klataranje unaokolo na vrhovima prstiju. Efi po ceo dan trčkara unaokolo na visokim štiklama. Ako ona to može, mogu bogami i ja. Haljina je drugi problem. Stalno se saplićem o nju, naravno. Kada je podignem, Efi se obruši na mene kao soko udarajući me po rukama i urlajući, ,,Ne diži je iznad članaka!" Kada konačno savladam hodanje, prelazimo na sedenje, stav – navodno imam tendenciju da krivim vrat – pogled u oči, gestove rukama i osmeh. Kod osmeha je najvažnije koristiti ga što više. Efi me tera da izgovorim stotinu banalnih fraza koje započinju sa osmehom, koje se izgovaraju sa osmehom ili završavaju sa osmehom. Do ručka mi se obrazi trzaju od napora. ,,Pa, to je najbolje što mogu", kaže Efi uz uzdah. „Zapamti, Ketnis, treba da se dopadneš publici."

„Misliš da im se neću dopasti?", pitam. „Nećeš im se dopasti ako ih budeš streljala pogledom sve vreme. Sačuvaj to za arenu. Razmišljaj o njima kao o prijateljima", kaže Efi. ,,To su ljudi koji se klade na to koliko dugo ću poživeti!", iskačem iz svoje kože. „Nisu mi prijatelji!" „Pokušaj da se pretvaraš!", breca se ona. Zatim se sabira i dobacuje mi osmeh. „Evo ovako. Osmehujem ti se, iako me sekiraš." ,,Da, baš deluje uverljivo", kažem. „Idem da jedem." Bacam cipele i tabanam u trpezariju, podigavši haljinu do butina. Pita i Hejmič deluju raspoloženo, pa zaključujem da će popodnevni deo obuke biti bolji od jutrošnjeg. Silno sam se prevarila. Nakon ručka, Hejmič me vodi u dnevni boravak i kaže mi da sednem na kauč. Zatim se mršti na mene neko vreme. „Šta je?", pitam najzad. „Pokušavam da odlučim šta da radim sa tobom", kaže on. „Kako da te predstavimo. Da li da budeš šarmantna? Rezervisana? Neustrašiva? Do sada si bila prava zvezda. Dobrovoljno si se prijavila da spaseš sestru. Sina se pobrinuo da izgledaš nezaboravno. Dobila si najvišu ocenu na proceni. Ljudi su zaintrigirani, ali niko ne zna ko si ti. Utisak koji sutra ostaviš biće presudan za sponzore." Pošto sam celog života gledala kako intervjuišu tribute na televiziji, znam da je ono što govori istina. Ako se dopadneš gomili, zbog smisla za humor, brutalnosti ili ekscentričnosti, stičeš naklonost sponzora. „Kakav je Pitin pristup? Da li uopšte smem to da pitam?" „Simpatičan. Ima prirodan smisao za samoomalovažavajući humor", odgovara Hejmič. ,,Ti, čim otvoriš usta, izleti nešto mrzovoljno i netrpeljivo." „Nije istina!", branim se. „Molim te! Ne znam odakle si izvukla onu veselu, razmahanu devojčicu na dvokolicama, ali ja je nisam video ni pre toga, ni od onda", kaže Hejmič. ,,A dao si mi toliko razloga za veselje", uzvraćam mu. ,,Ne moraš meni da udovoljavaš. Neću ti ja biti sponzor. Hajde da se pretvaramo da sam publika", nastavlja Hejmič. „Oduševi me." „Dobro!", režim. Hejmič preuzima ulogu voditelja, a ja pokušavam da odgovaram na prijatan način. Ali, ne uspevam. Veoma sam ljuta na Hejmiča zbog onoga što je rekao i zbog toga što uopšte moram da odgovaram na pitanja. U stanju sam samo da razmišljam o tome koliko su Igre gladi nepravedne. Zašto moram da skakućem unaokolo poput dresiranog psa da bih ugodila ljudima koje prezirem? Što intervju duže traje, više besa izbija na površinu, sve dok mu odgovore bukvalno ne pljujem u lice. „Dobro, dosta je", kaže on. „Moramo da pronađemo drugačiji pristup. Ne samo što si netrpeljiva, već ništa o tebi nisam saznao. Postavio sam ti pedeset pitanja i još ne znam ništa o tvom životu, o tvojoj porodici i onome do čega ti je stalo. Oni žele da saznaju nešto o tebi, Ketnis." „Ali ja ne želim da saznaju išta o meni! Već su mi oduzeli budućnost! Neću im dozvoliti da mi otmu prošlost!", kažem. „Onda laži! Izmisli nešto!" predlaže Hejmič. „Nisam dobar lažov", odgovaram. „Bolje bi ti bilo da brzo postaneš. Šarmantna si koliko i mrtav puž", kaže Hejmič. To me boli. Čak je i Hejmič svestan toga pošto je naglo omekšao glas. „Imam ideju. Pokušaj da se ponašaš skromno." „Skromno", izgovaram poput odjeka.

„Kao da ne veruješ da je mala devojčica iz Distrikta 12 prošla tako dobro. Kao da nisi mogla ni da sanjaš nešto slično. Pričaj o Sininoj odeći. O tome kako su ljudi prijatni. Kako je grad neverovatan. Ako ne želiš da pričaš o sebi, bar deli komplimente publici. Samo skreći temu sa sebe. Budi zanesena." Sledećih nekoliko sati su prava agonija. Odmah je jasno da ne mogu da delujem zaneseno. Pokušavamo sa samouverenošću, ali nemam dovoljno arogancije. Navodno sam previše „ranjiva" da bih bila surova. Nisam duhovita, nisam smešna. Nisam seksi, niti tajanstvena. Do kraja večeri nisam više ništa. Hejmič je počeo da pije negde kod duhovitosti, a u glas mu se uvukla zlovolja. „Odustani, srce. Samo odgovaraj na pitanja i potrudi se da publika ne vidi koliko ih prezireš." Večeram u sobi, naručivši neverovatnu količinu poslastica. Jedem dok mi ne pripadne muka, a zatim sam iskaljujem bes prema Hejmiču, Igrama gladi i svakom živom stvoru u Kapitolu, razbijajući posuđe po sobi. Crvenokosa devojka dolazi da mi namesti krevet. Oči joj se širom otvaraju kada ugleda rusvaj. „Ostavi to!", urlam na nju. „Ostavi me na miru!" Mrzim i nju, zbog prekornog pogleda kojim me naziva kukavicom, čudovištem i marionetom Kapitola. I sada, kao i onog dana. Za nju, pravda je konačno pred vratima. Moja smrt će biti bar deo isplate za život dečaka iz šume. Umesto da pobegne iz sobe, devojka zatvara vrata i odlazi u kupatilo. Vraća se i vlažnim peškirom mi briše lice, a zatim nežno čisti krv sa šaka koje sam posekla slomljenim tanjirom. Zašto to radi? Zašto joj dopuštam? „Trebalo je da pokušam da te spasem", šapućem. Odmahuje glavom. Da li to znači da smo bili u pravu što smo samo posmatrali? Da mi je oprostila? ,,Ne, to nije bilo u redu", kažem. Tapše se po usnama, a zatim pokazuje na moje grudi. Mislim da mi govori da bih u tom slučaju i ja postala ejvoks. Verovatno je u pravu. Bila bih ejvoks ili bih bila mrtva. Sat vremena sam pomagala crvenokosoj devojci da očisti sobu. Kada je smeće završilo u kanti, a hrana počišćena, namestila mi je krevet. Zavukla sam se pod pokrivač poput petogodišnjeg deteta i dopustila joj da me ušuška. Zatim je otišla. Poželela sam da ostane dok ne zaspim. Da bude tu kada se probudim. Iz nekog razloga želim da me ova devojka zaštiti, mada ja nisam zaštitila nju. Ujutru se oko mene, umesto crvenokose devojke, nalazi tin za pripremu. Moje lekcije sa Efi i Hejmičom su gotove. Ovaj dan pripada Sini. On mi je poslednja nada. Možda će uspeti da me učini tako prekrasnom, da niko neće obratiti pažnju na ono što govorim. Tim je radio sa mnom sve do kasnog popodneva. Kožu su mi pretvorili u svetleći saten, iscrtali mi šare po rukama i obojili mojih dvadeset savršenih noktiju vatrenim dezenom. Zatim je Venija počela da mi pravi frizuru. Uplela mi je crvene pramenove u kosu, počevši od levog uha, preko glave do pletenice koja pada preko mog desnog ramena. Premazali su mi lice slojem bledog pudera, a potom ponovo izvukli moje crte. Velike tamne oči, pune crvene usne, trepavice koje rasipaju svetlost kada pomeram kapke. Na kraju su mi celo telo posuli puderom koji svetluca poput zlatne prašine. Tada se pojavio Sina sa mojom haljinom u rukama. Pokrivena je pa ne mogu da je vidim. „Zatvori oči", naređuje. Osećam svilu dok je navlače preko mog nagog tela, zatim i težinu. Mora da ima bar dvadeset kila. Grabim Oktaviju za ruku dok slepo nabadam cipele, srećna zbog toga što su bar pet centimetara niže od onih u kojima sam vežbala. Podešavaju mi haljinu i vrpolje se nakratko, a zatim nastupa tišina. „Mogu li da otvorim oči?", pitam. ,,Da", kaže Sina. „Otvori ih." Stvorenje koje stoji preda mnom i posmatra me iz velikog ogledala potiče sa nekog drugog sveta. Sa sveta gde koža svetluca, oči blešte, a odeća se pravi od dragulja. Moja haljina, oh, moja haljina je

potpuno prekrivena dragim kamenjem, crvenim, žutim i belim. Poneki plavi kamen se nalazi na vrhu plamene šare. Najmanji pokret odaje utisak da sam okružena vatrenim jezicima. Nisam lepa. Nisam prekrasna. Blistam poput sunca. Neko vreme svi samo pilje u mene. ,,Oh, Sina", konačno šapućem. „Hvala ti." „Okreni se", kaže on. Dižem ruke i vrtim se oko sebe. Svi članovi tima vriskaju od divljenja. Cina ih je otpušta i govori mi da šetam u haljini i cipelama u kojima se snalazim znatno bolje od onih koje mi je Efi dala. Haljinu ne moram da podižem dok hodam. Jedna briga manje. „Znači, sve je spremno za intervju?" pita Sina. Po izrazu njegovog lica vidim da je razgovarao sa Hejmičem. Znači da zna koliko sam očajna. „Nisam ni za šta. Hejmič me nazvao mrtvim pužem. Koliko god da sam se trudila ništa nisam mogla da postignem. Jednostavno ne mogu da budem ono što on želi", kažem. Cina razmišlja na trenutak. „Budi ono što jesi." „Ono što jesam? Ni to ne valja. Hejmič kaže da sam mrzovoljna i netrpeljiva", kažem. „Istina... takva si kada je Hejmič u blizini", kaže Sina uz kez. ,,Ja te vidim drugačije. Tim za pripremu te obožava. Osvojila si čak i Tvorce igara. Što se tiče građana Kapitola, oni neprestano govore o tebi. Svi se dive tvom duhu." Mom duhu. To je nešto novo. Nisam sigurna, ali mislim da to znači da sam borac. Da sam hrabra. Nije istina da nikada nisam prijateljski nastrojena. Dobro, možda ne idem unaokolo grleći ljude, možda se retko smešim, ali stalo mi je do ljudi. Cina uzima moje ledene šake u svoje. „Recimo da, kada odgovaraš na pitanja, zamisliš da se obraćaš nekom prijatelju kod kuće. Ko ti je najbolji prijatelj?" „Gejl", izgovaram bez razmišljanja. „Samo to nema smisla, Sina. Gejlu nikada ne bih morala da govorim o sebi. On to već zna." „Šta je sa mnom? Zar ne možeš mene da smatraš prijateljem?", pita Sina. Od svih ljudi koje sam upoznala otkako sam otišla od kuće, Sina mi je najomiljeniji. Svideo mi se od prvog trenutka i još me nije razočarao. „Mislim da mogu, ali..." „Sedeću na glavnoj platformi sa ostalim stilistima. Moći ćeš da gledaš pravo u mene. Kada ti postave pitanje, pogledaj me i odgovori što iskrenije možeš", savetuje me Sina. „Čak i da je ono što iskreno mislim užasno?", pitam, pošto postoji velika verovatnoća da se to desi. „Pogotovo ako je ono što misliš užasno", kaže Sina. „Hoćeš li pokušati?" Klimam potvrdno. Konačno imam plan. Ili bar slamku za koju mogu da se uhvatim. Ubrzo je došlo vreme da krenem. Intervju će se snimati na bini izgrađenoj ispred Centra za obuku. Kada budem izašla iz sobe, za nekoliko minuta ću se naći ispred gomile, kamera i celog Panema. Cina već drži ruku na kvaki, kada ga zaustavljam. „Cina... obuzela me strašna trema." „Zapamti, već te obožavaju", kaže mi nežno. „Samo budi ono što jesi. Kod lifta se sastajemo sa ostatkom tima Distrikta 12. Porša i njen tim daju sve od sebe. Pita izgleda fantastično u crnom odelu sa dezenom plamena. Dobro izgledamo zajedno, ali nam je lakše što nismo identično obučeni. Hejmič i Efi su se sredili za ovu priliku. Izbegavam Hejmiča, ali prihvatam Efine komplimente. Efi može biti zamorna i nedotupava, ali bar nije destruktivna poput Hejmiča. Kada se vrata lifta otvore, vidimo da ostale tribute razmeštaju po pozornici. Nas dvadeset četvoro sedećemo u velikom luku tokom intervjua. Ja ću biti poslednja, ili pretposlednja, pošto devojčice imaju prednost nad dečacima iz svog distrikta. Kako bih volela da sam prva i da mogu čitavu stvar da ostavim iza sebe! Sada ću morati da slušam koliko su svi ostali duhoviti, vispreni, skromni, surovi i šarmantni. Osim toga, publika će početi da se dosađuje, baš kao i Tvorci igara. Ne mogu baš ispaliti strelu ka publici sa nadom da ću privući njihovu pažnju. Pre nego što izađemo na scenu, Hejmič se prikrada iza leđa Piti i meni i reži: „Zapamtite, i dalje ste srećan par. Ponašajte se tako."

Šta? Mislila sam da smo odustali od toga kada je Pita tražio odvojenu obuku. Ali, pretpostavljam da je to bila lična, a ne javna stvar. U svakom slučaju, neće biti mnogo prilike za druženje, pošto već krećemo ka svojim sedištima i zauzimamo mesta. Čim izađem na pozornicu, počinjem da dišem plitko i ubrzano. Osećam kako mi puls lupa o slepoočnice. Jedva dočekujem da sednem, pošto mi se noge tresu, a štikle uopšte nisu od pomoći. Uplašila sam se da ću se saplesti. Mada pada veče, Gradski trg je osvetljen kao da je podne. Postavljena su uzdignuta sedišta za prestižne goste. Stilisti su u prvom redu. Kamera će ih snimati dok publika reaguje na njihovu tvorevinu. Veliki balkon zgrade sa desne strane rezervisan je za Tvorce igara. Duž većine preostalih balkona smeštene su televizijske ekipe. Međutim, Gradski trg i avenije koje se u njega slivaju, potpuno su ispunjene ljudima. Svi stoje. U kućama i gradskim skupštinama širom zemlje uključen je svaki televizor. Svi građani Panema nas posmatraju. Večeras neće nestati struje. Na pozornicu iskače Sizar Flikerman, čovek koji intervjuiše tribute već više od četrdeset godina. Deluje pomalo zastrašujuće, pošto mu se izgled za to vreme nije ni najmanje promenio. Isto lice ispod bele šminke. Ista frizura koju boji u drugu boju za svake Igre gladi. Isto ceremonijalno odelo, ponoćnoplave boje sa hiljadu majušnih sijalica koje svetlucaju poput zvezda. U Kapitolu rade operacije koje čine ljude mlađim i mršavijim. U Distriktu 12 se na starce gleda kao na ljude koji su mnogo postigli. Toliko ljudi umire rano. Kada vidite starca, poželite da mu čestitate na dugovečnosti i zamolite ga da vam otkrije tajnu preživljavanja. Debeljuškastoj osobi se zavidi pošto ne mora da životari poput većine. Ovde je drugačije. Bore nisu poželjne. Zaobljen stomak nije znak uspeha. Ove godine, Sizarova kosa je plave boje, a kapci i usne su mu obojeni istom nijansom. Izgleda nakazno, ali ne tako strašno kao prošle godine kada je odabrao tamnocrvenu boju i delovao kao da krvari. Nanizao je nekoliko šala da zagreje publiku i odmah prešao na posao. Devojka tribut iz Distrikta 1 izgleda provokativno u providnoj, zlatnoj haljini. Zakoračuje na centar pozornice kako bi se pridružila Sizaru. Vidi se da mentor nije morao da se muči oko njenog pristupa. Sa talasastom plavom kosom, smaragdno zelenim očima, visoka i bujnih oblina... i više je nego seksi. Svaki intervju traje svega po tri minuta. Zatim se oglašava zvučni signal i sledeći tribut istupa. Moram da kažem da Sizar zaista ume da doprinese tome da svaki tribut zablista. Prijateljski je nastrojen, pokušava da opusti nervozne, smeje se lošim šalama, načinom na koji reaguje izvlači najviše iz osrednjih odgovora. Dok se distrikti redaju, sedim kao dama, onako kako me Efi naučila. 2,3,4. Svi imaju određen pristup. Monstruozni dečak iz Distrikta 2 surova je mašina za ubijanje. Prepredena iz Distrikta 5 je lukava i neuhvatljiva. Ugledala sam Sinu čim je seo na svoje mesto, ali ni to nije uspelo da me opusti. 8, 9,10. Sakati dečak iz Distrikta 10 veoma je tih. Dlanovi mi se znoje, ali haljina od dragulja ne može da upije tu vlagu. Kada pokušam da se obrišem, dlanovi mi samo sliznu preko. Distrikt 11. Ru skakuće do Sizara, obučena u haljinu od fine gaze sa krilima. U publici vlada tišina kada ugledaju ovog magičnog, tanušnog tributa. Sizar je veoma prijatan prema njoj, hvali sedmicu koju je dobila na obuci, što je izuzetan uspeh za tako mladog tributa. Kada upita koja će biti njena najveća snaga u areni, ona ne okleva. „Mene je veoma teško uhvatiti", izgovara drhtavim glasom. „Ako me ne mogu uhvatiti, ne mogu me ubiti. Zato me nemojte otpisivati." ,,Ne bi mi palo napamet da to učinim", ohrabruje je Sizar. Treš, dečak iz Distrikta 11, tamnoput je poput Ru, ali tu prestaje svaka sličnost. On je jedan od divova, visok verovatno oko dva metra i građen poput bika, ali primećujem da je odbio poziv karijerista da im se priključi. Osamio se i nije pričao ni sa kim, niti je pokazivao interesovanje za obuku. Ipak, verovatno je ostavio utisak na Tvorce, pošto su mu dali desetku na proceni. Ignoriše Sizarove šaljive pokušaje i odgovara samo sa 'da' ili 'ne'. Ili jednostavno ćuti.

Da sam krupna kao on, mogla bih da budem mrzovoljna i netrpeljiva! Kladim se da polovina sponzora razmišlja da ga uzme u obzir. Da imam novca i sama bih se kladila na njega. Zatim prozivaju Ketnis Everdin. Kao u snu, ustajem i odlazim do centra pozornice. Prihvatam Sizarovu ispruženu ruku, a on je dovoljno učtiv da je ne obriše odmah o svoje odelo. ,,Pa, Ketnis, Kapitol mora da je velika promena u odnosu na Distrikt Dvanaest. Šta je na tebe ostavilo najveći utisak od kako si stigla ovamo?", pita me Sizar. Šta? Šta je rekao? Kao da su reči izgubile smisao. Usta su mi već suva kao piljevina. Očajnički se trudim da pronađem Sinu u gomili i pogledam ga u oči. Zamišljam da on izgovara pitanje. „Šta je na tebe ostavilo najveći utisak otkako si stigla ovamo?" Lupam glavu u potrazi za nečim što me ovde uveselilo. Budi iskrena, mislim. Budi iskrena. „Paprikaš od jagnjetine", prevaljujem najzad preko usana. Sizar se smeje. Kroz maglu shvatam da se smeje i publika. ,,Ona sa suvim šljivama?" pita Sizar. Klimam potvrdno. ,,Oh, mogao bih da pojedem ceo lonac." Okreće se ka publici sa užasnutim izrazom lica i rukom položenom na stomak. „Valjda se ne vidi?" Dovikuju mu ohrabrujuće poruke i aplaudiraju. Na to mislim kada kažem da se Sizar trudi da pomogne tributima. „Sada, Ketnis", kaže poverljivo, „Kada si se pojavila na ceremoniji otvaranja, srce mi je zastalo. Šta misliš o tom kostimu?" Cina diže jednu obrvu. Budi iskrena. „Mislite, kada sam se oporavila od straha što me živu peku?" pitam. Smeh. Pravi smeh iz publike. ,,Da. Možeš odatle da počneš", kaže Sizar. Cina mi je prijatelj, moram da kažem istinu. „Mislim da je Sina briljantan. To je najlepši kostim koji sam ikada videla i nisam mogla da verujem da ga nosim. Kao što ne mogu da verujem da nosim ovu predivnu haljinu." Podižem suknju kako bih je raširila. „Mislim, pogledajte je samo!" Dok publika uzdiše od divljenja, Sina čini majušni kružni pokret prstom. Znam šta želi da mi kaže. Zavrti sejednom za mene. Okrećem se i reakcija publike javlja se istog trenutka. „Oh, zavrti se ponovo!", kaže Sizar. Dižem ruke i vrtim se ukrug, dok haljina leti oko mene i obavija me plamenom. Publika počinje da kliče. Kada stanem, grabim Sizara za ruku. „Nemoj stati!", viče on. „Moram, vrti mi se u glavi!" kikoćem se, što mi se nikada u životu nije desilo. Nervoza i okretanje su me dotukli. Sizar me grli jednom rukom. ,,Ne brini, držim te. Ne želimo da kreneš stopama svog mentora." Svi zvižde kada kamere pronađu Hejmiča. Njegov pad na glavu tokom žetve postao je poznat širom zemlje. Odmahnuo je dobroćudno i pokazao na mene. „U redu je", uverava Sizar publiku. „Sigurna je sa mnom. Kaži nam nešto o proceni. Jedanaest. Daj nam neku naznaku onoga što se desilo." Bacam pogled ka Tvorcima igara na balkonu i grizem se za usnu. ,,Hm... mogu samo da kažem da sam prva koja je izvela nešto slično." Kamere se okreću ka Tvorcima koji se prigušeno smeju i klimaju glavom. „Umiremo od radoznalosti", kaže Sizar sa bolnim izrazom na licu. „Detalji. Detalji." Gledam ka balkonu. „Mislim da ne smem da pričam o tome, zar ne?" Tvorac koji je upao u činiju sa punčem dovikuje: ,,Ne sme da priča o tome!" „Hvala vam", kažem. „Žao mi je. Ne mogu da otkrijem tu tajnu." „Hajde da se prisetimo onog trenutka kada su prozvali tvoju sestru na žetvi", kaže Sizar. Sada zvuči ozbiljno. ,,Ti si se dobrovoljno prijavila. Možeš li nam reći nešto o njoj?"

Ne. Ne mogu svima da pričam o njoj. Možda bih mogla da kažem Sini. Čini mi se da nisam umislila tugu na njegovom licu. „Zove se Prim. Ima samo dvanaest godina. Volim je više od svega na svetu." Na Gradskom trgu se ne čuje ni muva. „Šta ti je rekla? Nakon žetve?", pita Sizar. Budi iskrena. Budi iskrena. Gutam pljuvačku. „Rekla mi je da pokušam da pobedim." Publika je sleđena i prati svaku moju reč. „Šta si joj odgovorila?", podstiče me Sizar nežno. Umesto toplote, osećam kako mi telo preliva ledena hladnoća. Mišići mi se napinju kao u trenutku pre nego što ću odapeti strelu na plen. Kada progovorim, glas mi je niži za celu oktavu. „Zaklela sam se da ću to učiniti." „Siguran sam da jesi", kaže Sizar, stisnuvši me za ruku. Oglasilo se zvono. „Žao mi je, vreme nam je isteklo. Srećno ti bilo, Kendis Everdin, tribute iz Distrikta Dvanaest." Aplauz je potrajao još dugo nakon što sam se vratila na mesto. Pogledala sam Sinu. Podigao je palčeve uvis. Ošamućena sam tokom Pitinog intervjua. Međutim, on je osvojio publiku od samog početka. Čujem kako se smeju i dovikuju. Igra na kartu pekarevog sina, uporedujući tribute sa hlebovima iz njihovih distrikta. Zatim priča smešnu anegdotu o opasnostima kapitolskih tuševa. „Recite mi, da li i dalje mirišem na ruže?", pita Sizara, a zatim njuškaju jedan drugog dok se publika trese od smeha. Kamere se vraćaju na mene kada ga Sizar pita da li kod kuće ima devojku. Pita okleva, a zatim neuverljivo odmahuje glavom. „Tako zgodan momak. Siguran sam da ti je neka devojka prirasla srcu. Hajde, reci nam kako se zove?", uporan je Sizar. Pita uzdiše. ,,Pa, ima jedna devojka. Zaljubljen sam u nju otkako znam za sebe. Međutim, siguran sam da ona nije bila svesna mog postojanja sve do žetve." Iz publike se čuju uzvici saosećanja. Neuzvraćena ljubav je nešto sa čime mogu da se poistovete. ,,Ona ima dečka?", pita Sizar. ,,Ne znam, ali mnogim dečacima se sviđa", reče Pita. „Evo šta ćeš uraditi. Pobedi i vrati se kući. Tada neće moći da te odbije, zar ne?", ohrabruje ga Sizar. „Mislim da to neće upaliti. Pobeda... mi ne može pomoći", kaže Pita. „Zašto?", zbunjeno pita Sizar. Pita crveni i muca. „Zato... zato... što je došla ovamo sa mnom."

DRUGI DEO

IGRE
10
Kamera na trenutak snima njegov spušten pogled, dok svima lagano dopire do svesti ono što je izgovorio. Zatim vidim svoje lice na svim ekranima, usta napola otvorenih u mešavini iznenađenja i protesta, pošto sam shvatila da on to misli na mene\ Čvrsto stežem usne i zurim u pod, nadajući se da ću sakriti emocije koje u meni vitlaju. ,,Oh, baš nemaš sreće", kaže Sizar sa iskrenim bolom u glasu. Gomila žamori u znak slaganja, ćujem čak i nekoliko očajnih uzvika.

,,To nikako ne valja", kaže Pita. ,,Pa, niko od nas te ne krivi. Bilo bi teško ne zaljubiti se u tu mladu damu", kaže Sizar. ,,Ona nije znala?" Pita odmahuje glavom. „Sve do sada." Bacam kratak pogled ka ekranu, tek da vidim koliko su mi crveni obrazi. „Zar ne biste voleli da je dovedemo nazad na podijum i saznamo kako se ona oseća?", pita Sizar publiku. Gomila vrišti u znak potvrde. „Nažalost, pravila su pravila. Ketnis Everdin je iskoristila svoje vreme. Pa, neka te prati sreća, Pito Melarče. Mislim da govorim u ime celog Panema kada kažem da saosećamo sa tobom." Urlik publike je zaglušujući. Pita nas je sve zbrisao sa mape ovom izjavom ljubavi. Kada se publika konačno smiri, uspeva tiho da izusti: „Hvala vam", i da se vrati na mesto. Ustajemo na prve tonove himne. Moram da podignem glavu kao što obavezno poštovanje zahteva. Sada ne mogu da izbegnem sliku sebe i Pite koja dominira svakim ekranom. Odvaja nas samo pola metra, ali u glavama posmatrača to je provalija koju nikako ne možemo da premostimo. Jadni, nesrećni mi. Ali, ja znam istinu. Nakon himne, tributi se okupljaju u holu Centra za obuku i kreću ka liftovima. Namerno ulazim u onaj u kojem nije Pita. Gomila usporava našu pratnju, stiliste i mentore, tako da smo prepušteni sami sebi. Niko ne razgovara. Moj lift staje da isporuči četiri tributa pre nego što ostanem sama. Vrata se otvaraju na dvanaestom spratu. Udaram rukama po grudima Pitu, koji je upravo izašao iz svog lifta. Gubi ravnotežu i pada na ružnu vazu punu lažnog cveća. Ona se prevrće i razbija na stotine komadića. Pita pada na krhotine i krv mu istog trenutka obliva dlanove. „Zašto si to uradila?", pita zaprepašćeno. „Nisi imao pravo! Nisi imao pravo da kažeš to o meni!", vrištim na njega. Vrata lifita se ponovo otvaraju i cela ekipa je u njemu: Efi, Hejmič, Sina i Porša. „Šta se dešava?", pita Efi histerično. „Jesi li pao?" „Pao sam pošto me gurnula", kaže Pita dok mu Efi i Sina pomažu da ustane. Hejmič se okreće ka meni. „Gurnula si ga?" „Znači, to je bila tvoja ideja? Da ispadnem budala pred celom zemljom?", pitam ljutito. „Bila je moja ideja", kaže Pita, izvlačeći komadiće grnčarije iz dlanova. „Hejmič mi je samo pomogao." ,,Da, Hejmič je veoma koristan. Tebi!" izgovaram besno. ,,Ti i jesi budala", kaže Hejmič zgađeno. „Misliš da te oštetio? Dečak ti je upravo dao nešto što sama nikada ne bi mogla da postigneš." „Učinio je da delujem slabo!", kažem. „Učinio je da deluješ poželjno! Što se toga tiče, potrebna ti je sva moguča pomoć. Bila si romantična koliko i šaka prašine dok on nije rekao da te želi. Sada te svi žele. Samo o vama govore. Ukleti ljubavnici* iz Distrikta 12!", objašnjava Hejmič. „Ali, mi nismo ukleti ljubavnici!", odgovaram besno. Hejmič me grabi za ramena i pribija uza zid. „Koga je briga za to? To je samo šou. Najbitnije je kako te drugi vide. Sve što sam o tebi mogao da kažem nakon tvog intervjua jeste da si simpatična. Mada je i to bilo pravo čudo. Sada mogu da kažem da si srcelomka. Oh, oh, oh, kako će ti momci kod kuće padati pred noge. Šta misliš, koja od te dve slike će ti doneti više sponzora?" Muka mi je od zadaha vina koji mu se širi iz usta. Guram mu ruke sa ramena i zakoračujem unazad, pokušavajući da se saberem. Cina mi prilazi i grli me. ,,U pravu je, Ketnis." Ne znam šta da mislim. „Mogli ste da mi kažete, da ne bih delovala tako glupavo." „Ne, tvoja reakcija je bila savršena. Da si znala, ne bi bila tako autentična", kaže Porša.

„Zabrinuta je zbog svog momka, to je sve", kaže Pita osorno, odbacujući krvavi komadić vaze. Obrazi mi se ponovo žare pri pomisli na Gejla. „Nemam dečka." „Kako god", kaže Pita. „Ali, kladim se da je dovoljno pametan da prepozna blef. Osim toga, nisi ti rekla da voliš mene, pa šta te onda briga." Te reči mi polako dopiru do svesti. Bes se stišava. Sada sam rastrzana između pomisli da su me iskoristili i pomisli da su mi pomogli. Hejmič je u pravu. Preživela sam svoj intervju, ali šta je on otkrivao? Blesavu devojčicu koja se vrti u svetlucavoj haljini. I kikoće. Moj jedini bitan momenat bila je rečenica kojom sam opisala Prim. U poređenju sa Trešom, njegovom ćutnjom i smrtonosnom moći, mene je lako zaboraviti. Ne, nije me tako lako zaboraviti. Dobila sam jedanaest bodova na proceni. Ali, sada me Pita učinio objektom ljubavi. Ne samo svoje. Rekao je da imam mnogo obožavalaca. Ako publika stvarno poveruje da smo zaljubljeni... Setila sam se kako su burno odreagovali na njegovo priznanje. Ukleti ljubavnici. Hejmič je u pravu, takve stvari u Kapitolu prosto gutaju. Iznenada se brinem da nisam odreagovala na odgovarajuči način. „Nakon što je rekao da je zaljubljen u mene, da li ste pomislili da sam možda i ja zaljubljena u njega?", pitam. ,,Ja jesam", kaže Porša. „Zbog toga što si pocrvenela i izbegavala da pogledaš u kamere." Ostali se oglašavaju u znak slaganja. „Pravi si rudnik zlata, srce. Red sponzora će se otegnuti odavde do večnosti", kaže Hejmič. Sramota me zbog moje reakcije. Primoravam sebe da se obratim Piti. „Žao mi je što sam te gurnula." „Nema veze", sleže ramenima. „Mada to nije dozvoljeno. Tehnički." ,,Da li su ti ruke dobro?", pitam. „Biće...", odgovara on. U tišini koja usledi, oseća se predivan miris hrane iz trpezarije. „Hajde da jedemo", kaže Hejmič. Polazimo za njim ka stolu i sedamo na svoja mesta. Međutim, Pita obilno krvari, pa ga Porša odvodi u ambulantu. Počinjemo da jedemo kremastu supu od ružinih latica. Kada završimo, oni su već ponovo ovde. Ruke su mu obmotane zavojima. Osećam se krivom. Sutra ćemo već biti u areni. Učinio mi je uslugu, a ja sam mu se odužila povredom. Kako ću mu isplatiti silne dugove? Nakon večere gledamo reprizu u dnevnom boravku. Delujem poput plitkoumne glupače koja se kikoće i vrti u haljini, mada me ostali uveravaju da sam šarmantna. Međutim, Pita je istinski šarmantan i potpuno osvaja publiku kao zaljubljeni dečak. Ja zbunjeno crvenim, ulepšana Sininim talentovanim rukama, poželjna zbog Pitinog priznanja, tragična zbog okolnosti i po svoj prilici, nezaboravna. Kada se himna završi i ekran potamni, u sobi nastaje tišina. Sutra ćemo ustati u zoru i pripremiti se za arenu. Igre počinju u deset sati pre podne, pošto se mnogi stanovnici Kapitola tek tada bude. Međutim, Pita i ja moramo rano da ustanemo. Ne znamo koliko daleko moramo da putujemo do arene koja je pripremljena za ovogodišnje Igre. Znam da Hejmič i Efi neće ići sa nama. Večeras idu pravo u Komandni štab igara. Nadamo se da će potpisati mnoge ugovore sa sponzorima i poraditi na strategiji doturanja poklona koje dobijemo. Sina i Porša će putovati sa nama sve do mesta sa kojeg će nas spustiti u arenu. Sada moramo da se pozdravimo. Efi nas oboje uzima za ruke i uz suze nam želi sreću. Zahvaljuje nam se što smo bili najbolji tributi kojima je ikada imala privilegiju da bude sponzor. Zatim, pošto je ona ipak Efi i ima maltene zakonsku obavezu da kaže nešto užasno, dodaje: ,,Ne bi me uopšte začudilo da me sledeće godine prebace u neki pristojan distrikt!" Potom nas ljubi u obraze i juri napolje, preplavljena emocijama vezanim za opraštanje ili za moguće unapređenje. Hejmič prekršta ruke i gleda nas.

„Imaš li neki poslednji savet za nas?", znatiželjan je Pita. „Kada se gong oglasi, nestanite što brže odatle. Nijedno od vas nije u stanju da preživi krvoproliće kod Kornukopije. Samo nestanite, udaljite se što više od ostalih i jedno od drugog. Zatim pronadite vodu", kaže on. „Jeste li razumeli?" „Šta da radimo nakon toga?" pitam. „Ostanite živi", kaže Hejmič. Isti savet nam je dao u vozu, ali sada nije pijan i nasmejan. Samo klimamo potvrdno. Šta bi drugo mogao da nam kaže? Kada krenem ka sobi, Pita ostaje da porazgovara sa Poršom. Drago mi je. Naš verovatno veoma čudan konačni pozdrav može da sačeka do sutra. Krevet mi je razmešten, ali nema ni traga od crvenokose ejvoks devojke. Volela bih da joj znam ime. Trebalo je da je pitam. Mogla bi da ga zapiše, ili opiše. Međutim, možda bi bila kažnjena zbog toga. Tuširam se i spiram sa tela zlatnu boju, šminku i miris lepote. Sve što je preostalo od napora mog tima jesu plamene šare na mojim noktima. Odlučujem da ih zadržim kao podsetnik na to kako me publika vidi. Ketnis, devojka koja je gorela. Možda će mi to pružiti utehu u danima koji dolaze. Navlačim debelu, vunastu pidžamu i uvlačim se u krevet. Za pet sekundi shvatam da neću uspeti da zaspim. San mi je očajnički potreban zato što će u areni svaki trenutak umora biti pozivnica za smrt. Ne valja. Prošao je jedan sat, dva, tri, ali moji kapci odbijaju saradnju. Neprestano se pitam kakav će biti teren. Pustinja? Močvara? Zaleđena pustoš? Silno se nadam da će biti drveća, što će mi obezbediti bar neku vrstu zaštite i načina za nabavljanje hrane. Obično ima drveća, pošto su goli tereni dosadni i Igre se suviše brzo završe. Kalcva će biti klima? Kakve su zamke smislili Tvorci igara kako bi oživeli igre tokom dosadnih trenutaka? Tu su i ostali tributi... Što se više trudim da zaspim, san mi sve više izmiče. Najzad postajem toliko nemirna da više ne mogu da ležim u krevetu. Šetkam po sobi, srce mi divlje tuče i dišem suviše plitko. Soba mi deluje kao zatvorska ćelija. Ako se uskoro ne nadišem vazduha, počeću ponovo da bacam stvari. Trčim niz hodnik, do vrata koja vode na krov. Ne samo da nisu zaključana, već su i odškrinuta. Možda je neko zaboravio da ih zatvori. Nije ni bitno. Energetsko polje sprečava očajničke pokušaje bega. Ne pokušavam da pobegnem, samo da se nadišem vazduha. Želim da vidim nebo i mesec dok me još niko ne lovi. Krov noću nije osvetljen, ali čim bosim nogama zakoračim napolje, ugledam njegovu crnu siluetu nasuprot večno upaljenim svetlima Kapitola. Na ulicama je prava gungula. Čuju se muzika, pevanje i automobilske sirene. Ništa od toga nisam čula kroz debelo staklo prozora u mojoj sobi. Mogla bih da se iskradem, a da me ne primete. Neće me čuti od buke. Ali, noćni vazduh je tako opojan, ne želim da se vratim u onaj zagušljivi kavez. Nema nikakve veze da li ćemo razgovarati ili ne. Nečujno koračam po pločicama. Kada se nađem na metar od njega, ipak progovaram: „Valjalo bi da se naspavaš." Počinje da se okreće, ali odustaje. Blago odmahuje glavom. ,,Nisam želeo da propustim zabavu. Najzad, priređena je u našu čast." Stajem pored njega i naslanjam se na ogradu. Ulice su pune ljudi koji igraju. Žmirkam kako bih bolje osmotrila detalje. „Jesu li u kostimima?" ,,Ko bi to znao?", odgovara Pita. „Uvek nose tako blesavu odeću. Ni ti nisi mogla da spavaš?" „Nisam mogla da isključim mozak", kažem. „Razmišljaš o svojoj porodici?" „Ne", priznajem pomalo postiđeno. ,,U stanju sam da razmišljam samo o sutrašnjem danu. Mada je to potpuno besmisleno, naravno." Svetla odozdo obasjavaju mu lice i sada ga vidim, kao i njegove zavijene ruke. „Stvarno mi je žao zbog tvojih ruku." „Nije bitno, Ketnis", kaže on. „Nikada nisam imao pravu šansu da pobedim na Igrama."

,,Ne smeš tako da razmišljaš", kažem. „Zašto da ne? To je istina. Samo se nadam da se neću osramotiti i...", zastaje. ,,I šta?" ,,Ne znam kako to da objasnim. Želim... da umrem kao osoba kakva jesam. Shvataš li?", pita. Odmahujem sam glavom. Zar iko može da umre kao neka druga osoba? ,,Ne želim da me izmene u areni. Da me pretvore u neko čudovište." Grizem se za usnu, osećajući se inferiorno. Dok razmišljam o drveću, Pita se muči da sačuva svoj integritet. Čistotu svog bića. ,,Da li to znači da nećeš nikoga ubiti?", pitam. ,,Ne, kada dođe vreme za to, siguran sam da ću ubijati kao i svi ostali. Neću se prepustiti bez borbe. Voleo bih da mogu da smislim način... da pokažem Kapitolu da me ne poseduje. Da sam više od figure u njihovim igrama", kaže Pita. „Ali nisi više od toga", uzvraćam. „Niko od nas to nije. Tako su Igre osmišljene." „Dobro, ali u tom okviru i dalje postojiš ti, i dalje postojim ja", insistira. „Zar ne shvataš?" „Pomalo. Samo... bez uvrede, koga je briga za to, Pito?", pitam. „Mene. Mislim, o čemu drugom treba da brinem u ovom trenutku?", pita ljutito. Gleda me svojim plavim očima, zahtevajući odgovor. Zakoračujem unazad. „Brini o onome što je Hejmič rekao. O tome kako da preživiš." Pita se tužno smeši. „Dobro. Hvala ti na savetu, srce." Kao da mi udara šamar, upotrebljujući Hejmičev snishodljivi izraz. „Vidi, ako želiš da provedeš poslednje sate života planirajući plemenitu smrt u areni, to je tvoj izbor. Ja želim svoje poslednje sate da provedem u Distriktu 12." ,,Ne bi me iznenadilo da uspeš u tome", kaže Pita. „Pozdravi moju majku kada se vratiš kući." „Računaj na to", kažem. Potom se okrećem i silazim sa krova. Ostatak noći provodim u isprekidanom snu, smišljajući zajedljive primedbe koje ću Piti Melark uputiti ujutru. Videćemo da li će se ponašati tako gordo kada bude suočen sa borbom na život i smrt. Verovatno će se pretvoriti u razbesnelu zver od tributa, u jednog od onih zabludelih duša koje pokušavaju da pojedu srce neprijatelja nakon što su ga ubili. To se pre nekoliko godina desilo jednom dečaku iz Distrikta 6. Zvao se Tit i potpuno je podivljao. Tvorci igara morali su da ga onesveste električnim pištoljima kako bi pokupili tela tributa koje je ubio pre nego što ih pojede. U areni nema pravila, ali kanibalizam ne prolazi dobro kod kapitolske publike, tako da ga sprečavaju. Dugo se spekulisalo o tome da li je lavina koja je ubila Tita bila specijalno udešena kako ludak ne bi bio pobednik. Ujutru ne mogu da nađem Pitu. Sina je već došao pre zore, dao mi jednostavno odelo i odveo me na krov. Moje završno oblačenje i priprema biće obavljeni u katakombama ispod arene. Niotkuda se pojavljuje letelica, poput one koju sam videla u šumi kada je uhvaćena crvenokosa ejvoks devojka. Spuštaju se merdevine. Stajem na donju prečku i hvatam se rukama. Iznenada se sledim. Neka vrsta struje me prilepljuje za merdevine dok me uvlače. Očekujem da struja bude isključena kada se nađem unutra, ali i dalje sam zalepljena. Prilazi mi žena u belom mantilu noseći špric. „Ovo je tvoj tragač, Ketnis. Što si mirnija to ću ga brže postaviti", kaže ona. „Mirnija? Pa ja sam statua. To me ne sprečava da osetim oštar ubod kada igla ubaci metalni tragač duboko pod kožu moje podlaktice. Na taj način će Tvorci uvek moći da otkriju moje prebivalište u areni. Ne smeju sebi da dozvole da izgube tributa. Čim se tragač nađe na svom mestu, merdevine me konačno puštaju. Žena nestaje, a Sinu podižu sa krova. Ulazi ejvoks dečak i odvodi nas u sobu gde nas služe doručkom. Uprkos napetosti, jedem koliko god mogu, mada bez oduševljenja prema ukusnoj hrani. Toliko sam nervozna da bih mogla da jedem i ugljenu prašinu. Jedino što mi privlači pažnju jeste pogled kroz prozor, dok nadlećemo grad i

divljinu koja se prostire oko njega. Ptičja perspektiva. Samo što su ptice slobodne i sigurne, za razliku od mene. Nakon pola sata vožnje prozori zatamnjuju, nagoveštavajući blizinu arene. Letelica se spušta. Sina i ja odlazimo nazad do merdevina. Ovaj put vode kroz podzemni prolaz do katakombi ispod arene. Pratimo uputstva do odredišta, moje odaje za pripremu. U Kapitolu to zovu Soba za otisnuće. U distriktima je poznata pod imenom Stočno dvorište, mesto na koje životinje smeštaju pre klanja. Sve je potpuno novo. Ja ću biti prvi i jedini tribut koji koristi ovu Sobu za otisnuće. Arene se smatraju istorijskim lokacijama i čuvaju se nakon Igara. One postaju popularna turistička odredišta za stanovnike Kapitola. Odeš tamo na mesec dana, ponovo odgledaš Igre, posetiš katakombe i mesta gde su tributi ginuli. Možeš učestvovati u ponovnom odigravanju. Kažu da je hrana odlična. Mučim se da zadržim hranu u stomaku dok se tuširam i perem zube. Sina mi je upleo kosu u jednostavnu pletenicu koja mi visi niz leđa. Zatim stiže odeća, ista za svakog tributa. Sina sa tim nema nikakve veze, niti zna šta je u paketu, ali mi pomaže da obučem donji veš, jednostavne žutomrke pantalone, svetlozelenu bluzu, čvrst smeđi kaiš i tanku jaknu sa kapuljačom do butina. „Materijal jakne čuva toplotu tela. Očekuj hladne noći", kaže mi Sina. Čizme, koje navlačim preko uskih čarapa, mnogo su bolje nego što sam se nadala. Koža je meka, ni nalik onima koje nosim kod kuće. Ove imaju savitljivi gumeni đon, zgodan za trčanje. Smatram da je gotovo sa oblačenjem, kada Sina iz džepa izvlači broš sa krejom. Potpuno sam zaboravila na njega. „Odakle ti to?", pitam ga. „Skinuo sam ga sa odeće koju si nosila u vozu", odgovara on. Sećam se kako sam ga skinula sa mamine haljine i prikačila za majicu. ,,To je simbol tvog distrikta, zar ne?" Klimam dok mi ga kači na bluzu. „Jedva ga je odobrio Odbor za razmatranje. Neki su mislili da igla može da se koristi kao oružje i tako ti obezbedi prednost. Ali, na kraju su ipak pristali", kaže mi Sina. „Eliminisali su prsten iz Distrikta Jedan. Mislim da je pripadao devojčici. Ako dragulj okrene u stranu, iskoči otrovan šiljak. Tvrdila je da nije znala ništa o tome i nema načina da se dokaže suprotno. Ali, izgubila je simbol. Eto, spremna si. Kreći se da vidiš da li ti je udobno." Koračam, trčim ukrug, zamahujem rukama. ,,Da, u redu je. Savršeno mi odgovara." „Onda, možemo samo da čekamo na poziv", kaže Sina. „Osim ako ne želiš ponovo da jedeš." Odbijam hranu, ali prihvatam čašu vode. Pijuckam dok čekamo na kauču. Ne želim da grizem nokte ili usne, ali iznenada shvatam da žvaćem unutrašnju stranu obraza. Još se nije oporavila od pre nekoliko dana. Uskoro osećam ukus krvi u ustima. Nervoza se pretvara u strah dok slutim šta me čeka. Mogla bih da budem mrtva, skroz-naskroz mrtva za sat vremena. Ili još ranije. Prstima opsesivno opipavam tvrdu grudvu na podlaktici, gde mi je ona žena ubrizgala tragač. Pritiskam je, iako boli. Pritiskam tako jako da se pojavljuje mala modrica. „Želiš li da razgovaramo, Ketnis?" Odmahujem glavom, ali pružam mu ruku nakon nekoliko sekundi. Sina je obuhvata svojim šakama. Tako sedimo dok nas prijatan ženski glas ne obavesti da se pripremimo za otisnuće. Stežući Sininu šaku, odlazim i stajem na metalni disk. „Zapamti šta ti je Hejmič rekao. Beži, nađi vodu. Ostalo će se desiti samo od sebe", govori mi. Klimam. „Zapamti i ovo. Nije mi dozvoljeno da se kladim, ali da jeste, kladio bih se na tebe." „Iskreno?", pitam šapatom. „Iskreno", kaže Sina. Naginje se i ljubi me u čelo. „Srećno, vatrena devojko." Zatim se oko mene spušta stakleni cilindar i odvaja nas. Tapše se prstima po podbratku, govoreći mi da podignem glavu visoko.

Podižem bradu i ispravljam se koliko god mogu. Cilindar počinje da se diže. Tridesetak sekundi provodim u mraku. Zatim osećam kako me metalni disk podiže kroz cilindar na vazduh. Oči su mi na trenutak zaslepljene jasnom sunčevom svetlošću. Svesna sam samo snažnog vetra i mirisa borova. To mi donosi nadu. Zatim čujem glas legendarnog najavljivača, Klaudija Templsmita, kako odjekuje svuda oko mene. „Dame i gospodo, sedamdeset četvrte Igre gladi upravo počinju!"

11

Šezdeset sekundi. Toliko dugo moramo da stojimo na metalnom disku pre nego što se oglasi gong. Ako zakoračiš sa diska pre nego što istekne jedan minut, mina ti raznese nogu. Šezdeset sekundi za razgledanje drugih tributa. Svi su jednako udaljeni od Kornukopije, velikog zlatnog roga u obliku korneta sa vijugavim repom. Prečnik otvora je bar šest metara, i pun je stvari koje nam mogu pomoći da preživimo u areni. Tu je hrana, kontejneri sa vodom, oružje, lekovi, odeća, upaljači. Oko Kornukopije su razbacani drugi predmeti, čija vrednost je sve manja što su dalje od roga. Na primer, samo nekoliko koraka od mene nalazi se plastična folija veličine pola metra puta pola metra. Sigurno može da se iskoristi u slučaju kiše. Ali, u samom otvoru vidim šator koji može da zaštiti čoveka od maltene bilo kakvih vremenskih uslova. Treba samo da skupim hrabrost, odem tamo i izborim se sa ostalih dvadeset i troje tributa. Izričito mi je rečeno da to ne radim. Nalazimo se na komadu ravnog, otvorenog zemljišta. Prašnjava ravnica. Iza tributa preko puta mene, ne vidi se ništa. Znači da se na toj strani nalazi padina ili litica. Desno od mene je jezero. Levo i nazad je redak borov šumarak. Hejmič bi mi rekao da se uputim tamo. Odmah. Čujem njegovo uputstvo u glavi. „Samo nestanite, udaljite se što više od ostalih i jedno od drugog. Zatim pronađite vodu." Ali, iskušenje je ogromno. Gledam sve te nagrade pred sobom. Znam da ako ih se ja ne dočepam, neko drugi hoće. Znam da će karijeristi koji prežive krvoproliće podeliti među sobom plen koji će ih održati u životu. Nešto mi zapada za oko. Na gomilu ćebadi naslonjen je srebrni tobolac sa strelama i luk. Tetiva je već postavljena, samo čeka da bude upotrebljen. Mojje, mislim. Namenjen je meni. Brza sam. Trčim brže od svih devojaka iz moje škole, mada me nekoliko njih pobedilo u trci na duže staze. Ali, staza od četrdeset metara, pa za to sam stvorena. Znam da mogu da ga se dočepam, znam da mogu prva da stignem do njega, pitanje je koliko brzo mogu da pobegnem? Dok se budem uzverala preko ćebadi i zgrabim oružje, ostali će stići do roga. Mogu da oborim jedno ili dvoje, ali na toj blizini, njih desetak me može pogoditi kopljima i batinama. Ili svojim snažnim pesnicama. Ipak, neću biti jedina meta. Kladim se da će većina ostalih tributa zaobići manju devojčicu, čak i onu koja je dobila procenu jedanaest na obuci, kako bi oborili snažnije protivnike. Hejmič nikada nije video koliko brzo trčim. Da jeste, možda bi mi rekao da pokušam. Da se domognem oružja. S obzirom na to da je u pitanju oružje koje mi može doneti spas. Vidim samo jedan luk na celoj gomili. Znam da je minut skoro istekao, da ću morati da se odlučim za strategiju i pripremim se za trčanje. Ne prema šumi, već ka luku. Iznenada primećujem Pitu desno od sebe. Između nas je pet drugih tributa. To je velika udaljenost. Ipak, čini mi se da me gleda i odmahuje glavom. Međutim, sunce mi sija u oči. Dok razmišljam o tome, oglašava se gong. Propustila sam priliku! Propustila sam najbolju priliku! Zbog tih nekoliko sekundi koje sam izgubila zato što nisam bila spremna da jurnem poput metka, moram da odustanem. Stopala su mi neko vreme oklevala, zbunjena oko pravca u kojem mozak želi da krene. Zatim grabim napred i uzimam plastičnu foliju i veknu hleba. Pokupila sam tako malo stvari i toliko sam ljuta na Pitu što me omeo, da trčim dvadeset metara do svetlonarandžastog ranca u kojem može biti bilo šta, samo zato što ne mogu da podnesem činjenicu da odem gotovo bez ičega. Jedan dečak je stigao do ranca u isto vreme, čini mi se da je iz Distrikta Devet. Otimamo se neko vreme. Iznenada se zakašlje i poprska mi lice krvlju. Teturam sam se unazad zgađena toplom,

lepljivom tečnošću. On zatim pada na zemlju. Vidim nož u njegovim leđima. Ostali tributi su već stigli do Kornukopije i pripremili se za napad. Da, devojka iz Distrikta Dva trči ka meni sa desetak noževa u ruci. Videla sam je kako ih baca na obuci. Nikada ne promašuje. Ja sam joj sledeća meta. Uopšteni strah koji sam do sada osećala, pretvara se u strah od ove devojke, grabljivice koja će me ubiti za nekoliko sekundi. Adrenalin mi juri kroz vene. Zabacujem ranac preko ramena i jurim punom brzinom ka šumi. Čujem zvižduk sečiva i refleksno podižem ranac da zaštitim glavu. Nož se zariva u njega. Sa oba remena preko ramena krećem ka drveću. Nekako znam da me devojka neće pratiti, već da će se vratiti do Kornukopije pre nego što ostali razgrabe sav dobar plen. Kezim se. Hvala za nož, kažem u sebi. Na ivici šume okrećem se da bacim pogled po polju. Desetak tributa se bori oko roga. Nekoliko ih već leži na zemlji. Ostali već nestaju među stablima ili u praznini na suprotnoj strani. Nastavljam da trčim dok me šuma ne sakrije od ostalih tributa. Zatim usporavam do laganog trka koji mogu dugo da održavam. Sledećih nekoliko sati naizmenično trčim i hodam, udaljavajući se sve više od ostalih takmičara. Izgubila sam hleb tokom otimanja sa dečakom iz Distrikta 9, ali sam uspela da zavučem plastiku u rukav. Uzimam je u hodu, lepo slažem i stavljam u džep. Izvlačim i nož iz ranca. Dobar je, ima dugo, oštro sečivo zupčasto pri dnu da može da testeriše. Stavljam ga za pojas. Još se ne usuđujem da stanem i pregledam sadržinu ranca. Nastavljam da se krećem, zastajem samo da proverim da li me neko goni. Mogu da hodam prilično dugo. Znam to iz vremena provedenog u šumi. Ali, voda mi je neophodna. To je Hejmičevo drugo uputstvo. Pošto sam uprskala kod prvog, pažljivo osmatram okolinu. Zasada nemam sreće. Šuma počinje da se menja. Među borovima se javljaju stabla drugog drveća, neka prepoznajem, neka su mi potpuno strana. U jednom trenutku čujem neku buku i privlačim nož, misleći da ću morati da se odbranim, ali u pitanju je samo prestrašeni zec. „Drago mi je što te vidim", šapućem. Gde nađeš jednog zeca, sigurno ih ima na stotine. Samo čekaju da budu uhvaćeni u zamku. Zemljište se spušta. To mi se ne dopada. U dolinama se osećam kao u zamci. Želim da budem na visini, poput brda u okolini Distrikta 12, odakle mogu da vidim neprijatelja kako se približava. Međutim, nemam izbora, moram da nastavim. Čudno je što se osećam prilično dobro. Isplatilo se to što sam se prežderavala prethodnih dana. Imam dovoljno snage, iako nisam dobro spavala. Dobro se osećam u šumi. Drago mi je što sam sama, mada je to samo iluzija, pošto me neka kamera verovatno snima. Ne neprestano, ali s vremena na vreme. Toliko takmičara pogine prvog dana, da tribut koji hoda kroz šumu nije neki naročit prizor. Ali, prikazivaće me dovoljno da ljudi znaju da sam živa, nepovređena i u pokretu. Ljudi se mnogo klade prvog dana, kada padnu prve žrtve. Međutim, to ne može da se uporedi sa onim što se dešava kako se broj igrača smanjuje. Kasno po podne začujem topove. Svaki pucanj predstavlja jednog mrtvog tributa. Znači da je kod Kornukopije konačno prestala borba. Tela ne skupljaju sve dok se ubice ne raziđu. Prvog dana ne ispaljuju plotune dok borba ne prestane, pošto je teško pratiti stopu smrtnosti. Dopuštam sebi da zastanem i predahnem, dok brojim plotune. Jedan... dva... tri... i tako sve do jedanaest. Jedanaest mrtvih. Trinaest preživelih igrača. Noktima stružem sasušenu krv koju je mi dečak iz Distrikta 9 iskašljao u lice. On je mrtav, to je sigurno. Pitam se šta je sa Pitom. Da li je preživeo dan? Znaću za nekoliko sati. Lica mrtvih se projektuju na nebo kako bi ih preživeli videli. Iznenada me obuzima pomisao da je Pita već izgubljen, iskrvario, sakupljen i na putu nazad ka Kapitolu kako bi bio opran, obučen i smešten u jednostavni drveni kovčeg koji će poslati u Distrikt 12. Više nije ovde. Krenuo je kući. Pokušavam da se setim da li sam ga videla otkako se gong oglasio. Ali, poslednje čega se sećam jeste njegovo odmahivanje glavom. Ako je već mrtav, tako je možda i bolje. Nije verovao da može da pobedi. Ja neću morati da okončam njegov život. Dobro je što se zauvek izvukao iz ove situacije.

Iscrpljeno se spuštam pored ranca. Moram da pregledam sadržaj pre nego što padne mrak. Da vidim šta mogu da iskoristim. Dok odvezujem bretele, vidim da je sašiven od čvrstog materijala, mada boja nije najsrećnije odabrana. Narandžasta će praktično sijati u mraku. Kažem sebi da sutra ujutru moram da ga kamufliram. Otvaram poklopac. Ono što u ovom trenutku najviše želim jeste voda. Hejmičevo uputstvo nije bilo proizvoljno. Neću dugo izdržati bez vode. Uz neugodne simptome dehidracije moći ću da funkcionišem nekoliko dana, nakon toga ću biti potpuno bespomoćna i mrtva za najviše nedelju dana. Pažljivo preda se redam sadržaj ranca. Tanka, crna vreća za spavanje, pakovanje krekera, pakovanje suve govedine. Flašica joda, kutija šibica. Mali namotaj žice. Naočare za sunce. Plastična flaša za vodu od dva litra s poklopcem. Prazna. Nema vode. Zar im je bilo teško da napune flašu? Postajem svesna toga koliko su mi grlo i usta suvi, a usne ispucale. Ceo dan sam u pokretu. Bilo je vruće, znojila sam se. Dešavalo mi se to i kod kuće, ali tamo ima potoka iz kojih možeš da zagrabiš vode, ili snega koji može da se istopi u krajnjem slučaju. Dok vraćam stvari u ranac, sine mi užasna pomisao. Jezero. Ono koje sam ugledala dok sam čekala da se oglasi gong. Šta ako je to jedini izvor vode u areni? Na taj način bi obezbedili neprestane sukobe. Jezero se nalazi na dan putovanja od mesta na kojem se trenutno nalazim. Bez vode će biti mnogo teže putovati nazad. A zatim, ako uspem da stignem do tamo, verovatno ga čuvaju karijeristi. Već počinjem da paničim kada mi na um padne zec na koga sam danas naletela. I on mora da pije vodu. Samo moram da otkrijem gde. Sumrak se spušta. Osećam se nelagodno. Drveće je suviše retko da me dobro sakrije. Slojevi borovih iglica koji prigušuju moje korake otežavaju mi uočavanje životinjskih tragova koji su mi neophodni kako bih pronašla vodu. Osim toga, i dalje se krećem nizbrdo, sve dublje i dublje, u dolinu koja kao da se prostire u beskraj. Gladna sam, ali se ne usuđujem da odmah navalim na dragocene krekere i govedinu. Umesto toga, uzimam nož i skidam gornji sloj kore sa bora. Sečem komad meke unutrašnje kore i počinjem da je žvaćem u hodu. Nakon što sam nedelju dana jela najbolju hranu na svetu, teško je svariti koru od drveta. Međutim, pojela sam mnogo borovine u životu. Brzo ću se privići. Za sat vremena sam pronašla mesto za logor. Noćna stvorenja počinju da izlaze iz skrovišta. Čujem huke sove, što mi nagoveštava da ću se boriti sa grabljivicama iz divljine oko zečeva. Prerano je reći da li će i mene posmatrati kao izvor hrane. Možda me vreba nekoliko životinja. Međutim, odlučujem da su tributi u ovom trenutku na prvom mestu. Sigurna sam da će mnogi od njih nastaviti da love tokom noći. Oni koji su se borili kod Kornukopije imaće hranu, obilje vode iz jezera, baklje i baterijske lampe, kao i oružje koje jedva čekaju da upotrebe. Mogu samo da se nadam da sam otišla dovoljno daleko da budem van domašaja. Pre nego što se smestim, uzimam žicu i postavljam dve zamke u žbunju. Znam da je rizično postavljati zamke, ali hrana ovde brzo nestaje. Ne mogu postavljati zamke u trku. Ipak, koračam još pet minuta pre nego što se ulogorim. Pažljivo biram drvo. Dotična vrba nije preterano visoka, ali je smeštena među drugim vrbama, i obezbeduje dobar zaklon svojim dugim, obešenim granama. Penjem se, držeči se za čvrste grane blizu debla i pronalazim snažnu račvu koja će mi poslužiti umesto kreveta. Posle nekog vremena uspevam da namestim vreću za spavanje u relativno udoban položaj. Ubacujem ranac u vreću, zatim se i sama uvlačim u nju. Iz predostrožnosti sam skinula kaiš, obmotala ga oko grane i vreće za spavanje i ponovo zakačila oko struka. Ako se okrenem u snu, neću tresnuti o zemlju. Dovoljno sam mala da mogu da navučem vrh vreće preko glave, ali stavljam i kapuljaču. Dok se smrkava, vazduh se brzo hladi. Uprkos riziku koji sam preduzela potrčavši ka rancu, sada znam da sam dobro postupila. Vreća za spavanje koja zadržava toplotu tela od neprocenjive je važnosti. Sigurna sam da

bar nekoliko tributa u ovom momentu brine oko toga kako da se ugreje. Ja ću, međutim, možda i odspavati nekoliko sati. Samo da nisam toliko žedna... Noć je upravo pada kad začujem himnu koja prethodi prikazivanju poginulih. Kroz grane vidim grb Kapitola koji kao da pluta po nebu. U stvari, posmatram ogroman ekran koji na nebu drži par njihovih nevidljivih letelica. Himna je gotova. Ekran je potamneo na trenutak. Kod kuće bismo odgledali svako ubistvo u potpunosti, ali smatra se da bi to ovde dalo nepoštenu prednost preživelim tributima. Na primer, da sam se dočepala luka i ustrelila nekoga, moja tajna bi bila otkrivena svima. Ne, u areni vidimo samo fotografije koje su prikazali i prilikom ocenjivanja nakon obuke. Jednostavne portrete. Umesto broja procene, ispod slike piše broj distrikta. Duboko udišem kada lica jedanaest poginulih tributa počnu da se smenjuju i ja ih brojim na prste. Prvo pojavljuje devojka iz Distrikta Tri. Što znači da su tributi iz Distrikta 1 i 2 preživeli. Što i nije neko iznenađenje. Zatim dečak iz Distrikta Četiri. To nisam očekivala. Obično svi karijeristi prežive prvi dan. Dečak iz Distrikta 5... Znači da je Prepredena preživela. Potom sva četiri tributa iz Distrikta 6 i 7. Dečak iz Distrikta Osam. Oboje iz Distrikta 9. Da, to je dečak sa kojim sam se otimala oko ranca. Gledam u prste, ostao je samo još jedan tribut. Da li je to Pita? Ne, u pitanju je devojka iz Distrikta Deset. To je to. Ponovo se pojavljuje grb Kapitola uz završnu melodiju. Zatim nastupa tama, a zvuci šume preuzimaju dirigentsku palicu. Laknulo mi je što je Pita preživeo. Stalno ponavljam u sebi da će, ako ja poginem, njegova pobeda koristiti majci i Prim. Govorim to sebi svaki put kada pomislim na Pitu i obuzmu me haotična osećanja. Zahvalnost zbog toga što mi je obezbedio prednost izjavom ljubavi tokom intervjua. Bes zbog njegove superiornosti na krovu. Užas od našeg susreta lice u lice u areni. Jedanaest mrtvih, ali nijedan tribut iz Distrikta 12. Pokušavam da se prisetim ko je ostao. Pet karijerista. Prepredena. Treš i Ru. Ru... znači da je ipak preživela prvi dan. Drago mi je. To je zbir od deset. Preostalih troje ću se prisetiti sutra. Sada je pao mrak, putovala sam dugo, ugnezdila se na drvetu i moram da se odmorim. Dva dana nisam pošteno odspavala. Put u arenu je dugo trajao. Polako opuštam mišiće. Oči mi se zatvaraju. Mislim da je dobro što ne hrčem... Krcl Budi me pucanje grane. Koliko sam spavala? Četiri sata? Pet? Vrh nosa mi je hladan kao led. Krcl Krc! Šta se dešava? Ovo nije zvuk koji pravi grana na koju je neko stao, niti oštar zvuk kršenja grane koja pada sa drveta. Krc! Krcl Prosuđujem da zvuk dopire sa mesta nekoliko stotina metara udesno. Okrećem sam se u tom pravcu, polako i nečujno. Nekoliko minuta posmatram samo tamu i čujem neku gužvu. Zatim vidim varnicu. Razgorela se mala vatra. Vidim par šaka iznad plamena, ali ništa drugo. Moram da se ugrizem za usnu da ne bih počela da psujem osobu koja je zapalila vatru. O čemu li samo razmišlja? Jedna je stvar upaliti vatru pre nego što padne mrak. Oni koji su se borili kod Kornukopije, snažni tributi sa viškom namirnica, tada nisu bili dovoljno blizu da uoče plamen. Ali sada, nakon što su celu noć pretraživali šumu u potrazi za žrtvama, vatra ima isti efekat kao i mahanje zastavom dok uzvikuješ: „Dođite po mene!" A evo i mene, na samo nekoliko metara od najveće budale u Igrama, zavezana za drvo. Ne usuđujem se da pobegnem, pošto će moja lokacija biti otkrivena svakom ubici u blizini. Znam da je napolju hladno i da nemaju svi vreću za spavanje, ali u tom slučaju treba stisnuti zube i izdržati do zore! Narednih nekoliko sati se pušim u vreći, razmišljajući o tome da mi neće biti nikakav problem da smaknem svog novog suseda, ako uspem da siđem sa drveta. Moj prvi instinkt je da pobegnem, a ne da se borim. Ali, ova osoba je očigledno opasna. Glupi ljudi su opasni za druge. Verovatno nema oružje, a ja imam ovaj izvrstan nož.

Nebo je i dalje tamno, ali osećam da se zora približava. Počinjem da se nadam da nismo primećeni – misleći na sebe i osobu čiju smrt upravo osmišljavam. Zatim ih čujem. Nekoliko pari nogu u trku. Moj komšija mora da je zadremao. Stižu pre nego što uspeva da se pokrene. Sada znam da je devojka u pitanju, čujem njeno preklinjanje i očajan vrisak koji je usledio. Potom čujem smeh i čestitke nekoliko glasova. Jedan je uzvikuje: „Dvanaest mrtvih, ostalo je još jedanaest!", zbog čega izaziva povike odobravanja. Bore se u čoporu. Nisam iznenađena. U ranoj fazi Igara, često se sklapaju savezi. Jaki se okupe da love slabe, zatim napetost među njima postane prevelika pa se okreću jedni protiv drugih. Ne moram da se pitam ko je sklopio ovaj savez. To su sigurno karijeristi iz Distrikta 1, 2 i 4. Dva dečaka i tri devojčice. Oni koji su uvek ručali zajedno. Na trenutak ih čujem dok proveravaju devojčicine namirnice. Po komentarima zaključujem da nisu našli ništa korisno. Pitam se da li je žrtva Ru, ali brzo odbacujem tu pomisao. Suviše je pametna da bi zapalila vatru usred noći. „Bolje da se počistimo odavde pre nego što leš počne da smrdi." Sigurna sam da je to glas one zveri od dečaka iz Distrikta Dva. Čuje se žamor saglasnosti i tada čopor, na moj užas, kreće ka meni. Ne znaju da sam ovde? Kako bi znali? Dobro sam sakrivena među drvećem. Bar dok je sunce još nisko. Zatim će se moja crna vreća za spavanje od dobre kamuflaže pretvoriti u problem. Ako nastave da se kreću, proći će pored mene i nestati za minut. Međutim, karijeristi zastaju na čistini nekih deset metara od mog drveta. Imaju baterijske lampe. Vidim poneku ruku i nogu kroz granje. Skamenjena sam i ne usuđujem se da dišem. Da li su me uočili? Ne, nisu još. Razgovaraju o nečem drugom. „Zar top nije do sada već trebalo da se oglasi?" „Rekao bih da jeste. Ništa ga ne sprečava da se oglasi istog trenutka." „Osim ako nije mrtva." „Mrtva je. Lično sam je mlatnuo." „Zašto onda ne čujemo top?" „Neko treba da se vrati i proveri da li smo dobro obavili posao." ,,Da, ne želimo dva puta da je jurimo." „Kažem vam da je mrtva." Izbija svađa. Najzad jedan glas ućutkava ostale tribute. „Gubimo vreme! Ja ću se vratiti i dokrajčiti je, pa možemo da krenemo dalje!" Zamalo da padnem sa drveta. To je bio Pitin glas.

12

Hvala bogu da sam imala dovoljno zdravog razuma da se vežem. Prevrnula sam se na stranu sa račve i sada sam okrenuta ka zemlji. Na mestu me drži kaiš, jedna ruka i stopala kojima se unutar vreće za spavanje odupirem o stablo. Mora da je zašuštalo kada sam se okrenula, ali karijeristi su suviše zaokupljeni svađom da bi to čuli. „Pođi onda, Zavodniče", kaže dečak ih Distrikta 2. „Idi i vidi." Ugledala sam Pitu samo na trenutak, osvetljenog bakljom kada je krenuo nazad ka devojčici kraj vatre. Lice mu je otečeno i puno masnica, ruka mu je uvijena u krvav zavoj. Po zvuku njegovih koraka rekla bih da pomalo šepa. Sećam se kako je odmahnuo glavom govoreći mi da ne ki xem u borbu za zalihe, a sve vreme je planirao da se baci u središte događaja. Upravo suprotno od onoga što mu je Hejmič rekao. Dobro, to mogu da razumem. Sve one zalihe zaista su delovale primamljivo. Ali ovo... ovo udruživanje sa čoporom karijerista kako bi lovio ostale. Niko iz Distrikta 12 ne bi ni pomislio da to učini! Karijeristi su pakosni, arogantni i bolje hranjeni, ali samo zbog toga što poslušno rade sve što

Kapitol od njih očekuje. Obično ih mrze i ljudi iz njihovih distrikta. Mogu samo da zamislim šta o Piti sada pričaju kod kuće, a imao je hrabrosti meni da priča o sramoti? Očigledno se plemeniti dečak sa krova samo igrao sa mnom. Ali ovo mu je poslednje. Željno ću posmatrati noćno nebo sa nadom da ću videti obaveštenje o njegovoj smrti, ako ga već lično ne ubijem. Karijeristi su ćutali dok nije odmakao, a zatim su počeli da šapuću. „Zašto ga ne ubijemo odmah i završimo sa tim?" ,,Ma neka trčka za nama. To ne može da nam naškodi. Umešan je sa nožem." Zar jeste? To je novost za mene. Danas saznajem baš interesantne stvari o svom prijatelju Piti. „Osim toga, sa njim imamo veće šanse da pronađemo nju." Bilo mi je potrebno nekoliko trenutaka da shvatim da misle na mene. „Zašto? Misliš li da se primila na onu glupu romantičnu priču?" „Možda. Delovala mi je prilično priglupo. Svaki put kad se setim kako se okreće u onoj haljini dođe mi da povratim." „Voleo bih da znam kako je dobila jedanaest na proceni." „Kladim se da Zavodnik zna." Ućutkao ih je Pitin povratak. ,,Da li je bila mrtva?", pita dečak iz Distrikta 2. „Nije. Ali sada jeste", odgovora Pita. U tom trenutku se oglasi top. „Jeste li spremni za polazak?" Čopor karijerista se pokreće baš na početku svitanja, a šumu ispunjava cvrkut ptica. Ostajem u svojoj neugodnoj poziciji još neko vreme, dok mi mišići drhte od iscrpljenosti. Zatim se podižem na granu. Moram da siđem i nastavim dalje, ali na trenutak samo ležim zgađena onime što sam čula. Pita ne samo što je sa karijeristima, već im pomaže da me pronađu. Priglupu devojčicu koja je dobila jedanaest na proceni. Zato što ume da koristi luk i strele. Što Pita zna bolje od ikoga. Ali, još im nije rekao. Da li čuva tu informaciju za sebe zato što zna da ga to održava u životu? Pretvara li se i dalje da me voli zbog publike? Šta se dešava u njegovoj glavi? Ptice su iznenada utihnule. Zatim jedna ispušta zvižduk upozorenja. Jedna nota. Isti zvuk koji smo Gejl i ja čuli kada je uhvaćena crvenokosa ejvoks devojka. Letelica se materijalizovala visoko iznad ugašene logorske vatre. Spušta se set velikih metalnih zuba. Polagano i nežno, mrtvu devojčicu podižu u letelicu. Zatim nestaje. Ptice nastavljaju da pevaju. „Mrdaj", šapućem samoj sebi. Izlazim iz vreće, umotavam je i pakujem u ranac. Duboko udišem. Dok me skrivala tama, vreća i grane vrbe, kamerama je verovatno bilo teško da me uhvate. Ali, znam da me sada prate. Čim budem skočila na zemlju, biću u krupnom planu. Publika će biti van sebe od uzbuđenja kada bude saznala da sam bila na drvetu, čula razgovor karijerista i saznala da je Pita s njima. Dok ne budem odlučila kako ću to iskoristiti, biće najbolje da se ponašam kao da nisam iznenađena. Svakako ne smem delovati zbunjeno ih uplašeno. Ne, moram da delujem kao da sam za korak ispred svih. Zato klizim iz hšća na svetlost i zastajem na trenutak, omogućujući kamerama da naprave dobar snimak. Zatim blago naginjem glavu i smešim se. Eto! Neka crknu od znatiželje! Baš sam htela da krenem kada sam se setila zamki. Možda nije obazrivo da ih proveravam dok su ostali tako bhzu. Ah, prosto moram. Suviše godina sam provela u lovu. Osim toga, mami me pomisao na meso. Nagrađena sam jednim finim zecom. Za tili čas sam odrala životinju i izvadila iznutrice. Zakopala sam ih zajedno sa glavom, stopalima, repom i kožom pod gomilom hšća. Žudim za vatrom. Od sirove zečetine čovek može da zaradi zečiju groznicu. To sam naučila na teži način. Setila sam se mrtve devojčice. Otrčala sam do njenog logora. Naravno, žar njene ugašene vatre i dalje je vreo. Sečem meso, pravim ražanj od grane i postavljam ga iznad žara. Sada mi je drago zbog kamera. Žehm da sponzori vide da umem da lovim i da me nije tako lako uvući u zamku zbog gladi, kao ostale. Dok se zec peče, krunim nagorelu granu i počinjem da

kamufliram ranac. Crnilo smanjuje sjaj, ali osećam da će sloj blata učiniti čuda. Naravno, da bih napravila blato, potrebna mi je voda... Pokupila sam pribor, zgrabila ražanj, šutnula prašinu preko žara i krenula u suprotnom pravcu od karijerista. Jedem pola zeca u hodu, a ostatak umotavam u plastiku za kasnije. Meso je prekinulo krčanje u stomaku, ali mi nije utolilo žed. Trenutno mi je voda prva na pomisli. Dok koračam, osećam da i dalje dominiram ekranima u Kapitolu. Klaudije Templsmit se verovatno ludo zabavlja komentarišući sa svojim gostima Pitino ponašanje i moju reakciju. Šta da mislim o svemu? Da h je Pita otkrio svoju pravu prirodu? Kako će to uticati na opklade? Hoće li izgubiti sponzore? Imamo li uopšte sponzore? Da, osećam da ih imamo, ili mi se samo čini. Pita je svakako poremetio našu dinamiku ukletih ljubavnika. Ili možda nije? Pošto još ništa nije rekao o meni, možda možemo ponešto da izvučemo iz te priče. Možda će ljudi misliti da imamo neki zajednički plan, ako se sada ponašam kao da me cela situacija zabavlja. Sunce je visoko odskočilo i deluje prilično žarko kroz granje. Namazala sam usne zečjom mašću. Trudim se da ne dahćem, ali uzalud. Prošao je samo jedan dan, a ja već dehidriram. Pokušavam da se prisetim svega što znam o pronalaženju vode. I dalje silazim nizbrdo, tako da silazak u dolinu i nije tako loša ideja. Ako pronađem tragove životinja ili uočim bujno i veoma zeleno rastinje, to će mi pomoći. Medutim, teren se uopšte ne menja. Padina se blago spušta, ptice pevaju, jednoobrazna stabla se protežu u nedogled. Dok dan izmiče, znam da sam u nevolji. Ono malo mokraće koju sam izbacila iz sebe je mrke boje, boli me glava, a na jeziku imam suvu tačku koju nikako ne mogu da ovlažim. Sunce mi toliko smeta da moram da izvadim tamne naočare. Međutim, kada ih stavim, vid mi se izvitoperi, pa ih vraćam nazad u ranac. Kasno po podne mi se učinilo da sam pronašla nešto što će mi pomoći. Spazila sam bokor bobica i pojurila ka voću kako bih isisala sladak sok. Taman sam ga pribhžila usnama, kada sam shvatila da imaju malo drugačiji oblik od borovnica. Zgnječila sam jednu. Unutra su krvavocrvene boje. Ne prepoznajem ove bobice, možda su jestive, ali pretpostavljam da je to zao trik Tvoraca. Čak nam je i instruktor za biljke u Centru za obuku preporučio da se klonimo bobica, osim ako smo potpuno sigurni da nisu otrovne. To sam već znala, ali tako sam žedna da mi je potrebna sva preostala snaga da ih odbacim. Umor me pristiže, ali to nije uobičajen zamor koji dolazi nakon duge šetnje. Moram često da se zaustavljam i odmaram, mada znam da moram da nastavim potragu za onim što mi je preko potrebno. Pokušavam sa drugačijom taktikom. Penjem se na drvo, najviše što smem u ovako slabom stanju, i gledam unaokolo u potrazi za vodom. U svim pravcima, dokle god mi pogled dopire, prostire se isti prizor. Nepregledna šuma. Odlučna da ne stanem dok ne padne mrak, nastavljam da koračam, saplićući se o sopstvena stopala. Potpuno iscrpljena, uspinjem se na drvo i privezujem kaišem. Nemam apetit, ali grickam zečju kost, tek da zaposlim usta. Kada padne mrak, čujem himnu i na nebu se ukazuje lice devojčice iz Distrikta 8, one koju je Pita otišao da pronađe. U poređenju sa gorućom žeđi, moj strah od karijerista je ništavan. Osim toga, išli su u suprotnom pravcu od mene. Do sada će i oni morati da se odmore. Zbog oskudice vode možda će morati da se vrate do jezera. Možda je to jedini spas i za mene. Jutro mi je donosi pravu muku. Glava mi pulsira uz svaki otkucaj srca. Jednostavni pokreti proizvode sevajući bol u zglobovima. Više padam nego što skačem sa drveta. Potrebno mi je nekoliko minuta da sakupim opremu. Negde u sebi znam da je to pogrešno. Moram da postupam opreznije i brže. Ali, u glavi mi se magli. Teško je osmisliti bilo kakav plan. Naslanjam se na stablo i prstom prelazim po svom hrapavom jeziku procenjujući opcije. Kako da pronađem vodu?

Povratak na jezero ne dolazi u obzir. Nemam snage za to. Ima li nade da padne kiša? Nema nijednog oblačka na nebu. Jedina šansa mi je da nastavim da tražim. Tada mi pada na pamet nešto. Nalet besa me osvešćuje. Hejmič! On bi mogao da mi pošalje vodu! Mogao bi da pritisne dugme i isporuči mi vodu srebrnim padobranom za nekoliko minuta. Znam da sigurno imam sponzore. Bar neki od njih mogu sebi da priušte da mi pošalju litar tečnosti. Da, skupo je, ali ovim ljudima novac kao da raste u dvorištu. Osim toga, kladiće se na mene. Možda Hejmič ne shvata kolika je moja potreba. Najglasnije što smem, izgovaram jednu reč. „Voda." Čekam, nadajući se da će pasti padobran sa neba. Međutim, ništa od toga. Nešto nije u redu. Možda se zavaravam da imam sponzore? Možda ih je Pitino ponašanje odvratilo? Ne, ne verujem. Neko sigurno želi da mi kupi vodu, ali Hejmič odbija saradnju. Pošto je moj mentor, ima kontrolu nad poklonima koje dobijam od sponzora. Znam da me mrzi. To mi je jasno stavio do znanja. Ali, zar me mrzi toliko da će dopustiti da umrem? Od žeđi? Ne može to da uradi, zar ne? Ako mentor maltretira svog tributa, publika će ga pozvati na odgovornost, kako i stanovnici Distrikta 12. Čak ni Hejmič ne bi toliko rizikovao. Kažite šta god želite o mojim prijateljima trgovcima sa Hoba, ali ne bi ga lepo dočekali ako bi dopustio da umrem na ovaj način. Gde bi onda kupovao piće? Znači... šta je u pitanju? Možda hoće da mi napakosti zato što sam mu prkosila? Usmerava li sve sponzore ka Piti? Ili je suviše pijan da primeti šta se dešava u ovom trenutku? Nekako ne verujem da pokušava da me ubije iz nehata. Zapravo je, na svoj neprijatni način, pokušavao da me pripremi za ovo. Šta se dešava? Zarivam lice u šake. Nema opasnosti od suza, ne bih mogla da ih iscedim da mi život zavisi od toga. Šta to Hejmič radi? Uprkos besu, mržnji i sumnji, tihi glas iz glave mi šapuće odgovor. Možda ti šalje poruku, kaže mi. Poruku. Kakva je sadržina te poruke? Zatim mi sine. Postoji samo jedan dobar razlog zbog kojeg bi mi uskratio vodu. Zato što zna da samo što je nisam pronašla. Škrgućem zubima i podižem se na noge. Težina ranca kao da se utrostručila. Nalazim slomljenu granu koja će dobro poslužiti kao štap i krećem. Sunce peče jače nego ranije. Osećam se poput komada kože koji se suši i puca na vrelini. Svaki korak iziskuje silan napor, ali tvrdoglavo odbijam da zastanem. Odbijam da sednem. Ako sednem, verovatno neću moći ponovo da ustanem, neću moći čak ni da se setim gde sam krenula. Baš sam lak plen! Bilo koji tribut, čak i Ru, mogao bi da me ubije mojim sopstvenim nožem. Ne bih imala snage da se odbranim. Međutim, ako ikoga ima u ovom delu šume, odlučili su da me ignorišu. Osećam se kao da milion kilometara oko mene nema ni žive duše. Ali, nisam sama. Kamera me sigurno prati. Prisećam se kako sam godinama gledala tribute kako gladuju, smrzavaju se, krvari i dehidriraju na smrt. Ne prikazuju me samo u slučaju da se negde odvija borba. Misli mi skreću na Prim. Verovatno me neće gledati uživo, ali prikazivaće Igre tokom odmora u školi. Zbog nje se trudim da delujem manje očajno nego što se osećam. Do popodneva shvatam da je kraj blizu. Noge mi se tresu, a srce kuca suviše brzo. Stalno zaboravljam šta radim i gde se nalazim. Nekoliko puta sam se saplela, međutim uspela sam da se održim na nogama. Ali, kada mi je štap ispao iz ruke, konačno sam pala i više nisam mogla da ustanem. Zatvorila sam oči. Pogrešno sam procenila Hejmiča. Uopšte nema nameru da mi pomogne. U reduje, mislim. Nije tako loše ovde. Vazduh nije tako vreo, znači da se veče približava. Osećam blagi, slatkasti miris koji me podseća na ljiljane. Mazim prstima zemlju, klizeći lagano po njenoj površini. Ovoje dobro mesto za smrt, mislim. Vrhovima prstiju pravim kovitlave šare po hladnoj, klizavoj zemlji. Volim blato. Koliko puta sam pratila tragove koje je divljač ostavila na njegovoj mekoj, lako čitljivoj površini. Dobro je i za

ublažavanje pčelinjih uboda. Blato. Blato. Blato! Oči mi se otvoriše. Zabila sam prste duboko u zemlju. Pa to je blato! Udahnula sam vazduh. Svi ti ljiljani! Jezerski ljiljani! Počinjem da puzim kroz blato, vukući se ka mirisu. Pet metara od mesta gde sam pala, provlačim se kroz gusto rastinje i dovlačim do jezera. Po površini plutaju žuti cvetovi, moji prelepi ljiljani. Zamalo da zabijem Uce u vodu i počnem da gutam. Međutim, ostalo mi je dovoljno razuma da se nakon nekog vremena otrgnem. Drhtavim rukama dohvatam flašu i punim je vodom. Dodajem sam, nadam se, ispravan broj kapi joda kako bih je prečistila. Pola sata čekanja pretvara se u pravu agoniju, ali nekako izdržavam. Najzad sam uverena da je prošlo pola sata, u svakom slučaju, ne mogu više da izdržim. Polako, lagano, govorim sebi. Otpijam jedan gutljaj, čekam, pa pijem još jedan. Tokom narednih nekoliko sati popila sam punu flašu. Potom još jednu. Ponovo sam je napunila pre nego što sam se popela na drvo gde sam nastavila da pijuckam, jedem zeca i uživam u dragocenim krekerima. Kada je došlo vreme za himnu, osećala sam se mnogo bolje. Večeras nema nijednog lica, danas niko nije poginuo. Sutra ću ostati ovde, odmaraću se i kamuflirati ranac blatom. Loviću ribu koju sam videla u vodi i iskopati korenje ljiljana kako bih napravila lep obrok. Ušuškavam se u vreći, stežući flašu sa vodom kao da je život u pitanju. Ona to, naravno i jeste. Nekoliko sati kasnije, iz sna me prene stampedo. Unezvereno gledam unaokolo. Nije još svanulo, ah oči me ipak peku od svetlosti. Bilo bi teško prevideti vatreni zid koji se kreće ka meni.

13
Prvo što sam poželela bilo je da skočim sa drveta, ali ne mogu pošto sam vezana. Nekako sam uspela da otkopčam kaiš i padnem na zemlju i dalje umotana u vreću za spavanje. Nemam vremena za pakovanje. Na sreću, ranac i flaša sa vodom su već u vreći. Stegnula sam kaiš, zabacila vreću preko ramena i potrčala. Svet se pretvorio u plamen i dim. Zapaljene grane padaju drveća i razbacuju varnice oko mojih nogu. Mogu samo da pratim zečeve i jelene. Vidim čak i čopor divljih pasa kako juri kroz šumu. Uzdam se u njihov osećaj za pravac pošto im je instinkt bolji od mog. Ali, oni su znatno brži, graciozno lete kroz žbunje, dok moje čizme zapinju o rastinje. Nema šanse da održim korak. Vrelina je užasna, medutim, dim je mnogo gori. Preti da me uguši u svakom trenutku. Navlačim majicu preko nosa, zahvalna što je natopljena znojem i tako mi obezbeđuje tanak veo zaštite. Znam da moram da trčim. Zato i trčim i kašljem, dok mi vreća udara po leđima, a lice šibaju grane koje se bez upozorenja pojavljuju preda mnom iz dima. Ovo nije logorska vatra tributa koja se otrgla kontroli, nije slučajna. Plamen koji se nadvija nada mnom neprirodne je visine i ujednačen kao da ga nije zapalio čovek, već mašina, Tvorci igara. Danas je suviše tiho. Niko nije poginuo, možda uopšte nije bilo borbi. Publika će se u Kapitolu dosađivati i tvrditi da su Igre dosadne. To je nedopustivo. Nije teško proniknuti u motivaciju Tvoraca. Postoji čopor karijerista i postojimo mi ostali, verovatno rasuti širom arene. Ova vatra je stvorena da nas istera iz skrovišta i okupi. Možda ideja nije originalna, ali je veoma, veoma delotvorna. Skačem preko zapaljene klade. Nedovoljno visoko. Plamen je zahvatio ivicu moje jakne pa moram da je strgnem i ugasim ga nogama. Ne usuđujem se da ostavim jaknu, mada je nagorela i nadimljena. Rizikujem i stavljam je u vreću za spavanje, nadajući se da nedostatak vazduha ugasiti ono što ja nisam. Imam samo ono što nosim na leđima i to je jedva dovoljno za opstanak. Za nekoliko minuta, grlo i nos počinju da mi gore. Ubrzo se zakašljavam. Osećam kao da mi se pluća kuvaju. Neugodnost se pretvara u bol. Uz svaki udah, oštar bol mi seva kroz grudi. Uspevam da se sakrijem ispod nekog stenja u trenutku kada počnem da povraćam. Ostajem bez mršave večere i preostale vode u stomaku. Stojim na sve četiri i bljujem dok više ništa nije preostane.

Znam da moram da nastavim da se krećem, ali telo mi drhti i vrti mi se u glavi. Nemam vazduha. Uzimam gutljaj vode, ispiram usta i ispljunem ga, a zatim otpijam nekoliko gutljaja iz flaše. Imaš jedan minut, kažem sebi. Jedan minut za odmor. Za to vreme vadim stvari iz vreće, pakujem je i stavljam sve u ranac. Moj minut je istekao. Znam da je vreme da nastavim, ali dim mi je pomutio razum. Brzonoge životinje koje su mi bile orijentir, ostavile su me daleko za sobom. Znam da nisam ranije bila u ovom delu šume, zato što ovde ima velikih stena poput one pod kojom sam se sakrila. Gde me to Tvorci teraju? Nazad ka jezeru? Do potpuno novog terena prepunog opasnosti? Samo što sam pronašla malo mira na jezeru kada je napad počeo. Da li bih nekako mogla da putujem paralelno sa vatrom i vratim se nazad do izvora vode? Vatreni zid mora u nekom trenutku da se ugasi, ne može goreti večno. Ne zato što Tvorci to ne bi mogli da izvedu, već zato što bi to izazvalo dosadu kod publike. Ako bih mogla da se vratim iza vatrene linije, izbegla bih susret sa karijeristima. Mada to znači da ću morati da se udaljim nekoliko kilometara od vatrenog pakla a potom vratim u širokom luku, upravo sam odlučila da to učinim kada je vatrena kugla udarila pola metra od moje glave. Skočila sam iz zaklona, obnovljenog straha. U Igrama se dešava preokret. Vatra samo treba da nas pokrene, publiku tek sada čeka prava zabava. Čujem šištanje i bacam se na zemlju, ne gledajući šta dolazi. Vatrena kugla udara u drvo levo od mene i pali ga. Ako ostanem na jednom mestu, poginuću. Samo što ustanem kada treća vatrena kugla udari tačno na mesto gde sam do sada ležala i šalje plamen za mnom. Vreme gubi značenje dok očajnički pokušavam da izvrdam hicima. Ne vidim odakle me gađaju, ali znam da nije letelica u pitanju. Kugle ne lete pod oštrim uglom. Verovatno je ceo ovaj deo šume opremljen preciznim lansirnim uređajima sakrivenim na drveću ili među stenama. Negde, u hladnoj i čistoj prostoriji, za kontrolnim tasterima sedi Tvorac i drži prst na okidaču koji mi može okončati život u sekundi. Magloviti plan o povratku do jezera zbrisan je iz mog uma dok trčim cikcak putanjom i skačem kako bih izbegla vatrene kugle. Svaka je veličine jabuke, ali ima veliku udarnu snagu. Razum je napustio pozornicu, a potreba za preživljavanjem je nastupila na scenu. Nemam vremena da vagam poteze i procenjujem da li sam ispravno postupila. Kada se začuje šištanje, moram da krenem ili sam mrtva. Međutim, nešto me tera napred. Celog života gledam Igre gladi i znam da su određeni delovi arene opremljeni za određenu vrstu napada. Ako pobegnem iz ovog sektora, možda ću se naći van dometa lansirnih uređaja. Možda me na drugom mestu čeka jama puna otrovnih zmija, ali ne mogu sada da razmišljam o tome. Ne znam koliko dugo se koprcam izbegavajući vatrene kugle, ali napad se konačno stišava. Dobro je, pošto ponovo počinjem da povraćam, i to kiselkastu supstancu koja mi peče grlo i ulazi mi u nos. Moram da zastanem dok mi se telo grči, pokušavajući da se oslobodi otrova koje sam udisala tokom napada. Čekam šištanje, signal da se pokrenem, ali ništa se ne dešava. Snažni grčevi mi nateruju suze na oči. Odeća mi je natopljena znojem. Nekako, kroz dim i povraćku, osećam miris oprljene kose. Rukom dohvatam pletenicu i otkrivam da mi je vatrena kugla spržila bar petnaest centimetara kose. Crne vlasi mi se mrve među prstima. Piljim u prah, zadivljena tom promenom, kada se ponovo začuje šištanje. Mišići mi se grče, ali ne dovoljno brzo. Vatrena kugla udara u zemlju pored mene, ali me je prethodno okrznula po listu desne noge. Izbezumljeno gledam zapaljenu nogavicu od pantalone. Uvrćem se i vučem unazad na rukama i nogama i vrišteći pokušavam da se oslobodim tog užasa. Kada konačno povratim kontrolu nad sobom, okrećem se levo-desno po zemlji da ugušim plamen. Tada, bez razmišljanja, cepam preostali materijal. Sela sam na zemlju, nekoliko metara od plamena koji je zapalila vatrena kugla. List me užasno boli, ruke su mi prekrivene crvenim masnicama. Toliko se tresem da ne mogu da se pokrenem. Ako Tvorci žele da me dokrajče, sada to slobodno mogu da učine.

Setila sam se onoga što je Sina rekao noseći haljinu od svetlucavih dragulja. „Ketnis, devojka koja je gorela." Tvorci mora da se ludo zabavljaju. Možda je Sinin prelepi kostim podstakao ovu vrstu mučenja, specijalno za mene. Znam da on to nije mogao da predvidi i da mu je verovatno teško, pošto verujem da mu je stalo do mene. Sve u svemu, izgleda da bi za mene bilo sigurnije da sam se u dvokolicama pojavila ko od majke rođena. Napad je završen. Tvorci ne žele moju smrt. Ne još. Svi znaju da Tvorci mogu sve da nas pobiju za nekoliko sekundi nakon što se oglasi gong. Prava zabava Igara gladi jeste posmatranje tributa dok se međusobno kolju. Doduše, s vremena na vreme Tvorci ubiju po nekog tributa, samo da nas podsete da to mogu. Međutim, uglavnom manipulišu događajima kako bi nas naterali da se borimo prsa u prsa. Pošto me više ne gađaju, to znači da je bar jedan tribut u blizini. Da mogu, popela bih se na drvo i tu potražila zaklon, ali dim je dovoljno gust da me uguši. Primorala sam sebe da ustanem i počela šepavo da se udaljavam od vatre koja osvetljava nebo. Čini se da me više ne progoni. Prate me samo smrdljivi, crni oblaci. Lagano počinje da sviće. Sunčevi zraci obasjavaju dimne vrtloge. Vidljivost je slaba. Najviše petnaestak metara u svim pravcima. Tribut bi lako mogao da bude skriven. Valjalo bi da izvučem nož iz predostrožnosti, ali sumnjam da bih mogla dugo da ga držim u ruci. Mada se bol u rukama ne može uporediti sa bolom u listu. Mrzim opekotine, uvek sam ih mrzela. Čak i one majušne koje dobiješ kada izvlačiš hleb iz rerne. Za mene je to najgora vrsta bola, ali nikada nisam iskusila nešto poput ovoga što me danas snašlo. Tako sam umorna da ne primećujem baru sve dok se ne nađem do članaka u vodi. U pitanju je izvor koji izbija iz pukotine u steni. Blaženo je hladan. Spustila sam ruke u vodu i odmah osetila olakšanje. Moja majka uvek govori da je najbolji lek za opekotinu hladna voda. Ona izvlači toplotu. Ali, verovatno je mislila na manje opekotine. Sigurno bi mi to preporučila za ruke. Ali šta da radim sa listom? Mada još nisam skupila snage da ga dobro pogledam, pretpostavljam da je u pitanju teža povreda. Legla sam na stomak pored bare i na trenutak praćakala rukama po vodi, posmatrajući plamene šare na svojim noktima koje su počele da se ljušte. Dobro je. Dosta mi je vatre za ceo život. Oprala sam krv i pepeo sa lica, i pokušala da se prisetim svega što znam o opekotinama. U Šavu se često dešavaju slične povrede pošto za grejanje domova i kuvanje koristimo ugalj. Tu su, zatim, nesreće koje se dešavaju u rudniku... Jednom su mojoj majci doneli onesvešćenog mladića i molili je da pomogne. Doktor zadužen za lečenje rudara otpisao ga je i rekao porodici da ga odnesu kući da umre. Ali, oni nisu hteli to da prihvate. Ležao je na našem kuhinjskom stolu, potpuno nesvestan. Bacila sam pogled na njegovu ranjenu butinu. Meso je bilo ugljenisano sve do koske. Istrčala sam iz kuće. Otišla sam u šumu i lovila ceo dan, dok me je progonilo sećanje na njegovu jezivu ranu i smrt mog oca. Najčudnije je to što je Prim, koja se plaši sopstvene senke, ostala kod kuće i pomagala. Moja majka uvek govori da se iscelitelji ne stvaraju, već rađaju. Učinile su sve što su mogle, ali je mladić ipak preminuo, kao što je doktor i rekao. Mojoj nozi je potrebna nega, ali još se ne usuđujem da je pogledam. Šta ako je u istom stanju kao noga tog mladića? Šta ako se vidi kost? Tada sam se setila šta je majka jednom rekla. Ako je povreda ozbiljna, žrtva ne oseća bol zato što su nervi uništeni. Ohrabrena time, sela sam i zagledala u sopstveni list. Zamalo da se onesvestim. Meso je sjajno, crveno i prekriveno plikovima. Naterala sam sebe da dišem duboko i polako, sigurna da mi kamere snimaju lice. Ako želim pomoć, ne smem da pokažem slabost pri pogledu na ranu. Sažaljenje ne obezbeđuje pomoć, već divljenje zbog toga što ne odustaješ. Odsekla sam ostatke nogavice do kolena i pobliže pogledala ranu. Veličine je mog dlana. Koža nije pocrnela. Mislim da smem da je potopim u vodu. Pažljivo sam spustila nogu u lokvu i oslonila petu čizme na stenu kako se obuća ne bi natopila. Uzdahnula sam pošto mi je ovo donelo

izvesno olakšanje. Znam da postoje biljke koje mogu da ubrzaju oporavak, ali trenutno ne mogu da se setim koje su. Zasada će voda i vreme morati da budu dovoljni. Da li da nastavim? Dim se lagano raščišćava, ali je i dalje suviše gust za udisanje. Ako nastavim da se udaljavam od vatre, zar neću naleteti na karijeriste? Osim toga, svaki put kada podignem nogu iz vode, bol se obnovi u tolikoj meri da moram odmah da je vratim. Ruke su u malo boljem stanju. Mogu nešto duže da ih držim van vode. Zato sam polako dovela opremu u red. Najpre sam napunila flašu sa vodom iz lokve, sipala jod i kada je prošlo dovoljno vremena, počela da pijem. Nakon nekog vremena sam primorala sebe da grickam kreker, što mi je smirilo stomak. Pregledala sam vreću za spavanje. Osim nekoliko crnih fleka, relativno je neoštećena. Međutim, moja jakna je smrdljiva i oprljena. Dobar deo na ledima je nemoguće popraviti. Isekla sam ga i sada mi je materijal dopirao samo do dna rebara. Ali, kapuljača je netaknuta, što je bolje nego ništa. Uprkos bolu, počela je da me obuzima pospanost. Popela bih se na drvo i pokušala da se odmorim, ali tada bi me lako uočili. Osim toga, ne napušta mi se lokva. Uredno sam složila zalihe, čak i stavila ranac na ramena, ali ne mogu da krenem. Ugledala sam neke biljke sa jestivim korenom i napravila jelo od njih i preostale zečetine. Pijuckala sam vodu i posmatrala kako Sunce putuje preko neba. Ionako ne postoji sigurnije mesto. Naslonila sam se na ranac. Dremljivost me potpuno obuzela. Ako me karijeristi žele, neka me slobodno pronadu, pomislila sam i utonula u polusan. Neka me pronađu. To su i učinili. Sreća da sam spremna za polazak. Čuvši korake, shvatam da imam manje od minuta prednosti. Veče je počelo da pada. Čim sam otvorila oči, skočila sam i potrčala. Šljapnula sam kroz lokvu i jurnula ka žbunju. Noga me usporava, ali osećam da ni progonitelji nisu tako brzi kao što su bili pre vatre. Čujem kako kašlju i dozivaju jedni druge promuklim glasovima. Ipak, približavaju mi se, poput čopora divljih pasa. Zato činim ono što sam celog života činila u sličnim situacijama. Penjem se na drvo. Boli me dok trčim, ali penjanje je prava agonija pošto zahteva ne samo napor, već i direktan kontakt šaka sa korom drveta. Međutim, brza sam. Dok su stigli do stabla, već sam se popela na visinu od šest metara. Na trenutak smo zastali i osmotrili jedni druge. Nadam se da ne čuju lupanje mog srca. Ovo bi mogao da bude kraj, mislim. Kakvu šansu imam protiv njih? Šestoro ih je. Pet karijerista i Pita. Jedina mi je uteha to što su u isto tako lošem stanju kao i ja. Mada, imaju gomilu oružja. Vidim im lica. Keze se i reže ka sigurnom plenu iznad svojih glava. Moja situacija deluje prilično beznadežno. Ali, tada primećujem nešto drugo. Nema sumnje da su veći i snažniji od mene, ali su takođe i teži. Zato se uvek ja, a nikad Gejl, penjem da uberem voćke sa najviših grana ili orobim ptičija gnezda. Lakša sam bar dvadeset-trideset kila od najsitnijeg karijeriste. Osmehujem se. „Kako je kod vas?", pitam veselo. Ovo ih je zapanjilo, ali znam da će publika uživati. „Dobro", kaže dečak iz Distrikta 2. ,,A kod tebe?" „Suviše je toplo za moj ukus", odgovaram. Skoro da čujem smeh u Kapitolu. „Vazduh je čistiji gore. Zašto se ne popneš?" „Mislim da hoću", kaže isti dečak. „Uzmi ovo, Katone", dovikuje mu devojčica iz Distrikta 1 i pruža mu srebrni luk i tobolac sa strelama. Moj luk! Moje strele! Razbesneo me i sam pogled na njih. Želim da vrištim na sebe i na onog izdajnika Pitu koji me omeo u pokušaju da ih se domognem. Pokušavam da ga pogledam u oči, ali namerno izbegava moj pogled dok briše nož rubom majice. ,,Ne", odbija Katon, odgurujući luk. „Više volim da koristim mač." Vidim kratko, teško sečivo za njegovim pojasom. Sačekala sam da počne da se penje pre nego što sam i sama nastavila. Gejl je uvek govorio da ga podsećam na vevericu pošto mogu brzo da se verem i uz najtanje grane. Delom je u pitanju moja težina, a delom praksa. Moraš da znaš gde da staviš ruke i noge. Popela sam se još nekoliko metara, a

zatim čula začula pucanje grane i videla kako Katon pada. Tako je zviznuo o zemlju da sam se ponadala da je slomio vrat. Međutim, pridigao se i počeo da psuje kao manijak. Zatim je devojka sa strelama, čula sam da je neko zove Iskrica – hm u Distriktu 1 deci daju baš čudna imena – počela da se penje. Ali je imala dovoljno razuma da stane kada su grane pod njom počele da krckaju. Sada sam već na visini od dvadeset i pet metara. Pokušava da me pogodi strelom, ali je očigledno da ne ume da koristi luk. Medutim, jedna strela se zabija u drvo pored mene. Uspevam da je dograbim. Mašem strelom iznad njene glave zadirkujući je, kao da je to jedina svrha zbog koje sam je dohvatila. U stvari, imam nameru da je iskoristim ako mi se ikada ukaže prilika. Da imam to srebrno oružje u rukama, mogla bih sve da ih pobijem. Karijeristi su se pregrupisali na zemlji. Čujem ih kako šapuću među sobom, besni što su ispali tako glupi. Međutim, mrak već pada i više nemaju mnogo vremena za napad. Najzad čujem i Pitin glas. ,,Oh, neka je gore. Ionako nema gde da ode. Obračunaćemo se sa njom ujutru", kaže grubo. U pravu je. Stvarno nemam gde da odem. Nemam više lokvu na dohvat ruke tako da bol od opekotina osećam u punoj snazi. Krenula sam ka račvi i nespretno se spremila za spavanje. Obukla sam jaknu, položila vreću za spavanje i zavezala se, trudeći se da pri svemu tome ne stenjem. Vreća je suviše topla za moju povređenu nogu. Isekla sam je i izbacila list na vazduh. Posula sam rukama malo vode po rani. Sva hrabrost me napustila. Slaba sam od gladi i bola, ali ne mogu sebe da nateram da jedem. Čak iako preživim noć, šta će mi jutro doneti? Zurim u lišće pokušavajući da se odmorim, ali opekotine me sprečavaju. Ptice se smiruju, pevajući uspavanke svojim ptićima. Izlaze noćna stvorenja. Čuje se huk sove. Miris smrdljivca se probija kroz dim. Neka životinja me posmatra sa susednog drveta. Možda je oposum u pitanju. Oči mu svetlucaju pri svetlosti baterijskih lampi karijerista. Iznenada se pridižem na lakat. To nisu oči oposuma, suviše dobro poznajem njihov staklasti odsjaj. U stvari, to uopšte nisu oči životinje. Nazire se dok se gase poslednji zraci svetlosti, kako me posmatra u tišini između grana. Ru. Koliko dugo je tamo? Verovatno sve vreme, tiha i neprimetna dok se pod njom odvija radnja. Možda je krenula ka svom drvetu nešto pre mene, kada je čula približavanje čopora. Neko vreme gledamo se u oči. Zatim, ne uznemirujući nijedan list, mala ruka kreće se ka otvorenom prostoru i pokazuje na nešto iznad moje glave.

14

Podigla sam pogled kroz lišće ka mestu koje je pokazala. U početku nisam mogla da razaberem šta je u pitanju. Zatim sam, pet metara iznad sebe ugledala nejasan oblik kroz sumrak. Ali... šta je to? Neka životinja? Otprilike veličine rakuna, visi sa grane, blago se njišući. Ima tu još nešto. Među uobičajenim večernjim zvucima, moje uši su registrovale zujanje. Tada sam shvatila. To je osinje gnezdo. Prestravila sam se, ali imam dovoljno razuma da ostanem nepokretna. Najposle, ne znam koja vrsta osa tu živi. Možda su u pitanju obične ose, za koje važi pravilo ,,ako nas ostaviš na miru i mi ćemo ostaviti tebe na miru". Međutim, ovo su Igre gladi, u njima ništa nije obično. Verovatno su u pitanju kapitolske mutirane ose, tragačice. Poput brbljivih kreja, ove ose ubice su stvorene u laboratoriji i strateški razmeštene oko distrikta tokom rata, kao nagazne mine. Veće od običnih osa, imaju karakteristično čvrsto, zlatno telo i žaoku koja može da napravi otok veličine šljive. Većina ljudi ne može da preživi više od par uboda. Neki odmah skapaju. Ako preživiš, halucinacije od otrova mogu da te nateraju u ludilo. Još nešto je vrlo bitno: ako im uznemiriš gnezdo, ove ose te love i pokušavaju da te ubiju. Zato se zovu tragačice. Nakon rata, Kapitol je uništio sva gnezda oko svog grada, ali nisu dirali ona oko distrikta. Da bi nas podsećali koliko smo slabi, pretpostavljam. U istu svrhu koriste Igre gladi. Još jedan razlog da

ostaneš unutar ograde Distrikta 12. Kada god bismo Gejl i ja naišli na gnezdo tragačica, odmah bismo krenuli u suprotnom pravcu. Da li njihovo gnezdo visi iznad mene? Gledam u pravcu Ru, ali ona se povukla u senku. S obzirom na okolnosti, pretpostavljam da nije ni bitno koje gnezdo je u pitanju. Ranjena sam i u zamci. Mrak mi je podario kratak predah, ali čim sunce izađe, karijeristi će smisliti plan za moje ubistvo. Nema šanse da učine bilo šta drugo nakon što su ispali onako glupi pred kamerama. Gnezdo mi je možda jedina preostala opcija. Ali, moraću da rizikujem život. Naravno, nema šanse da se dovoljno približim samom gnezdu da bih ga presekla. Moraću da odsečem granu i sve skršim dole. Uspeću ako budem koristila nazubljeni deo sečiva. Ali, da li će moje ruke biti u stanju to da postignu? Da li će podrhtavanje od testerisanja pokrenuti roj osa? Šta ako karijeristi shvate šta radim i pomere logor? Moj poduhvat će izgubiti svrhu. Shvatila sam da ću imati najbolju šansu da budem nečujna, ako testerišem tokom emitovanja himne. Počeće u svakom trenutku. Izvukla sam se iz vreće, proverila da li mi je nož za pojasom i počela da se penjem. To je samo po sebi opasno pošto grane postaju nesigurno tanke ćak i za mene, ali ipak istrajavam. Kada sam dosegla granu sa koje visi gnezdo, zujanje je postalo još izraženije. Mada je ipak čudno tiho, iako su ose tragačice u pitanju. To je zbog dima, mislim. Omamio ihje. To je jedina odbrana koju su pobunjenici imali protiv osa. Grb Kapitola sija iznad mene i himna se oglašava. Sad il' nikad, mislim i počinjem da testerišem. Prsnuo mi je plik na desnoj ruci, pa nezgrapno vučem šakom napred-nazad. Napravivši žleb, ulažem manje napora, ali i to je previše za mene u ovom trenutku. Stiskam zube i nastavljam da testerišem, povremeno bacajući pogled ka nebu. Ni danas niko nije ubijen. To je u redu. Publika će me gledati povređenu na drvetu i čopor okupljen u podnožju poda mnom. Međutim, himna se bliži kraju. Presecam tri četvrtine dok muzika ne prestane. Nebo je tamno, a ja sam moram da zastanem. Šta sad? Verovatno da mogu završiti posao po osećaju, ali to nije najpametniji plan. Ako su ose suviše ošamućene, ako gnezdo zapne negde usput, ako pokušam da pobegnem, sve bi to moglo da bude smrtonosno traćenje vremena. Biće bolje, mislim, da se prikradem gnezdu ujutru i bacim ga ka neprijateljima. Pri bledoj svetlosti baklji koje su karijeristi upalili, silazim polako do svoje račve i nailazim na najveće iznenađenje u svom životu. Na vreći za spavanje se nalazi mala plastična posuda prikačena za srebrni padobran. Moj prvi dar od sponzora! Hejmič mora da ga je poslao tokom himne. Posuda je veličine mog dlana. Šta li je u pitanju? Sigurno nije hrana. Otvaram poklopac i po mirisu shvatam da je u pitanju lek. Oprezno dotičem površinu masti. Bol na vrhovima prstiju istog trenutka nestaje. ,,Oh, Hejmiču", šapućem. „Hvala ti." Nije me napustio. Nije me ostavio da se borim sama. Cena ovog leka je verovatno astronomska. Ovu malecnu posudu je sigurno platilo više sponzora. Za mene, ona je neprocenjiva. Zavlačim dva prsta u teglu i nežno razmazujem melem preko lista. Dejstvo je skoro magično. Bol jenjava odmah, a melem nastavlja da mi hladi ranu. Ovo nije biljna mešavina poput one koju moja majka pravi od šumskih biljaka, ovaj lek je stvoren pomoću razvijene tehnologije u kapitolskim laboratorijama. Kada završim sa listom, razmazujem tanak sloj i po rukama. Zatim umotavam posudu u padobran i pakujem je u ranac. Pošto je bol popustio, mogu da se smestim u vreću i utonem u san. Ptica na obližnjoj grani mi je objavila dolazak zore. Pri sivom jutarnjem svetlu pregledam dlanove. Lek je pretvorio ljute crvene opekotine u meku ružičastu kožu. Noga i dalje deluje zagnojeno, ah ta rana je bila znatno dublja. Nanosim još jedan sloj melema i brzo pakujem opremu. Šta god da se desi, moram brzo da reagujem. Primoravam se da pojedem kreker i komad govedine, i popijem nekoliko čaša vode. Juče sam sve izbacila iz stomaka i lagano počinjem da osećam glad. Poda mnom vidim da karijeristi i Pita spavaju na zemlji. Iskrica je naslonjena na stablo, rekla bih da je verovatno na straži, ali je umor savladao.

Žmirkam, pokušavajući da osmotrim Ru na susednom drvetu, ali ne mogu da je razaberem. Pošto me je upozorila, pošteno je da ja upozorim nju. Osim toga, ako ću danas poginuti, želim da Ru pobedi. Uprkos tome što bi to donelo nešto dodatne hrane mojoj porodici, ne mogu da podnesem pomisao da Pita pobedi. Zovem je tihim šapatom i njene oči se iznenada pojavljuju. Ponovo pokazuje na gnezdo. Podižem nož i pomeram ga napred-nazad u vazduhu. Klima glavom i nestaje. Nešto je zašuštalo u blizini drveta. Zatim se ista buka ponovila nešto dalje. Shvatam da skače sa drveta na drvo. Došlo mi je da se naglas nasmejem. Da li je to pokazala Tvorcima tokom privatnog razgovora? Zamišljam je kako leti po opremi za obuku, a da nijednom ne dotakne pod. Trebalo je da dobije makar desetku. Nebo se zarumenelo na istoku. Ne smem više da gubim vreme. U poređenju sa agonijom sinoćnog penjanja, ovo nije ništa. Stavila sam nož u žleb i baš htela da počnem da sečem, kada sam primetila da se nešto kreće. Tamo, na gnezdu. Jasan, zlatni odsjaj tragačice koja se lenjo vuče preko paperjaste, sive površine. Nema sumnje da se ponaša malo ošamućeno, ali ako je jedna u pokretu, to znači da će i ostale uskoro izaći. Na dlanovima mi se pojavljuju kapljice znoja koje su se probile kroz melem. Pokušavam da ih obrišem o majicu. Ako ne budem dosekla granu za nekoliko sekundi, ceo roj će izaći i napasti me. Nema svrhe da odlažem. Duboko sam udahnula, čvrsto stegla dršku noža i počela da sečem što sam jače mogla. Napred, nazad, napred.\ Tragačice su počele da zuje. Osećam da su krenule ka izlazu. Napred, nazad, napred, nazad\ Jedna me ubola. Bol mi struji kroz koleno. Znam da će i ostale ubrzo nasrnuti. Napred, nazad, napred, nazad\ Kada je nož presekao granu, gurnula sam je što sam dalje mogla. Probija se kroz niže grane, zakačivši se nakratko za par, ali potom uz tresak pada na zemlju. Gnezdo se razbija poput jajeta, a gnevni roj tragačica se uzdiže u vazduh. Osećam drugi ubod na obrazu, a treći na vratu. Otrov me istog trenutka ošamućuje. Držim se za drvo jednom rukom dok vadim žaoke iz mesa. Na sreću, samo ove tri tragačice su me uočile pre nego što je gnezdo palo. Ostatak insekata se usmerava ka metama na zemlji. Nastaje pravi haos. Karijeriste budi bezrezervni napad osa tragačica. Pita i nekoliko ostalih imaju dovoljno razuma da bace sve i pobegnu. Čujem uzvik: ,,Ka jezeru! Ka jezeru!", i shvatam da se nadaju da će izbeći ose skakanjem u vodu. Mora da je jezero u blizini čim se nadaju da će uspeti da pobegnu razjarenim insektima. Iskrica i jedna devojka iz Distrikta 4 nisu te sreće. Dobile su mnoštvo uboda dok su još bile sasvim blizu. Iskrica deluje potpuno van sebe, vrišti i pokušava da tuče ose lukom, što je krajnje besmisleno. Doziva ostale moleći za pomoć, ali, naravno, niko se ne vraća. Devojka iz Distrikta 4 je nastavila da se tetura, međutim ne bih se kladila da će stići do jezera. Posmatrala sam Iskricu kako pada, histerično se prevrće po zemlji nekoliko minuta, a zatim umiruje. Od gnezda je ostala samo prazna ljuska. Ose su otišle u poteru za ostalima. Mislim da se neće vratiti, ali ne želim da rizikujem. Skliznula sam niz drvo na zemlju i potrčala u suprotnom pravcu od jezera. Još sam ošamućena od otrova, ali uspevam da pronađem put do lokve koju sam juče pronašla. Uskačem u vodu za slučaj da me neka osa prati. Nakon pet minuta dospevam do stene. Ljudi ne preteruju u opisu dejstva koje ima ubod ose tragačice. U stvari, otok na mom kolenu je veličine narandže, a ne šljive. Smrdljiva, zelena tečnost curi iz rana iz kojih sam izvukla žaoke. Otok. Bol. Izlučevine. Posmatranje kako Iskrica umire na zemlji. Nemoguće je izboriti se sa svim tim pre nego što se sunce odlepi od horizonta. Ne želim da razmišljam o tome kako Iskrica sada izgleda. Telo joj je izobličeno. Natečene prste steže oko luka... Luk! Negde u mom pomućenom umu kockice se spajaju. Ustajem i teturam se ka Iskrici. Luk. Strele. Moram ih se dočepati. Nisam čula top, možda je Iskrica u nekoj vrsti kome, možda se njeno srce još bori protiv otrova. Ali kada joj srce bude stalo, top će oglasiti njenu smrt, a letelica će odneti njeno telo i jedini luk i tobolac koji sam do sada videla u ovim Igrama. Odbijam da dopustim da mi opet iskliznu iz ruku!

Došla sam do nje baš kada se top oglasio. Tragačice su nestale. U zlatnoj haljini tokom intervjua, lepota ove devojke oduzimala je dah. Sada je neprepoznatljiva. Crte lica su joj se izobličile, udovi su naduveni do svoje trostruke veličine. Otoci od uboda počeli su da pucaju i bljuju trulu zelenu tečnost oko nje. Moram da slomim nekoliko njenih prstiju kamenom kako bih oslobodila luk. Tobolac sa strelama je pod njenim leđima. Pokušavam da je okrenem cimajući je za ruku, ali njeno meso mi se raspada u šakama. Padam na zemlju. Da li se ovo stvarno dešava? Ili su počele halucinacije? Čvrsto zatvaram oči i pokušavam da dišem na usta. Naređujem sebi da mi ne bude muka. Doručak mi mora ostati u stomaku. Možda će proći više dana pre nego što uspem nešto da ulovim. Oglasio se i drugi top. Pretpostavljam da je upravo umrla devojka iz Distrikta 4. Ptice su utihnule, jedna je ispustila zov upozorenja, što znači da se letelica približava. Zbunjeno pomišljam da je letelica došla po Iskricu, ali to nema smisla pošto sam ja i dalje ovde, i dalje pokušavam da se domognem strela. Padam na kolena. Oko mene, drveće počinje da se uvrće. Vidim letelicu na nebu. Bacam se preko Iskričinog tela kao da ga štitim, ali tada shvatam da odnose telo devojke iz Distrikta 4. „Uradi to!", zapovedam sebi. Stisnute vilice raskopavam rukama Iskričino telo, grabim rebro i guram ga u stomak. Ne mogu da sprečim ubrzano disanje. Ovo je prava noćna mora. Gubim vezu sa realnošću. Vučem srebrni tobolac, ali zapeo je za nešto, za lopaticu čini mi se. Uspevam nekako da ga oslobodim i grlim ga rukama, u trenutku kada se začuju koraci. Nekoliko osoba se približava kroz rastinje. Shvatam da se karijeristi vraćaju. Vraćaju se da me ubiju ili da uzmu svoje oružje, ili oboje. Prekasno je za bežanje. Izvlačim ljigavu strelu iz tobolca i pokušavam da je postavim na tetivu. Međutim, umesto jedne tetive vidim tri. Smrad je tako užasan. Ne mogu to da izvedem. Ne mogu. Potpuno sam bespomoćna kada se kroz drveće pojavi prvi lovac, koplja podignutog i spremnog za udarac. Ne mogu da shvatim zašto je Pita tako šokiran. Čekam udarac. Međutim, samo spušta ruke. „Šta i dalje radiš ovde?", sikće na mene. Zurim u njega ništa ne shvatajući, dok kapljica vode pada sa otoka iza njegovog uveta. Celo telo mu svetluca kao da je posut rosom. „Jesi li luda?", gurka me drškom koplja. „Ustaj! Ustaj!" Pridižem se, ali me i dalje gura. Šta? Šta se dešava? Snažno me gura od sebe. „Beži!", viče. „Beži!" Iza njega, Katon se probio kroz žbunje. I on je mokar. Ima gadan otok ispod oka. Osmatram kako sečivo njegovog mača svetluca na suncu i činim ono što mi je Pita rekao. Bežim, čvrsto držeći luk i strele, udarajući u drveće koje se pojavljuje preda mnom, saplićem se i padam dok se trudim da održim ravnotežu. Prolazim pored svoje lokve i krećem ka nepoznatom delu šume. Svet počinje da se izvija na uznemirujuće načine. Baloni u obliku leptira veličine kuće rasprskavaju se uz milion varnica. Stabla se pretvaraju u krv koja mi teče preko čizama. Mravi mi mile po plikovima na dlanovima. Ne mogu da ih otresem. Penju mi se uz ruke ka vratu. Neko vrišti. Dugačak vrisak se ne prekida radi udaha. Čini mi se da sam ja u pitanju. Saplićem se i padam u malu jamu obloženu majušnim narandžastim mehurima koji zuje poput gnezda osa tragačica. Privukavši kolena bradi, čekam smrt. Dezorijentisana sam i muka mi je. U glavi mi se javlja samo jedna misao. Pita Melark mije upravo spasao život. Zatim su mi mravi ušli u oči i onesvestila sam se.

15

Utonula sam u noćnu moru iz koje sam se nekoliko puta budila samo da bih otkrila kako me čeka još veći užas. Sve stvari kojih se plašim najviše na svetu, sve čega se plašim da će se desiti drugima, ispoljava se tako živopisnim detaljima da nemam izbora nego da poverujem da je sve to istina. Svaki put kada se probudim, pomislim: Najzadje gotovo, ali nije. Samo počinje novo poglavlje mučenja. Gledala sam kako Prim umire na bezbroj načina. Preživljavala poslednje trenutke života

svog oca. Osećala kako mi rastržu telo. To je priroda otrova osa tragačica. Pažljivo cilja mesto u mozgu gde žive tvoji strahovi. Kada sam se konačno osvestila, nastavila sam da ležim čekajući naredni juriš užasa. Najzad sam prihvatila činjenicu da je otrov verovatno iščileo iz mog sistema. Telo mi je slomljeno i slabo. I dalje ležim na strani u položaju fetusa. Pregledam ruke i otkrivam da je sa njima sve u redu, da ih nisu oštetili nepostojeći mravi. Prosto protezanje udova zahteva ogroman napor. Boli me toliko delova tela da ne vredi nabrajati ih. Pridižem se veoma, veoma polako. U plitkoj sam rupi koja nije ispunjena narandžastim mehurima iz moje halucinacije, već starim, suvim lišćem. Odeća mi je vlažna, ne znam da li od vode iz lokve, kiše ili znoja. Dugo sam u stanju samo da otpijam majušne gutljaje iz flaše i posmatram bube kako se penju uz žbun. Koliko sam dugo bila u nesvesti? Bilo je jutro kada sam izgubila razum. Sada je popodne. Međutim, zglobovi su mi tako kruti da je prošlo verovatno više od jednog dana, možda dva. Ako je tako, nema načina da saznam koji tributi su preživeli napad osa tragačica. Iskrica i devojka iz Distrikta 4 su sigurno mrtve. Međutim, tu su i dečak iz Distrikta 1, oba tributa iz Distrikta 2 i Pita. Da li su podlegli ubodima? Ako jesu, poslednjih par dana su im bili užasni kao i meni. Šta je sa Ru? Tako je sitna, ne bi bilo potrebno mnogo otrova da je dokrajči. Međutim... tragačice bi morale dugo da je jure, imala je dobru prednost. Imam gadan, truo ukus u ustima. Voda kao da nema efekta. Odvlačim se do žbuna orlovih noktiju i berem jedan cvet. Nežno izvlačim prašnik iz cveta i polažem kapljicu nektara na jezik. Slatkoća mi širi po ustima, klizi niz grlo i greje vene sećanjem na leto, moj dom, šumu i Gejla. Iz nekog razloga prisećam se naše rasprave onog poslednjeg jutra. „Mogli bismo to da izvedemo, znaš." "Šta?" ,,Da napustimo distrikt. Dapobegnemo. Da živimo u šumi. Ti ija. Mogli bismo to da izvedemo" Iznenada ne mislim više na Gejla već na Pitu i... Pita! Spasao mije život. Razmislila sam. Kada smo se susreli, već nisam znala šta je istina, a šta posledica delovanja otrova osa tragačica u mojim venama. Ali, ako to jeste učinio, a instinkt mi govori da jeste, zašto je to učinio? Radi li i dalje radi na imidžu zavodnika koji je stvorio tokom intervjua? Ili je istinski pokušavao da me zaštiti? Ako je to u pitanju, šta radi sa karijeristima? Nema nikakvog smisla. Pitam se šta li Gejl misli o tom incidentu, ali odmah potiskujem tu pomisao. Iz nekog razloga, Gejl i Pita u mom umu ne idu zajedno. Zato se usredsređujem na jedinu dobru stvar koja se desila otkako sam se našla u areni. Sada imam luk i strele! Tačno dvanaest strela, ako računam i onu koje sam se dočepala na drvetu. Nema ni traga od užasne, zelene ljigave tečnosti koja se cedila iz Iskričinog tela – što me navodi na zaključak da cela situacija nije bila u potpunosti stvarna – ali ipak su prelivene velikom količinom skorele krvi. Mogu to i kasnije da očistim, ali ipak ispaljujem nekoliko strela u obližnje drvo. Više su nalik oružju iz Centra za obuku nego mojim strelama kod kuće, ali nije bitno. Sa time mogu da se nosim. Oružje mi daje potpuno nov pogled na Igre. Znam da moram da se suočim sa opasnim protivnicima. Međutim, više nisam običan plen koji beži, skriva se i preduzima očajničke poteze. Ako bi Katon sada istrčao iz šume, ne bih pobegla, gađala bih ga. Shvatam da sa zadovoljstvom očekujem taj trenutak. Ali prvo moram da povratim snagu. Dehidrirala sam i zaliha vode mi je oskudna. Višak koji sam nabacila tokom gošćenja u Kapitolu već je nestao, zajedno sa nekoliko dodatnih kilograma. Kukovi i rebra su mi izraženiji nego što pamtim. Skoro kao tokom onih užasnih meseci nakon očeve smrti. Tu su i rane sa kojima moram da se nosim – opekotine, posekotine i modrice od udaranja u stabla, tri uboda osa tragačica, nateklih i bolnih. Namazala sam opekotine sa melemom i pokušala malo da stavim na otoke. Međutim, na njih nije delovao. Moja majka zna lek za otok, to je neka vrsta lista koji

izvlači otrov, ali retko ima potrebu da ga koristi. Ne sećam se ni imena te biljke, a kamoli njenog izgleda. Prvo voda, mislim. Sada možes da loviš usput. Lako je spaziti pravac iz kojeg sam došla, potrebno je samo da pratim stazu skršenog rastinja koju je moje poludelo telo načinilo. Krenula sam u suprotnom pravcu, nadajući se da neprijatelji i dalje leže zaključani u nestvarnom svetu tragačicinih otrova. Ne mogu brzo da se krećem, zglobovi odbijaju nagle pokrete. Koračam laganim korakom koji koristim kada lovim divljač. Za nekoliko minuta spazila sam zeca i ubila prvu žrtvu lukom i strelom. To nije bio uobičajen precizan pogodak u oko, ali ipak sam gađala. Nakon sat vremena pronalazim potok, plitak ali širok i više nego što je dovoljno za moje potrebe. Sunce opako prži. Dok se voda pročišćava, skidam se u donji veš i gazim u vodu. Prljava sam od glave do pete. Pokušavam da se operem, ali na kraju samo ležem u vodu i puštam je da spere prljavštinu, krv i kožu koja je počela da se ljušti sa opekotina. Nakon što sam oprala odeću i obesila je na žbunje da se osuši, sela sam na osunčanu obalu i raspetljala kosu prstima. Apetit mi se vratio. Pojela sam kreker i traku govedine. Mahovinom sam očistila krv sa svog srebrnog oružja. Pošto sam se osvežila, ponovo sam namazala opekotine, uplela kosu i obukla vlažnu odeću, znajući da će je sunce ubrzo osušiti. Smatram da je najpametnije da pratim potok uzvodno. Sada putujem uzbrdo, što mi je draže, i to uz izvor vode ne samo za sebe, već i za divljač. Lako sam oborila neku čudnu pticu, verovatno vrstu divlje ćurke. U svakom slučaju, deluje jestivo. Tokom kasnog popodneva odlučujem da naložim malu vatru kako bih ispekla meso, nadajući se da će sumrak sakriti dim. Do mraka ću već ugasiti vatru. Očistila sam divljač, posebno obrativši pažnju na pticu, ali nisam otkrila ništa uznemirujuće. Kada sam počupala perje, shvatila sam da nije veća od pileta, ali je debeljuškasta i čvrsta. Upravo sam bacila prvu turu na žar kada sam začula pucanje grančice. U jednom pokretu okrećem se ka zvuku i skidam luk i strelu sa ramena. Nema nikoga. Bar ne vidim nikoga. Zatim vidim vrh dečje čizme kako viri iza stabla drveta. Opuštam se u ramenima i kezim se. Mora da priznam da se kreće kroz šumu kao senka. Kako bi me inače pratila? Reči mi izleću iz usta pre nego što sam shvatim šta radim. „Znaš, i ostali mogu da stvaraju saveze", kažem. Čekam odgovor skoro ceo minut.. Zatim se jedno njeno oko pojavljuje iza stabla. „Želiš da ti ja budem saveznik?" „Zašto da ne? Spasla si me sa onim tragačicama. Još si živa, znači da si pametna. Ionako ne mogu da te se otresem", kažem. Trepće, pokušavajući da se odluči. „Jesi li gladna?" Vidim da je progutala pljuvačku i zatreptala ka mesu. „Priđi onda, danas sam ulovila dve životinje." Ru oprezno korača na otvoreno. „Mogu da ti izlečim otoke." „Možeš?", pitam. „Kako?" Zavlači ruku u svežanj i vadi pregršt lišća. Gotovo da sam sigurna da je to lišće koje koristi moja majka. „Gde si to pronašla?" „Unaokolo. Svi ih nosimo kada radimo u voćnjacima. Tamo su ostavili dosta gnezda", kaže Ru. ,,I ovde ih ima prilično." „Tako je. Ti si iz Distrikta Jedanaest. Vi se bavite poljoprivredom", kažem. „Voćnjaci, a? Zato letiš po drveću kao da imaš krila." Ru se smeši. Naletela sam na jednu od malobrojnih stvari za koje će priznati da je na njih ponosna. „Hajde onda. Izleči me." Sela sam pored vatre i zavrnula nogavicu do uboda na kolenu. Na moje iznenađenje, Ru je stavila lišće u usta i počela da ga žvaće. Moja majka koristi druge metode, ali nemam nekog naročitog izbora. Nakon jednog minuta, Ru je spljoštila zelenu grudvu sažvakanog lišća i pljuvačke i stavila mi je na koleno. „Ohhh", izleće mi pre nego što sam uspem da se obuzdam. Kao da lišće cedi bol iz uboda. Ru se kikoće. „Dobro je što si imala dovoljno razuma da iščupaš žaoke, inače bi ti bilo mnogo gore."

„Izleči mi vrat! Izleči mi obraz!", gotovo da je preklinjem. Ru ponovo stavlja punu šaku lišća u usta i uskoro se smejem od slatkog olakšanja. Primećujem opekotinu na njenoj podlaktici. „Imam lek za to." Odlažem oružje i mažem joj ruku melemom za opekotine. „Imaš dobre sponzore", kaže ona čežnjivo. ,,Da li si dobila nešto?", pitam. Odmahuje glavom. „Dobićeš. Samo čekaj. Što smo bliže kraju, sve više ljudi će shvatiti koliko si pametna." Okrećem meso. „Nisi se šalila kada si rekla da me želiš za saveznika?", pita. ,,Ne, zaista sam to mislila", kažem. Skoro da čujem Hejmiča kako stenje zbog udruživanja sa ovim detencetom. Ali, ja to želim. Zato što je žilava i zato što joj verujem. Zašto da ne priznam? Podseća me na Prim. „Dobro", reče ona i pruža dlan. Rukujemo se. „Dogovoreno." Naravno, to je samo privremen dogovor, ali nijedna od nas to ne pominje. Ru je priložila pregršt nekog skrobastog korenja uz meso. Ispečeno na vatri ima ukus pastrnjaka. Prepoznala je pticu. U njenom distriktu je zovu grusling. Kaže da čitavo jato ponekada zaluta u voćnjak. Tog dana svi dobijaju pristojan ručak. Razgovor prestaje dok punimo stomake. Grusling ima veoma ukusno meso, toliko masno da nam salo curi niz lice kada ga zagrizemo. ,,Oh", uzdiše Ru. „Nikada nisam sama pojela ceo batak." Sigurna sam da nije. Sigurna sam da retko jede meso. „Uzmi i drugi", kažem joj. „Stvarno?" „Uzmi koliko god želiš. Pošto sada imam luk i strele, mogu da ulovim još. Imam i zamke. Pokazaću ti kako da ih postavljaš", kažem. Ru i dalje neodlučno posmatra batak. ,,Oh, uzmi ga", kažem tutkajući joj ga u ruke. „Ionako će opstati samo nekoliko dana. Imamo celu pticu i zeca." Kada joj se batak nađe u šakama, apetit je savladava. Grize veliki zalogaj. „Mislila sam da vi u Distriktu Jedanaest imate više hrane od nas. S obzirom na to da uzgajate hranu", kažem. Ru me gleda širom otvorenih očiju. ,,Oh, ne, nije nam dozvoljeno da jedemo useve." „Hapse vas, ili tako nešto?", pitam. „Bičuju, a svi ostali moraju da gledaju", odgovara Ru. „Gradonačelnik je veoma strog povodom toga." Po izrazu njenog lica shvatam da to nije tako redak slučaj. Javna bičevanja su retka pojava u Distriktu 12, mada se povremeno ipak održavaju. Tehnički, Gejla i mene bi mogli da bičuju svaki dan zbog lovokrade – pa, tehnički bi mogli i mnogo gore da prođemo – samo što zvaničnici kupuju meso od nas. Osim toga, naš gradonačelnik, Medžin otac, nije sklon takvom ispoljavanju nasilja. Možda to što živim u najmanje prestižnom, najsiromašnijem, najismevanijem distriktu ima svojih prednosti. Na primer, dok god ispunjavamo kvotu u rudnicima, Kapitol nas uglavnom ignoriše. „Dobijate li vi koliko god uglja želite?", pita Ru. ,,Ne", odgovaram. „Samo onoliko koliko možemo da kupimo i ono što unesemo u kuću na čizmama." „Nas hrane nešto bolje tokom žetve, kako bi ljudi mogli duže da rade", kaže Ru. „Zar ne moraš da ideš u školu?", pitam. ,,Ne tokom žetve. Tada svi rade." Zanimljivo je slušati o njenom životu. Slabo komuniciramo sa bilo kim van našeg distrikta. U stvari, pitam se dopuštaju li Tvorci igara da se naš razgovor čuje. Iako informacije deluju bezazleno, oni ne žele da ljudi iz različitih distrikta znaju ponešto jedni o drugima. Ru predlaže da stavimo svu hranu na gomilu kako bismo napravile plan za naredne dane. Videla je skoro sve što imam, ali sam dodala nekoliko preostalih krekera i goveđih traka na gomilu. Sakupila je pravu kolekciju korenja, oraha, povrća i bobica.

Prevrćem nepoznatu bobicu prstima. „Sigurna si da nije otrovna?" ,,Oh, da. Imamo ih kod kuće. Jedem ih već danima", kaže, trpajući punu šaku u usta. Oprezno grizem jednu, ukusne su poput borovnica. Udruživanje sa Ru sve više i više deluje kao dobar izbor. Podelile smo zalihe tako da imamo dovoljno hrane za nekoliko dana, u slučaju da se razdvojimo. Osim hrane, Ru ima mali kožni meh za vodu, praćku i par rezervnih čarapa. Ima i oštar kamen koji koristi umesto noža. „Znam da nemam ništa posebno", kaže postiđeno, ,,ali, morala sam brzo da pobegnem što dalje od Kornukopije." „Dobro si uradila", kažem. Kada rasprostrem svoju opremu, zaprepašćeno uzdiše gledajući naočare. „Kako si se toga dočepala?", pita me. „Bile su u rancu. Do sada mi nisu bile od koristi. Uopšte ne zaklanjaju sunce, teško se vidi kroz njih", kažem slegnuvši ramenima. „Nisu za sunce, već za noć", uzvikuje Ru. „Ponekad žanjemo noću. Tada nekolicini nas koji smo na najvišim granama podele par ovih naočara. Tamo ne dopire svetlost baklji. Jednom je dečak pokušao da ih zadrži. Sakrio je naočare u pantalone. Ubili su ga na mestu." „Ubili su dečaka zato što je uzeo ove naočare?" ,,Da, a svi znaju da je bio bezopasan. Martin nije bio baš svoj. Mislim, ponašao se kao da su mu i dalje tri godine. Želeo je da se igra naočarima", kaže Ru. Kada sam to čula, pomislila sam da je Distrikt 12 neka vrsta sigurne luke. Naravno, ljudi ponekada umru od gladi, ali ne mogu da zamislim da mirovnjaci ubijaju prostodušno dete. Jedna devojčica, unuka Masne Sej, luta po Hobu. Nije preterano bistra. Ljudi se prema njoj ponašaju kao prema kućnom ljubimcu. Bacaju joj otpatke i sitnice. ,,Za šta služe?", pitam Ru, uzevši naočare. „Kada ih staviš, možeš da vidiš i u potpunoj tami", objašnjava mi Ru. „Probaj ih večeras kada zađe sunce." Dala sam joj nešto šibica, a ona se pobrinula da imam dovoljn j lišća u slučaju da mi se otoci upale. Gasimo vatru i koračamo uz\\ dno sve dok ne padne mrak. „Gde spavaš?", pitam je. ,,Na drveću?" Klima potvrdno. „Samo u jakni?" Ru pokazuje doda^ni par čarapa. „Stavim ih na ruke." Setila sam se koliko su noći hladne. „Možemo da delimo moju vreću za spavanje ako želiš. Lako ćemo obe stati u nju." Lice joj se ozaruje. Vidim da je to više nego što se usudila da poželi. Izabrale smo račvu visoko na drvetu i spremile se za spavanje kada se začula himna. Danas niko nije poginuo. ,,Ru, ja sam se tek danas probudila. Koliko dana sam propustila?" Himna će prigušiti reči, ali ipak šapućem. Čak sam i usta pokrila rukom. Ne želim da publika čuje ono što ću joj reći o Piti. Shvatajući, i ona čini isto. „Dva dana", kaže. „Devojke iz Distrikta Jedan i Četiri su mrtve. Znači da nas je ostalo deset." „Desilo se nešto čudno. Bar mislim da se desilo. Možda sam samo umislila zbog otrova", kažem. „Znaš Pitu? Dečaka iz mog Distrikta? Mislim da mi je spasao život. Ali, bio je sa karijeristima." „Više nije s njima", kaže ona. „Špijunirala sam njihov logor kraj jezera. Uspeli su da se vrate tamo pre nego što su popadali od otrova. Ali, njega nije bilo. „Možda te je stvarno spasao pa je morao da pobegne." Nisam odgovorila. Pita me jeste spasao. Ovaj dug neću moći da mu vratim. „Ako jeste, to je verovatno deo njegove predstave. Znaš, da ubedi ljude da je zaljubljen u mene." ,,Oh", kaže Ru zamišljeno. „Nisam znala da je to samo predstava." „Naravno da jeste", kažem. „Skovao je taj plan sa našim mentorom." Himna se završila i nebo se zamračilo. „Hajde da isprobamo naočare." Izvukla sam ih iz ranca i stavila na oči. Ru se nije šalila.

Vidim sve, od lišća na drvetu do smrdljivca koji se šunja kroz žbunje dobrih petnaest metara dalje. Ako bih poželela, mogla bih da ga ustrelim odavde. Mogla bih da ustrelim bilo koga. „Pitam se ko ih se još dočepao." „Karijeristi imaju par ovakvih naočara. Ali, oni imaju sve tamo kod jezera", odgovara mi Ru. ,,I tako su snažni." ,,I mi smo snažne", kažem. „Samo na drugačiji način." ,,Ti jesi. Umeš da koristiš luk i strele", govori mi ona. „Šta ja mogu?" „Možeš samu sebe da hraniš. Da li oni to umeju?" pitam. ,,Ne moraju da traže hranu. Imaju zalihe", kaže Ru. „Recimo da ih nemaju. Recimo da zalihe nestanu. Koliko dugo bi opstali?", pitam. „Mislim, u pitanju su Igre gladi, zar ne?" „Ali, Ketnis, oni nisu gladni", kaže Ru. ,,Ne, nisu. U tome i jeste problem", slažem se. Smislila sam plan. Plan koji nije izazvala potreba za bežanjem i izbegavanjem. Imam ofanzivan plan. „Mislim da ćemo taj problem morati da rešimo, Ru."

16

Ru je odlučila da mi veruje svim srcem. Znam to zato što se sklupčala uz mene čim se himna završila i zaspala. Ni ja ne sumnjam u nju, pošto nisam preduzela nikakve posebne mere opreza. Da je želela da me ubije, mogla je samo da nestane sa drveta, a da mi ne pokaže gnezdo tragačica. Negde u pozadini uma bocka me nešto očigledno. Ne možemo obe pobediti u Igrama. Pošto su i moje i njene šanse za preživljavanje i dalje slabe, uspevam da ignorišem tu misao. Osim toga, pažnju mi odvlači ideja o karijeristima i njihovim zahhama. Ru i ja moramo da pronađemo način da im uništimo hranu. Sigurna sam da će im biti veliki problem da se prehrane. Strategija tributa od karijere je uvek bila da se odmah dočepaju hrane i onda krenu dalje. Onih godina kada je nisu dobro čuvali – jednom je uništio čopor užasnih reptila, drugi put je odnela poplava koju su Tvorci pokrenuli – pobeđivali su tributi iz drugih distrikta. To što su karijeristi godinama dobro hranjeni nije prednost, zato što ne znaju kako da gladuju. Ali, Ru i ja znamo. Međutim, suviše sam iscrpljena da započnem detaljno planiranje večeras. Zarastanje rana, um i dalje zamagljen od otrova, toplota njenog tela pokraj mene i njena glava na mom ramenu, daju mi osećaj sigurnosti. Prvi put shvatam koliko sam bila usamljena u areni, i koliko je utešno prisustvo drugog ljudskog bića. Prepuštam se pospanosti, odlućujući da sutra preokrenem stvari. Od sutra će karijeristi morati da se pripaze. Trgla sam se kada je odjeknuo topovski hitac. Nebo je prošarano svetlošću, ptice već pevaju. Ru je ispružena na susednoj grani i drži nešto u rukama. Čekamo da čujemo hoće li se oglasiti još koji hitac, ali to je sve. „Šta misliš zbog koga se top oglasio?" Ne mogu da ne pomislim na Pitu. ,,Ne znam. Može biti zbog bilo koga od ostalih", kaže Ru. „Saznaćemo večeras." ,,Ko je još ostao?" pitam. „Dečak iz Distrikta Jedan. Oba tributa iz Distrikta Dva. Dečak iz Trećeg. Treš i ja. Ti i Pita", nabraja Ru. ,,To je osam. Čekaj, tu je i dečak iz Distrikta Deset, onaj što ćopa. Znači devet." Ostao je još neko, ali ne možemo da se setimo ko. „Pitam se kako je ovaj tribut završio", kaže Ru. „Nema načina da saznamo. Ali to je u svakom slučaju dobro za nas. Smrt će držati pažnju publike neko vreme. Možda ćemo imati dovoljno vremena da učinimo nešto pre nego što Tvorci igara odluče da je vreme da nas opet podstaknu", kažem. „Šta to držiš u rukama?" „Doručak", odgovara Ru. Rastvara dlanove. U njima se ljuljuškaju dva velika jaja. „Kakva su?" pitam.

„Nisam sigurna. Tamo je neko močvarno zemljište. Verovatno su u pitanju neke plivačice", kaže ona. Bilo bi lepo skuvati ih, ali ne smemo da rizikujemo paljenje vatre. Nagađam da je tribut koji je danas preminuo bio žrtva karijerista. To znači da su se oporavili dovoljno da se vrate u Igru. Posisale smo sadržinu jaja, pojele po nogu od zeca i malo bobica. Odličan doručak za svaku priliku. „Spremna?" pitam, nabacujući ranac na ramena. ,,Za šta?", pita Ru, ali po načinu na koji je skočila na noge znam da je spremna na sve. „Danas ćemo karijeristima uništiti hranu", odgovaram. „Stvarno? Kako?" Oči joj sijaju od uzbuđenja. Po tome se razlikuje od Prim, za nju su avanture teško iskušenje. „Nemam pojma. Hajde, smislićemo neki plan dok lovimo", kažem. Medutim, nismo se posebno udubile u lov pošto sam suviše zaposlena ispitujući Ru o logoru karijerista. Samo nakratko ih je špijunirala, ali ima dobru sposobnost opažanja. Postavili su logor kraj jezera. Zalihe su im trideset metara dalje. Tokom dana su ostavljali jednog tributa, dečaka iz Distrikta 3, da čuva logor. „Dečaka iz Distrikta Tri?", pitam. ,,On sarađuje sa njima?" ,,Da, ostaje u logoru sve vreme. I njega su tragačice ubole nekoliko puta kada su ih ostali doveli do jezera", kaže Ru. „Pretpostavljam da su se složili da mu dopuste da preživi ako pristane da bude stražar. Ali, nije naročito krupan." „Kakvo oružje ima?", pitam. „Nisam uspela mnogo toga da vidim. Koplje. Možda bi uspeo nekoliko nas da odbije sa tim, ali Treš bi ga lako ubio", kaže Ru. „Hrana samo tako stoji na otvorenom?", pitam. Klima potvrdno glavom. „Nešto tu nije u redu." „Znam. Ali nisam razabrala šta", kaže Ru. „Ketnis, čak i da stigneš do hrane, kako ćeš je uništiti?" „Zapaliću je. Baciti u jezero. Natopiti je gorivom." Bocnula sam je u stomak, kao što često činim sa Prim. „Poješću je!", kikoće se. ,,Ne brini, smisliću nešto. Lakše je nešto uništiti nego ga stvoriti." Neko vreme smo čupale korenje, sakupljale bobice i zeleniš i tihim glasovima osmišljavale strategiju. Upoznala sam Ru, najstariju od šestoro dece, zaštitnički nastrojenu prema svima njima. Sada znam da je osoba koja daje svoje porcije hrane najmlađim članovima porodice, a sama ide u potragu za hranom po livadama distrikta u kojem su mirovnjaci znatno manje predusretljivi nego kod nas. Kada je pitam šta voli najviše na svetu, odgovora mi: „Muziku." „Muziku?", kažem. U našem svetu, muzika se po tome koliko je korisna rangira negde između traka za kosu i duge. Duga ti bar pokazuje gde se nalazi voda. „Imaš li vremena za to?" „Pevamo kod kuće. I na poslu. Zato mi se dopada tvoj broš", kaže pokazujući na kreju na koju sam potpuno zaboravila. „Ima li kod vas kreja?", pitam. ,,Oh, da. Sprijateljila sam se sa nekoliko. Satima pevamo jedni drugima. Prenose moje poruke", odgovara. „Kako to misliš?" „Obično sam na najvišem mestu na drvetu, tako da prva vidim zastavu koja označava kraj radnog vremena. Onda otpevam specijalnu pesmu", kaže Ru. Zatim otvara usta i ispušta četiri note jasnim glasom. „Kreje to prenesu širom voćnjaka. Tako svi znaju da mogu da prestanu sa radom", nastavlja. „Mogu biti opasne ako se suviše približiš njihovom gnezdu. Ali, ne možeš ih kriviti zbog toga." Otkopčavam broš i pružam joj ga. „Uzmi, tebi znači više nego meni." ,,Oh, ne", kaže Ru, zatvarajući mi prste oko broša. „Volim da ga gledam na tebi. Tako sam odlučila da ti verujem. Osim toga, imam ovo." Izvlači ogrlicu od neke vrste trave ispod majice. Na njoj visi grubo izrezbarena drvena zvezda. Ili možda cvet. ,,To je amajlija za sreću." ,,Pa, do sada te sreća pratila", kažem, kačeći broš nazad na svoju majicu. „Drži se nje."

Do ručka smo smislile plan. Tokom ranog popodneva složile smo se da ga sprovedemo u delo. Pomogla sam Ru da sakupi drva za prve dve logorske vatre, za treću će imati vremena i sama. Odlučile smo da se posle nađemo tamo gde smo prvi put jele zajedno. Potok će mi pomoći da pronadem to mesto. Pre nego što sam krenula, pobrinula sam se da Ru ima dovoljno hrane i šibica. Čak sam insistirala da uzme moju vreću za spavanje u slučaju da ne bude moguće da se sastanemo pre noći. „Šta je sa tobom? Zar ti neće biti hladno?", pita me. „Neće ako pokupim još jednu vreću kod jezera", odgovaram. „Ovde krađa nije protiv zakona", dodajem uz kez. U poslednjem trenutku, Ru je odlučila da me nauči kako da otpevam znak za prestanak rada. „Moglo bi da upali. Ako čuješ da ga kreje pevaju, znaćeš da sam dobro, ali da ne mogu odmah da se vratim." „Ima Ii ovde mnogo kreja?", pitam. „Zar ih nisi videla? Gnezda su svuda unaokolo", kaže ona. Moram da priznam da nisam primetila. „Dobro. Ako sve prođe po planu, videćemo se za večerom", kažem. Potpuno neočekivano, Ru me grli. Oklevam na trenutak, a zatim joj uzvraćam. „Budi pažljiva", kaže mi. ,,I ti", odgovaram. Okrenula sam se i pošla nazad ka potoku, pomalo zabrinuta. Plašila sam se da će Ru poginuti, plašila sam se da ćemo na kraju ostati samo nas dve, plašila sam se da je ostavim samu, plašila sam se što je Prim ostala sama kod kuće. Ne, Prim ima majku, Gejla i pekara koji je obećao da neće dozvoliti da gladuje. Ru ima samo mene. Kada stignem do potoka, pratim ga nizbrdo do mesta gde odakle sam krenula nakon napada tragačica. Moram oprezno da se krećem uz vodu, pošto su mi misli zaokupljene neodgovorenim pitanjima. Većina se tiče Pite. Da li je hitac koji sam jutros čula označio njegovu smrt? Ako jeste, kako je poginuo? Da li ga je ubio neki karijerista? Da li je to bila osveta zbog toga što me je ostavio u životu? Ponovo pokušavam da se prisetim tog trenutka iznad Iskričinog tela, kada je istrčao iz žbunja. Međutim, činjenica da je svetlucao navodi me da posumnjam u sve što se desilo. Mora da sam se juče kretala veoma sporo pošto sam za nekoliko sati stigla do mesta na kojem sam se okupala. Stala sam da dopunim flašu sa vodom i namažem ranac još jednim slojem blata. Narandžasta boja kao da se ponovo pojavljuje bez obzira na to koliko puta ga premažem. Blizina logora karijerista izoštrila mi je čula. Što sam im bliže, to sam opreznija. Često zastajem da oslušnem neprirodne zvuke. Strela mi je već na tetivi. Ne vidim druge tribute, ali primetila sam neke stvari koje je Ru spomenula. Bokore slatkih bobica, lišće kojem mi je izlečila otoke. Jata gnezda osa tragačica u blizini drveta na kojem sam bila zarobljena. Ovde-onde bih ugledala sevanje crno-belog krejinog krila u granama iznad svoje glave. Kada sam stigla do drveta sa razbijenim gnezdom u podnožju, zastala sam da prikupim hrabrost. Ru mi je dala tačne instrukcije kako odavde da stignem do najboljeg mesta za špijuniranje u blizini jezera. Zapamti, kažem sebi. Ti si sada lovac, a ne oni. Čvrsto stežem luk i krećem napred. Stižem do čestara o kojem mi je Ru govorila i iznova me zadivljuje njena pamet. Na samoj je ivici šume, ali lišće žbunja je tako gusto da mogu da posmatram kamp karijerista, a da me oni ne vide. Između nas se nalazi ravnica na kojoj su Igre otpočele. Tu su četiri tributa. Dečak iz Distrikta 1, Katon i devojčica iz Distrikta 2, i mršav, bubuljičav dečak, verovatno iz Distrikta Tri. Tokom vremena koje smo proveli u Kapitolu, nije na mene ostavio nikakav utisak. Ne sećam se ničega u vezi s njim, ni kostima, ni ocene koju su mu Tvorci dali nakon obuke, niti intervjua. Čak i sada, dok sedi i premeće po rukama neku plastičnu kutiju, lako ga je prevideti u prisustvu krupnih, nadmoćnih pratilaca. Zbog nečega im je koristan, inače bi ga ubili. Ipak, sada kada ga vidim, to samo doprinosi osećanju zabrinutosti. Zašto bi karijeristi ostavljali njega kao stražara, zašto su mu uopšte dopustili da živi?

Sve četvoro se i dalje oporavljaju od napada osa tragačica. Čak odavde vidim velike otoke na njihovim telima. Verovatno nisu uklonili žaoke. Ako i jesu, nisu znali za lišće koje može da ih izleči. Lekovi koje su našli u Kornukopiji očigledno nisu delovali. Kornukopija se nalazi na svojoj prvobitnoj poziciji, ali unutrašnjost je prazna. Većina zaliha, u sanducima, vrećama i plastičnim kantama, uredno je nagomilana u obliku piramide na sumnjivoj udaljenosti od logora. Nešto zaliha je posuto okolo piramide, skoro oponašajući raspored oko Kornukopije na početku Igara. Piramidu čuva mreža, koja osim što odbija ptice, deluje potpuno beskorisno. Celo uređenje je krajnje zbunjujuće. Udaljenost, mreža, prisustvo dečaka iz Distrikta Tri. Jedna stvar je sigurna, uništenje zaliha neće biti tako lako kao što izgleda. U igri je još neki faktor. Bolje da se ne pomeram dok ne otkrijem šta je u pitanju. Pretpostavljam da je piramida puna zamki. Razmišljam o skrivenim jamama, mrežama koje se spuštaju, koncima koji kada se pokidaju šalju otrovne strelice pravo ka vašem srcu. Mogućnosti su beskrajne. Dok razmišljam o svojim opcijama, čujem Katonov uzvik. Pokazao je ka šumi, daleko iza mene. Bez okretanja znam da je Ru zapalila prvu vatru. Sakupile smo dovoljno zelenog drveta da dim bude primetan. Karijeristi su odmah počeli da se naoružavaju. Izbila je svađa. Dovoljno su glasni. Prepiru se oko toga da li dečak iz Distrikta 3 treba da ostane ili da krene sa njima. „Ide i on. Potreban nam je u šumi. Ovde je uradio sve što je mogao. Niko ne može da se dočepa zaliha", kaže Katon. ,,A Zavodnik?", pita dečak iz Distrikta Jedan. „Već sam ti rekao da zaboraviš na njega. Znam gde sam ga zasekao. Pravo je čudo da do sada nije iskrvario na smrt. U svakom slučaju nije u stanju da nas opljačka", kaže Katon. Znači da je Pita u šumi, teško ranjen. Doduše i dalje ne znam šta ga je nagnalo da izda karijeriste. „Hajde", kaže Katon. Dobacuje koplje dečaku iz Distrikta 3, a zatim svi kreću u pravcu vatre. Poslednje što čujem dok ulaze u šumu jeste Katonova izjava: „Kada je budemo pronašli, ubiću je na svoj način. Neka se niko ne meša." Znam da ne govori o Ru. Nije mu ona na glavu bacila gnezdo osa tragačica. Nisam se mrdala pola sata. Pokušavala sam da odlučim šta da radim sa zalihama. Prednost koju imam sa lukom i strelama je u daljini. Lako mogu da pošaljem zapaljenu strelu ka piramidi – dovoljno dobro gađam da pogodim otvor u mreži – ali nema garancije da će se vatra razgoreti. Ako se ugasi, šta onda? Ništa nisam postigla, samo sam im dobrovoljno dala suviše informacija o sebi. Da sam bila ovde, da imam saučesnika i da mogu precizno da koristim luk i strele. Nema mi druge, moraću da se primaknem bliže i vidim kako su zalihe zapravo zaštićene. Samo što sam krenula, krajičkom spazila sam neki pokret. Na trenutak sam pomislila da je Ru u pitanju, ali tada sam prepoznala Prepredenu koja se prikradala ravnici. Znači nje jutros nisam mogla da se setim. Kada je došla do zaključka da je bezbedna, potrčala je ka piramidi brzim, sitnim koracima. Pre nego što je stigla do kruga zaliha rasutih oko piramide, zastala je i pogledala zemlju, pažljivo zakoračivši na određeno mesto. Zatim je počela da se približava piramidi čudnim poskocima. Ponekad bi se dočekala na jednu nogu i blago zateturala. Ponekad bi rizikovala nekoliko koraka. Jednom je skočila u vazduh preko malog bureta i doskočila na vrhove prstiju. Ali, skočila je suviše snažno, inercija je ponela napred. Oštro je vrisnula kada je dlanovima dotakla zemlju, medutim, ništa se nije desilo. U trenutku se uspravila i nastavila dok nije došla do same piramide. Bila sam u pravu da su zamke u pitanju, ali jasno je da je stvar komplikovanija nego što sam pretpostavila. Bila sam u pravu i što se tiče devojke. Dovoljno je lukava da pronađe put do hrane i savršeno ga ponovi? Napunila je ranac uzevši nekoliko stvari iz različitih kontejnera, krekere iz sanduka, naramak jabuka iz vreće koja visi na konopcu. Ali, samo pomalo od svega, niko neće

primetiti da nešto nedostaje. Neće postati sumnjičavi. Zatim je izvela čudan ples unazad, izašla iz kruga i živa i zdrava odskakutala nazad u šumu. Shvatila sam da škrgućem zubima od frustracije. Prepredena je potvrdila ono što sam već i sama pogodila. Kakva zamka zahteva toliku spretnost? Kakva zamka ima toliko taćaka koje je pokreću? Zašto je vrisnula kada je rukama dotakla zemlju? Čovek bi pomislio... polako je počelo da mi sviće... čovek bi pomislio da će zemlja eksplodirati. „Hrana je minirana", šapućem. Ovo sve objašnjava. Spremnost karijerista da ostave zalihe, reakciju Prepredene, umešanost dečaka iz Distrikta 3 gde se nalaze fabrike u kojima se prave televizori, automobili i eksploziv. Gde je nabavio mine? Da li su bile među zalihama? To nije oružje koje Tvorci obično obezbeđuju, pošto vole da vide kako tributi lično puštaju krv jedni drugima. Izlazim iz žbunja i prilazim metalnom disku koji izbacuje tribute u arenu. Oko njega je zemlja bila iskopana i ponovo zatrpana. Mine su onesposobljene nakon šezdeset sekundi koliko smo stajali na pločama, ali dečak iz Distrikta 3 je verovatno uspeo ponovo da ih aktivira. Nikada nisam videla ništa slično na Igrama. Kladim se da je šokirao i Tvorce igara. Pa, bravo za dečaka iz Distrikta 3 što ih je namagarčio, ali šta ja sada da radim? Očigledno da ne mogu da ušetam tamo pošto ću odleteti u vazduh. Zapaljena strela zvuči smešnije nego ikada. Mine aktivira pritisak. Ne mora da bude jak pritisak. Jedne godine, devojčica je ispustila simbol svog distrikta, malu drvenu loptu, dok je stajala na disku. Morali su da sastružu komadiće njenog tela sa zemlje. Imam dobru ruku. Mogla bih da dobacim nekoliko stena do tamo i aktiviram šta? Možda jednu minu? To bi moglo da pokrene lančanu reakciju. Ili ne? Da li je dečak iz Distrikta 3 postavio mine na takav način da jedna ne može da aktivira ostale? Tako bi zaštitio zalihe i obezbedio smrt napadača. Ako aktiviram samo jednu minu, karijeristi će se sigurno vratiti. Uostalom, o čemu ja to razmišljam? Tu je mreža, jasno postavljena da odbije takvu vrstu napada. Osim toga, morala bih da bacim tridesetak stena odjednom kako bih izazvala lančanu reakciju koja bi uništila sve. Bacila sam pogled ka šumi. Dim druge vatre koju je Ru zapalila već se dizao ka nebu. Karijeristi su do sada sigurno posumnjali da je neki trik u pitanju. Vreme mi ističe. Postoji rešenje, znam da postoji, samo kad bih mogla da se usredsredim. Zurila sam u piramidu, kante i sanduke, suviše teške da ih oborim strelom. Možda je u jednom ulje za kuvanje. Ponovo sam razmotrila ideju o zapaljenoj streli. Međutim, shvatila sam da bih izgubila svih dvanaest strela nagađajući u kojoj je kanti ulje. Ozbiljno razmišljam o tome da ponovim put koji je prešla Prepredena do piramide sa nadom da ću naći način za uništenje kada spazim vreću sa jabukama. Mogla bih da presečem konopac jednim hicem, zar nisam učinila nešto slično u Centru za Obuku? To je velika vreća, ipak, možda će biti dovoljna samo za jednu eksploziju. Ako bih mogla da izbacim jabuke iz nje... Znam šta treba da uradim. Prilazim i uzimam tri strele kojima ću obaviti posao. Brižljivo se nameštam, potpuno se usredsređujući na metu kako bih precizno nanišanila. Prva strela je prošla kroz vreću blizu vrha i pocepala tkaninu. Sledeća je proširila rupu. Vidim kako se prva jabuka pomalja na otvoru kada pustim i treću strelu koja pogađa delimično pocepano parče tkanine i kida ga od vreće. Na trenutak vreme kao da je stalo. Zatim se jabuke rasipaju po zemlji, a mene snaga eksplozije odbacuje u vazduh.

17

Sudar sa tvrdom zemljom ravnice isterao mi je sav vazduh iz pluća. Ranac nije ublažio udarac. Na sreću, tobolac mi je skliznuo sa ramena do lakta i tako poštedeo i sam sebe i moje rame. Luk sam čvrsto stezala u ruci. Tlo još podrhtava od eksplozija. Ne čujem ih. Ne čujem ništa u ovom trenutku. Jabuke su najverovatnije aktivirale dovoljno mina kako bi se aktivirale i ostale. Uspevam da zaštitim

lice rukama dok po meni pada kiša otpadaka. Neki su zapaljeni. Oštar dim ispunjava vazduh. To baš i nije najbolji lek za nekoga ko pokušava da povrati sposobnost disanja. Nakon nekoliko trenutaka, zemlja je prestala da vibrira. Otkotrljala sam se na stranu i dozvolila sebi trenutak zadovoljstva pri pogledu na skršenu, dimljivu ruševinu koja je do nedavno bila piramida puna hrane. Karijeristi neće uspeti ništa od toga da iskoriste. Bolje da se čistim odavde, mislim. Krenuće nazad najkraćim putem. Kada sam se osovila na noge, shvatila sam da beg neće biti tako jednostavan. Vrti mi se u glavi. To nije blaga vrtoglavica. Drveće kruži oko mene, a tlo se u talasima pokreće pod mojim nogama. Načinila sam par koraka i našla se na rukama i kolenima. Sačekala sam nekoliko minuta, ali vrtoglavica nikako da prođe. Počela sam da paničim. Ne mogu ostati ovde. Beg je sada od suštinske važnosti. Međutim, niti mogu da hodam, niti išta čujem. Stavila sam dlan na levo uho. Ta strana glave mi je bila okrenuta ka eksploziji. Na šaci mi je ostao krvav trag. Da li sam ogluvela od eksplozije? Ta mogućnost me užasava. Kao lovac se mnogo više oslanjam na sluh, nego na oči. Ne smem dopustiti da moj strah postane očigledan. Bez svake sumnje, nalazim se na svakom ekranu u Panemu. Ne ostavljaj krvav trag, kažem sebi. Uspevam da navučem kapuIjaču preko glave i vezujem vrpcu krutim prstima. To će upiti krv. Ne mogu da hodam, mogu li da puzim? Pažljivo krećem napred. Da, ako se krećem polako, mogu da puzim. Šuma mi neće pružiti dovoljan zaklon. Jedina nada mi je da stignem do čestara u kojem sam bila do malopre i sakrijem se u zelenilu. Ne smem dopustiti da me pronađu na otvorenom i to na sve četiri. Ne samo što ću umreti, nego će to biti bolna i polagana smrt. Mislim na Prim koja mora da me gleda i to me tera napred ka skloništu. Nova eksplozija me oborila na lice. Zaostalu minu je verovatno aktivirao komad sanduka koji se otkotrljao. To se desilo još par puta. Setila sam se poslednjih nekoliko jezgra koja bi eksplodirala kada Prim kod kuće pravi kokice. Malo je reći da sam stigla u zaklon u pravom trenutku. Doslovno sam se uvukla u žbunje u momentu kada je Katon izbio na ravnicu, praćen svojim drugarima. Bio je toliko ljut da bi mi delovao komično – znači ljudi stvarno čupaju kosu i udaraju pesnicama o zemlju – kada ne bih znala da je taj bes uperen na mene i ono što sam mu učinila. Ako tome dodamo moju blizinu i nemogućnost da pobegnem ili se odbranim, cela stvar je zapravo zastrašujuća. Drago mi je što je kamerama nemoguće da prodru do mog skrovišta pošto sam izgrizla nokte do krvi. Oglodala sam poslednje ostatke laka pokušavajući da sprečim cvokotanje zuba. Dečak iz Distrikta 3 je bacio nekoliko kamičaka ka ruini, i verovatno izjavio da su sve mine aktivirane, pošto su karijeristi krenuli ka sprženoj piramidi. Katon je završio sa prvom fazom gneva i sada iskaljuje bes na zadimljenim ostacima šutirajući kontejnere. Ostali tributi prebiru po zbrci u potrazi za nečim što bi se moglo spasiti, ali nema ničega. Dečak iz Distrikta 3 je suviše dobro obavio posao. Mora da je i Katon to shvatio pošto se okrenuo ka njemu i počeo da više. Dečak jedva da je imao vremena da se okrene i pokuša da pobegne, ali Katon ga je već zgrabio za vrat otpozadi. Vidim kako mu se napinju mišići ruke dok oštro trza dečakovu glavu u stranu. Smrt brzo stiže dečaka iz Distrikta Tri. Preostali karijeristi pokušavaju da smire Katona. Vidim da želi da se vrati u šumu, ali oni mu uporno pokazuju ka nebu. To me zbunjuje, ali onda shvatam: Naravno. Misle da je osoba koja je pokrenula eksploziju mrtva. Ne znaju za strele i jabuke. Pretpostavljaju da je zamka bila neispravna, ali i da je tribut koji je aktivirao raznesen. Ako se top oglasio, lako su mogli da ga prečuju zbog eksplozija. Delove tela je uklonila letelica. Povukli su se ka suprotnoj strani jezera kako bi Tvorci odneli telo dečaka iz Distrikta 3. Zatim su čekali. Pretpostavljam da se oglasio top. Letelica se pojavila i odnela mrtvog dečaka. Sunce je počelo da tone ka horizontu. Noć pada. Na nebu, vidim grb i znam da je himna počela. Na trenutak je nastupio mrak. Prikazali su sliku dečaka iz Distrikta 3. Potom dečaka iz Distrikta 10 koji je verovatno jutros

nastradao. Ponovo se pojavio grb. Znači, sada znaju. Napadač je preživeo. Pri svetlu grba vidim da su Katon i devojčica iz Distrikta 2 stavili noćne naočare. Dečak iz Distrikta Jedan zapalio je granu drveta kao baklju. Na licima im se ocrtava mračna odlučnost. Karijeristi su krenuli nazad ka šumi. U lov. Vrtoglavica me prolazi. Na levo uvo i dalje ništa ne čujem, ali desno mi zvoni što je čini mi se dobar znak. Nema svrhe da napuštam svoje skrovište. Nigde neću biti sigurnija nego na mestu zločina. Verovatno misle da napadač ima dva-tri sata prednosti. Odlučujem da neko vreme ostanem gde jesam. Prvo sam pronašla svoje noćne naočare i stavila ih na nos. To me opustilo. Dobro je što mogu da upotrebim bar jedno od lovačkih čula. Popila sam malo vode i isprala krv iz uveta. Plašeći se da će miris mesa privući grabljivice – kao da sveža krv nije dovoljna – napravila sam jelo od zeleniša, korenja i bobica koje smo Ru i ja danas sakupile. Gde li je moja majušna saveznica? Da li je uspela da se vrati do mesta sastanka? Možda je zabrinuta za mene. Bar je nebo pokazalo da smo obe žive. Prebrojala sam preživele tribute. Dečak iz Jedinice, oboje iz Dvojke, Prepredena, oboje iz Jedanaestice i Dvanaestice. Znači, osmoro. Kladionice u Kapitolu mora da su usijane. Sada će praviti specijalne emisije o svakome od nas. Verovatno će intervjuisati porodicu i prijatelje. Prošlo je mnogo vremena od kako je tribut iz Distrikta 12 ušao među poslednjih osam. Sada nas je dvoje. Mada se po onome što je Katon rekao da zaključiti da je Pita praktično mrtav. Doduše, Katonova reč nije zakon. Zar nije upravo izgubio sve zalihe? Neka sedamdeset četvrte Igre gladi započnu, Katone, govorim u sebi. Neka odistinski započnu ovoga puta. Hladan vetar je počeo da duva. Posegla sam rukom ka vreći za spavanje i setila se da sam je dala Ru. Trebalo je da pronađem drugu, ali sam zaboravila zbog problema sa minama. Počela sam da drhtim. Pošto sedenje na drvetu tokom noći ionako nije preporučljivo, iskopala sam rupu pod žbunom i pokrila se lišćem i borovim iglicama. I dalje se smrzavam. Položila sam plastiku preko tela i postavila ranac tako da me zaklanja od vetra. Sada mi je malo bolje. Sada mi je znatno simpatičnija devojčica iz Distrikta 8 koja je zapalila vatru prve noći. Sada sam ja ta koja mora da stisne zube i izdrži do jutra. Još lišća, još borovih iglica. Uvlačim ruke u jaknu i privlačim kolena grudima. Nekako tonem u san. Otvaram oči. Svet deluje izlomljeno. Treba mi par trenutaka da shvatim da je jutro odavno svanulo i da mi naočare lome vidno polje. Sedam i skidam ih. Čujem smeh negde u blizini jezera i sledim se. Zvuk je pomalo iskrivljen, ali činjenica da ga uopšte čujem znači da mi se sluh vraća. Da, ponovo čujem na desno uho, mada još odzvanja. Što se levog uha tiče, bar je krvarenje prestalo. Gvirim kroz žbunje strepeći od povratka karijerista što bi me zarobilo u mestu na neodređeno vreme. Ne, to je Prepredena. Stoji na ruševinama piramide i smeje se. Pametnija je od karijerista, pa je uspela da pronađe nekoliko korisnih stvari u pepelu. Metalni lonac. Sečivo noža. Zbunjena sam njenim raspoloženjem sve dok ne shvatim da sada kada su zalihe karijerista uništene, ona zapravo ima šansu da preživi. Kao i ostali. Pada mi na pamet da je angažujem kao drugog saveznika protiv čopora karijerista. Međutim, odbacujem tu misao. Nešto u njenom lukavom osmehu navodi me na zaključak da bi mi prvom prilikom zabila nož u leđa. S obzirom na to, ovo je savršena prilika da je ustrelim. Ali, čula je nešto. Ne mene, okrenula je glavu na drugu stranu ka padini i jurnula ka šumi. Čekam. Niko se ne pojavljuje. Ipak, ako Prepredena misli da je opasno, verovatno je vreme da se i ja izgubim odavde. Osim toga, jedva čekam da ispričam Ru za piramidu. Pošto nemam pojma gde su karijeristi, put ka potoku je podjednako dobar kao i bilo koji drugi. Žurim sa napetim lukom u jednoj ruci i komadom hladnog mesa gruslinga u drugoj. Umirem od gladi, ne samo za lišćem i bobicama već za masnoćom i proteinima iz mesa. Ništa bitno se nije desilo na putu do potoka. Kada sam stigla, napunila sam flašu, umila se i oprala povređeno uho. Zatim sam

krenula uzbrdo koristeći potok umesto putokaza. Na jednom mestu sam pronašla otiske čizama u blatu pored obale. Karijeristi su bili ovde, ali odavno. Otisci su duboki pošto je blato meko, ali su se skoro osušili na vrelom suncu. Nisam bila pažljiva sa svojim otiscima, računajući da će ih prikriti lagani koraci i borove iglice. Sada skidam čarape i čizme i bosonoga krećem kroz korito potoka. Hladna voda mi je okrepila duh i telo. Ustrelila sam dve ribe. Lak su plen u sporom potoku. Pojela sam jednu onako presnu, iako sam upravo jela meso gruslinga. Drugu sam sačuvala za Ru. Postepeno, jedva primetno, uvo je prestalo da mi zvoni. Uhvatila sam sebe kako povremeno čeprkam levo uho, pokušavajući da očistim ono što me sprečava da čujem. Ako ima poboljšanja, praktično je neosetno. Čini mi se kao da nemam ravnotežu, kao da sam bez odbrane sa leve strane. Kao da sam slepa. Glava mi se stalno okreće ka povređenoj strani, dok desno uho pokušava da nadoknadi zid tišine sa one strane odakle je do juče dopirao neprekidan tok informacija. Što vreme više prolazi, sve mi se više čini da je ovo povreda kojoj nema leka. Stigla sam do mesta sastanka i sigurna sam da je neuznemireno. Nema ni traga od Ru, ni na zemlji, ni na drveću. Čudno. Do sada je trebalo da se vrati, podne je. Nesumnjivo je provela noć na nekom drvetu. Šta je drugo mogla bez svetla, dok karijeristi pretražuju šumu sa noćnim naočarima. Treću vatru je trebalo da zapali – zaboravila sam sinoć da obratim pažnju – najdalje od mesta sastanka. Verovatno je samo oprezna. Volela bih da požuri, pošto ne želim ovde da se zadržavam. Želim da provedem popodne putujući ka višem terenu, loveći usput. Međutim, ne preostaje mi ništa drugo nego da čekam. Isprala sam krv sa jakne i kose i očistila sve veći broj rana. Opekotine su u mnogo boljem stanju, ali ipak sam ih premazala sa malo melema. Najvažnije je sprečiti infekciju. Pojela sam i drugu ribu. Ionako ne bi ostala sveža na suncu. Lako ću uloviti drugu za Ru. Kada bi se samo pojavila. Pošto se zbog oštećenog sluha osećam ranjivo, penjem se na drvo. Ako se karijeristi pojave, to će biti dobro mesto za gađanje. Čekanje se oteglo. Činim sve što mi padne na pamet da prekratim vreme. Žvaćem lišće i nanosim ga na otoke. Spali su, ali su i dalje osetljivi na dodir. Češljam prstima vlažnu kosu i uplićem je. Obula sam čizme, i proverila luk i preostalih devet strela. S vremena na vreme proveravam sluh gužvajući pored uva list u prstima, ali bez rezultata. Uprkos mesu gruslinga i ribe, stomak mi zavija. Znam da ću imati ono što u Distriktu 12 zovemo šupljim danom – koliko god da pojedeš nije ti dovoljno. Još mi je gore pošto nemam šta da radim, zato odlučujem da se prepustim potrebi. Najzad, dosta sam smršala u areni, potrebne su mi dodatne kalorije. Pošto imam luk i strele, sigurna sam da ću imati šta da jedem u budućnosti. Polako sam ogulila i pojela pregršt oraha. Poslednji kreker. Vrat gruslinga, što je dobro pošto je potrebno dosta vremena da se očisti. Najzad sam pojela i krilo gruslinga i sada više ništa nije preostalo. Ali, u pitanju je šuplji dan. Čak i nakon svega toga, i dalje sanjarim o hrani. Posebno o dekadentnim jelima koje su nam služili u Kapitolu. Piletina u kremastom sosu od narandže. Kolači i puding. Hleb i puter. Rezanci u zelenom sosu. Paprikaš od jagnjetine i suvih šljiva. Ubacila sam u usta nekoliko listova nane i rekla sebi da se obuzdam već jednom. Nana je dobra zato što posle večere često pijemo čaj od nane, tako sam prevarila stomak da je gotovo sa jelom. Na neki način. Sedim na grani, sunce me greje, usta su mi puna nane, Iuk i strele u ruci... nisam bila ovako opuštena od kako sam ušla u arenu. Kada bi se samo Ru pojavila, mogle bismo da odmaglimo odavde. Dok se senke izdužuju, postajem sve nervoznija. Tokom kasnog popodneva odlučila sam da pođem u potragu za njom. Mogu bar da odem do mesta gde je trebalo da zapali treću vatru. Možda ću pronaći nešto što će mi ukazati gde je otišla. Pre nego što sam krenula, razbacala sam nekoliko listova nane oko naše stare vatre. Pošto smo je ubrale daleko odavde, Ru će shvatiti da sam bila ovde, dok karijeristima to neće ništa značiti. Za manje od sat vremena stižem do mesta koje smo odredile za treću vatru. Odmah shvatam da nešto nije išlo po planu. Drvo je uredno složeno i prošarano zelenim granama, ali nije zapaljeno. Ru je

sve postavila, ali nije stigla dovde. Naletela je na problem negde između druge vatre koju sam videla i trenutka kada su zalihe odletele u vazduh. Moram sebe da podsetim da je i dalje živa. Ili nije? Možda se jutros, dok mi je zdravo uvo zvonilo, oglasio top koji obaveštava o njenoj smrti. Da li će se njeno lice pojaviti na nebu večeras? Ne, odbijam da poverujem u to. Postoji stotinu drugih objašnjenja. Možda se izgubila. Možda je naletela na čopor grabljivica ili nekog drugog tributa, poput Treša, i sakrila se. Šta god da se desilo, gotovo sam sigurna da se ona nalazi negde između druge vatre i ove nezapaljene kraj mojih nogu. Nešto je drži na drvetu. Mislim da ću krenuti u lov na to. Pravo je olakšanje raditi nešto nakon što sam celo popodne sedela. Tiho se prikradam kroz senke, skrivajući se u njima. Ništa ne deluje sumnjivo. Nema znakova borbe, iglice na zemlji ne deluju poremećeno. Zastajem na trenutak i tada mi neki zvuk skreće pažnju. Moram da okrenem glavu na tu stranu kako bih bila sigurna. Ponovilo se. To su one četiri note koje mi je Ru otpevala. Kreja ih oglašava. To znači da je sa njom sve u redu. Smešim se i krećem u pravcu ptice. Malo dalje, još jedna ptica preuzima melodiju. Ru im je to tek nedavno otpevala, inače bi do sada počele novu pesmu. Podižem pogled pretražujući krošnje drveća. Zatim gutam pljuvačku i tiho pevam note, nadajući se da zna da može bezbedno da mi se pridruži. Kreja ponavlja melodiju. Tada čujem vrisak. To je vrisak deteta, vrisak mlade devojčice, niko u areni ne može da proizvede taj zvuk osim Ru. Trčim svesna toga da je možda u pitanju zamka, i da me troje karijerista može napasti, ali ne mogu da se obuzdam. Začuje se još jedan vrisak. Ovaj put je u pitanju moje ime. „Ketnis! Ketnis!" ,,Ru!", dovikujem kako bi znala da sam u blizini. Kako bi oni znali da sam u blizini. Nadam se da će im pažnju odvratiti devojka koja ih je napala gnezdom osa tragačica i dobila jedanaest poena na proceni, mada i dalje ne znaju zbog čega. ,,Ru! Dolazim!" Kada sam izbila na čistinu, ležala je na zemlji, bespomočno upetljana u mrežu. Imala je vremena samo da promoli ruku kroz rupu i izgovori moje ime, pre nego što je koplje pogodilo.

18

Ustrelila sam dečaka iz Distrikta Jedan pre nego što je uspeo da izvuče koplje. Strela mu se zabila duboko u vrat. Pao je na kolena i skratio nekoliko sekundi života koliko mu je ostalo tako što je iščupao strelu i udavio se u sopstvenoj krvi. Postavila sam novu strelu na tetivu i okretala se unaokolo dovikujući Ru: „Ima li ih još? Ima li ih još?" Morala je nekoliko puta da kaže ne, pre nego što sam je čula. Ru se otkotrljala na stranu, tela sklupčanog oko koplja. Odgurnula sam dečaka od nje i izvukla nož, oslobodivši je iz mreže. Pogledala sam ranu i odmah shvatila da ne mogu da je izlečim. Niko ne bi mogao. Vrh koplja joj se zabio u stomak. Čučnula sam pred nju, bespomoćno zureći u oružje. Nema svrhe da joj govorim utešne reči, da će sve biti u redu. Nije budala. Pružila mi je ruku. Zgrabila sam njenu šaku kao da grabim konopac za spasavanje. Kao da umirem ja, a ne Ru. „Raznela si hranu?", šapuće. „Sve do poslednje mrve", odgovaram. „Moraš da pobediš." „Pobediću. Pobediću za obe", obećavam joj. Čujem top i podižem pogled. Verovatno se oglašava zbog dečaka iz Distrikta Jedan. ,,Ne idi." Steže mi ruku. „Naravno da neću. Ostaću ovde sa tobom", kažem. Primičem joj se i spuštam njenu glavu u svoje krilo. Nežno joj pomeram gustu, crnu kosu iza uveta. „Pevaj", kaže ona, jedva razumljivo.

Da pevam?, mislim. Šta da pevam? Doduše, znam nekoliko pesama. Verovali ili ne, u mojoj kući se nekada slušala muzika. Muzika u čijem sam stvaranju učestvovala. Otac me podsticao svojim neverovatnim glasom. Međutim, nisam mnogo pevala otkako je preminuo. Osim kada je Prim bila bolesna. Tada bih joj pevala neke pesme koje je volela kao beba. Pevaj. Grlo mi se steže od suza, glas mi je promukao od dima i napora. Ali ako je ovo poslednja želja moje sestre, mislim Ru, moram da pokušam. Prisećam se jednostavne uspavanke, kojom uspavljujemo ljutite, gladne bebe. Mislim da je veoma stara. Izmišljena u davna vremena, u našim brdima. Učiteljica muzičkog je zove planinskim vazduhom. Ali reči su jednostavne i deluju umirujuće, obećavaju bolju sutrašnjicu od ovog užasnog vremena u kojem živimo. Nakašljavam se, gutam pljuvačku i počinjem: Na širokoj livadi, tamo pod vrbom Krevet od trave ijastuk mekan Spustiglavu, sklopi pospane oči Kada ih otvoriš, Sunce će nebom da kroči. Ovde je sigurno, ovde je toplo Ovde te od zla čuvaju krasuljci Ovde su snovi slatki i ostvarivi Ovoje mesto na kojem te volim. Ru zatrepće i zatvara oči. Grudi joj se jedva pomeraju. Suze mi se slivaju niz obraze, ali moram da završim pesmu. Na širokoj livadi, dobro skriven Sa ogrtačem od lišća, uz mesečev zrak Zaboravi probleme, nekajad tvoj mine Nestaće kada iznova zora sine. Poslednji stihovi su jedva čujni. Ovde su snovi slatki i ostvarivi Ovoje mesto na kojem te volim. Mirno je i tiho. Zatim, skoro jezivo, kreja zapeva moju pesmu. Na trenutak sam sedela i posmatrala kako joj moje suze klize niz lice. Hitac iz topa se oglasio za Ru. Nagnula sam se i poljubila je u slepoočnicu. Polako, kao da je ne bih probudila, položila sam joj glavu na zemlju i pustila njenu ruku. Žele da se sklonim kako bi pokupili njeno telo. Nemam razloga da ostanem. Prevrnula sam dečaka iz Distrikta 1, uzela njegov svežanj i strelu kojom sam mu okončala život. Uzela sam svežanj od Ru, pošto sam znala da bi ona to želela, ali sam ostavila koplje. Oružje koje ostane u telu, transportuje se na letelicu. Ne treba mi koplje, bolje je da što pre nestane iz arene. Ne mogu da otrgnem oči od Ru. Sitnija je nego ikada. Mladunče sklupčano u gnezdu od mreže. Ne želim da je ostavim ovako. Ništa više ne može da joj naudi, ali deluje tako bespomoćno. Mrzim dečaka iz Distrikta Jedan koji takođe deluje ranjivo i to mi deluje nekako neodgovarajuće. U stvari, mrzim Kapitol koji nam je ovo priredio. Gejlov glas mi odjekuje u glavi. Njegov bes više ne deluje tako besmisleno, poput nečega što treba ignorisati. Smrt prijateljice me tera da se suočim sa sopstvenim besom protiv okrutnosti i nepravde

koju su nam nametnuli. Ali ovde, mnogo jače nego kod kuće, osećam svoju nemoć. Ne postoji način da se osvetim Kapitolu, zar ne? Zatim se setim reči koje je Pita izgovorio na krovu: Voleo bih da mogu da smislim način... dapokažem Kapitolu da me neposeduje. Da sam više odfigure u njihovim Igrama. Konačno shvatam na šta je mislio. Želim da učinim nešto ovde i sada, nešto što će im pokazati da su odgovorni, što će pokazati Kapitolu da šta god nas nateraju da učinimo, u svakom tributu postoji delić koji ne mogu da poseduju. Da je Ru više od piona u njihovim Igrama, kao i ja. Nekoliko koraka dalje, u šumi raste divlje cveće. Možda je to samo neka vrsta korova, ali cvetovi su prelepe ljubičaste, žute i bele boje. Nabrala sam pregršt i vratila se do Ru. Lagano, jednom po jednom stabljikom, ukrasila sam njeno telo, prekrila ružnu ranu, napravila venac oko njenog lica, ukrasila joj kosu svetlim bojama. Moraju ovo da prikažu. Ili, ako odluče da okrenu kamere na drugu stranu, moraće ponovo da je snime kada budu uzimali telo. Tada će svi videti cveće i znati da sam to ja uradila. Odmičem se i gledam Ru poslednji put. Deluje kao da je stvarno zaspala. „Zbogom, Ru", šapućem, pritiskajući tri srednja prsta leve ruke uz usne i pružajući ih ka njoj. Zatim odlazim bez osvrtanja. Ptice su utihnule. Negde, kreja je ispustila pisak upozorenja koji prethodi pojavi letelice. Ne znam kako znaju. Verovatno čuju nešto što ljudi nisu u stanju. Zastala sam, očiju usmerenih napred, a ne na ono što se dešava iza mene. Nije dugo trajalo. Zatim se pesma ptica nastavila i znala sam da su je odneli. Jedna mlada kreja je sletela ispred mene na granu i zapevala melodiju koju me Ru naučila. Moja pesma i zvuk letelice su suviše nepoznate melodije za nju, ali savladala je tih nekoliko nota. Tih nekoliko nota koje znače da je na sigurnom. „Dobro je i na sigurnom je", izgovaram prolazeći ispod grane. ,,Ne moramo više da brinemo o njoj." Dobro je i na sigurnom je. Ne znam gde da krenem. Nestao je kratak osećaj pripadanja koji sam iskusila one noći sa Ru. Stopala mi lutaju tamo-amo do sumraka. Ne plašim se, nisam čak ni oprezna. To me čini lakom metom. Samo što bih ubila na mestu osobu koju bih srela. Bez emocija. Ruke mi ne bi zadrhtale. Mržnja prema Kapitolu nije ni najmanje umanjila moju mržnju prema konkurentima. Posebno karijeristima. Bar njih mogu da nateram da plate za ubistvo Ru. Međutim, niko se nije pojavio. Nije nas mnogo ostalo, a arena je velika. Uskoro će pokrenuti neku napravu kako bi nas naterali da se približimo jedni drugima. Ali, za danas je dosta krvi. Možda ćemo čak uspeti i da odspavamo malo. Upravo sam htela da se popnem na drvo i uvučem u vreću kada je srebrni padobran sleteo pred mene. Dar od sponzora. Zašto sada? Imam dosta zaliha. Možda je Hejmič primetio moju utučenost pa pokušava da me razveseli. Ili je u pitanju lek za uvo? Otvorila sam padobran i pronašla veknu hleba. Nije u pitanju beli kapitolski hleb. Napravljen je od tamnog brašna u obliku polumeseca. Prisetila sam se Pitine lekcije o hlebovima iz različitih distrikta u Centru za obuku. Ovo je hleb iz Distrikta 11. Pažljivo sam podigla vruću veknu. Koliko li je koštala ljude iz Distrikta Jedanaest koji ne mogu ni sami sebe da prehrane? Koliko njih je moralo da gladuje kako bi odvojili po novčić za ovu jednu veknu? Sigurno je bila namenjena Ru. Umesto da povuku poklon kada je umrla, ovlastili su Hejmiča da je pošalje meni. U znak zahvalnosti, ili zato što, poput mene, vole da vrate sve dugove? Koji god da je razlog, ovo je prvi put da se tako nešto dešava. Prvi put je dar određenog distrikta otišao tributu koji nije iz tog distrikta. Podigla sam pogled i zakoračila ka poslednjim zracima sunčevog svetla. „Zahvaljujem se narodu Distrikta Jedanaest", kažem. Želim da znaju da znam odakle potiče ovaj poklon, i kolika je njegova vrednost.

Uspinjem se visoko na drvo, ne zbog bezbednosti, već da bih pobegla što dalje od današnjeg dana. Ru je uredno složila moju vreću za spavanje u svoj ranac. Sutra ću pregledati zalihe. Sutra ću napraviti novi plan. Večeras mogu samo da se zavežem i da grickam majušne komade hleba. Dobar je. Podseća na dom. Uskoro se na nebu pojavljuje grb. Slušam himnu desnim uhom i vidim dečaka iz Distrikta Jedan i Ru. To je sve za večeras. Ostalo nas je šest, govorim u sebi. Samo šest. Padam u san istog trenutka, čvrsto stežući hleb u rukama. Ponekad, kada mi stvarno loše ide, mozak mi podari lep san. Posetim oca u šumi. Provedem sat vremena na suncu i podelim kolač sa Prim. Večeras mi je poslao Ru i dalje ukrašenu cvećem, na visokom moru drveća. Pokušavala je da me nauči kako da razgovaram sa krejama. Nisam videla njenu ranu, ni krv, samo veselu nasmejanu devojčicu. Pevala je pesme koje nikada nisam čula, jasnim, melodičnim glasom. Bez kraja i konca. Cele noći. Tokom dremljivog perioda pred buđenje čujem nekoliko poslednjih nota njene pesme, mada je ona sama nestala u lišću. Potpuno razbuđena i dalje osećam utehu. Pokušavam da zadržim to mirno osećanje iz sna, ali brzo mi izmiče, ostavljajući me tužnijom i usamljenijom nego ikada. Neka težina mi je obuzela celo telo, kao da mi kroz vene kola tečno olovo. Izgubila sam volju da izvedem najjednostavnije zadatke, da radim bilo šta osim da ležim na grani i žmirkam kroz baldahin od lišća. Nekoliko sati sam ostala potpuno nepokretna. Kao i obično, iz letargije me prenula pomisao na Primino zabrinuto lice dok me posmatra na ekranu kod kuće. Zadala sam sebi niz jednostavnih komandi, poput „Sada moraš da ustaneš, Ketnis. Sada moraš da popiješ malo vode, Ketnis." Izvršavala sam zadatke laganim, mehaničkim pokretima. „Sada moraš da pregledaš svežnjeve, Ketnis." Ru je u svom svežnju imala moju vreću, skoro prazan meh za vodu, pregršt oraha i korenja, malo zeca, dodatne čarape i praćku. Dečak iz Distrikta Jedan je imao nekoliko noževa, dva rezervna vrha za koplje, baterijsku lampu, malu kožnu torbu, opremu za prvu pomoć, punu bocu vode i pakovanje suvog voća. Pakovanje suvog voća! Od svih stvari koje je mogao da izabere. Što se mene tiče, to je znak krajnje arogancije. Zašto nositi hranu, kada je u obilju ima u logoru? Kada ćeš neprijatelje pobiti brzo i vratiti se pre nego što ogladniš? Nadam se da su i ostali karijeristi bazali unaokolo ne opterećeni hranom i da sada nemaju ništa. Kad smo već kod toga, moje zalihe se istanjuju. Pojela sam veknu iz Distrikta 11 i poslednje ostatke zeca. Kako hrana brzo nestaje! Ostali su mi samo orasi i korenje, suvo voće i jedna traka suve govedine. Sada moraš u lov, Ketnis, naređujem samoj sebi. Poslušno sam pokupila zalihe i spakovala ih u svoj ranac. Zatim sam sišla sa drveta i sakrila noževe i vrhove koplja pod gomilom stenja da niko ne bi mogao da ih iskoristi. Zbog jučerašnjeg lutanja ne znam gde se tačno nalazim, ali pokušavam da se uputim u pravcu potoka. Shvatam da sam na dobrom putu kada naidem na treću, neupaljenu vatru. Zatim ugledam jato gruslinga na drvetu i ubijem tri pre nego što su shvate šta ih je snašlo. Vraćam se do signalne vatre i palim je. Ne brinem zbog dima. Gde si, Katone?, razmišljam dok sam pekla pticu i korenje. Čekam te. Ko zna gde su sada karijeristi? Ili su predaleko da sada stignu do mene, ili su sigurni da je neki trik u pitanju, ili... da li je moguće da me se plaše? Znaju da imam luk i strele, naravno, pošto je Katon video da ih uzimam sa Iskričinog tela. Medutim, da li su povezali dva i dva? Znaju li da sam im ja digla zalihe u vazduh i ubila drugara karijeristu? Možda misle da je to uradio Treš. Zar ne bi pre on osvetio njenu smrt, nego ja, s obzirom na to da su iz istog distrikta? Doduše, nikada nije obraćao pažnju na nju. Šta je sa Prepredenom? Da li je ostala i videla me kako raznosim zalihe? Ne. Kada sam je sutradan videla, smejala se kao da joj je neko priredio lepo iznenadenje. Sumnjam da misle da je Pita upalio ovu vatru. Katon je siguran da ga je ranio na smrt. Uhvatila sam sebe kako želim da kažem Piti za cveće kojim sam ukrasila Ru, da sada razumem o čemu je

govorio na krovu. Ako on pobedi u Igrama, možda će me videti tokom pobedničke noći. Tada repriziraju najvažnije događaje Igara na ekranu iznad pozornice na kojoj su nas intervjuisali. Pobednik sedi na počasnom mestu, okružen svojim timom za pripremu. Ali, obećala sam Ru da ću ja sedeti tamo. Za obe. To mi nekako deluje važnije od obećanja koje sam dala Prim. Sada stvarno mislim da ima šanse da pobedim. Nije u pitanju samo to što sam se domogla luka i nadmudrila karijeriste nekoliko puta, mada je to od pomoći. Nešto se desilo dok sam držala Ru za ruku i posmatrala kako život ističe iz njenog tela. Sada sam odlučna da je osvetim, da učinim taj gubitak nezaboravnim. To mogu postići samo pobedom koja će i mene učiniti nezaboravnom. Prepekla sam pticu nadajući se da će se pojaviti neko koga ću moći da ustrelim, ali niko nije došao. Možda ostali tributi negde mlate jedan drugog na smrt. Što bi bilo u redu što se mene tiče. Još od krvoprolića, bila sam na ekranima više nego što mi se dopada. Najzad sam upakovala hranu i vratila se do potoka da popunim zalihe vode. Ali, smlavila me težina koja me prati od jutros. Iako je rano, popela sam se na drvo i spremila za spavanje. U mislima su počeli da mi se odslikavaju jučerašnji događaji. Neprekidno vidim Ru probodenu kopljem i moju strelu kako ulazi u vrat dečaka. Ne znam zašto razmišljam o njemu. Shvatam... to je bilo moje prvo ubistvo. Među statističkim podacima koji pomažu ljudima tokom klađenja, svaki tribut ima listu ubistava. Tehnički, mislim da su meni pripisali ubistvo Iskrice i one devojke iz Distrikta 4, kada sam na njih bacila gnezdo. Ali, dečak iz Distrikta 1 je prva osoba za koju sam znala da će umreti zbog mog postupka. Ubila sam bezbrojne životinje, ali nikada čoveka. Čujem Gejlov glas: ,,Da li je razlika tako velika?" Izvršenje je neverovatno slično. Povučeš luk, pustiš strelu. Posledice su dramatično različite. Ubila sam dečaka kojem čak ne znam ni ime. Negde, njegova porodica plače za njim. Njegovi prijatelji žele da me vide mrtvu. Možda je imao devojku koja je iskreno verovala da će se vratiti... Potom sam setim mirnog tela malene Ru i uspevam da odagnam dečaka iz misli. Bar zasada. Prema nebu, danas se ništa nije događalo. Nije bilo smrti. Pitam se koliko će proći pre nego što nas sledeća katastrofa ne nagna jedne ne druge. Ako se to desi večeras, želim prethodno bar malo da dremnem. Pokrivam desno uvo da prigušim himnu, ali tada čujem fanfare i uspravljam se očekujući. Jedina vrsta komunikacije koju tributi imaju sa svetom van arene je noćno nabrajanje umrlih. Međutim, ponekad se začuju fanfare praćene najavom. Obično je to poziv na gozbu. Kada nema hrane, Tvorci igara pozovu igrače na banket. On se održava na mestu koje je poznato svima, poput Kornukopije, kao podsticaj da se igrači okupe i bore. Nekad je to prava gozba, a nekad samo vekna ustajalog hleba. Ne bih išla zbog hrane, ali ovo je idealna prilika da se oslobodim konkurencije. Iznad glave mi grmi glas Klaudija Templsmita. Čestita preživelima, ali nas ne zove na gozbu. Izgovara nešto zbunjujuće. Došlo je do promene jednog pravila u Igrama. Pravilo se promenilo! To je samo po sebi zaprepašćujuće pošto mi nemamo pravila, osim da ne smemo da siđemo sa diska dok ne istekne šezdeset sekundi i neizgovorenog pravila da ne jedemo jedni druge. Po novom pravilu, ako prežive oba tributa iz istog distrikta, biće proglašeni pobednicima. Klaudije zastaje, kao da zna da još nismo shvatili, a zatim ponavlja saopštenje. Vest mi polako dopire do mozga. Ove godine mogu da pobede dva tributa. Ako su iz istog distrikta. Oboje mogu da prežive. Možemo oboje da preživimo. Pre nego što sam uspela da se obuzdam, uzviknula sam Pitino ime.

TREĆI DEO

POBEDNIK
19
Prekrila sam usta šakom, ali zvuk je već odjeknuo. Nebo se zamračilo. Čula sam hor žaba. Glupačo!, kažem u sebi. Kakoje to biloglupol Sleđeno sam čekala, ali šuma je bila ispunjena samo uobičajenim zvucima. Tada sam se setila da nas je malo ostalo. Ranjeni Pita je sada moj saveznik. Raspršila se svaka sumnja koju sam prema njemu gajila. Kada bi jedno od nas sada ubilo drugo, automatski bi postao izopšten iz društva u Distriktu 12. U stvari, znam da bih se ja gnušala svakog tributa koji se ne bi odmah udružio sa partnerom iz distrikta. Osim toga, ima smisla štiti jedno drugo. U mom slučaju – pošto sam jedna od ukletih ljubavnika iz Distrikta 12 – moram to da učinim ako i dalje želim da dobijam pomoć sponzora. Ukleti ljubavnici... Pita mora da je igrao na tu kartu sve vreme. Zašto bi inače Tvorci igara izveli ovu promenu pravila bez presedana? Dva tributa imaju šansu za pobedu, naša 'romansa' mora da je toliko popularna kod publike da bi njeno osujećenje ozbiljno ugrozilo uspeh Igara. Ne zahvaljujući meni. Uspela sam da ne ubijem Pitu i to je sve. Šta god da je učinio u areni, mora da je ubedio publiku da to radi samo da bi me održao u životu. Odmahnuo je glavom da spreči moju trku kod Kornukopije. Borio se sa Katonom kako bi mi omogućio da pobegnem. Verovatno je čak i udruživanjem sa karijeristima pokušavao da me zaštiti. Izgleda da Pita za mene nikada nije predstavljao opasnost. Ta misao me nagnala na osmeh. Spustila sam ruke i podigla lice ka mesečini kako bi kamera uhvatila taj izraz. Znači, od koga treba da strepim? Od Prepredene? Dečak iz njenog distrikta je mrtav. U akciju kreće sama. Noću. Koristi strategiju izbegavanja, a ne napada. Ne mislim to zaista. Ako bi mi čula glas, učinila bi nešto. Ne bi se nadala da će me neko drugi ubiti. Tu je i Treš. Dobro, on je pretnja. Ali, nisam ga nijednom videla od kako su Igre započele. Razmišljam o tome kako se Prepredena uplašila kada je čula neki zvuk tamo na mestu eksplozije. Nije se okrenula ka šumi, okrenula se na drugu stranu. Ka onoj oblasti arene koja se spušta u ko zna šta. Skoro sam sigurna da je pobegla od Treša i da je to njegovo prebivalište. Odande me sigurno nije čuo. I da jeste, suviše sam se visoko popela. Pretežak je da me ovde dosegne. Ostaju Katon i devojka iz Distrikta 2, koji sigurno slave uvođenje novog pravila. Osim mene i Pite, samo njih dvoje od tog pravila mogu imati koristi. Da li da bežim od njih, za slučaj da su čuli kako izvikujem Pitino ime? Ne, kažem u sebi. Neka dođu. Neka dođu sa svojim noćnim naočarima i krupnim telima od kojih se lome grane. Pravo u domet mojih strela. Ali, znam da neće doći. Nisu po danu došli do moje vatre, neće rizikovati zamku tokom noći. Doći će kada sami to odluče, i to ne zato što znaju gde se nalazim. Ostanigde si i naspavaj se, Ketnis, izdajem sebi naređenje, iako želim odmah da krenem u potragu za Pitom. Sutra ćeš ga pronaći. Zaspala sam. Međutim, ujutru sam bila posebno pažljiva, smatrajući da karijeristi oklevaju da me napadnu dok sam na drvetu, ali da su potpuno sposobni da mi postave zasedu. Dobro sam se pripremila za ovaj dan. Pojela sam obilan doručak, obezbedila ranac i spremila oružje. Zatim sam sišla. Međutim, na zemlji sve deluje mirno i tiho. Danas moram da budem neverovatno pažljiva. Karijeristi znaju da ću pokušati da pronađem Pitu. Možda će sačekati da ga pronađem pre nego što me napadnu. Ako je teško ranjen, kao što Katon

misli, moraću oboje da nas branim bez pomoći. Ali ako je u tolikoj meri onesposobljen, kako je preživeo? I kako ću ga zaboga pronaći? Pokušala sam da se setim svega što mi je Pita rekao ne bih li pogodila gde se krije, ali ništa mi ne pada na pamet. Zato sam se vratila tamo gde sam ga poslednji put videla kako svetluca na suncu i urla na mene da bežim. Zatim se pojavio Katon sa izvučenim mačem. Nakon što sam otišla, ranio je Pitu. Ali, kako je Pita pobegao? Možda je bolje podneo otrov osa tragačica od Katona. Možda mu je to pomoglo da pobegne. Ali, i njega su izbole. Koliko daleko je mogao da ode, ranjen i pun otrova? Kako je ostao živ sve ovo vreme? Ako ga rana i žaoke nisu ubili, žeđ bi ga sigurno dokrajčila. Tako sam dobila prvi putokaz. Ne bi preživeo bez vode. Znam to iz iskustva. Mora da se sakrio negde blizu izvora vode. Tu je jezero, ali malo je verovatno da je tamo. To je logor karijerista. Ima nekoliko prolećnih lokvi. Međutim, pored njih bi bio lak plen. Najzad, tu je potok koji vodi od logora koji smo Ru i ja napravile sve do jezera i dalje od njega. Da se držao potoka, uvek bi se nalazio u blizini vode. Mogao je da hoda koritom i izbriše sve tragove. Mogao je da ulovi nekoliko riba. Dobro mesto za početak. Da bih zbunila neprijatelje, zapalila sam vatru sa gomilom zelenih grana. Čak i da pomisle da je u pitanju lukavstvo, nadam se da će smatrati da se krijem u blizini. Dok ću zapravo biti u potrazi za Pitom. Sunce je spržilo jutarnju maglu istog trenutka kada se pojavilo. Shvatam da će dan biti topliji nego obično. Voda je hladna i blagotvorno deluje na moja bosa stopala dok se spuštam nizvodno. U iskušenju sam da dozivam Pitu dok hodam, ali sam odlučila da to ipak ne činim. Moraću da ga pronađem uz pomoć očiju i jednog uha ili će on morati da pronađe mene. Znaće da ga tražim, zar ne? Nema valjda tako loše mišljenje o meni da pomisli da ću zanemariti novo pravilo i nastaviti da se borim sama. Zar ne? Veoma je nepredvidiv, što bi u drugačijim okolnostima bilo interesantno, ali u ovom momentu to mi je dodatna prepreka. Brzo sam stigla do tačke gde sam se odvojila i otišla ka logoru karijerista. Nema ni traga od Pite, ali to me ne iznenađuje. Ovuda sam prošla tri puta od incidenta sa osama tragačicama. Da je bio u blizini, sigurno bih nešto opazila. Potok skreće na levo ka delu šume u kojem nisam bila. Blatnjave obale prekrivene prepletenim vodenim biljkama vode ka stenama koje se vremenom povećavaju, zbog čega počinjem da se osećam kao u klopci. Bilo bi teško pobeći u ovom trenutku, odbiti napad Katona ili Treša dok se penjem uz stenovit teren. Zaključila sam da sam na pogrešnom putu. Ranjeni dečak ne bi bio u stanju da se kreće ka ovom izvoru vode i od njega. Ugledala sam krvav trag na jednom velikom kamenu. Krv se odavno sasušila, ali razmazana je na sve strane, kao da je neko – ko nije baš bio pri čistoj svesti – pokušao da je obriše. Obgrlivši stenu, krećem se polako u smeru traga u potrazi za njim. Nalazim još krvavih mrlja. Za jednu je zalepljeno nekoliko končića. Međutim, nema znakova života. Poklekla sam i tihim glasom ga pozvala. „Pita! Pita!" Zatim je kreja sletela na obližnje drvo i počela da me imitira, pa sam prestala. Odustajem i spuštam se nazad do potoka razmišljajući: Mora da sepremestio negde niže. Baš sam ugazila u potok kada sam začula glas. „Došla si da me dokrajčiš, srce?" Okrećem se. Glas je dopro sa leve strane, tako da sam ga dobro čula. Bio je promukao i slab. Ipak, mora da je Pita u pitanju. Ko bi me drugi u areni zvao srce? Pregledala sam obalu, ali nisam ništa videla. Samo blato, biljke i stene. „Pita?", šapućem. „Gde si?" Nema odgovora. Da li sam umislila? Ne, sigurna sam da je glas bio stvaran i da je dolazio iz blizine. „Pita?" Šunjam se uz obalu. ,,Ne moraš da me nagaziš." Odskočila sam. Glas je dopirao sa zemlje pod mojim nogama. Ipak ništa nisam videla. Zatim je otvorio oči, nemoguće plave među blatom i zelenim lišćem. Ostala sam bez daha od zaprepašćenja. Nagrađena sam bleskom belih zuba kada se nasmejao.

Ovo je poslednja reč umetnosti kamuflaže. Zaboravi na bacanje tegova unaokolo. Bilo bi mnogo bolje da je Pita na privatnom razgovoru sa Tvorcima obojio sebe u drvo. Ili kamen. Ili blatnjavu obalu punu trave. „Zatvori oči", naređujem. Sluša me, zatvarajući usput i usta, i potpuno nestaje. Veliki deo tela mu je pod debelim slojem blata i biljaka. Lice i ruke su mu tako umešno zamaskirani da deluje nevidljivo. Spuštam se na koleno pored njega. „Vidim da se isplatilo ukrašavanje kolača." Pita se smeši. ,,Da, preliv. Poslednja odbrana umirućih." „Nećeš umreti", kažem mu strogo. ,,Ko kaže?" Glas mu je tako iskrzan. ,,Ja kažem. Sada smo u istom timu, znaš", ističem. Otvara oči. „Čuo sam. Lepo od tebe što si pronašla ono što je od mene preostalo." Izvlačim flašu sa vodom i dajem mu malo da popije. „Katon te ranio?", pitam. „Posekao me po levoj nozi. Visoko", odgovara on. „Hajde da te premestimo u potok i operemo kako bih pregledala ranu", kažem. „Nagni se na trenutak", govori mi. „Moram nešto da ti kažem." Naginjem se i primičem uhom njegovim usnama. Golicaju me dok govori. ,,Ne zaboravi da smo ludo zaljubljeni, možeš me poljubiti u bilo kom trenutku." Trgnula sam glavu, ali sam se na kraju nasmejala. „Hvala, imaću to na umu." Bar je u stanju da se šali. Međutim, kada sam pokušala da ga dovučem do potoka, sva lakomislenost je nestala. Voda je udaljena samo pola metra, zar je to toliko komplikovano? Ispostavilo se da jeste, pošto Pita ne može sam da se pomera. Toliko je slab da može jedino da se ne opire. Pokušavam da ga odvučem do vode. Uprkos tome što znam da se trudi da ćuti, otimaju mu se oštri krici. Blato i biljke su ga zarobili, tako da moram snažno da povučem kako bih ga istrgla iz njihovih kandži. I dalje je na istoj udaljenosti od vode. Leži stisnutih zuba dok mu suze klize niz blatnjavo lice. „Slušaj, Pita, otkotrljaću te u potok Veoma je plitak. U redu?" pitam. „Odlično", reče on. Čučnula sam pored njega. Šta god da se desi, kažem sebi, nemoj stati dok ne dođeš do vode. ,,Na tri", kažem. „Jedan, dva, tri!" Uspela sam samo jednom da ga prevrnem i odmah sam zastala zbog užasnog zvuka koji je ispuštao. Sada leži uz obalu. Možda je tako i bolje. „Dobro, promena plana. Neću te celog spustiti unutra", kažem mu. Osim toga, ako ga potopim, ko zna da li ću moći da ga izvučem? „Nema više kotrljanja?, pita. ,,S tim je gotovo. Hajde da te očistimo. Drži šumu na oku, važi?" kažem. Teško mi je da odlučim odakle da počnem. Toliko je natopljen blatom i lišćem da ne vidim odeću. Ako uopšte nosi odeću. Zbog te pomisli sam oklevala nekoliko trenutaka, a zatim se bacila na posao. Naga tela nisu neko veliko čudo u areni, zar ne?" Imam dve flaše za vodu i meh koji sam uzela od Ru. Stavila sam ih pod stenu kako bi se dve uvek punile dok trećom polivam Pitu. Potrebno mi je neko vreme, ali najzad dolazim do odeće. Nežno otkopčavam jaknu i košulju i skidam ih. Potkošulja mu je zalepljena za rane. Moram da je isečem nožem i ponovo ga natopim vodom da bi je nekako skinula. Preko grudi ima gadnu opekotinu i četiri uboda ose tragačice, ako računamo onaj pod uhom. Međutim, osećam se malo bolje. Ove rane mogu da izlečim. Odlučila sam da se prvo pobrinem za gornji deo njegovog tela kako bih mu ublažila nešto bola pre nego što se pozabavim štetom koju je Katon naneo njegovoj nozi. Uspela sam da ga naslonim na veliki kamen pošto je lečenje njegovih rana besmisleno ako nastavi da leži u blatnjavoj bari. Sedeo je ne žaleći se dok sam vodom spirala prljavštinu sa njegove kože i kose. Na suncu mu koža deluje veoma bledo, više ne izgleda snažno i zdepasto. Morala sam da iščupam žaoke, zbog čega se trgao, međutim čim sam stavila lišće na otoke odahnuo je od olakšanja. Dok se sušio na suncu, oprala sam košulju i jaknu i ostavila ih da se suše preko kamenja. Zatim sam

mu na grudi namazala melem za opekotine. Tada sam primetila da mu je koža vrela. Blato i voda su sakrili činjenicu da ima groznicu. Pregledala sam opremu za prvu pomoć koju sam uzela od dečaka iz Distrikta Jedan i pronašla tablete za skidanje temperature. Moja majka ih kupuje kada zakažu njeni domaći lekovi. „Progutaj ovo", kažem mu. Poslušno uzima lek. „Mora da si gladan." „Nisam. Čudno je to. Nisam gladan već danima", kaže Pita. Kada mu ponudila meso ptice grusling, namrštio se i okrenuo glavu. Tada sam shvatila koliko je bolestan. „Pita, moraš nešto da pojedeš", insistiram. „Samo ću povratiti", uzvraća. Uspevam da ga nateram da pojede par zalogaja suve jabuke. „Hvala. Stvarno mi je mnogo bolje. Mogu li sada malo da spavam, Ketnis?", pita. „Uskoro", obećavam mu. „Moram prvo da pogledam tvoju nogu." Izula sam mu čizme i čarape što sam nežnije mogla. Potom sam mu veoma polako, centimetar po centimetar, skinula i pantalone. Videla sam koliku je poderotinu u materijalu napravio Katonov mač, ali to me ni najmanje nije pripremilo za ono što se nalazilo ispod. Iz duboke, upaljene rane curila je krv i gnoj. Noga mu je natekla. Što je najgore od svega, osećao se smrad zagnojenog mesa. Poželela sam da pobegnem, da nestanem u šumi kao onoga dana kada su kod nas doneli mladića sa nogom spaljenom do koske. Poželela sam da odem i lovim dok se majka i Prim pobrinu za ono sa čime nemam ni snage ni veštine da se suočim. Ah, ovde nema nikog drugog osim mene. Pokušavam da imitiram smireno držanje svoje majke kada se bavi veoma teškim slučajevima. „Prilično je gadno, a?", kaže Pita. Pažljivo me posmatra. „Onako." Sležem ramenima kao da nije ništa naročito u pitanju. „Treba da vidiš neke ljude koje donose mojoj majci iz rudnika." Nisam rekla da se obično počistim iz kuće kada leči bilo šta ozbiljnije od obične prehlade. Kada malo bolje razmislim, ne volim da budem ni u blizini šmrcanja i kašljanja. „Najpre moramo dobro da očistimo ranu." Nisam mu skinula gaće pošto su u dobrom stanju i ne želim da ih svlačim preko ranjene butine. Dobro, možda mi je neprijatno od pomisli na to da ga vidim nagog. Na moju majku i Prim nagost nema nikakvog efekta, ne stide se. Ironično, ali u ovom trenutku Igara, moja mlađa sestra bi Piti bila od veće koristi nego ja. Podvlačim pod njega svoju plastičnu foliju kako bih mogla da operem i donji deo tela. Sa svakom bocom vode koju preko njega prelijem, rana izgleda gore. Ostatak je u dobrom stanju, samo jedan ubod i nekoliko manjih opekotina za koje sam se brzo pobrinula. Ali, šta zaboga da radim sa ranom? „Ostavićemo je malo na vazduhu i zatim..." ,,I zatim ćeš je zakrpiti?", kaže Pita. Gleda me skoro sažaljivo, kao da zna koliko sam izgubljena. „Tako je", kažem. ,,U međuvremenu, pojedi ovo." Tutnula sam mu u šaku nekoliko komada suve kruške i vratila se na potok da operem ostatak odeće. Kada sam je stavila da se suši, ponovo sam pregledala sadržaj opreme za prvu pomoć. U pitanju su bile osnovne stvari. Zavoji, pilule za groznicu, lek za smirivanje stomaka. Ništa od onoga što mi je potrebno za lečenje Pite. „Moraćemo da eksperimentišemo", priznajem mu. Znam da lišće protiv otoka izvlači infekciju pa sam počela sa tim. Pritiskam punu šaku sažvakanog zeleniša na ranu. Nakon nekoliko minuta gnoj počinje da mu curi niz nogu. Govorim sebi da je to dobar znak i grizem se za obraz kako bih sprečila doručak da izađe na bis. „Ketnis?", oglašava se Pita. Gledam ga u oči, sigurna da mi je lice zelene boje. Ustima je oblikovao reči. „Još čekam onaj poljubac?" Prsnula sam u smeh pošto je prizor toliko odvratan da ne mogu više da izdržim. „Nešto nije u redu?", pita preterano nevinim glasom. ,,Ja... ja nisam naročito dobra u ovome. Nisam kao moja majka. Nemam pojma šta radim i mrzim gnoj", kažem. „Fuj!" Dopuštam sebi da zaječim dok ispiram prvu turu lišća i stavljam drugu. „Fuuuj!" „Kako loviš?", pita on.

„Veruj mi, ubijanje je mnogo lakše od ovoga", kažem. „Mada, pošto ne znam šta radim, može biti da ubijam tebe." „Možeš li malo da ubrzaš stvari?", pita. ,,Ne. Zaveži i jedi tu krušku." Nakon tri ture lišća i kofe gnoja, rana deluje bolje. Pošto je otok spao, konačno vidim koliko duboko je Katonovo sečivo zaseklo. Sve do koske. „Šta je sledeće, doktorko Everdin?", pita me. „Možda ću namazati malo melema. Mislim da pomaže kada je infekcija u pitanju. A zatim ću previti ranu." Učinila sam to i sada rana deluje podesnije za rukovanje, prekrivena čistim belim pamukom. Mada, uz sterilni zavoj, rub njegovog donjeg veša deluje veoma prljavo, poput izvora zaraze. Izvukla sam rezervni ranac. „Evo, pokrij se time dok ti ne operem veš." ,,Oh, ne smeta mi da me vidiš", kaže Pita. ,,Pa ti si poput ostatka moje porodice", kažem. „Ali, meni smeta, u redu?" Okrećem se i gledam potok dok gaće ne ulete u vodu. Verovatno se oseća bolje, čim može da baca. „Znaš, prilično si gadljiva za tako smrtonosnu osobu", kaže mi Pita dok perem veš između dva kamena. „Sada bih voleo da sam ti dopustio da istuširaš Hejmiča." Mrštim se na tu pomisao. „Šta ti je do sada poslao?" „Ništa", kaže Pita. Zatim nastupa pauza dok mu ne sine. „Zašto, da li si ti nešto dobila?" „Lek za opekotine", odgovaram snebivljivo. ,,Oh, i hleb." „Uvek sam znao da si mu miljenica", kaže Pita. „Molim te, ne može da podnese da bude u istoj prostoriji sa mnom", kažem. „Zato što ste toliko slični", mrmlja Pita. Ignorišem ga pošto ovo nije vreme za vređanje Hejmiča, što bi mi inače bio prvi impuls. Pustila sam ga da dremne dok mu se odeća suši, ali tokom kasnog popodneva odlučila sam da više ne smemo da čekamo. Nežno sam mu prodrmala rame. „Pita, moramo da krenemo." ,,Da krenemo?", govori zbunjeno. „Gde da krenemo?" „Moramo da se sklonimo odavde. Možda da pođemo nizvodno. Negde gde možemo da se krijemo dok ne ojačaš", kažem. Pomažem mu da obuče sve osim čizama i uspravljam ga. Sa lica mu nestaje sva boja kada se osloni na nogu. „Hajde. Možeš ti to." Ali, nije mogao. Bar ne dugo. Spustili smo se pedesetak metara nizvodno. Oslanjao mi se na rame, osećala sam da će se onesvestiti. Pustila sam ga da sedne na obalu i rekla mu da stavi glavu među kolena. Nezgrapno sam ga tapšala po leđima dok sam osmatrala okolinu. Naravno, volela bih da ga popnem na drvo, ali ništa od toga. Moglo je doduše biti i gore. Neke od stena su napravile čudne strukture, nalik pećinama. Svidela mi se jedna od njih, dvadesetak metara iznad potoka. Kada je Pita bio u stanju da ustane, napola sam ga vodila, napola nosila ka pećini. Volela bih da potražim bolje sklonište, ali ovo će morati da posluži pošto mi je saveznik izbačen iz koloseka. Beo je kao sneg, zadihan i mada je tek sumrak, počinje da drhti. Prekrila sam pod pećine slojem borovih iglica, odmotala vreću za spavanje i ušuškala ga. Uspela sam da mu dam par pilula i malo vode, ali je odbio da jede čak i voće. Zatim je samo ležao očiju uprtih u moje lice dok sam pravila neku vrstu zastora od lišća divlje vinove loze kako bih prikrila ulaz u pećinu. Nisam zadovoljna rezultatom. Životinja ne bi obratila pažnju, ali čovek bi odmah shvatio da je zastor veštački napravljen. Razočarano sam ga skinula. „Ketnis", doziva me. Prilazim i sklanjam mu kosu sa očiju. „Hvala ti što si me pronašla." ,,Ti bi pronašao mene da si mogao", kažem. Čelo mu gori. Kao da lekovi ne deluju. Iznenada se uplašim da će umreti. „Da. Vidi, ako ne preživim..." ,,Ne govori tako. Nisam uzalud iscedila sav onaj gnoj." „Znam. Samo u slučaju da ne...", pokušava da nastavi.

,,Ne, Pita, ne želim da razgovaram o tome", kažem, stavljajući mu prst na usne ne bih li ga utišala. „Ali...", insistira. Impulsivno se naginjem napred i ljubim ga, zaustavljajući reči. Suviše dugo sam čekala. On je u pravu, mi smo kao ludo zaljubljeni. Prvi put da sam poljubila dečaka. Verovatno bi u drugim okolnostima to na mene ostavilo neki utisak, ali sada sam u stanju samo da primetim koliko su mu usne tople od groznice. Povlačim se i umotavam ga u vreću. „Nećeš umreti. Zabranjujem to. U redu?" ,,U redu", šapuće. Izašla sam na hladan večernji vazduh u trenutku kada je srebrni padobran dojedrio sa neba. Brzo sam odvezala čvor, nadajući se da je unutra lek za Pitinu nogu. Ali, unutra je bila vrela čorba. Hejmič mi je slao jasnu poruku. Jedan poljubac – jedan tanjir čorbe. Skoro da čujem njegovo režanje. „Zaljubljena si, srce. Dečko umire. Daj mi nešto što mogu da iskoristim!" U pravu je. Ako želim da Pita preživi, moram da održim pažnju publike. Ukleti ljubavnici očajnički žele da se vrate kući zajedno. Dva srca koja kucaju istim ritmom. Romansa. To će biti problematično, pošto nikada nisam bila zaljubljena. Razmišljam o svojim roditeljima. Otac je uvek donosio majci neki poklon iz šume. Majci bi se lice uvek ozarilo kada bi čula njegove korake pred vratima. Skoro da je prestala da živi kada je poginuo. „Pita!", dozivam ga, pokušavajući da imitiram ton koji je majka koristila kada razgovara sa ocem. Ponovo je zadremao, ali sam ga probudila poljupcem. To ga je izgleda zapanjilo. Zatim se nasmešio kao da bi bio savršeno srećan da zauvek samo leži i zuri u mene. Odlično mu ide ovo pretvaranje. Podigla sam posudu. „Pita, vidi šta ti je Hejmič poslao."

20

Bilo mi je potrebno sat vremena nagovaranja, molbi, pretnji, i naravno poljubaca, ali na kraju je, gutljaj po gutljaj, ispraznio činiju. Pustila sam ga da zaspi i konačno se okrenula svojim potrebama. Proždrala sam večeru od gruslinga i korenja dok sam gledala izveštaj na nebu. Danas nije bilo novih žrtava. Ipak, Pita i ja smo publici priredili prilično uzbudljiv dan. Nadajmo se da će nam Tvorci igara podariti mirnu noć. Automatski sam potražila drvo na koje ću se smestiti pre nego što sam shvatila da je to nemoguće. Bar još neko vreme. Ne mogu da ostavim Pitu samog na zemlji. Ostavila sam njegovo prethodno skrovište pored potoka nedirnuto – kako bih i mogla da ga sakrijem? Sklonili smo se jedva pedesetak metara nizvodno. Stavila sam noćne naočare i sa oružjem u rukama se pripremila za stražu. Temperatura je brzo opala i smrzavala sam se do kostiju. Najzad sam pokleknula i uvukla se u vreću pored Pite. Veoma je toplo. Zahvalno sam se priljubila uz njega, ali tada sam shvatila da je više nego toplo – vrelo je pošto vreća zadržava svu toplotu njegove groznice. Dotakla sam mu čelo i shvatila da je vrelo i suvo. Ne znam šta da radim. Da li da ga ostavim u vreći nadajući se da će vrelina smanjiti groznicu? Ili da ga izvadim iz vreće kako bi ga noćni vazduh ohladio? Najzad sam komad zavoja umočila u vodu i položila mu ga na čelo. Deluje nedovoljno, ali plašim se da učinim nešto drastično. Provela sam noč sedeći i ležeći pored njega, osvežavajući zavoj s vremena na vreme. Trudila sam se da ne razmišljam o tome koliko sam ranjivija otkako sam se udružila sa njim, nego kada sam bila sama. Prikovana sam za zemlju, na straži, sa veoma bolesnom osobom o kojoj moram da se staram. Međutim, znala sam da je povređen, a ipak sam ga potražila. Moraću da verujem da sam donela pravu odluku. Kada je zora zarudela, primetila sam da je Pitina gornja usna orošena znojem i shvatila da je groznica prestala. Temperatura se nije vratila u normalu, ali je spala za nekoliko stepeni. Sinoć sam naletela na žbun bobica dok sam skupljala lišće. Nabrala sam voće i izgnječila ga sa hladnom vodom u posudi od čorbe.

Kada sam se vratila do pećine, Pita je pokušavao da se pridigne. „Probudio sam se, a tebe nije bilo. Zabrinuo sam se." Morala sam da se nasmejem dok sa ga vraćala nazad u ležeći položaj. „Bio si zabrinut za mene? Jesi li se pogledao u poslednje vreme?" „Pomislio sam da tu te pronašli Katon i Klouv. Vole da love noću", rekao je ozbiljno. „Klouv? Ko je to?" „Devojka iz Distrikta Dva. Oboje su još živi, zar ne?" ,,Da, ostali su njih dvoje, Prepredena i Treš", rekoh. „Tako zovem devojku iz Petice. Kako se osećaš?" „Bolje nego juče. Ovo je ogroman napredak u odnosu na blato. Čista odeća, lek, vreća za spavanje... i ti." Ah, da. Romansa. Posegnula sam rukom ka njegovom obrazu. Uhvatio je i prislonio uz svoje usne. Setila sam se da je otac to često radio i zapitala se gde je Pita to pokupio. Sigurno ne od svog oca i one veštice. „Nema poljubaca dok nešto ne pojedeš", kažem mu. Pridigao se, naslonio na zid i poslušno gutao kašu od voća kojom sam ga hranila. Ponovo je odbio ptičje meso. „Nisi spavala", kaže Pita. „Dobro sam", odgovaram mu. Mada sam premorena. „Spavaj sada. Ja ću čuvati stražu. Probudiću te ako se nešto desi", kaže. Oklevam. „Ketnis, ne možeš zauvek ostati budna." U pravu je. Pre ili kasnije ću morati malo da odspavam. Verovatno je bolje da to sada obavim, dok je još dan, a on relativno budan. „Dobro", slažem se na kraju. „Ali samo par sati. Zatim me probudi." Suviše je vruće za spavanje u vreći. Ispružila sam se preko nje na podu pećine sa jednom rukom na luku kako bih mogla u trenutku da ispalim strelu. Pita sedi pored mene, naslonjen na zid. Ranjenu nogu je isturio ispred sebe, a pogled uperio ka šumi. „Spavaj", kaže mi nežno, sklanjajući mi pramen kose sa čela. Za razliku od glumljenih poljubaca i milovanja, ovaj gest deluje prirodno i utešno. Ne želim da prestane. Nastavio je da me mazi po kosi dok nisam zaspala. Predugo. Spavala sam predugo. Čim sam otvorila oči, shvatila sam da je podne davno prošlo. Pita je pored mene, u istom položaju. Ustala sam zauzevši odbrambeni stav, mada sam odmornija nego što sam danima bila. „Pita, trebao si da me probudiš nakon par sati", protestujem. „Zašto? Ništa se ne dešava", kaže on. „Osim toga, volim da te gledam dok spavaš. Ne mrštiš se. Izgledaš mnogo bolje." Mrko sam ga pogledala, zbog čega se iskezio. Tada sam primetila koliko su mu usne suve. Prislonila sam ruku uz njegov obraz. Vreo je poput furune. Tvrdi da je pio vodu, ali flaša mi deluje puna. Dala sam mu još dve pilule za groznicu i stajala mu iznad glave dok je pio vodu. Zatim sam se pobrinula za manje rane. Opekotine i otoci su u znatno boljem stanju. Pokušala sam da se očeličim za suočavanje sa ranom na nozi. Kada sam skinula zavoje, srce mi je sišlo u pete. Rana izgleda gore, mnogo gore. Nema gnoja, ali otok se povećao a koža je upaljena. Primećujem crvene pruge koje mu se penju uz nogu. Trovanje krvi. Ako se za to ne pobrinem, sigurno će umreti. Lišće i melem tu ne mogu ništa. Treba nam jak lek protiv infekcije iz Kapitola. Ne mogu ni da zamislim cenu takvog leka. Kada bi Hejmič uzeo svaku donaciju, od svakog sponzora, da li bi to bilo dovoljno? Sumnjam. Skupi darovi postaju sve skuplji što Igre duže traju. Koliko košta pravi obrok prvog dana, toliko košta jedan kreker dvanaestog dana. Lek koji je njemu potreban bio bi premija i na samom početku. „Otok je narastao, ali nema više gnoja", kažem nesigurnim glasom. „Znam kako izgleda trovanje krvi, Ketnis", kaže Pita. „Iako mi majka nije iscelitelj."

„Moračeš da preživiš duže od ostalih, to je sve, Pita. Izlečiće te u Kapitolu kada pobedimo." ,,Da, to je dobar plan", uzvraća on. Ali, osećam da je to rekao samo zbog mene. „Moraš da jedeš. Tako ćeš sačuvati snagu. Napraviću ti supu", kažem. „Nemoj paliti vatru", kaže on. „Nije vredno toga." „Videćemo." Dok nosim posudu ka potolcu, zapanjena sam koliko je toplo. Mogla bih da se zakunem da Tvorci postepeno pojačavaju dnevnu temperaturu, a snižavaju noćnu. Međutim, vrelina osunčanog kamenja pored potoka daje mi ideju. Možda i ne moram da palim vatru. Smestila sam se na veliki ravan kamen na pola puta između pećine i potoka. Nakon što sam prečistila pola činije vode, stavila sam je na sunce i stavila nekoliko vrelih kamičaka veličine jajeta u vodu. Prva ću priznati da nisam neka kuvarica. Doduše, pošto se supa kuva tako što sve ubacite u lonac i čekate, to je jedno od jela koje dobro spremam. Seckala sam meso gruslinga dok se nije pretvorilo u kašu i zgnječila korenje. Na sreću, i jedno i drugo je već pečeno, samo treba da se ugreje. Od sunca i kamenja voda je već topla. Stavila sam unutra meso i korenje, ubacila novo kamenje i otišla po neki zeleniš koji će dodatno začiniti supu. Ubrzo sam otkrila vlašac u podnožju jedne stene. Savršeno. Iseckala sam ga i dodala u činiju, ponovo zamenila kamenje i spustila poklopac kako bi se sve dobro ukuvalo. Nisam uočila tragove divljači u blizini, ali ipak nisam želela da ostavim Pitu samog dok lovim, zato sam postavila šest zamki i nadala se da će me sreća pratiti. Pitam se šta je sa ostalim tributima, kako se snalaze sada kada je glavni izvor hrane odleteo u vazduh. Bar troje se pretežno hranilo sa tog izvora, Katon, Klouv i Prepredena. Doduše, ne i Treš. Verujem da poseduje znanje koje je imala Ru, o tome kako da se čovek hrani plodovima zemlje. Da li se bore među sobom? Traže li nas? Možda nas je neko od njih pronašao i sada čeka pravi momenat za napad. Ta pomisao me vraća nazad u pećinu. Pita je ispružen na vreći za spavanje u senci stene. Mada se malo razvedrio kada sam se pojavila, očigledno je da se oseća užasno. Spustila sam mu hladan komad vlažne tkanine na čelo. Međutim, ugrejala se čim mu je dotakla kožu. „Treba li ti nešto?", pitam. ,,Ne", kaže on. „Hvala ti. Čekaj. Ispričaj mi priču." „Priču? O čemu?" Nisam neki pripovedač. Ista stvar kao sa pevanjem. Ali, ponekad Prim iščupa neku priču iz mene. „O nečemu lepom. Pričaj mi o najsrećnijem danu svog života." Iz usta mi izleće nešto između običnog i razdraženog uzdaha. Lepa priča? Za ovo će mi biti potrebno znatno više napora nego za supu. Lupam glavu u potrazi za srećnim sećanjima. Većina se odnosi na mene i Gejla u lovu. Nekako mi se čini da nijedna od njih ne bi dobro prošla ni kod Pite, ni kod publike. Ostaje mi Prim. „Jesam li ti ikada pričala kako sam nabavila kozu za Prim?", pitam. Odmahuje glavom i gleda me sa očekivanjem. Započinjem priču. Oprezno. Moje reči se pronose širom Panema. Ljudi su verovatno sabrali dva i dva, i znaju da se bavim nezakonitim lovom. Ipak, ne želim da naškodim Gejlu, Masnoj Sej, kasapinu, pa čak ni mirovnjacima koji su mi mušterije, tako što ću javno objaviti da na taj način i oni krše zakon. Evo prave priče o tome kako sam sakupila novac za Priminu kozu, Gospu. Bio je petak uveče, dan pre njenog desetog rođendana krajem maja. Čim su se časovi završili, Gejl i ja smo otišli u šumu, pošto sam želela da prikupim dovoljno ulova kako bih mogla da kupim poklon za Prim. Možda neku tkaninu za haljinu, ili četku za kosu. Dobro smo prošli sa zamkama, i zeleniša ima u izobilju, ali ništa više od našeg uobičajenog ulova petkom. Bila sam veoma razočarana kada smo krenuli nazad, mada je Gejl rekao da ćemo sutra sigurno bolje proći. Odmarali smo se nekoliko trenutaka pored potoka kada smo ugledali mladog jelena, verovatno jednogodišnjaka, sudeći po rastu. Rogovi su tek počeli

da mu izbijaju, mali i prekriveni somotom. Nije bio siguran da li da pobegne pošto se očigledno nikada nije susreo sa ljudima. Bio je prekrasan. Doduše, delovao je manje lepo kada su ga dve strele pogodile, jedna u vrat a druga u grudi. Gejl i ja smo ga pogodili u isto vreme. Pokušao je da pobegne, ali se spotakao. Gejlov nož mu je presekao vrat pre nego što je shvatio šta se dešava. Istog trenutka sam osetila grižu savesti zbog ubistva nečeg tako čistog i nevinog. Zatim mi je stomak zakrčao pri pomisli na sve to čisto i nevino meso. Jelen! Gejl i ja smo ustrelili samo tri ukupno. Prvog, sa povređenom nogom, skoro i da ne računam. Ali, to iskustvo nas je naučilo da ne odvlačimo ceo trup na Hob. Nastao je pravi haos kada su ljudi počeli da se cenjkaju za određene delove tela i pokušavaju sami da ih odseku noževima. Masna Sej je intervenisala i poslala nas u kasapnicu. Međutim, mesu je već nanesena velika šteta. Bilo je puno rupa, pošto su delovi odsečeni. Mada su svi platili svoj deo, to je znatno snizilo cenu ulova. Ovoga puta smo sačekali da padne mrak i provukli se kroz rupu u ogradi ka najbližoj kasapnici. Mada smo bili poznati lovci, ne bi bilo uputno nositi ulicama Distrikta 12 jelena teškog osamdeset kilograma usred bela dana, kao da zvaničnicima to namerno nabijamo na nos. Kada samo pokucali, vratima je prišla mesarka, niska zdepasta žena po imenu Ruba. Sa njom nema cenkanja. Ona kaže cenu, ako ti se ne dopada možeš slobodno da odeš. Ta cena je, doduše, uvek poštena. Prihvatili smo njenu ponudu za jelena, a ona nam je dala nekoliko šnicli nakon kasapljenja. Čak i kada smo ga podelili na dva dela, ni Gejl ni ja nikada nismo držali toliko novca u rukama. Odlučili smo da čuvamo tajnu i sutra uveče iznenadimo svoje porodice mesom i novcem. Tako sam došla do novca za kozu, ali Piti sam ispričala da sam prodala mamin srebrni medaljon. To nikome neće naškoditi. Nastavila sam da pričam o kasnom popodnevu na dan Priminog rođendana. Gejl i ja smo otišli do pijace na trgu kako bi kupili materijal za haljinu. Dok sam prelazila prstima po debelom pravom pamuku, nešto mi je zapalo za oko. Ugledala sam starca koji na drugom kraju Šava drži malo krdo koza. Nisam znala kako se zove, svi ga zovu Kozar. Zglobovi su mu bili natečeni i uvrnuti pod bolnim uglom. Suvi kašalj ga je stalno pratio. To je bio znak da je proveo mnogo godina u rudnicima. Ali, imao je sreće. Nekako je uspeo da uštedi dovoljno za kupovinu koza kako u starosti ne bi umirao od gladi, i imao čime da se zanima. Bio je prljav i nestrpljiv, ali koze su bile čiste i mleko im je bilo punomasno. Ako ste mogli to sebi da priuštite. Jedna bela koza sa crnim šarama, ležala je na kolima. Bilo je očigledno zašto. Verovatno joj je pas povredio rame i rana se inficirala. Bila je u prilično lošem stanju, Kozar je morao da je pridržava tokom muže. Ali, ja sam znala nekog ko bi mogao da joj pomogne. „Gejle", prošaputala sam. „Želim onu kozu za Prim." Posedovanje koze u Distriktu 12 može vam promeniti život. Te životinje jedu skoro bilo šta, Livada je savršeno mesto za njih, a daju četiri litre mleka dnevno. Mleko se može piti, od njega se može praviti sir ili se može prodavati. Da stvar bude još bolja, to je potpuno legalno. ,,U lošem je stanju", reče Gejl. „Valjalo bi da bolje pogledamo." Prišli smo i kupili čašu mleka, a zatim stajali pred kozom posmatrajući je kao da nemamo pametnija posla. „Ostavite je na miru", reče čovek. „Samo gledamo", izusti Gejl. „Onda širom otvorite oči pošto uskoro ide u kasapnicu. Tek poneko je spreman da kupi njeno mleko. Moram da naplaćujem duplo manje", reče čovek. „Koliko ti mesarka daje za nju?", upitah. Čovek sleže ramenima. „Sačekajte i saznaćete." Okrenula sam se i videla Rubu kako preko trga korača ka nama. „Sreća da si naišla. Ova devojka je bacila oko na tvoju kozu." Reče Kozar kada nam je Ruba prišla. „Ako je obećana, neću se nametati", rekoh nehajno.

Ruba me odmeri od glave do pete i namršti se ka kozi. „Nije obećana. Pogledaj to rame. Kladim se da će pola mesa biti toliko trulo da neće valjati ni za kobasice." „Šta?", reče Kozar. „Imali smo dogovor." „Imali smo dogovor za životinju sa par ožiljaka od zuba, a ne za ovaj užas. Prodaj je devojci, ako je toliko glupa da je uzme", reče Ruba. Krišom mi je namignula dok je odlazila. Kozar je bio ljut, ali i dalje je želeo da se oslobodi koze. Bilo nam je potrebno pola sata da se dogovorimo oko cene. Okupila se gomila ljudi koji su dobacivali svoje mišljenje. Odlično ću proći ako koza preživi, ali ako ugine – opljačkana sam. Ljudi su pristajali uz jedno ili drugo mišljenje, ali ja sam ipak uzela kozu. Gejl se ponudio da je ponese. Mislim da je, kao i ja, želeo da vidi izraz Priminog lica. U momentu krajnje razdraganosti kupila sam ružičastu traku i zavezala je kozi oko vrata. Požurili smo ka mojoj kući. Trebalo je videti njenu reakciju kada smo ušli sa kozom. Na kraju krajeva, to je bila devojčica koja me plačući preklinjala da poštedim Ljutića, tog užasnog, matorog stvora. Bila je tako uzbuđena da se smejala i plakala u isto vreme. Moja majka nije bila oduševljena kada je ugledala povredu. Međutim, njih dve su se bacile na posao. Samlele su biljke i slivale varivo životinji niz grlo. „Poput tebe", kaže Pita. Maltene sam zaboravila da je tu. „ A, ne, Pita. Njih dve su pravi stručnjaci. Koza ne bi skapala čak i da je namerno pokušavala", kažem, grizući se za jezik kada shvatim kako je to zazvučalo njemu koji umire u mojim nesposobnim rukama. ,,Ne brini. Ni ja ne pokušavam", šali se. „Završi priču." ,,Pa, to je to. Sećam se da je te noći Prim insistirala da spava sa Gospom na ćebetu pored vatre. Pre nego što su zadremale, koza je liznula po obrazu kao da je ljubi", kažem. „Već je bila potpuno luda za njom." ,,Da li je i dalje nosila ružičastu traku?" pita. „Mislim da jeste", odgovaram. „Zašto?" „Samo pokušavam to da zamislim", kaže zamišljeno. ,,Ne razumem zašto je to najsrećniji dan tvog života." „Znala sam da će ta koza biti pravi rudnik zlata", kažem. ,,Da, naravno da sam mislio na to, a ne na večnu radost koju si priredila sestri koju toliko voliš da si zauzela njeno mesto na žetvi", kaže Pita suvo. ,,Ta koza se višestruko isplatila", izgovaram nadmoćnim tonom. ,,Pa, ne bi se usudila da postupi drugačije nakon što si joj spasla život", uzvraća Pita. „Kao ni ja." „Stvarno? A koliko si me ti to koštao?", pitam. „Koštao sam te gomile problema. Ne brini. Odužiću ti se", kaže. „Pričaš gluposti", kažem. Dotakla sam mu čelo. Groznica se pojačava. „Malo si hladniji." Trgnuo me zvuk fanfara. U trenutku sam skočila na noge i otišla do ulaza u pećinu. Nisam želela da propustim ni reč. To je moj novi najbolji prijatelj, Klaudije Templsmit. Kao što sam i očekivala, pozivao nas je na gozbu. Pa, nismo toliko gladni. Ravnodušno sam odmahnula rukom na njegovu ponudu kada je dodao, „Neki od vas su možda već odbili moju ponudu. Saslušajte me. Ovo nije obična gozba. Svakome od vas je nešto očajnički potrebno." Zaista mi je očajnički potreban lek za Pitinu nogu. „Svako od vas će to nešto pronaći u rancu označenom brojem vašeg distrikta, u zoru kod Kornukopije. Razmislite dobro o tome, pre nego što odbijete da se pojavite. Za neke od vas, ovo je poslednja šansa", govori Klaudije. To je sve. Njegove reči i dalje lebde u vazduhu. Poskočila sam kada me Pita otpozadi zgrabio za rame. ,,Ne", govori mi. ,,Ne dolazi u obzir da rizikuješ život zbog mene." ,,Ko kaže da ču to učiniti?", pitam.

„Znači li to da ne ideš?" „Naravno da ne idem. Zar stvarno misliš da sam toliko glupa da uletim u tuču sa Katonom, Klouv i Trešom? Ne budi blesav", kažem, vraćajući ga nazad u krevet. „Pustiću ih da se bore, videti čije lice će se pojaviti na nebu uveče i onda napraviti plan." „Očajno lažeš, Ketnis. Ne znam kako si preživela ovako dugo." Počeo je da me imitira. „Znala sam da će ta koza bitipravi rudnik zlata. Malo si hladniji. Naravno da ne idem." Odmahuje glavom. „Nemoj nikada da igraš karte. Izgubićeš sve", kaže. Zajapurila sam se od besa. „Dobro, idem! Ne možeš me zaustaviti!" „Mogu da te pratim. Barem deo puta. Možda neću stići do Kornukopije, ali ako budem uzviknuo tvoje ime, kladim se da će me pronaći. Tada ću biti sigurno mrtav", kaže on. „Nećeš uspeti da pređeš ni sto metara tom nogom", kažem. „Onda ću se vući", uzvraća Pita. „Ako ti ideš, idem i ja." Dovoljno je tvrdoglav, možda čak i dovoljno snažan da to izvede. Da zavija za mnom u šumi. Ako ga ostali tributi ne pronađu, pronaći će ga neka grabljivica. Nije u stanju da se odbrani. Verovatno ću morati da ga zazidam u pećinu kako bih sama mogla da krenem. Ko zna koliko će mu štetiti taj napor? „Šta očekuješ da uradim? Da sedim i gledam kako umireš?" pitam. Sigurno zna da to ne dolazi u obzir. Publika bi me mrzela. Iskreno, mrzela bih samu sebe ako ne pokušam. „Neću umreti. Obećavam. Ako ti obećaš da nećeš otići", kaže on. U pat poziciji smo. Znam da ne mogu da ga odgovorim pa ne pokušavam. Nevoljno se pretvaram da pristajem. „Onda moraš da radiš ono što ti kažem. Moraš da piješ vodu, da me budiš kada ti kažem da me probudiš i da pojedeš supu do poslednje kapi koliko god da je odvratna!", brecam se. „Dogovoreno. Da li je gotova?", pita on. „Sačekaj", kažem. Vazduh je hladniji, mada sunce još nije zašlo. U pravu sam što se tiče toga da Tvorci kontrolišu temperaturu. Pitam se da li nekome očajnički treba ćebe. Supa je u gvozdenoj posudi i dalje topla. Čak je i ukusna. Pita jede i ne žali se. Sastrugao je sve do poslednje mrvice da pokaže svoj entuzijazam. Brbljao je o tome koliko je supa ukusna, što bi bilo ohrabrujuće da ne znam da ima groznicu. Kao da slušam Hejmiča pre nego što ga alkohol potpuno obeznani. Naterala sam ga da popije novu dozu lekova za groznicu da potpuno ne siđe s uma. Dok idem ka potoku da se umijem, razmišljam o tome da će sigurno umreti ako ne odem na gozbu. Mogu da ga održavam u životu još par dana, ali tada će infekcija stići do mozga ili pluća i to će biti to. Ostaću sama. Ponovo. Čekajući ostale. Toliko sam izgubljena u mislima da gotovo ne vidim padobran iako je pao pored mene. Trčim ka njemu, izvlačim ga iz vode i skidam srebrni materijal. Unutra je bočica. Hejmič je uspeo! Nabavio je lek – ubedio je neke romantične budale da prodaju svoj nakit – i sada mogu da spasem Pitu! Mada, u pitanju je veoma mala boca. Verovatno je lek izuzetno snažan, ako može da izleči nekog ko je bolestan poput Pite. Osećam ubod sumnje. Otvaram bočicu i duboko udišem. Slatkasti miris me opija. Da budem sigurna, spuštam jednu kap na vrh jezika. Nema sumnje, u pitanju je sirup za spavanje. To je uobičajen lek u Distriktu 12. Jeftin, ali delotvoran. Gotovo svi su ga probali bar jednom. Mi ga imamo kod kuće. Majka ga daje histeričnim pacijentima kada mora da ušije gadnu ranu. Ponekad ga koristi da bi osobu prosto utišala ili olakšala noć nekome ko je u velikom bolu. Potrebno je samo malo sirupa. Bočica ove veličine uspavala bi Pitu na čitav dan, ali od kakve je to koristi? Toliko sam besna da se spremam da bacim ovaj najnoviji dar u potok kada mi konačno sine. Ceo dan? To je i više nego što mi je potrebno. Izgnječila sam punu šaku bobica i dodala nekoliko listića nane kako bi ukus sirupa bio što neprimetniji. Zatim sam krenula nazad ka pećini. „Donela sam ti poslasticu. Pronašla sam novi žbun bobica malo niže niz potok."

Pita otvara usta bez oklevanja. Guta bobice, a zatim se malo namršti. „Veoma su slatke." ,,Da, to su šećerne bobice. Moja majka pravi džem od njih. Zar ih nikada nisi jeo?", pitam, gurajući mu još jednu kašiku u usta. „Ne", kaže on zbunjeno. „Ali, ukus mi je nešto poznat. Šećerne bobice?" ,,Pa, ne mogu se naći na pijaci, rastu samo u divljini", kažem. Progutao je još jednu kašiku. Samo još jednu i na konju sam. „Slatke su kao sirup", kaže on, uzimajući poslednju kašiku. „Sirup." Širom otvara oči shvatajući šta je u pitanju. Šakom mu čvrsto pritiskam usta i nos kako bih ga naterala da proguta, umesto da ispljune. Pokušava na silu da povrati, ali prekasno je. Već gubi svest. Dok mu se oči sklapaju, u pogledu mu vidim da sam učinila nešto neoprostivo. Sedam na pete i gledam ga uz mešavinu tuge i zadovoljstva. Brišem zalutalu bobicu sa njegove brade. ,,Ko nije dobar lažov, Pita?", govorim, iako me ne čuje. Nije važno. Čuo me je ostatak Panema.

21
Tokom preostalih nekoliko sati do noći, trudila sam se da što bolje zamaskiram ulaz u pećinu. To je spor i naporan proces, ali nakon kofe znoja i premeštanja gomile stvari, zadovoljna sam rezultatom. Pećina sada izgleda kao deo hrpe stena, poput tolikih hrpa u okolini. Mogu da se uvučem do Pite kroz mali otvor, ali taj otvor je spolja nevidljiv. Dobro je, pošto moram da delim vreću sa njim večeras. Takođe, ako se ne vratim sa gozbe, Pita će biti sakriven, ali ne i potpuno zatvoren. Mada sumnjam da može još dugo da izdrži bez leka. Ako poginem na gozbi, Distrikt 12 neće imati pobednika. Napravila sam obrok od malih riba punih kostiju koje žive u potoku, napunila flašu sa vodom i prečistila je, a zatim očistila oružje. Imam još devet strela. Razmišljam o tome da ostavim nož Piti kako bi imao kakvu-takvu zaštitu, ali stvarno nema svrhe. Bio je u pravu kada je rekao da će kamuflaža biti njegova poslednja odbrana. Ipak, meni će nož možda biti koristan. Ko zna sa čime ću se susreti? Evo nekoliko stvari u koje sam sigurna. Katon, Klouv i Treš biće prisutni na početku gozbe. Za Prepredenu nisam sigurna, pošto joj direktna borba nije jača strana. Sitnija je od mene i nenaoružana, osim ako nije ovih dana nabavila neko oružje. Verovatno će biti u blizini i gledati šta može da sakupi. Ali ostalo troje... imaću pune ruke posla. Sposobnost ubijanja na daljinu je moja najveća prednost, ali moraću da krenem ka središtu dešavanja ako želim da se domognem ranca. Onog sa brojem 12 koji je spomenuo Klaudije Templsmit. Posmatrala sam nebo, nadajući se da ću ujutru imati bar jednog suparnika manje, ali nije se pojavila ničija slika. Sutra će ih biti. Gozba uvek obezbedi žrtve. Uvukla sam se u pećinu, stavila naočare i sklupčala pored Pite. Srećom sam se danas dobro naspavala. Moram da ostanem budna. Ne mislim da će neko napasti pećinu, ali ne smem da propustim zoru. Noć je tako hladna. Kao da nam Tvorci Igara ulivaju zaleđen vazduh u arenu. Možda upravo to i rade. Ležim pored Pite u vreći, pokušavajući da upijem svaku trunku toplote njegove groznice. Čudno je biti toliko fizički blizu nekome ko je toliko udaljen. Pita kao da je na Kapitolu ili u Distriktu 12 ili na Mesecu. Nemoguće je dopreti do njega. Nisam bila tako usamljena otkako su Igre započele. Prihvatam da će noć biti užasna, kažem sebi. Pokušavam da ne razmišljam o majci i Prim, pitajući se da li će uspeti večeras da odspavaju. Pošto su Igre odmakle, a ujutru nas čeka gozba, sutra se verovatno ne ide u školu. Moja porodica će gledati stari, razdrndani televizor kod kuće, ili se pridružiti gomili na trgu i gledati velik, čist ekran. Kod kuće će imati privatnost, ali na trgu će imati podršku. Ljudi će im upućivati ljubazne reči i davati hranu koju mogu da odvoje. Pitam se da li će ih

pekar potražiti, posebno sada pošto smo Pita i ja u istom timu, i održati obećanje. Zarekao se da neće dozvoliti da moja sestra gladuje. U Distriktu 12 sigurno vlada dobro raspoloženje. Retko imamo za koga da navijamo u poslednjoj etapi Igara. Ljudi su sigurno uzbuđeni zbog Pite i mene, posebno sada kada smo zajedno. Ako zatvorim oči, mogu da zamislim kako kliču ka ekranu, ohrabrujući nas. Vidim njihova lica – vidim Masnu Sej, Medž, čak i mirovnjaka koji od mene kupuje meso. Svi navijaju za nas. I Gejl. Znam ga. Neće vikati i klicati. Ali, gledaće, svaki trenutak, svaki obrt i korak, i želeće da se vratim kući. Pitam se da li želi da Pita preživi. Gejl mi nije momak, ali možda bi bio da sam to dopustila? Pričao je o tome da treba zajedno da pobegnemo. Možda je to bila prosta računica mogućnosti da preživimo van distrikta? Ili ipak nešto više od toga? Šta li misli o svim onim poljupcima? Posmatram mesec na nebu kroz pukotinu u stenama. Prosudila sam da je ostalo tri sata do zore i počela sa pripremama. Pored Pite sam ostavila vodu i opremu za prvu pomoć. Ništa drugo mu neće biti od koristi ako se ne vratim. Čak i to će mu produžiti život samo na kratko. Nakon kratkotrajnog razmišljanja sam mu skinula jaknu i obukla je preko svoje. Neće mu trebati pošto je u vreći i ima groznicu. Ako se ne vratim tokom dana da ga izvadim iz vreće, doslovno će se skuvati. Ruke su mi već krute od hladnoće tako da uzimam rezervni par čarapa koje su mi ostale od Ru, izrezujem rupe za prste i navlačim ih. Malo je pomoglo. Njen mali ranac sam napunila hranom, vodom i zavojima. Nož sam zadenula za pojas i uzela luk i strele. Baš sam htela da krenem kada sam se setila koliko je važno održati varku o ukletim ljubavnicima. Nagnula sam se i poljubila Pitu. Bio je to dug, topao poljubac. Zamislila sam suzne uzdahe širom Kapitola i pretvarala se da brišem suzu. Zatim sam se provukla kroz otvor u stenama i krenula u noć. Iz usta mi izlazi para. Hladno je kao tokom novembarskih noći kod kuće. Iskrala bih se u šumu sa fenjerom u ruci i pridružila Gejlu na unapred dogovorenom mestu. Sedeli bismo jedno uz drugo, pijuckali čaj iz metalnih boca umotani u jorgan i nadali se da će divljač proći nedaleko od nas kada zora svane. Oh, Gejle, mislim. Tako bih volela da sada imam tvojupomoć i zaštitu... Koračam najbrže što se usuđujem. Naočare su neverovatne, ali mi silno smeta to što ne čujem na levo uho. Ne znam šta mi je eksplozija učinila, ali oštetila je nešto što više ne može da se popravi. Nema veze. Ako se vratim kući biću trula bogatašica, moći ću nekome da platim da sluša umesto mene. Šuma noću uvek izgleda drugačije. Čak i sa naočarima, sve je nekako iskrivljeno. Kao da je dnevno drveće, cveće i kamenje otišlo na spavanje i poslalo svoju preteću verziju da stražari tokom noći. Ne pokušavam da osmislim neko lukavstvo, poput nove maršrute. Krenula sam uzvodno prateći isti put do skloništa pored jezera koje mi je Ru pokazala. Duž puta, nisam videla ni traga od drugih tributa. Vazduh se nije zatalasao, nijedna grana nije krcnula. Ili sam prva stigla ili su se ostali prikrali tokom noći. Ostalo je još sat vremena, možda i dva do zore. Uvukla sam se u žbunje i čekala da krv počne da teče. Žvakala sam lišće nane. Moj stomak više od toga ne može da podnese. Hvala nebesima, imam i Pitinu jaknu. Da je nisam uzela, morala bih da se krećem kako bih se zagrejala. Nebo je postalo maglovito sivo. I dalje ni traga od drugih tributa. Nisam iznenađena. Svi se ističu ili snagom ili ubojitošću ili lukavstvom. Misle li da je Pita sa mnom? Sumnjam da Treš i Prepredena znaju da je ranjen. Biće dobro ako pomisle da mi on čuva leđa kada krenem po ranac. Ali, gde je gozba? U areni je sada dovoljno svetlo da mogu da skinem naočare. Ptice su počele da pevaju. Zar nije vreme? Na trenutak sam u panici pomislila da sam na pogrešnom mestu. Ali, sigurna sam da je Klaudije Templsmit naglasio da dođemo kod Kornukopije. Eto nje. Eto i mene. Gde je gozba? Kada je prvi zrak sunca zasvetleo iznad Kornukopije, nešto se pokrenulo na ravnici. Zemlja kod otvora roga se otvorila, i u areni se uzdigao okrugli sto prekriven belim stolnjakom. Na stolu su bila

četiri ranca. Dva velika, crna ranca sa brojevima 2 i 11, jedan srednji zelene boje sa brojem 5, i jedan mah narandžasti – zapravo tako majušan da mogu da ga nosim oko ruke – verovatno obeležen brojem 12. Sto samo što je škljocnuo na mestu predviđenom za njega, kada je neki obris iskočio iz Kornukopije, zgrabio zeleni ranac i odjurio. Prepredena! Samo njoj je moglo da padne na pamet nešto tako lukavo i rizično! Dok smo mi raspoređeni unaokolo procenjivali situaciju, ona je svoje uzela i nestala. Postavila nam je dobru zamku. Niko ne želi da krene za njom dok ne dograbi sopstveni ranac sa stola. Mora da ih je namerno ostavila, znajući da bi privukla gonioce ako ukrade neki. Valjalo bi da sam ja osmislila takvu strategiju! Dok sam se izborila sa iznenađenjem, divljenjem, besom, ljubomorom i frustracijom, crvena griva je već nestala među stablima, daleko van dometa. Hm. Uvek se plašim ostalih, ali možda je Prepredena najopasniji protivnik. Njena pojava me dosta koštala. Sada je jasno da ja moram sledeća do stola. Svako ko stigne pre mene lako će zgrabiti i moj ranac i nestati. Bez oklevanja sam potrčala ka stolu. Osećam opasnost pre nego što sam je ugledala. Na sreću, prvi nož je dozujao zdesna tako da sam ga čula i odbila lukom. Okrenula sam se i ispalila strelu pravo ka srcu svoje protivnice. Klouv se okrenula tek dovoljno da izbegne fatalnu ranu, ali vrh strele joj je probio levu nadlakticu. Na nesreću, noževe baca desnom rukom, ali to je usporilo na par trenutaka. Morala je da izvuče strelu iz ruke i proceni ozbiljnost rane. Nastavljam da se krećem, mehanički nameštajući novu strelu na tetivu, kako samo dugogodišnji lovac ume. Stižem do stola, prstima već obuhvatam narandžasti ranac. Provlačim šaku kroz remenje i navlačim ga na ruku. Stvarno je suviše mali da stane na bilo koji drugi deo moje anatomije. Okrećem se da ispalim novu strelu kada me novi nož pogodi u čelo. Zasekao me iznad desne obrve, otvorivši duboku ranu iz koje mi je krv šiknula niz lice, zaslepila me i ispunila mi usta metalnim ukusom. Teturam se unazad, ali ipak uspevam da pošaljem strelu u pravcu protivnice. Čim sam je pustila, znala sam da ću promašiti. Zatim je Klouv skočila na mene, oborila me na leđa i pritisnula mi ramena kolenima. To je to, pomislila sam i ponadala se, zbog Prim, da će me smrt brzo stići. Ali, Klouv želi da uživa u ovom trenutku. Smatra da ima dovoljno vremena. Nema sumnje da je Katon u blizini i čuva je, čekajući Treša, možda čak i Pitu. „Gde ti je dečko, Dvanaestice? Još je živ?", pita. Dokle god budemo razgovarali, biću živa. ,,U blizini je. Lovi Katona", režim, a zatim puštam krik koliko me grlo nosi. „Pita!" Udarila me pesnicom u dušnik. To me efikasno utišalo. Međutim, osvrnula se levo-desno tako da je bar na trenutak poverovala da govorim istinu. Pošto se Pita nije pojavio da me spase, okrenula se nazad ka meni. „Lažljivice", kaže mi uz kez. „Skoro je mrtav. Katon zna gde ga je zasekao. Verovatno si ga smestila na neko drvo dok pokušavaš da ga održiš u životu. Šta je u tom lepom, malom rancu? Lek za Zavodnika? Šteta što ga nikada neće dobiti." Klouv otvora jaknu. Postavljena je impresivnim skupom noževa. Pažljivo odabire jedan koji deluje skoro nežno, ali ima okrutno, zakrivljeno sečivo. „Obećala sam Katonu da ću publici pružiti dobru zabavu, ako mi dopusti da se pozabavim sa tobom." Mučim se pokušavajući da je zbacim, ali nema svrhe. Suviše je teška i čvrsto me drži. „Zaboravi Dvanaestice. Ubićemo te. Kao što smo ubili onu tvoju patetičnu saveznicu... kako se ono zvaše? Onu što je skakutala po drveću? Ru? Znači, prvo Ru, zatim ti, a priroda će se sama pobrinuti za Zavodnika. Kako ti se to čini?", pita Klouv. „Odakle da počnem." Nehajno je obrisala krv sa moje rane rukavom jakne. Na trenutak mi je posmatrala lice, okrećući ga sa strane na stranu poput komada drveta. Kao da odlučuje kakvu šaru da ureže. Pokušala sam da je ujedem za ruku, ali me zgrabila za kosu i pribila mi glavu uz zemlju. „Mislim..." maltene počinje da

prede. „Mislim da ću početi sa tvojim ustima." Stiskam zube dok prelazi ivicom sečiva po mojim usnama. Neću zatvoriti oči. Razbesneo me onaj njen komentar o Ru, dovoljno me razbesneo da dostojanstveno umrem. U znak prkosa ću zuriti u nju dok god sam u stanju, što verovatno neće biti dugo, ali ću ipak to ućiniti. Neću vrištati. Umreću neporažena, na svoj način. ,,Da, usne ti više neće trebati. Želiš li Zavodniku da pošalješ poslednji poljubac?", pita me. Skupila sam puna usta pljuvačke i pljunula je u lice. Pocrvenela je od besa. „Dobro. Hajde da počnemo." Pripremila sam se agoniju koja će uslediti. Ali kada sam osetila prvu ubod, neka velika sila je svukla Klouv sa mene. Počela je da vrišti. Suviše sam zaprepašćena da shvatim šta se dešava. Da li mi je Pita nekako došao upomoć? Da nisu Tvorci poslali neku divlju životinju kako bi dolili ulje na vatru? Možda je letelica iz neobjašnjivog razloga podigla u vazduh? Pridižem se na utrnule ruke i shvatam da je u pitanju nešto potpuno drugačije. Klouv visi bar tridesetak centimetara iznad zemlje u Trešovim snažnim rukama. Glasno uzdahnem, videći ga iznad sebe kako drži Klouv poput krpene lutke. Znala sam da je krupan, ali sada deluje krupnije, moćnije nego što ga se sećam. Kao da je dobio na težini u areni. Obrne Klouv i baci je na zemlju. Kada vikne, poskočim pošto je uvek samo mrmljao. „Šta si učinila maloj devojčici? Ubila si je?" Klouv se povlači unazad na sve četiri, poput izbezumljenog insekta, suviše šokirana da pozove Katona. ,,Ne! Nisam je ja ubila!" „Izgovorila si njeno ime. Cuo sam. Ubila si je?" Nova pomisao izaziva novi talas besa. „Isekla si je kao što si htela da isečeš ovu devojku?" „Ne! Ne, ja..." Klouv ugleda kamen veličine vekne hleba u Trešovim rukama i gubi hladnokrvnost. „Katone!", vrišti. „Katone!" „Klouv!" čujem njegov odgovor, ali predaleko je da bi joj bio od pomoći. Gde li je? Pokušava li da pronađe Prepredenu i Pitu? Ili samo leži u zasedi čekajući Treša, ali je odabrao loše mesto? Treš snažno udara kamenom Klouv po slepoočnici. Nema krvi, ali vidim udubljenje u lobanji i znam da je gotova. Još je živa, doduše. Grudi joj je brzo dižu i spuštaju, a iz usta joj se otima tiho ječanje. Kada se Treš okrene ka meni sa podignutim kamenom, znam da ne vredi da bežim. Luk mi je prazan, poslednju strelu sam poslala ka Klouv. Zarobio me pogledom svojih zlatnosmeđih očiju. „Šta znači ono što je rekla? Ru ti je bila saveznik?" ,,Ja... ja... udružile smo se. Raznele smo zalihe. Pokušala sam da je spasim. Ali dečak iz Jedinice je prvi stigao do nje", mucam. Sada kada zna da sam pomogla Ru, možda neće izabrati neki spor, sadistički način da me ubije. „Ubila si ga?", zahteva da zna. ,,Da. Ubila sam ga. Nju sam posula cvećem", kažem. „I otpevala joj uspavanku." Suze mi naviru u očima. Zaboravljam i napetost i borbu zbog sećanja na to. Plačem skrhana tugom zbog Ru, bola u glavi, straha od Treša i ječanja devojke koja umire samo pola metra dalje. „Dok nije zaspala?", pita Treš grubo. „Dok nije umrla. Pevala sam dok nije umrla", kažem. „Tvoj distrikt... mi je poslao hleb." Podižem ruku, ne ka streli pošto znam da ne mogu da je dohvatim, već da obrišem nos. „Budi brz, važi, Treš?" Na licu mu se ogleda borba emocija. Spušta kamen i pokazuje ka meni skoro optužujuće. „Pustiću te samo ovog puta. Zbog devojčice. Sada smo kvit. Više ti ne dugujem. Razumeš?" Klimam potvrdno, pošto zaista razumem. Razumem se u dugove. Razumem koliko ih čovek može mrzeti. Razumem da će Treš, ako pobedi, morati da se suoči sa distriktom koji je prekršio sva pravila da bi mi zahvalio. I on sam krši sva pravila da bi mi zahvalio. Razumem i to da mi u ovom trenutku Treš neće razbiti lobanju. „Klouv!", čuje se Katonov glas iz blizine. Iz bola u njegovom glasu shvatam da je ugledao. „Bolje beži, Vatrena Devojko", kaže Treš.

Meni ne treba dva puta reći. Okrećem se i potprašujem pete dok bežim od Treša, Klouv i Katonovog glasa. Tek kada stignem do šume, zastajem na trenutak. Treš i oba velika ranca su nestala preko ivice ravnice ka oblasti u kojoj nikada nisam bila. Katon je kleknuo pored Klouv sa kopljem u ruci, preklinjući je da ostane sa njim. Za trenutak će shvatiti da je sve uzalud, da joj nema spasa. Ulećem među stabla, iznova brišući krv koja mi se sliva u oko, bežeći poput divljeg, ranjenog stvorenja. Nakon par minuta začujem top. Klouv je umrla. Katon će pratiti ili mene ili Treša. Tresem se, obuzeta strahom i slaba od rane. Napinjem luk, ali Katon može da baci koplje toliko daleko kao ja strelu. Samo jedna činjenica me smiruje. Kod Treša je Katonov ranac u kojem su stvari koje mu očajnički trebaju. Ako bih morala da se kladim, kladila bih se da je Katon krenuo za Trešom, a ne za mnom. Ipak, ne usporavam sve do potoka. Gazim u čizmama i batrgam se nizvodno. Skidam rezervne čarape sa ruku i pritiskam ranu pokušavajući da zaustavim krv, ali natapaju se za nekoliko minuta. Nekako uspevam da dođem do pećine. Provlačim se kroz stenje. Pri slaboj svetlosti skidam narandžasti ranac sa ruke, otvaram ga i istresam sadržaj na zemlju. U duguljastoj kutiji se nalazi špric sa injekcijom. Bez oklevanja ga zabijam Piti u ruku i polako pritiskam. Hvatam se za glavu, a zatim mi ruke, klizave od krvi, padaju u krilo. Poslednje čega se sećam jeste prelepi zeleno-srebrni moljac koji mi sleće na zglob.

22
Zvuk kiše koja rominja po krovu naše kuće nežno me budi. Borim se da nastavim da spavam, umotana u toplu ćebad i sigurna kod kuće. Maglovito sam svesna da me boli glava. Verovatno imam grip i zato mi je dozvoljeno da ostanem u krevetu, mada znam da sam predugo spavala. Majka me mazi po obrazu. Nisam odgurnula njenu ruku kao što bih učinila da sam potpuno budna, jer ne želim da zna koliko žudim za tim nežnim dodirom. Koliko mi samo nedostaje, iako joj i dalje ne verujem. Tada sam čula glas, pogrešan glas, glas koji nije glas moje majke, i uplašila se. „Ketnis", čujem glas. „Ketnis, čuješ li me?" Otvaram oči i osećaj sigurnosti nestaje. Nisam kod kuće, nisam sa majkom. U mračnoj sam i hladnoj pećini. Gola stopala mi se smrzavaju, iako sam pokrivena. U vazduhu se oseća miris krvi. Ispijeno, bledo lice dečaka stvara se iznad mene. Nakon početnog straha, osećam se bolje. „Pita." „Zdravo", kaže. „Dobro je ponovo ti videti oči." „Koliko sam spavala?", pitam. „Nisam siguran. Probudio sam se juče uveče i otkrio da ležiš pored mene u prilično zastrašujućoj lokvi krvi", kaže. „Mislim da sam konačno zaustavio krvarenje, ali ne pokušavaj da se uspraviš niti nešto slično." Oprezno podižem ruku ka čelu i opipavam zavoj. Umorila sam se od ovog jednostavnog pokreta i zavrtelo mi se u glavi. Pita mi prinosi bocu sa vodom mojim usnama. Željno otpijam nekoliko gutljaja. „Bolje ti je", kažem. „Mnogo bolje. Šta god da si mi ubrizgala u ruku, pomoglo je", kaže mi. ,,Od jutros je otok maltene potpuno spao." Ne deluje mi ljutito što sam ga onako prevarila, dala mu sirup i odjurila na gozbu. Možda sam trenutno u suviše lošem stanju, ali će mi sigurno nešto reći čim ojačam. Pita je zasada sušta ljubaznost. „Jesi li pojeo nešto?", pitam. „Žao mi je, proždrao sam tri parčeta mesa od gruslinga pre nego što sam shvatio da će morati da nam potraje neko vreme. Ne brini, vratio sam se na strogu dijetu", kaže. ,,Ne, to je dobro. Moraš da jedeš. Uskoro ću u lov." ,,Ne tako brzo. Dopusti mi da se brinem o tebi neko vreme."

Nemam mnogo izbora. Pita me hranio komadićima gruslinga i suvim grožđem, i terao da pijem dosta vode. Vratilo mi se nešto topline u stopala kada ih je izmasirao i umotao u jaknu i navukao mi vreću za spavanje do brade. „Čizme i čarape su ti još vlažne. Vreme nije od naročite pomoći", kaže on. Začuje se grom, a vidim i munju kroz otvor u stenama. Kiša se probija kroz nekoliko rupa u krovu, ali Pita je napravio neku vrstu baldahina iznad moje glave i gornjeg dela tela prikačivši plastičnu foliju za stene. „Pitam se šta je izazvalo ovu oluju? Mislim, ko je meta?", radoznao je Pita. „Katon i Treš", izjavljujem bez razmišljanja. „Prepredena će se zavući u svoju jamu, a Klouv... ona me ranila i tada...", glas mi utihne. „Znam da je Klouv mrtva. Video sam je sinoć na nebu", kaže on. „Jesi li je ti ubila?" ,,Ne. Treš joj je smrskao lobanju kamenom", odgovaram. „Srećom, tebe nije uhvatio", kaže Pita. Sećanje na gozbu mi se vraća svom snagom. Najednom me pripadne muka. „Uhvatio me. Ali me pustio." Onda sam, naravno, morala sve da mu ispričam. Sve o ono što sam prećutala zato što je bio suviše bolestan, a ja ionako nisam bila spremna da pričam o tome. Ispričala sam mu o eksploziji i svom uhu, o smrti Ru, o dečaku iz Distrikta Jedan i hlebu. Sve to me dovelo do onoga što se desilo sa Trešom i nekoj vrsti otplate duga. „Pustio te zato što nije želeo da ti duguje?" ,,Da. Ne očekujem da shvatiš. Ti si uvek imao dovoljno. Ali da živiš u Šavu, ne bih morala da ti objašnjavam", kažem. ,,Ne pokušavaj. Očigledno sam suviše tup da shvatim", breca se. ,,To ti je kao sa onim hlebom. Nikako ne mogu da zaboravim koliko ti dugujem zbog toga", kažem. „Kakav hleb? Ono kad smo bili klinci?" pita on. „Mislim da na to možeš slobodno da zaboraviš. Upravo si me vratila iz mrtvih." „Ali, nisi me poznavao. Nikada nismo progovorili ni reč. Osim toga, prvi dar je uvek najteže vratiti. Ne bih bila ovde da mi tada nisi pomogao", kažem. „Zašto si to uopšte učinio?" „Zašto? Znaš zašto", kaže Pita. Blago odmahujem bolnom glavom. „Hejmič je rekao da ću morati dugo da te ubeđujem." „Hejmič?", pitam. „Kakve on ima veze sa tim?" „Nikakve", kaže Pita. „Znači Katon i Treš, a? Ne verujem da će se međusobno poubijati." Ova pomisao me uznemirila. „Mislim da bi nam se dopao Treš. Bio bi nam prijatelj u Distriktu Dvanaest", kažem. „Onda je bolje da se nadamo da će ga Katon ubiti kako mi ne bismo morali", odgovara Pita smrknuto. Uopšte ne želim da Katon ubije Treša. Ne želim da više iko umre. Ali, pobednici ne smeju naglas izgovarati takve stvari u areni. Uprkos silnim naporima da ih zaustavim, suze počinju da mi se skupljaju na krajevima očiju. Pita me zabrinuto gleda. „Šta je bilo? Boli li te?" Odgovorila sam mu nešto drugo, što je doduše takođe istina, ali se može protumačiti kao kratak momenat slabosti. „Želim da idem kući, Pita", kažem plačljivo poput malog deteta. „Otići ćeš kući. Obećavam", kaže on i ljubi me. „Želim odmah da idem kući." „Ovako ćemo. Ti sada lepo spavaj i sanjaj o kući. Bićeš začas ponovo tamo", predlaže on. „Važi?" „Važi", šapućem. „Probudi me ako treba da čuvam stražu." „Dobro mi je i odmoran sam zahvaljujući tebi i Hejmiču. Osim toga, ko zna koliko će ovo trajati?", pita se on.

Na šta misli? Na oluju? Na kratki predah koji nam ona donosi? Na Tvorce igara? Ne znam, suviše sam tužna i umorna da ga pitam. Kada me Pita probudio, bilo je veče. Kiša se pretvorila u pljusak. Iz rupa na krovu kroz koje su sipile kapljice, sada su se slivali potoci. Pita je ispod najveće rupe stavio činiju od čorbe i pomerio plastiku kako bi me sklonio sa najveće vlage. Osećam se bolje. Mogu da sedim bez vrtoglavice i gladna sam kao vuk. Kao i Pita. Čekao je da se probudim kako bismo jeli i jedva čeka da počne. Nije nam ostalo mnogo hrane. Dva parčeta gruslinga, nešto korenja i šaka suvog voća. ,,Da ostavimo nešto za kasnije?", pita me. ,,Ne, hajde sve da pojedemo. Meso će se pokvariti. Poslednje što nam treba jeste trovanje hranom", kažem deleći zalihe na dva jednaka dela. Pokušavamo polako da jedemo, ali oboje smo toliko gladni da završavamo za par minuta. Moj stomak ni izdaleka nije zadovoljan. „Sutra idem u lov", objavljujem. ,,Ja ti neću biti od neke pomoći", kaže Pita. „Nikada nisam lovio." ,,Ja ću ubijati, a ti kuvaj", kažem. „Uvek možeš da sakupljaš." „Voleo bih da u šumi raste neka vrsta hlebnog drveta", kaže Pita. „Hleb koji su mi poslali iz Distrikta Jedanaest bio je još topao", kažem uz uzdah. „Žvaći ovo." Dodajem mu lišće nane i ubacujem nekoliko komada sebi u usta. Teško je gledati projekciju na nebu, ali uspevamo da shvatimo da danas niko nije nastradao. Znači Katon i Treš se još nisu sukobili. „Gde je Treš otišao? Mislim, šta je na drugoj strani arene?", pitam. „Polje. Koliko sam uspeo da vidim prekriveno je travom visokom do mojih ramena. Ne znam, možda su neke žitarice u pitanju. Neki delovi su različite boje. Ali, nema staza", odgovara on. „Kladim se da su u pitanju žitarice. Kladim se da Treš tačno zna koje", kažem. „Jesi li odlazio tamo?" ,,Ne. Niko nije naročito želeo da lovi Treša u toj travi. Deluje nekako zlokobno. Svaki put kada bih pogledao to polje, na pamet bi mi padalo ono što se ne vidi. Zmije, besne životinje i živi pesak", kaže Pita. ,,Ko zna čega sve ima tamo." Nisam to rekla, ali podsetio me na zvanično upozorenje da ne izlazimo van ograde Distrikta 12. U trenutku ne mogu da odolim da ga ne uporedim sa Gejlom, koji bi video polje kao izvor opasnosti, ali i potencijalni izvor hrane. Treš ga je sigurno tako posmatrao. Nije Pita slab, pokazao je da nije kukavica. Ali, pretpostavljam da neke stvari ne dovodiš u pitanje kada ti kuća uvek miriše na svež hleb. Gejl sve preispituje. Šta bi Pita pomislio o našem šegačenju dok kršimo zakon svaki dan? Da li bi ga šokiralo ono što pričamo o Panemu ili Gejlove tirade protiv Kapitola? „Možda u tom polju zaista raste hlebni žbun", kažem. „Možda zato Treš sada deluje uhranjenije nego na početku Igara." „Ili to, ili ima darežljive sponzore", kaže Pita. „Pitam se šta treba da uradimo kako bi nam Hejmič poslao nešto hrane." Podižem obrve, ali odmah se setim da on ne zna za poruku koju nam je Hejmič poslao pre nekoliko večeri. Jedan poljubac – jedna činija supe. Ne mogu to Piti prosto da kažem. Tako bi publika shvatila da je romansa odglumljena zbog osvajanja njihovih simpatija. To nam nikako neće obezbediti hranu. Moram nekako, vrlo uverljivo, da skrenem stvari na tu stranu. Za početak nešto jednostavno. Uzimam njegovu šaku u svoju. ,,Pa, verovatno je potrošio dosta novca pomažući mi da te uspavam", kažem nestašno. ,,Da, što se tiče toga", počinje Pita preplićući prste sa mojima. ,,Ne pokušavaj nešto slično ponovo." „Ili šta?", pitam. „Ili... ili..." Ništa zgodno mu ne pada na pamet. „Daj mi par minuta." ,,U čemu je problem?", pitam uz kez.

„Problem je u tome što smo oboje još živi. Što te navodi na zaključak da si postupila ispravno", kaže Pita. ,,I jesam postupila ispravno", uzvraćam. ,,Ne! Prekini, Ketnis!" Pojačava stisak povredujući mi ruku. Zvuči ljutito. „Nemoj umreti zbog mene. Ne činiš mi uslugu. U redu?" Zapanjena sam snagom osećanja, ali shvatam da je ovo odlična prilika za dobijanje hrane, pa pokušavam da ga pratim. „Možda sam to učinila zbog sebe, Pita. Da Ii ti je to ikada palo na pamet? Možda ti nisi jedini koji... koji brine za... kako bi bilo kada..." Zamuckujem. Ne znam da govorim uglađeno poput Pite. Dok govorim, pomisao da mogu da ga izgubim snažno me pogada. Shvatam da ne želim da mu se nešto desi. To nema veze sa sponzorima. Kao ni sa onim što će se desiti kada se vratimo kući. Nije u pitanju ni to što ne želim da budem sama. U pitanju je on. Ne želim da izgubim dečaka sa hlebom. „Kako bi bilo kada šta, Ketnis?" pita me nežno. Volela bih da mogu da navučem roletnu i tako sakrijem ovaj trenutak od radoznalih očiju širom Panema. Čak i da to znači da ćemo ostati bez hrane. Moja osećanja su moja lična stvar. „Hejmič mi je rekao da se čuvam takvih tema", kažem dvosmisleno, mada Hejmič nikada nije rekao ništa slično. U stvari, verovatno me upravo proklinje zato što sam ispustila emocijama nabijen trenutak. Ali, Pita je spasio stvar. „Znači, moraću sam da ispunim praznine", kaže i približava se. Ovo je prvi poljubac koga smo oboje potpuno svesni. Ni on, ni ja nismo sapeti bolom, mučninom ili nesvešću. Usne nam nisu vrele od groznice ili hladne kao led. Ovo je prvi poljubac koji je uzburkao nešto u mojim grudima. Topao je i čudan. To je prvi poljubac zbog kojeg sam poželela još jedan. Ali, nisam ga dobila. Zapravo, jesam dobila drugi poljubac, lagani poljubac u nos pošto je Piti nešto odvuklo pažnju. „Mislim da ti rana opet krvari. Lezi dole, ionako je vreme za spavanje", kaže on. Carape su mi suve, tako da mogu da ih navučem. Naterala sam Pitu da obuče svoju jaknu. Vlaga i hladnoća kao da mi prodiru do kostiju, znači da se on verovatno smrzava. Insistirala sam da prva čuvam stražu, mada smo oboje uvereni da nas niko neće tražiti po ovakvom vremenu. Ali, nije hteo da pristane osim ako se i ja ne uvučem u vreću. Tresem se, tako da nema svrhe protiviti se. Za razliku od večeri kada mi se činilo da je Pita mihon kilometara daleko, sada me zapanjuje neposrednost njegove blizine. Dok se smeštamo, spušta mi glavu na svoju ruku, a drugom me zaštitnički grli i pada u san. Dugo me niko nije tako držao. Od kada mi je otac poginuo, a majci više nisam mogla da verujem, ničije ruke nisu učinile da se osećam ovako sigurno. Ležim sa noćnim naočarima na nosu i posmatram kapljice kako se rasprskavaju o pod pećine. Ritmički i uspavljujuće. Nekoliko puta sam zadremala nakratko i naglo se budila, ljuta na sebe. Nakon tri ili četiri sata ne mogu više da izdržim. Moram da probudim Pitu, pošto više ne mogu da držim oči otvorene. To mu ne smeta. „Sutra, kada se sve prosuši, pronaći ću nam mesto visoko na drvetu kako bismo oboje mogli da spavamo na miru", obećavam mu kroz polusan. Ali, sutrašnji dan nije doneo lepše vreme. Potop se nastavio kao da Tvorci igara imaju nameru sve da nas poplave. Udari groma su tako jaki da se zemlja trese. Pita razmišlja o tome da izađe napolje i potraži hranu, ali ja sam mu rekla da to nema nikakvog smisla dok god traje oluja. Neće videti dalje od nosa, samo će pokisnuti do gole kože. Zna da sam u pravu, ali krčanje naših stomaka postaje bolno. Dan se nekako dovukao do večeri, ali loše vreme nije popustilo. Hejmič je naša jedina nada, ali ništa ne stiže. U pitanju je ili nestašica novca – u ovom trenutku je cena dostave verovatno astronomska – ili je razočaran našom predstavom. Verovatno je ovo drugo u pitanju. Prva ću priznati da danas ne privlačimo naročitu pažnju. Gladni smo, slabi od povreda i pokušavamo da ne otvorimo

rane. I dalje smo šćućureni zajedno u vreći, ali uglavnom zbog toplote. Najuzbudljivija stvar kojom smo se danas pozabavili jeste dremanje. Nisam sigurna kako da podstaknem romansu. Sinoćni poljubac bio je dobar, ali moraću ozbiljno da poradim na sledećem. Neke devojke u Šavu, kao i u trgovačkom delu grada, lako se kreću u ovim vodama. Ali, ja za to nikada nisam imala vremena, niti videla koristi. U svakom slučaju, poljubac više očigledno nije dovoljan. Da jeste, sinoć bismo dobili hranu. Instinkti mi govore da Hejmič ne traži samo fizičku reakciju, već nešto ličnije. Kao kada je pokušao da me nagovori da ispričam nešto o sebi dok smo vežbali za intervju. Meni to loše ide, ali ne i Piti. Najbolji pristup će biti da njega podstaknem da priča. „Pita", kažem blago. „Tokom intervjua si rekao da si oduvek zaljubljen u mene. Kako se to desilo?" ,,Oh, da vidim. Bilo je to prvog dana škole. Imali smo pet godina. Na sebi si imala crvenu kariranu haljinu, a kosa... kosa ti je bila upletena u dve pletenice umesto jedne. Otac mi te pokazao dok smo čekali u redu da se upišemo", kaže Pita. „Tvoj otac? Zašto?", pitam. „Rekao je: 'Vidiš onu devojčicu? Želeo sam da se oženim njenom mamom, ali pobegla je sa jednim rudarom'", govori mi Pita. „Šta? Izmišljaš!", uzvikujem. ,,Ne, istina je", kaže Pita. ,,Ja sam rekao: 'Sa rudarom? Zašto je želela rudara kada je mogla da bude sa tobom?' A on je odgovorio: 'Zato što kada on peva... ptice zaćute i slušaju ga.'" ,,To je istina. Slušaju. Mislim, slušale su", dodajem. Zapanjena sam i ganuta onim što je pekar rekao Piti. Moja nespremnost da pevam, kao i potpuno odbacivanje muzike možda ne potiču od toga što muziku smatram gubljenjem vremena, već od toga što me toliko podsećaju na oca. „Tog dana, na času muzičkog, učiteljica je pitala da li neko zna pesmu o dolini. Odmah si podigla ruku. Ustala si, popela se na stolicu i otpevala je. Kunem se, sve ptice su zaćutale", kaže Pita. „Molim te", kažem kroz smeh. „Stvarno je bilo tako. U momentu kada se pesma završila znao sam da sam, kao i tvoja majka, beznadežno zaljubljen", kaže Pita. „Sledećih jedanaest godina sam pokušavao da skupim hrabrost da ti se obratim." „Bez uspeha", dodajem. „Bez uspeha. Na neki način sam zapravo imao sreće što su me prozvali na žetvi", kaže Pita. Na trenutak sam se osetila blesavo srećnom, a zatim me preplavila zbunjenost. Treba da izmišljamo, da se pretvaramo da smo zaljubljeni, a ne da stvarno budemo zaljubljeni. Ali Pitina priča zvuči istinito. Pogotovo onaj deo o mom ocu i pticama. Osim toga, ja jesam pevala prvog školskog dana, mada se ne sećam koju pesmu. Ta crvena, karirana haljina... imala sam jednu koju je Prim nasledila i koja je degradirana u krpe nakon očeve smrti. To objašnjava zašto je Pita podneo batine kako bi mi onog užasnog, šupljeg dana dao hleb. Znači, ako su ti detalji tačni... da li je moguće? Imaš... neverovatno pamćenje", kažem kolebljivo. „Sećam se svega u vezi s tobom", kaže Pita, stavljajući mi zalutali pramen kose iza uha. ,,Ti nisi obraćala pažnju." „Sada obraćam pažnju", kažem. ,,Pa, ovde nemam konkurenciju", kaže on. Želim da se povučem, da ponovo navučem roletnu, ali znam da ne smem. Kao da čujem Hejmičev šapat: „Izgovori to! Izgovori!" Progutala sam i nekako procedila. „Nigde nemaš konkurenciju." Ovoga puta ja se naginjem ka njemu. Usne nam se jedva dotiču kada me neki zveket spolja natera da poskočim. Podižem luk i strelu, ali više se ništa ne čuje. Pita viri kroz stene i uzvikne od oduševljenja. Pre nego što uspem da ga sprečim,

izlazi na kišu i dodaje mi nešto – srebrni padobran zakačen za korpu. Otvaram je i unutra pronalazim pravu gozbu – sveže kiflice, kozji sir, jabuke i što je najbolje od svega, činiju neverovatnog jagnjećeg paprikaša sa divljim pirinčem. Sizaru Flikermanu sam tokom intervjua rekla da je to najimpresivnija stvar koju Kapitol može da ponudi. Pita se uvlači unutra, dok mu lice sija poput sunca. „Valjda je Hejmiču konačno dosadilo da nas gleda kako umiremo od gladi." „Valjda." Ali u glavi čujem Hejmičev samozadovoljni, malčice razdraženi glas: ,,Da, to je ono što mi treba, srce."

23
Svaka ćelija u mom telu želi da se bacim na paprikaš ubacujući šaku po šaku u usta. Ali, Pitin glas me zaustavlja. „Bolje da ga polako jedemo. Sećaš se prve večeri u vozu? Bilo mi je muka od teške hrane, a tada nisam gladovao." ,,U pravu si. Mogla bih u trenu sve da pojedem!", kažem žalosno. Ali nisam to učinila. Ponašamo se razborito. Uzeli smo po kiflu, pola jabuke i po majušnu količinu paprikaša, otprilike veličine jajeta. Primorala sam sebe da ga jedem malom kašikom – poslali su nam escajg i tanjire – i da uživam u svakom zalogaju. Kada smo završili, željno sam pogledala jelo. „Želim još." ,,I ja. Hajde da sačekamo sat vremena. Ako do tada ne povratimo, uzećemo još", kaže Pita. „Dogovoreno", slažem se. „Biće to dugačak sat." „Možda i neće", kaže Pita. „Šta si ono pričala pre nego što je stigla hrana? Nešto o meni... kako nemam konkurenciju... o najboljoj stvari koja ti se u životu desila..." „Nešto se ne sećam tog poslednjeg dela", kažem, nadajući se da je suviše mračno da kamera snimi koliko sam pocrvenela. ,,Ah, da. To sam ja pomislio", kaže on. „Pomeri se malo, smrzavam se." Napravila sam mesta za njega u vreći. Naslonili smo se na zid pećine. Glavu sam spustila na njegovo rame, a on me zagrlio. Osećam kako me Hejmič ćuška da nastavim. „Znači, od pete godine nisi primećivao druge devojčice?", pitam. ,,Ne, primetio sam svaku, ali samo ti si ostavila trajan utisak", odgovara on. „Sigurna sam da su tvoji roditelji oduševljeni što ti se dopada devojka iz Šava", kažem. „Možeš da zamisliš. Ali, nije me briga. Uostalom, ako se vratimo kući više nećeš biti devojka iz Šava, bićeš devojka iz Pobedničkog sela", kaže on. Istina. Ako pobedimo, dobićemo po kuću u delu grada rezervisanom za pobednike Igara gladi. Davno, kada su Igre počele da se održavaju, Kapitol je izgradio desetak lepih kuća u svakom distriktu. Naravno, kod nas je samo jedna nastanjena. U ostalim uglavnom niko nikada nije živeo. Sinula mi je uznemirujuća pomisao. „Ali, to znači da će nam Hejmič biti komšija!" ,,Ah, to će biti baš lepo", kaže Pita, grleći me čvršće. ,,Ti, ja i Hejmič. Veoma prijatno. Izleti, rođendani, duge zimske noći pored vatre, prepričavanje doživljaja sa Igara." „Rekoh ti da me on mrzi!", uporna sam iako ne mogu da obuzdam smeh pri pomisli na to da mi Hejmič postane drugar. „Samo ponekad. Nisam čuo da je izgovorio jednu lošu reč o tebi kada je trezan", kaže Pita. ,,On nikada nije trezan!", bunim se. „Istina. Na koga sam ono pomislio? Znam. Sini se dopadaš. Uglavnom zbog toga što nisi pokušala da pobegneš kada te zapalio", kaže Pita. ,,Sa druge strane, Hejmič... pa, da sam na tvom mestu, izbegavao bih ga. On te mrzi." „Rekao si da sam mu miljenica." „Mene mrzi više", kaže Pita. „Mislim da generalno ne mari mnogo za ljude."

Znam da će publika uživati u tome što se šalimo na Hejmičev račun. Toliko dugo se mota unaokolo da im je praktično postao poput starog prijatelja. Nakon pada u publiku tokom žetve, svi znaju ko je. Do sada su ga već izvukli iz kontrolne sobe i rade intervju sa njim, o nama. Ko zna kakve je sve laži napričao. U nepovoljnom je položaju pošto većina mentora ima partnera, još jednog pobednika koji mu pomaže. Hejmič mora svakog trenutka da bude spreman da stupi u akciju. Kao ja kada sam bila sama u areni. Pitam se kako se drži. Da li su ga dotukli piće, pažnja i stres od pokušavanja da nas održi u životu. Čudno je to. Hejmič i ja se ne slažemo, ali možda je Pita u pravu da smo slični. Uspeo je da komunicira sa mnom uz pomoć pravovremenih poklona. Znala sam da sam blizu vode pošto je nije poslao. Znala sam da sirup nije stigao kako bi Piti olakšao bol. Sada znam da moram nastaviti sa izigravanjem romanse. Nije pokušao da ostvari kontakt sa Pitom. Možda misli da je za Pitu činija supe samo činija supe, dok ja čitam između redova. Iznenada mi je nešto sinulo. Začudila sam se što mi je bilo potrebno toliko vremena. Verovatno zato što sam tek od nedavno počela da razmišljam o Hejmiču sa interesovanjem. „Kako je uspeo?" ,,Ko? Šta?", zbunjen je Pita. „Hejmič. Kako je pobedio na Igrama?", pitam. Pita dugo razmišlja pre nego što odgovori. Hejmič je čvrsto građen, ali ni izdaleka poput Katona i Treša. Nije naročito zgodan, bar ne toliko da izmami poklone od sponzora. Toliko je mrzovoljan da je teško zamisliti da bi neko poželeo da se udruži sa njim. Mogao je da pobedi na samo jedan način. Pita odgovara baš u trenutku kada i ja dođem do istog zaključka. „Nadmudrio je ostale", kaže Pita. Klimnula sam ne nastavljajući razgovor. Potajno sam se pitala da li se Hejmič otreznio kako bi pomogao meni i Piti pošto je došao do zaključka da smo dovoljno pametni da preživimo. Možda nije uvek bio alkoholičar. Možda je u početku pokušavao da pomogne tributima. Ali, u nekom trenutku mu je sve to postalo nepodnošljivo. Mora da je pravi pakao biti mentor deci čiju smrt moraš da posmatraš. Iz godine u godinu. Shvatila sam da će to postati moj posao ako izvučem živu glavu. Biću mentor devojčicama iz Distrikta 12. Ideja mi je toliko odvratna da sam je potisnula iz uma. Nakon pola sata odlučujem ponovo da jedem. Pita je dovoljno gladan da ne pruža otpor. Dok sipam dve majušne porcije paprikaša, začuje se himna. Pita gleda ka nebu kroz pukotinu u stenama. „Večeras neće biti novosti", kažem više zainteresovana za jelo nego za ekran na nebu. „Ništa se nije desilo. Da jeste, čuli bismo top." „Ketnis", kaže Pita tiho. „Šta je? Da podelimo po još jednu kiflu?", pitam. „Ketnis", ponavlja. Shvatila sam da se trudim da ga ignorišem. „Podeliću je. Ali sir ću ostaviti za sutra", nastavljam. Vidim da Pita zuri u mene. „Šta je?" „Treš je mrtav", kaže Pita. „Nemoguće", uzvraćam. „Mora da se top oglasio u isto vreme kada i grom, pa ga nismo čuli", kaže Pita. „Siguran si? Mislim, lije kao iz kabla. Ne znam kako išta vidiš", kažem odgurujući ga u stranu. I sama gledam u tamno, kišno nebo. Desetak sekundi sam posmatrala izobličenu Trešovu sliku, a potom je nestala. Tek tako. Skljokala sam se i naslonila na stenu, zaboravivši šta sam radila. Treš je mrtav. To bi trebalo da me obraduje, zar ne? Jedan tribut manje. I to snažan tribut. Ali, nisam srećna. Razmišljam o tome kako me pustio, pustio me zbog Ru koja je umrla sa kopljem u stomaku... „Jesi li dobro?", pita me. Neodređeno sam slegla ramenima i obgrlila laktove šakama privlačeći ih uz telo. Moram da zakopam bol pošto se niko neće kladiti na tributa koji cmizdri zbog smrti svojih protivnika. Ru je drugo. Bile smo saveznice. Bila je tako mlada. Ali, niko neće razumeti moju tugu zbog ubistva Treša.

Ta reč me zapanjila. Ubistvo! Na svu sreću, nisam to naglas izgovorila. To mi u areni ne bi mnogo pomoglo. Uspevam da procedim: „Samo... ako mi ne pobedimo... želela sam da pobedi Treš. Zato što me pustio. I zbog Ru." ,,Da, znam", kaže Pita. „ Ali to znači da smo za korak bliže Distriktu Dvanaest." Ćušnuo mi je tanjir sa hranom u ruke. „Jedi. Još je toplo." Stavila sam zalogaj u usta kako bih pokazala da mi nije stalo, ali paprikaš ima ukus lepka i moram da uložim znatan napor da progutam. ,,To takođe znači da će Katon sada krenuti u lov na nas." „Ponovo se dočepao zaliha", kaže Pita. „Kladim se da je ranjen", kažem. „Zašto to misliš?" „Zato što se Treš ne bi predao bez borbe. Suviše je snažan, mislim, bio je. Osim toga, bili su na njegovoj teritoriji", objašnjavam. ,,To je dobro", kaže on. „Što mu je rana gora, to bolje. Pitam se kako se snalazi Prepredena." ,,Oh, sa njom je sve u redu", odgovaram mrzovoljno. I dalje sam ljuta što joj je sinulo da se sakrije u Kornukopiji, a meni nije. „Verovatno ćemo lakše uhvatiti Katona nego nju." „Možda će pronaći jedno drugo, pa možemo odmah kući", kaže Pita. „Ali moramo biti pažljiviji na straži. Ja sam zadremao nekoliko puta." ,,I ja", priznajem. ,,To se večeras neće ponoviti." Završili smo večeru u tišini. Pita se ponudio da prvi čuva stražu. Zavukla sam se u vreću pored njega i navukla kapuljaču na glavu kako bih sakrila lice od kamera. Potrebno mi je nekoliko trenutaka privatnosti kako bih dopustila emocijama da mi se ocrtaju na licu. Pod kapuljačom sam se oprostila od Treša i zahvalila mu što mi je poštedeo život. Obećala sam da ću ga pamtiti i da ću ako pobedim, i ako ikako budem mogla, pomoći njegovoj porodici i porodici Ru. Zatim sam pobegla u san, utešena punim stomakom i Pitinom toplotom pored sebe. Kada me kasnije probudio, osetila sam miris kozjeg sila. Pružio mi je pola kifle premazane sirom, sa kriškama jabuke odozgo. ,,Ne ljuti se", kaže mi. „Morao sam ponovo da jedem. Evo tvoje polovine." ,,Ma u redu je", odgovaram grizući veliki zalogaj. Mastan, jak sir istog je ukusa kao onaj koji Prim pravi. Jabuke su slatke i hrskave. „Mmm." „Pravimo kozji sir i pitu od jabuka u pekari", kaže on. „Kladim se da je to skupo", kažem. „Suviše skupo za moju porodicu. Osim ako nije bajato. Naravno, skoro sve što jedemo je bajato", kaže Pita, umotavajući se u vreću. Za manje od minuta, već je zahrkao. Ha. Uvek sam mislila da vlasnici radnji žive lagodnim životom. Istina je, Pita je uvek imao dovoljno hrane. Ali, veoma je depresivno jesti ustajao hleb, tvrde, suve vekne koje niko ne želi. Otkako sam počela svakodnevno da donosim hranu kući, toliko je sveža da moramo da je sprečimo da ne pobegne. Kiša je prestala da pada tokom moje smene. Ne postepeno, već odjednom. Pljusak je prestao i sada se čulo samo mestimično kapanje sa grana i navala vode nabujalog potoka. Izašao je prelep, pun mesec. Dobro se vidi i bez noćnih naočara. Ne mogu da odlučim da li je mesec stvaran ili projekcija Tvoraca. Bio je pun pre nego što sam krenula od kuće. Gejl i ja smo ga posmatrali dok smo lovili u sitne sate. Koliko sam već ovde? Oko dve nedelje u areni i nedelju dana priprema u Kapitolu. Možda je mesec napravio ciklus. Iz nekog razloga, očajnički želim da to bude moj mesec, isti koji viđam u Distriktu 12. Tako bih imala za šta da se držim u ovom nestvarnom svetu arene gde se može posumnjati u autentičnost bilo čega. Ostalo nas je četvoro.

Privi put sam dopustila sebi da zaista razmislim o mogućnosti povratka kući. O slavi, bogatstvu, svojoj kući u Pobedničkom selu. Majka i Prim bi živele tamo sa mnom. Više ne bi bilo straha i gladi. Nova vrsta slobode. Ali... šta zatim? Kakav bi mi život bio? Do sada sam ga provodila u potrazi za hranom. Bez toga, nisam sigurna ko sam, imam krizu identiteta. Ta pomisao me uplašila. Pomislila sam na Hejmiča. Ima toliki novac, a kako mu život izgleda? Živi sam, nema ženu i decu i uglavnom je pijan. Ne želim tako da završim. „Ali, ti nećeš biti sama", šapućem sebi. Imam majku i Prim. Bar u početku. Zatim... ne želim da mislim o vremenu kada će Prim odrasti, a moja majka umreti. Znam da se nikada neću udati, neću rizikovati da donesem dete na ovaj svet. Jedina stvar koja se ne garantuje pobedniku je sigurnost njegovog deteta. Imena moje dece bi se našla u kugli zajedno sa imenima sve ostale dece. Zaklela sam se da to neću dopustiti. Sunce je najzad izašlo, probilo se kroz pukotine i osvetlilo Pitino lice. U koga će se on pretvoriti kada se vratimo kući? Taj komplikovan, dobroćudan dečak tako uverljivo laže da ceo Panem veruje da je beznadežno zaljubljen u mene. Priznajem da i mene ponekada ubedi u to. Bar ćemo biti prijatelji, mislim. Ništa ne može promeniti činjenicu da smo jedno drugom spasili život u areni. Osim toga, on će uvek biti dečak sa hlebom. Dobri prijatelji. Bilo šta više od toga... osetila sam kako me Gejlove sive oči posmatraju, kako posmatraju Pitu, čak iz Distrikta 12. Nelagodnost me naterala da se bacim u akciju. Prodrmala sam Piti rame. Sanjivo je otvorio oči. Kada me ugledao, privukao me i poljubio. „Uludo trošimo vreme za lov", kažem istržući se iz njegovog zagrljaja. ,,Ne bih to nazvao uludim trošenjem." Protegao se i seo. „Idemo li u lov praznih stomaka da bismo bili okretniji?" „Bogami ne", kažem. „Naždraćemo se kako bismo bili izdržljivi." ,,Ja sam za", slaže se Pita. Ali, vidim da je iznenađen kada sam podelila ostatak paprikaša i pirinča i dodala mu tanjir. „Sve?" „Danas ćemo to nadoknaditi", kažem i oboje se bacamo na hranu. Čak i hladan, taj paprikaš je najukusnije jelo koje sam ikada probala. Odbacila sam viljušku i prstom pokupila poslednje ostatke preliva. „Osećam da Efi Trinket hvata jeza od mojih manira." „Hej, Efi, vidi ovo!", uzvikuje Pita. Bacio je viljušku preko ramena i polizao tanjir jezikom, mljackajući zadovoljno. Zatim joj je poslao poljubac i doviknuo: „Nedostaješ nam, Efi!" Prekrila sam usta šakom, ali nisam uspela da obuzdam smeh. „Prestani! Možda je Katon ispred pećine." Zgrabio me za ruku. „Šta me briga? Sada me ti štitiš", kaže privlačeći me sebi. „Hajdemo", kažem razdraženo, izvlačeći se iz njegovog stiska, ali ne pre nego što je uspeo da otme još jedan poljubac. Uozbiljili smo se kada smo spakovani stali ispred pećine. Kao da smo proteklih nekoliko dana, zaklonjeni stenama i kišom dok se Katon bavio Trešom, bili na nekoj vrsti odmora. Mada je dan sunčan i topao, sada oboje osećamo da smo se vratili Igrama. Dala sam Piti nož, pošto je odavno ostao bez oružja. Zadenuo ga je za pojas. Ostalo mi je sedam strela koje kloparaju u polupraznom tobolcu. Tri sam žrtvovala u eksploziji, dve na gozbi. Ne smem da izgubim više nijednu. ,,Do sada je već krenuo u potragu", kaže Pita. „Katon nije od onih koji čekaju da im plen padne u krilo." „Ako je ranjen...", počinjem. ,,To nije bitno", preseca me Pita. „Ako je u stanju da se kreće, u potrazije." Nakon kiše, potok se proširio za pola metra sa svake strane. Proverila sam zamke koje sam postavila pre nekoliko dana. Prazne su. S obzirom na to koliko je vreme bilo loše, to me ne iznenađuje. Osim toga, u ovoj oblasti nisam videla mnogo životinja niti njihovih tragova.

„Ako želimo da nađemo hranu, moraćemo da se vratimo do mog starog lovišta", kažem. „Ti odluči. Samo mi reci šta ja da radim", kaže Pita. „Osmatraj okolinu", kažem. „Kreći se po stenama kad god možeš kako ne bi ostavljao tragove koje će Katon pratiti. Osluškuj za oboje." Jasno je da mi je eksplozija zauvek oštetila sluh u levom uhu. Najviše bih volela da hodamo kroz potok, ali nisam sigurna da bi Pitina noga podnela borbu protiv struje. Mada su lekovi zbrisali infekciju, i dalje je slab. Mene boli posekotina, ali je bar, nakon tri dana, prestalo krvarenje. Nosim, doduše, zavoj oko glave, za slučaj da ponovo krene zbog fizičkog napora. Krećući se uz potok, prolazimo pored mesta gde sam našla Pitu kamufliranog blatom i lišćem. Dobro je što su poplava i kiša sprale sve tragove. To znači da ako se ukaže potreba, možemo da se vratimo u pećinu. U suprotnom to ne bih rizikovala ako nas Katon juri. Stene postaju sve manje i najzad se pretvaraju u kamenčiće. Na moje veliko olakšanje, sada koračamo po borovim iglicama dok se tlo lagano uzdiže. Tada shvatam da imamo problem. Kada sa povređenom nogom koračate po kamenitom terenu, pravite buku. Ali, Pita je bučan čak i po mekim iglicama. Kada kažem bučan, mislim zaista bučan, kao da maršira ili nešto slično. Okrenula sam se i pogledala ga. „Šta je?" „Moraćeš da se krećeš tiše", kažem. „Zaboravi na Katona, oterao si svakog zeca u krugu od deset kilometara." „Stvarno?", pita on. „Izvini, nisam znao." Ponovo smo krenuli. Malo je tiši, ali trzam se zbog njega, iako sam gluva na jedno uho. „Možeš li da skineš čizme?", predlažem. „Ovde?", pita u neverici, kao da sam mu rekla da hoda bosonog po žaru. Moram sebe da podsetim da nije navikao na šumu, da je za njega to strašno, zabranjeno mesto iza ograde Distrikta 12. Setila sam se Gejla i njegovog lakog koraka. Jezivo je koliko se tiho kreće, čak i kada opadne lišće. Tada je veliki izazov kretati se, a da ne uplašiš divljač. Sigurna sam da se sada smeje. „Da", kažem strpljivo. „I ja ću se izuti. Tako ćemo oboje biti tiši." Kao da ja pravim buku! Oboje izuvamo čizme i čarape. Ima napretka, ali mogla bih da se zakunem da namerno gazi svaku granu na koju naiđe. Nepotrebno je reći da ništa nisam ustrelila, iako nam je bilo potrebno nekoliko sati da stignemo do starog logora koji sam napravila sa Ru. Ako bi se potok malo stišao, mogla bih da lovim ribu, ali struja je suviše jaka. Stali smo da se odmorimo i popijemo malo vode. Pokušavam da osmislim rešenje. Idealno bi bilo da pošaljem Pitu da skuplja korenje i da odem u lov, ali tada bi morao samo nožem da se brani od znatno snažnijeg Katona sa kopljem. Zato bih volela da ga sakrijem negde, odem u lov i zatim se vratim po njega. Međutim, imam osećaj da njegov ego to neće tek tako prihvatiti. „Ketnis", kaže on. „Moramo da se odvojimo. Svestan sam toga da teram divljač." ,,To je zato što te boli noga", govorim velikodušno pošto je očigledno da je to samo mah deo problema. „Znam", kaže on. ,,Pa, zašto ti ne bi krenula? Pokaži mi koje biljke da berem pa ćemo oboje biti od koristi." „Nećemo, ako Katon naiđe i ubije te." Pokušala sam to da kažem na lep način, ali zazvučalo je kao da mislim da je slabić. Na moje iznenađenje on se samo nasmejao. „Mogu da izađem na kraj sa Katonom. Već sam se borio sa njim, zar ne?" To se baš lepo završilo. Umirao si na blatnjavoj obali. Poželela sam to da kažem, ali ne mogu. Najzad, tada mi je spasao život. Oprobala sam novu taktiku. „Šta misliš o tome da se popneš na drvo i osmatraš dok ja lovim?", pitam, trudeći se da to zazvuči kao veoma bitan posao.

„Šta ti misliš o tome da mi pokažeš jestive biljke i onda odeš da uloviš neko meso?", uzvraća mi on, imitirajući me. „Samo nemoj da odeš predaleko, za slučaj da ti zatreba pomoć." Uzdahnula sam i pokazala mu koje korenje da iskopa. Nema sumnje da nam je hrana potrebna. Jedna jabuka, dve kiflice i grudvica sira veličine šljive neće potrajati doveka. Ostaću u blizini i nadaću se da je Katon daleko. Naučila sam ga ptičjem zvižduku – ne onom koji me Ru naučila, već jednostavnom zvižduku od svega dve note – kako bismo jedno drugom javili da smo dobro. Na sreću, zviždanje mu ide od ruke. Ostavila sam mu ranac i otišla. Osećam se kao da mi je jedanaest godina i da sam vezana, ne za ogradu, već za Pitu. Dala sam sebi dvadeset, možda trideset metara prostora za lov. Čim sam se udaljila od njega, šuma je oživela od zvukova životinja. Ohrabrena njegovim povremenim zvižducima, odlutala sam malo dalje i uskoro ustrelila dva zeca i debelu vevericu. Odlučila sam da je to dovoljno. Napraviću zamke i možda uloviti i par riba. Sa korenjem koje je Pita sakupio, to će nam biti dovoljno zasad. Vraćajući se, shvatam da odavno nismo razmenili signal. Potrčala sam kada nisam dobila odgovor. Za tili čas sam pronašla ranac i urednu gomilu korenja pored njega. Sunce obasjava bobice položene na plastiku. Ali, gde je on? „Pita!", dozivam u panici. „Pita!" Okrećem se na šušanj u grmu i zamalo da ga ustrelim. Na sreću, u poslednjem trenutku sam okrenula luk i strela se zabila u stablo levo od njega. Odskočio je, bacivši pune ruke bobica u lišće. Strah je iz mene izleteo u obliku ljutnje. „Šta radiš? Dogovorili smo se da budeš tu, a ne da trčkaraš unaokolo po šumi!" „Našao sam bobice pored potoka", odgovara on, očigledno zbunjen mojim ispadom. „Zviždala sam. Zašto mi nisi odgovorio?", brecam se. „Nisam te čuo. Voda je preglasna", kaže on. Prišao je i spustio mi ruke na ramena. Tada sam shvatila da drhtim. „Pomislila sam da te Katon ubio!", govorim gotovo vičući. „Nije. Dobro sam." Grli me, ali mu ne uzvraćam zagrljaj. „Ketnis?" Guram ga pokušavajući da se izborim sa osećanjima. „Ako dvoje ljudi odrede signal, onda ostaju u dometu. Ako jedno od njih ne odgovori, znači da nešto nije u redu, razumeš?" „Razumem!" „Dobro. Pošto mi se to desilo sa Ru i pošto sam gledala kako umire!", kažem. Okrenula sam mu leđa i otišla do ranca da uzmem flašu s vodom, iako imam jednu kod sebe. Ali, nisam spremna da mu oprostim. Primetila sam hranu. Kiflice i jabuke su nedirnute, ali neko je svakako odlomio parče sira. „Jeo si bez mene!" Baš me briga, ali to je dobar izgovor za bes. „Šta? Nisam", kaže Pita. „Znači, jabuke su pojele sir", nastavljam. ,,Ne znam šta je pojelo sir", kaže Pita polako i razgovetno kao da se trudi da ne pobesni, „Ali, ja nisam. Bio sam pored potoka i skupljao bobice. Želiš li da ih probaš?" Zapravo želim, ali ne mogu tako brzo da popustim. Prilazim i gledam ih. Nikada ranije ih nisam videla. Ne, ipak jesam. Ali, ne u areni. Ovo nisu bobice koje mi je Ru pokazala, mada su slične. Niti liče na bilo koje bobice koje su nam pokazali na obuci. Sagla sam se i uzela nekoliko kotrljajući ih među prstima. Javio mi se očev glas. ,,Ne diraj te bobice, Ketnis. Nikada. To je noćni klin. Bićeš mrtva pre nego što stignu do stomaka." U tom trenutku je opalio top. Brzo sam se okrenula očekujući da se Pita sruši na zemlju, ali on je samo podigao obrve. Letelica se pojavila nekih sto metara dalje i podigla mršavo telo Prepredene u vazduh. Crvena kosa je zasvetlucala na suncu. Trebalo je da shvatim čim sam videla da malo sira nedostaje...

Pita me uhvatio za ruku i pogurao ka drvetu. „Penji se. Stići će kroz koji trenutak. Lakše ćemo se boriti sa njim odozgo." Smireno sam ga zaustavila. ,,Ne, Pita. Ti si je ubio, a ne Katon." „Šta? Nisam je ni video od prvog dana", odgovara. „Kako sam mogao da je ubijem?" Umesto odgovora pokazala sam mu bobice.

24
Bilo mi je potrebno izvesno vreme da Piti objasnim situaciju. Kako je Prepredena krala hranu iz zaliha pre nego što sam ih raznela, kako je uzimala samo dovoljno da preživi, ali ne dovoljno da iko primeti, kako ne bi dovodila u pitanje jestivost bobica koje smo mi hteli da pojedemo. „Pitam se kako nas je pronašla", kaže Pita. „Verovatno je to moja krivica, ako sam tako bučan kao što tvrdiš." Lakše je pratiti nas dvoje nego krdo stoke, ali sam ipak pokušala da budem ljubazna. ,,Ona je veoma pametna, Pita. Odnosno, bila je. Dok je nisi nadmudrio." „Nisam to učinio namerno. Nekako mi ne deluje pravedno. Mislim, oboje bismo bili mrtvi da smo prvi pojeli bobice." Odmah se ispravlja. ,,Ne, naravno da ne bismo. Prepoznala si ih, zar ne?" Klimam potvrdno. „Zovemo ih noćni klin." „I samo ime deluje smrtonosno", kaže on. „Žao mi je, Ketnis. Zaista sam mislio da su to iste one bobice koje si ti brala." ,,Ne izvinjavaj se. To samo znači da smo za jedan korak bliže kući, zar ne?", pitam. „Otarasiću se ostalih", kaže Pita. Podigao je plastiku sa bobicama i otišao da ih baci u šumu. „Čekaj!", zaustavljam ga. Pronašla sam kožnu torbu koju sam uzela od dečaka iz Distrikta Jedan i stavila u nju pregršt bobica sa plastike. „Ako se Prepredena prevarila, možda će se prevariti i Katon. Ako nas pojuri, možemo kao slučajno da ispustimo torbu. Ako ih pojede..." „Evo nas dome, slatki dome", kaže Pita. „Tako je", kažem, zavezujući torbu za pojas. ,,On će sada znati gde smo", kaže Pita. „Ako je bio u blizini i ugledao letelicu, znaće da smo je ubili i krenuće ka nama." Pita je u pravu. Ovo je prilika koju je Katon čekao. Međutim, ako sada pobegnemo, ipak ćemo morati u nekom trenutku da ispečemo meso. Vatra će mu ponovo otkriti gde se nalazimo. „Hajde da zapalimo vatru. Baš ovde." Počela sam da sakupljam grančice. „Spremna si da se suočiš sa njim?", pita me. „Spremna sam da jedem. Bolje da skuvamo hranu dok još imamo vremena. Ako zna da smo ovde, to je to. Međutim, zna i da nas je dvoje i verovatno misli da smo gonili Prepredenu. Što znači da si se ti oporavio. To što smo upalili vatru će značiti da se ne krijemo već da ga čikamo da dođe. Da li bi se ti pojavio?", pitam. „Možda i ne bih", kaže on. Pita je stručnjak za paljenje vatre. Ume lako da izmami plamen iz vlažnog drveta. Za tili čas sam postavila zečeve i vevericu da se peku, dok sam korenje umotala u lišće i stavila u žar. Na smenu smo sakupljali zeleniš i pazili da li će se Katon pojaviti. Ali, kao što sam i pretpostavila, od njega nije bilo ni traga. Kada se hrana skuvala, najveći deo sam upakovala ostavivši nam samo po zečji batak da jedemo usput. Želim da zađem dublje u šumu, pronađem dobro drvo i napravim logor za večeras, ali Pita se opire. ,,Ne mogu da se penjem poput tebe, Ketnis, posebno sada kada mi je noga povređena. Osim toga, mislim da ne bih mogao da zaspim petnaest metara iznad zemlje." „Nismo sigurni ako ostanemo na otvorenom, Pita", kažem. „Zar ne možemo da se vratimo nazad u pećinu?", pita on. „Blizu je vode i lako ćemo je odbraniti."

Uzdahnula sam. Nekoliko sati hoda, bolje reći kršenja kroz šumu, samo da bismo došli do oblasti koju ćemo ujutru morati opet da napustimo zbog lova. Međutim, Pita ne pravi probleme. Ceo dan je pratio moje instrukcije. Da je situacija obrnuta, sigurna sam da me ne bi terao da provedem noć na drvetu. Sinulo mi je da se danas prema njemu nisam baš lepo ponašala. Zanovetala sam zbog toga što je glasan i vrištala na njega zato što je nestao. Nestašna romansa koju smo održavali u pećini nestala je na otvorenom, pod vrelim suncem i Katonovom senkom. Hejmič je verovatno poludeo. Što se tiče publike... Nagnula sam se i poljubila ga. „Naravno. Hajde da se vratimo u pećinu." Laknulo mu je. Delovao je zadovoljno. ,,To je baš glatko prošlo." Iščupala sam strelu ih hrasta, pazeći da ne oštetim vrh. Strele su nam sada izvor hrane, sigurnosti i života. Stavila sam još drveta na vatru. Dimiće se još par sati, mada sumnjam da će Katon bilo šta preduzeti u ovom trenutku. Došavši do potoka, shvatila sam da je voda opala i da opet polagano teče. Predložila sam da koračamo koritom. Pita je spremno poslušao. Pošto je u vodi znatno tiši, to je dvostruko dobra ideja. Međutim, do pećine ima dosta da se ide, bez obzira na to što se krećemo nizbrdo, bez obzira na to što smo osnaženi zečijim mesom. Iscrpljeni smo od današnje šetnje i pothranjeni. Držim strelu na tetivi, i zbog Katona i za slučaj da se pojavi neka riba. Ali, potok je čudno beživotan. Pred kraj puta do pećine gotovo da smo se vukli, a sunce se nalazilo veoma nisko na horizontu. Napunili smo boce i popeli se uz padinu do svoje jazbine. Nije ništa naročito, ali ovde u divljini, to je nešto najbliže domu. Tu će nam biti toplije nego na drvetu, pošto nema vetra koji je postojano počeo da duva sa zapada. Servirala sam nam obilnu večeru, ali Piti je glava klonula negde na pola. Nakon nekoliko dana potpune neaktivnosti, lov je uzeo danak. Naredila sam mu da uđe u vreću i ostavila na stranu hranu koju nije pojeo. Završiće kada se bude probudio. Istog trena je zaspao. Navukla sam mu vreću do brade i poljubila ga u čelo. Ne zbog publike, već zbog sebe. Zato što sam zahvalna što je još ovde, a ne mrtav pokraj potoka kao što sam danas pomislila. Tako mi je drago što ne moram da se suočim sa Katonom sama. Sa brutalnim, krvožednim Katonom koji lomi vrat jednom rukom, koji je dovoljno snažan da nadvlada Treša i koji me mrzi od početka. Verovatno me mrzi od kada sam dobila višu ocenu nakon obuke. Dečak poput Pite na to bi prosto slegnuo ramenima. Ali, imam osećaj da se Katon razjario. Što i nije teško izazvati. Setila sam se njegove komične reakcije kada je otkrio da su zalihe odletele u vazduh. Ostali su bili uznemireni, ali on je potpuno odlepio. Pitam se da li je ikada i bio normalan. Nebo je osvetlio grb. Posmatrala kako lice Prepredene blista na nebu, a zatim je zauvek nestala sa sveta. Pita nije ništa rekao, ali mislim da mu nije sve jedno što je odgovoran za njenu smrt, iako je to bilo neophodno. Neću se pretvarati da mi nedostaje, ali priznajem da joj se divim. Da su nas testirali, ona bi bila najpametnija od svih tributa. U stvari, da smo joj postavili zamku, kladim se da bi to osetila i ne bi ni dotakla bobice. Pitino neznanje je nadmudrilo. Toliko vremena sam provela trudeći se da ne potcenim protivnike, da sam zaboravila koliko je opasno preceniti ih. Što me vratilo na Katona. Mislim da sam dobro procenila ko je Prepredena i kako postupa, ali on mi je nejasan. Moćan je i dobro obučen, ali da li je pametan? Nije bistar poput nje. Nedostaje mu samokontrola koju je ona iskazala. Verujem da Katon lako gubi glavu u napadu gneva. Mada se ne osećam nadmoćnom po tom pitanju. Setila sam se kako sam iz besa ustrelila jabuku u čeljustima svinje. Možda zaista razumem Katona bolje nego što mislim. Um mi je stanju pripravnosti uprkos umoru. Zato sam pustila Pitu da spava duže nego obično. Zora je već svitala kada sam mu dotakla rame. Unezvereno me pogledao. „Prespavao sam celu noć. To nije pošteno, Ketnis. Trebalo je da me probudiš." Protegla sam se i zavukla u vreću. „Spavaću sada. Probudi me ako se desi nešto zanimljivo."

Izgleda da se ništa nije desilo pošto je žarka svetlost popodneva sijala kroz otvor u stenama. „Ima li traga od našeg prijatelja?", pitam ga. Pita odmahuje glavom. ,,Ne. Pritajio se, što je veoma uznemirujuće." „Šta misliš kada će nas Tvorci igara naterati na obračun?", pitam. ,,Pa, Prepredena je umrla pre skoro dvadeset i četiri sata. Znači da je prošlo sasvim dovoljno vremena da se publika kladi i sada verovatno počinju da se dosađuju. Nešto bi moglo da se desi svakog trenutka", kaže Pita. ,,Da, imam osećaj da je danas taj dan", slažem se. Sela sam i osmotrila neobično mirnu okolinu. „Pitam se na koji način će to izvesti." Pita ćuti. Dobar odgovor ne postoji. ,,Pa, dok to ne učine, nema smisla proćerdati savršeno dobar dan za lov. Verovatno bi valjalo da pojedemo što više možemo, za slučaj da naletimo na neke probleme", kažem. Pita je popakovao opremu dok sam pripremala ostatak zečeva, korenje, zeleniš i kifle premazane ostatkom sira. U rezervi sam ostavila vevericu i jabuku. Kada smo završili, preostala je samo gomilica zečjih kostiju. Ruke su mi masne, što samo doprinosi sve jačem osećanju nečistoće. Možda se u Šavu ne kupamo svaki dan, ali čistoću održavamo znatno češće nego ja u poslednje vreme. Osim stopala, koja su čista zbog hodanja kroz potok, ostatak tela mi je prekriven prljavštinom. Dok izlazim iz pećine, obliva me osećaj konačnosti. Nekako imam osećaj da nećemo provesti još jednu noć u areni. Imam osećaj da ćemo danas odavde izaći, na ovaj ili onaj način, živi ili mrtvi. Potapšala sam stene u znak oproštaja i krenula ka potoku da se umijem. Osećam kako mi koža vapi za hladnom vodom. Možda ću oprati kosu i mokru je uplesti. Pitam se da li ćemo moći na brzinu da operemo odeću. U tom trenutku smo stižemo do potoka. Odnosno do onoga što je nekada bio potok. Sada je tu samo suvo korito. Spuštam ruku i opipavam ga. „Nije čak ni vlažno. Mora da su ga isušili dok smo spavali", kažem. U svest mi se uvlači strah od ispucalog jezika, bolnog tela i vrtoglavice od prethodne dehidracije. Flaše i meh su nam puni. Međutim, dvoje nas je, a sunce prži. Brzo ćemo ih isprazniti. „Jezero", kaže Pita. „Žele da idemo do jezera." „Možda u lokvama ima još vode", govorim ne nadajući se previše. „Možemo da proverimo", kaže on, ali znam da mi povlađuje. Povlađujem sama sebi pošto znam šta ću pronaći kada stignemo do lokve u kojoj sam natapala noge. Prašnjavu, duboku rupu. Ipak smo otišli, samo da bismo potvrdili ono što već znamo. ,,U pravu su. Teraju nas ka jezeru", kaže. Tamo nema zaklona. Tamo im ništa neće ometati pogled na krvavu borbu do smrti. „Hoćeš odmah da krenemo, ili da sačekamo da nam ponestane vode?" „Hajdemo odmah, dok smo siti i odmorni. Hajde da završimo ovo", kaže on. Klimnula sam. Čudno je to. Osećam se kao da je prvi dan Igara. U istoj sam poziciji. Dvadeset jedan tribut je mrtav, ali Katona tek treba da ubijem. Zar nije on oduvek bio taj koga valja ubiti? Sada mi se čini da su ostali tributi bili samo manje prepreke koje su nas odvraćale od glavne bitke Igara. Bitke izmedu Katona i mene. Ali, tu pored mene je dečak. Osećam kako se njegove ruke obavijaju oko mene. „Dvoje protiv jednog. Ništa lakše", kaže on. „Sledeći obrok jedemo u Kapitolu", odgovaram. „Nego šta." Stajali smo neko vreme zagrljeni, osećajući jedno drugo, sunčevu svetlost i šuštanje lišća pod nogama. Zatim smo se, bez reči, odvojili i krenuli ka jezeru. Sada mi nije bitno što Pitini koraci teraju glodare u divlji beg, a ptice uzleću sa drveća. Moramo da se borimo sa Katonom, a ja bih to radije obavila ovde nego na ravnici. Ah sumnjam da ću imati izbora. Ako Tvorci igara žele da se borba odvija na otvorenom, tako će i biti.

Zastali smo na trenutak da se odmorimo ispod drveta na kojem su me karijeristi uhvatili u klopku. Ljuštura gnezda osa tragačica, koju je snažan pljusak pretvorio u kašu a jako sunce isušilo, potvrdila je lokaciju. Dotakla sam je vrhom čizme i pretvorila se u prah koji je razneo vetar. Pogled mi je odlutao do drveta na kojem se krila Ru, čekajući da mi spasi život. Ose tragačice. Iskričino naduveno telo. Užasne halucinacije... „Hajde da produžimo", kažem sa željom da pobegnem od tame koja okružuje ovo mesto. Pita se ne buni. Danas smo kasno krenuli tako da smo do jezera stigli tek predveče. Od Katona nema ni traga ni glasa. Nema ničega, osim zlatne Kornukopije koja blista na suncu. Zbog mogućnosti da je Katon odlučio da imitira Prepredenu, obišli smo Kornukopiju kako bi se uverili da je prazna. Zatim smo poslušno, kao da pratimo instrukcije, prišli jezeru i napunili flaše sa vodom. Namrštila sam se na zalazeće sunce. ,,Ne želimo da se borimo sa njim kada padne mrak. Imamo samo jedne naočare." Pita je pažljivo iscedio kapi joda u vodu. „Možda on baš to čeka. Šta misliš? Da se vratimo do pećine?" „Ili to, ili da nađemo drvo. Ali, hajde da mu damo još pola sata. Onda ćemo naći neki zaklon", odgovaram. Sedimo kraj jezera, jasno vidljivi. Nema svrhe skrivati se. Na obodu ravnice, na drveću vidim kreje kako lete tamo-amo i dobacuju jedne drugima melodiju poput šarenih lopti. Otpevala sam melodiju od četiri note koju me Ru naučila. Osećam da im je interesantan moj glas i da očekuju da čuju još nešto. Ponovila sam note u tišini. Najpre je jedna kreja zapevala, a zatim i druga. Potom je ceo svet oživeo od zvukova. „Kao tvoj otac", kaže Pita. Prstima sam dotakla broš na majici. ,,To me Ru naučila", kažem. „Mislim da se sećaju melodije." Dok se muzika pojačavala, shvatila sam koliko je briljantna. Note se preklapaju i prosto laskaju jedna drugoj u divnoj, nezemaljskoj harmoniji. Znači ova melodija je, zahvaljujući Ru, svake večeri pratila kući radnike iz Distrikta 11. Sada kada je mrtva, peva li iko te note kada dođe vreme da se prestane sa radom? Neko vreme sam samo slušala zatvorenih očiju, opčinjena lepotom ptičije pesme. Zatim je nešto počelo da remeti muziku. Presecali su je oštri, nesavršeni zvuci. Disonantne note probijale su se kroz melodiju. Glasovi kreja su se pretvorili u vrisak straha. Poskočili smo na noge, Pita sa nožem u rukama, a ja sa napetim lukom. Katon se pojavio, jureći kroz drveće i krenuo ka nama. U rukama nije imao koplje, u stvari ruke su mu bile prazne. Međutim, ipak je trčao pravo ka nama. Moja prva strela ga je pogodila u grudi i neobjašnjivo se odbila. „Ima neki oklop!", dovikujem Piti. Baš na vreme, pošto je Katon upravo pred nama. Pripremila sam se za sukob, ali samo je projurio između nas bez usporavanja. Znoj mu curi niz crveno lice, što mi govori da trči već duže vreme. Ne trči ka nama, već beži od nečega. Ali, čega? Osmotrila sam šumu tačno na vreme da ugledam prvo stvorenje koje je iskočilo na ravnicu. Dok se okrećem, pojavljuje ih se još desetak. Počela sam slepo da jurim za Katonom, razmišljajući samo o tome kako da se spasem.

25
Mutanti. Nema sumnje. Ovu vrstu nikada nisam videla, ali to nisu životinje rođene u prirodi. Nalikuju velikim vukovima, ali koji vuk će doskočiti na zadnje noge i na njima održavati ravnotežu? Koji vuk maše ostatku čopora prednjom šapom kao da ima zglob? To vidim izdaleka. Sigurna sam da izbliza imaju još mnogo zlokobnih osobina.

Katon se kretao najkraćim putem ka Kornukopiji. Pratila sam ga bez razmišljanja. Ako on misli da je to najsigurnije mesto, ko sam ja da mu protivrečim? Osim toga, čak i kad bih uspela da stignem do drveta, Pita to sigurno ne bi uspeo sa ranjenom nogom – Pita! Rukama sam dotakla metal šiljatog repa Kornukopije kada mi je sinulo da sam deo tima. On je nekih petnaest metara iza mene, hramlje što brže može, ali mutanti mu se opasno približavaju. Odaslala sam jednu strelu ka čoporu i oborila jednog, ali mnogi drugi zauzimaju njegovo mesto. Pita pokazuje na rog: „Penji se, Ketnis! Penji se!" U pravu je. Ne mogu da nas zaštitim na zemlji. Počela sam da se verem rukama i nogama uz Kornukopiju. Zlatna površina je napravljena tako da liči na pleteni rog koji punimo tokom žetve. Ima malih ispupčenja za koje mogu da se uhvatim. Međutim, nakon celog dana na suncu, metal je toliko vreo da mi se na rukama stvaraju plikovi. Katon leži na vrhu roga, šest metra iznad zemlje i dahće dok mu glava visi preko ivice. Evo moje šanse da ga dokrajčim. Stajem na pola puta uz rog i stavljam novu strelu na tetivu, ali baš kada sam hoću da je pustim, Pita krike. Okrećem se. Upravo je stigao do repa, ali mutanti su mu za petama. „Penji se!", vičem. Pokušava, ali smetaju mu ranjena noga i nož u ruci. Moja strela se zarila u vrat prvog mutanta koji je položio ruku na metal. Dok je umirao, zamahnuo je kandžama, slučajno zasekavši neke iz čopora. Tada sam mu osmotrila kandže. Duge su deset centimetara i oštre kao žilet. Pita je stigao do mojih stopala. Zgrabila sam ga za ruku i povukla. Tada sam se setila da Katon čeka na vrhu i brzo okrenula. Međutim, presavijen je kao da ima grčeve i očigledno zaokupljen mutantima. Izgovorio je nešto nerazumljivo. Šmrcavi, režeći zvuci koje mutanti ispuštaju otežavaju sporazumevanje. „Šta?", dovikujem. „Rekao je: 'Da li mogu da se popnu?'", odgovara Pita. Ponovo sam obratila pažnju na podnožje roga. Mutanti su počeli da se okupljaju uspravljajući se na zadnje itoge, što im je dalo jezivo ljudski izgled. Svi imaju gusto krzno, neki ravno, neki kovrdžavo, od tamnocrne do najsvetlijih plavih tonova. Postoji još nešto u vezi s njima od čega mi se diže kosa na glavi, ali ne mogu da utvrdim šta je u pitanju. Priljubili su njuške uz rog, njuškajući i ližući metal. Grebu kandžama površinu i potom ispuštaju piskave, kevtave zvuke. Izgleda da tako komuniciraju pošto se čopor povukao kao da pravi prolaz za nekoga. Jedan poveliki mutant, srebrnoplave, talasaste dlake, zaleteo se i skočio na rog. Izgleda da su mu noge izuzetno jake pošto je sleteo tri metra ispod nas, režeći duboko iz grla iza povučenih ružičastih usana. Na trenutak je visio tu i tada sam shvatila šta me kod ovih mutanata uznemirava. Zelene oči koje su me mrko gledale ne nalikuju očima psa ili vuka. Nepogrešivo su ljudske. Primetila sam ogrlicu sa utisnutim brojem 1 ukrašenim draguljima i iznenada shvatila sav užas situacije. Plava kosa, zelene oči, broj... to je Iskrica. Oteo mi se vrisak. Jedva sam držala strelu. Čekala sam da ispalim hitac, svesna toga koliko malo strela imam. Čekala sam da vidim može li stvorenje da se popne. Ali sada, iako je mutant počeo da klizi unazad nesposoban da se uhvati za metal, iako sam čula škripanje kandži po metalu poput noktiju koji škripe po tabli, poslala sam strelu pravo u grlo stvorenja. Telo mu se zgrčilo i pao je na zemlju uz tup udarac. „Ketnis?", osećam Pitin stisak na ruci. ,,To je ona!" kažem. ,,Ko?", pita me. Glava mi je leti s jedne na drugu stranu dok osmatram čopor i razgledam razlike u boji dlake i veličini. Omanji mutant, crvenog krzna i očiju boje ćilibara... Prepredena! Malo dalje, pepeljasto krzno i oči boje lešnika dečaka iz Distrikta 9 koji je poginuo boreći sa sa mnom oko ranca! Najgore od

svega, najmanji mutant, sjajne tamne kose i velikih smeđih očiju ima ogrlicu sa brojem 11 od ispletene slame i vilicu iskeženu od mržnje. Ru... „Šta je bilo, Ketnis?", viče Pita drmusajući me za rame. ,,To su oni. Svi oni. Ostali. Ru i Prepredena i... i svi ostali tributi", zamuckujem. Čujem Pitin zaprepašćeni uzdah kada ih prepozna. „Šta su im učinili? Misliš... da li je moguće da su to njihove prave oči?" Njihove oči su mi najmanja briga. Šta je sa njihovim mozgovima? Imaju li sećanja pravih tributa? Da li su programirani da mrze naša lica zato što smo preživeli, dok su oni tako neosetljivo ubijeni? Veruju li oni koje smo lično ubili... da osvećuju sopstvenu smrt? Pre nego što sam uspela bilo šta da kažem, mutanti su započeli novi napad na rog. Podelili su se u dve grupe i moćnim zadnjim nogama skakali ka nama. Jedna vilica je škljocnula samo nekoliko centimetara od moje glave kada sam začula Pitin uzvik i osetila trzaj njegovog tela dok su me on i mutant koji ga je držao vukli nadole. Da se nije držao za moju ruku, sada bi bio na zemlji. Bila mi je potrebna sva snaga koju imam da nas zadržim na rogu. Novi tributi bili su u naletu. „Ubij ga, Pita! Ubij ga!", vičem, i mada ne vidim šta se dešava, znam da je zasekao stvorenje pošto se snaga vuče smanjila. Uspela sam da ga povučem nazad na rog. Zatim smo se odvukli na vrh, gde nas je čekalo manje od dva zla. Katon još nije ustao, ali mu se disanje smirilo. Znam da će se uskoro dovoljno oporaviti da nas gurne preko ivice u smrt. Stavila sam strelu na luk, ali umesto Katona ubila sam mutanta koji je uspeo da skoči tako visoko da sam ubeđena da je Treš u pitanju. Na trenutak sam osetila olakšanje pošto smo konačno stigli na visinu do koje mutanti ne mogu da skoče. Baš sam se okrenula ka Katonu kada je Pita ponovo otrgnut od mene. Sigurna sam da ga se čopor dočepao kada me je njegova krv poprskala po licu. Katon stoji ispred mene, na samom rubu roga i drži Pitu za vrat tako da ne može da diše. Pita ga grabi za ruku, ali veoma slabo, kao da je zbunjen i nesiguran šta je važnije – da li disanje ili zaustavljanje krvi koja šiklja iz rane koju mu je mut napravio na listu leve noge. Jednu od poslednje dve strele uperila sam Katonu u glavu, znajući da nema svrhe da ga gađam u telo ili udove. Sada jasno vidim da je obučen u pripijen, visokokvalitetan oklop boje mesa iz Kapitola. Da li je to bilo u njegovom rancu na gozbi? Oklop koji će ga štititi od mojih strela? E pa, nisu mu poslali kacigu. Katon se nasmejao. „Ustreli me i povešću ga dole sa sobom." U pravu je. Ako ga pogodim i padne kod muta, Pita je mrtav. U pat poziciji smo. Ne mogu da ubijem Katona, a da ne ubijem Pitu. On ne može da ubije Pitu, a da ga strela ne pogodi u glavu. Stojimo kao statue, oboje očajnički tražeći izlaz. Mišići su mi tako napeti da mi se čini da će eksplodirati. Zube sam stisla do tačke pucanja. Mutanti su zaćutali. Čujem samo otkucaje sopstvenog srca u ušima. Piti usne postaju modre. Ako brzo nešto ne učinim, umreće od gušenja. Katon će tada upotrebiti njegovo telo kao oružje protiv mene. U stvari, sigurna sam da je to njegov plan, pošto je prestao da se smeje, ali su mu usne izvijene u pobednički osmeh. Pita podiže krvavu šaku sa rane na nozi kao da će načiniti poslednji pokušaj da se oslobodi i poseže ka Katonovoj ruci. Umesto da pokuša da se otrgne, kažiprstom crta slovo X na Katonovoj šaci. Katon je samo sekundu nakon mene shvatio šta to znači, pošto mu je osmeh nestao sa lica. Međutim, ta sekunda je dovoljna. Moja strela mu je već probila ruku. Vrišti i refleksno pušta Pitu koji se baca na njega. U jednom užasnom trenutku pomislila sam da će obojica sleteti dole. Bacam se napred i rabim Pitu baš kada se Katon okliznuo o krvavu površini roga i pao na zemlju. Čujem kako je tresnuo na zemlju ispustivši vazduh, a zatim i napad mutanata. Pita i ja se držimo jedno za drugo čekajući topovski hitac, čekajući da se takmičenje završi, čekajući da nas oslobode. Ali, to se ne dešava. Ovo je vrhunac Igara gladi i publika očekuje veliki šou.

Ne gledam, ah čujem režanje, mumlanje, bolno zavijanje čoveka i zveri dok se Katon bori sa čoporom mutanata. Ne mogu da shvatim kako je uspeva da preživi, ali onda sam se setila da ga oklop štiti od članaka do vrata. Tada sam shvatila da će ovo biti duga noć. Katon verovatno ima nož ili mač, nešto što je sakrio u odeći, pošto se povremeno čuje samrtni ropac mutanata ih zvuk udaranja metala o metal dok sečivo udara o zlatni rog. Borba se premestila na bok Kornukopije. Katon verovatno pokušava da izvede jedini manevar koji mu može spasiti život – pokušava da se vrati do repa roga i ponovo nam se pridruži. Na kraju su ga nadvladali, uprkos neverovatnoj snazi i veštini. Ne znam koliko je vremena prošlo, možda sat ili dva, a zatim je Katon pao na zemlju i mutanti su ga odvukli nazad u Kornukopiju. Sada će ga dokrajčiti, mislim. Ali, top se ne oglašava. Pala je noć, himna je prošla a na nebu se nije videla Katonova slika. Čulo se samo slabo stenjanje odnekud ispod nas. Ledeni vetar koji je duvao preko ravnice podsetio me na to da Igre nisu gotove, da se možda još dugo neće završiti i da mi niko ne garantuje pobedu. Okrenula sam se ka Piti i otkrila da mu noga gadno krvari. Sve naše zalihe su u našim rančevima pored jezera. Tamo smo ih ostavili kada smo pobegli od muta. Nemam zavoj, niti bilo šta drugo čime bih zaustavila krvarenje. Mada se tresem od hladnog vetra, skinula sam jaknu, a zatim majicu. Obukla sam ponovo jaknu što sam brže mogla, ali su mi zubi ipak zacvokotali van svake kontrole. Pitino lice je sivo na mesečini. Naterala sam ga da legne, a zatim sam pregledala ranu. Topla, klizava krv teče mi preko prstiju. Zavoj neće biti dovoljan. Nekoliko puta sam videla kako majka podvezuje ranu. Sada sam pokušala to da izvedem. Iscepala sam rukav majice, obmotala ga dva puta oko noge ispod kolena i zavezala čvor dopola. Nemam prut pa sam uzela jedinu preostalu strelu, uvukla je u čvor i uvrnula što sam jače smela. Ovo je veoma rizično – Pita može izgubiti nogu – ali u poređenju sa gubitkom života, nemam drugu mogućnost. Zavila sam ranu ostatkom majice i legla pored njega. „Nemoj zaspati", kažem mu. Nisam sigurna kakav je medicinski protokol, ali užasavam se toga da će zadremati i da se nikada više neće probuditi. „Hladno ti je?", pita. Otkopčao je jaknu, pribila sam se uz njega i zatim je obmotao oko mene. Malo je toplije. Delimo toplotu tela ispod duplog sloja jakni, ali noć je tek počela. Temperatura će nastaviti da pada. Osećam da se Kornukopija, koja je gorela dok sam se pela, sada pretvara u led. „Katon još ima šansu da pobedi", šapućem Piti. „Nemoj verovati u to", kaže on, stavljajući mi kapuljaču na glavu. Međutim, trese se još jače od mene. Sledeći sati bili su najgori sati mog života. Kad malo bolje razmislim, to govori mnogo. Hladnoća je sasvim dovoljno mučenje, ali prava noćna mora je slušanje Katonovog ječanja, preklinjanja i cviljenja dok ga mutanti muče. Ubrzo mi biva svejedno ko je on i šta je uradio, želim samo da se njegova patnja završi. „Zašto ga jednostavno ne ubiju?", pitam. „Znaš zašto", kaže Pita i privlači me bliže. Znam. Nijedan gledalac neće biti u stanju da se odvoji od ekrana. Sa tačke gledišta Tvoraca igara, ovo je vrhunski zabavni program. To je trajalo i trajalo i na kraju mi potpuno obuzelo um, blokiralo sećanja i nadanja vezana za sutrašnjicu, izbrisalo sve osim sadašnjosti za koju sam počela da verujem da se nikada neće promeniti. Zauvek ću ostati na hladnoći i u strahu slušati očajne krike dečaka koji umire u rogu. Pitu je počeo da hvata san. Svaki put kada zadrema, uzvikujem njegovo ime sve glasnije i glasnije. Ako mi sada umre, potpuno ću poludeti. Bori se protiv sna, više zbog mene nego zbog sebe. Teško mu je, pošto je nesvest svojevrstan vid bekstva. Ali, adrenalin koji juri mojim venama nikada mi ne bi dozvolio da ga pratim, zato ne mogu da ga pustim. Jednostavno, ne mogu.

Jedini znak protoka vremena ogleda se u polaganom kretanju meseca preko neba. Pita je počeo da mi ukazuje na to, insistirajući da potvrdim napredovanje meseca. Ponekad bih na trenutak osetila treptaj nade, pre nego što bi me agonija noći ponovo progutala. Najzad mi je prošaputao da sviće zora. Otvorila sam oči i otkrila da zvezde beže pred bledom jutarnjom svetlošću. Takođe sam videla koliko je Pita bled. Koliko mu je malo vremena ostalo. Znam da moram da ga vratim u Kapitol. Top se još nije oglasio. Priljubila sam uho uz rog i jedva razabrala Katonov glas. „Mislim da je sada bliže. Ketnis, možeš li ga ustreliti?", reče Pita. Ako je blizu ulaza, možda bih mogla da ga ubijem. To bi bio čin milosrđa. „Moja poslednja strela je u tvom podvezu", kažem. „Dobro je iskoristi", kaže Pita, otkopčavajući jaknu kako bi me pustio. Oslobodila sam strelu, stegnuvši podvez što sam čvršće mogla promrzlim prstima. Protrljala sam dlanove trudeći se da oživim cirkulaciju. Kada sam dopuzala do ivice roga i prebacila se preko, osetila sam da me Pita pridržava rukama. Bilo mi je potrebno par trenutaka da pronađem Katona u pomrčini i krvi. Zatim je sirovi komad mesa koji je nekada bio moj neprijatelj ispustio zvuk. Sada znam gde mu se nalaze usta. Mislim da je pokušao da izgovori molim te. Sažaljenje je poslalo moju strelu ka njegovoj lobanji, a ne osveta. Pita me vuče nazad, zajedno sa lukom u ruci i praznim tobolcem. „Jesi li ga pogodila?" Topovski hitac daje mu odgovor. „Pobedili smo, Ketnis", kaže Pita šuplje. „Bravo za nas", cedim reči bez radosti u glasu. Kao na znak, otvara se rupa u ravnici i svi mutanti propadaju u nju, a zemlja se zatvara nad njima. Čekamo da letelica odnese Katonove posmrtne ostatke i da se začuju pobedničke fanfare, ali ništa se ne događa. „Hej!", vičem. „Šta se dešava?" Jedini odgovor koji dobijamo jeste brbljanje tek probuđenih ptica. „Možda je telo u pitanju. Možda moramo da se udaljimo od njega", kaže Pita. Pokušavam da se prisetim. Da li moraš da se udaljiš od poslednjeg mrtvog tributa? U umu mi vlada tolika zbrka da ne mogu biti sigurna. Zar bi mogao da postoji drugi razlog za odlaganje? „Dobro. Misliš li da ćeš uspeti da stigneš do jezera?", pitam. „Mislim da je bolje da pokušam", kaže Pita. Polako silazimo do repa roga i kotrljamo se na zemlju. Ako sam ja ukočena, kako li Pita uopšte uspeva da se kreće? Prva ustajem i savijam ruke i noge sve dok nisam sigurna da ću biti u stanju njemu da pomognem. Nekako smo otišli do jezera. Zahvatila sam šakama hladnu vodu i prinela je Pitinim usnama, a zatim i sebi. Kreja je ispustila dugačak pisak upozorenja. Oči mi se pune suzama od olakšanja kada se pojavi letelica i odnese Katonovo telo. Sada će doći po nas. Sada možemo da idemo kući. Ponovo se ništa ne dešava. „Šta čekaju?", izgovara Pita slabo. Nakon gubitka podveza i napora od koračanja do jezera, rana mu se ponovo otvorila. ,,Ne znam", kažem. Šta god da je u pitanju, ne mogu da dopustim da izgubi još krvi. Krenula sam da nađem prut i odmah naišla na strelu koja se odbila od Katonov oklop. Poslužiće. Dok sam je podizala sa zemlje, u areni je zatutnjio glas Klaudija Templsmita. „Pozdrav poslednjim takmičarima Sedamdeset četvrtih Igara gladi. Ranija revizija je povučena. Nakon bližeg proučavanja knjige pravila, došli smo do zaključka da samo jedan tribut može biti pobednik", govori. „Srećno, i neka šanse uvek budu na vašoj strani."

Začulo se krčanje, a potom je nastupila tišina. U neverici zurim u Pitu dok mi se polako razbistrava – nikada nisu imali nameru da nam dopuste da oboje preživimo. Tvorci su to osmislili kako bi obezbedili najdramatičniji obračun u istoriji. Ja sam poput budale poverovala u to. „Ovo uopšte nije iznenađujuće, kada malo bolje razmisliš o tome", kaže Pita nežno. Posmatram ga kako bolno ustaje. Zatim kreće ka meni i kao u usporenom filmu skida nož sa pojasa... Pre nego što sam shvatila šta radim, stavila sam strelu na tetivu i uperila mu je u srce. Pita je podigao obrve. Tek sada vidim da je već bacio nož u jezero i pljusak vode. Ispuštam oružje i koraknem unazad dok mi lice gori od stida. „Ne", kaže on. „Učini to." Hramlje do mene i gura mi oružje u ruke. ,,Ne mogu", kažem. „Neću." „Učini to. Pre nego što pošalju mutante ili nešto još gore. Ne želim da završim kao Katon", kaže Pita. „Onda ti ustreli mene", govorim besno, gurajući oružje ka njemu. „Ustreli ti mene i vrati se kući da živiš s tim!" Dok izgovaram te reči, znam da će mi smrt biti lakša od alternative. „Znaš da ne mogu", kaže Pita, odbacujući oružje. „Dobro, ionako ću prvi umreti." Nagnuo se i strgao zavoj sa noge, uklanjajući poslednju barijeru između svoje krvi i zemlje. ,,Ne, ne možeš se ubiti", kažem. Našla sam se na kolenima, očajnički pokušavajući da vratim zavoj na ranu. „Ketnis", govori mi. ,,Ja to želim." „Nećeš me ostaviti ovde samu", kažem. Pošto, ako umre, ni ja nikada neću zaista otići kući. Provešću ostatak života u areni pokušavajući da pronađem izlaz. „Slušaj", kaže on, dižući me na noge. „Oboje znamo da moraju dobiti pobednika. To može biti samo jedno od nas. Molim te, pobedi. Za mene." Nastavio je da priča o tome koliko me voli i kakav bi mu bio život bez mene, ali ja sam prestala da slušam pošto su mi prethodne reči zapele u mislima i tamo ostale zarobljene. Oboje znamo da moraju dobiti pobednika. Da, moraju imati pobednika. Bez pobednika, cela stvar bi Tvorcima eksplodirala pravo u lice. Izneverili bi Kapitol. Možda bi čak bili i pogubljeni, polako i bolno dok kamere to prenose do svakog kutka države. Medutim, ako i Pita i ja umremo, ili oni pomisle da ćemo umreti... Zapetljala sam prstima oko torbice na pojasu i skinula je. Pita je video šta radim i zgrabio me za zglob. ,,Ne, neću ti dopustiti." „Veruj mi." Zadržao je moj pogled par trenutaka, a zatim me pustio. Otvorila sam torbicu i sipala mu bobice na dlan, a zatim i na svoj. ,,Na tri?" Pita se nagnuo i poljubio me veoma nežno. ,,Na tri", slaže se. Stojimo leđa uz leđa, čvrsto držeći jedno drugo praznim šakama. „Ispruži dlan. Želim da svi vide", kaže on. Rastvaram prste. Tamne bobice blistaju na suncu. Stiskam Piti ruku u znak pozdrava i kao signal da počne da broji. „Jedan." Možda nisam u pravu. „Dva." Možda ih je baš briga ako oboje umremo. „Tri." Prekasno je da se predomislim. Podižem ruku do usta i poslednji put osmatram svet. Bobice jedva prelaze preko mojih usana kada se začuju fanfare. Izbezumljeni glas Klaudija Templsmita urla iznad njih. „Stanite! Stanite! Dame i gospodo, drago mi je što mogu da vam predstavim pobednike Sedamdeset četvrtih Igara gladi, Ketnis Everdin i Pitu Melarka! Predstavljam vam – tribute iz Distrikta Dvanaest!"

26

Ispljunula sam bobice iz usta i obrisala jezik rukavom kako bih uklonila svaku zalutalu kap otrova. Pita me povukao do jezera gde smo oboje isprali usta vodom i pali jedno drugom u naručje.

„Da li si progutao neku?" pitam. Odmahuje glavom. „Ti?" „Bila bih mrtva do sada da jesam", kažem. Vidim da mu se usne pomeraju dok mi odgovara, ali ne čujem ga od urlika mase u Kapitolu koju su upravo pustili preko zvučnika. Letelica nam se ukazuje nad glavom i spušta dvoje merdevina, ali nema šanse da pustim Pitu. Držim ga jednom rukom dok mu pomažem da ustane. Zatim oboje stupamo na prvu prečku merdevina. Struja nas drži u mestu. Ovaj put mi je drago zbog toga, pošto nisam sigurna da Pita može da izdrži celu vožnju. Spuštam pogled i shvatam da ništa ne sprečava krv da mu curi iz noge, iako su nam mišići nepokretni. Naravno, čim se vrata za nama zatvore i struja se ugasi, padamo onesvešćeni na pod. Prstima sam tako snažno stezala njegovu jaknu da se materijal pocepao kada su ga odneli. U šaci mi je ostao komad crnog materijala. Doktori u sterilnim belim odelima, sa maskama i rukavicama, spremni za operaciju, bacili su se na posao. Pita je tako bled i miran na srebrnom stolu dok iz njega na sve strane vire tube i žice, da sam na trenutak zaboravila da su Igre završene i posmatrala doktore kao pretnju, kao čopor mutanata spremnih da ga ubiju. Preplašena, bacila sam se ka njemu, ali su me zgrabili i odneli u drugu prostoriju. Za mnom su se zatvorila staklena vrata. Lupala sam po staklu i vrištala koliko me grlo nosilo. Svi su me ignorisali, osim poslužitelja koji se pojavio iza mene i ponudio mi piće. Skliznula sam na pod, lica priljubljenog uz vrata i sa nerazumevanjem upiljila u staklenu čašu u ruci. Hladna i puna soka od narandže, sa slamkom ukrašenom belom linijom. Izgleda krajnje pogrešno u mojoj krvavoj, prljavoj ruci, sa iskrzanim noktima punim blata. Krenula mi je voda na usta od svežeg mirisa narandže, ali sam ipak spustila čašu na pod ne verujući nečemu tako čistom i lepom. Kroz staklo vidim da se doktori grozničavo trude da spasu Pitu, obrva nabranih od koncentracije. Vidim protok tečnosti u tubama i niz svetlećih brojčanika koji mi ništa ne znače. Nisam sigurna, ali mislim da mu je srce stalo dva puta. Kao da sam ponovo kod kuće i gledam kako majci i Prim donose osobu beznadežno osakaćenu u eksploziji, ili ženu koja se porađa već tri dana, ili izgladnelu decu obolelu od upale pluća. Obe imaju isti takav izraz lica. Vreme je da pobegnem u šumu i sakrijem se među stablima dok pacijenta ne odnesu, a u drugom delu Šava ne počnu da prave kovčeg. Ali, na mestu me drže zidovi letelice i ista ona snaga koja ne dozvoljava članovima porodice da se odvoje od voljene osobe koja umire. Koliko puta sam ih posmatrala okupljene oko našeg kuhinjskog stola i pitala se: Zašto ne odu? Zašto ostaju da gledaju? Sada znam. Ostaju zato što nemaju izbora. Zapanjila sam se kada sam shvatila da me neko posmatra sa udaljenosti od samo nekoliko centimetara i ubrzo shvatila da je to odraz mog sopstvenog lica u staklu. Divlje oči, upali obrazi, zamršena kosa. Fanatičan, izbezumljen, luđački pogled. Nije ni čudo što se svi drže podalje od mene. Sleteli smo na krov Centra za obuku. Pitu su odneli, a mene ostavili iza staklenih vrata. Počela sam da se bacam na staklo i vrištim. Učinilo mi se da sam na trenutak ugledala ružičastu kosu – to mi sigurno Efi dolazi upomoć – kada mi je neko odostraga dao injekciju. Budim se i u početku me je strah da se pomerim. Ceo plafon je prekriven žutim sijalicama mekog sjaja. Vidim da se u sobi nalazi samo moj krevet. U vazduhu se oseća miris snažnog antiseptika. U desnu ruku mi je zabodeno nekoliko cevčica koje nestaju u zidu iza mene. Naga sam, ali čaršavi deluju umirujuće na moju kožu. Pažljivo izvlačim levu ruku ispod pokrivača. Ne samo da je oprana, već su i nokti savršeno ovalni, a ožiljci od opekotina manje izraženi. Dotičem se po obrazu, usnama i naduvenom ožiljku iznad obrva. Upravo sam prošla prstima kroz svilenkastu kosu i zaledila se. Sa zebnjom sam prstima zašušketala kosu pored levog uha. Nije u pitanju iluzija. Ponovo čujem.

Pokušavam da ustanem, ali nešto mi ograničava pokret. Ne mogu da se pomerim više od nekoliko centimetara. Paničim kada shvatim da sam vezana. Pokušavam da se podignem i iskobeljam kukovima iz obruča kada deo zida sklizne u stranu, a unutra uđe ejvoks devojka sa poslužavnikom. Smirujem se kada je ugledam i više ne pokušavam da pobegnem. Želim da joj postavim milion pitanja, ali plašim se da će joj takva prisnost doneti probleme. Sigurno me posmatraju. Stavlja mi poslužavnik na butine i pritiska dugme da bi me podigla u sedeći položaj. Dok mi namešta jastuke, rizikujem postavljajući jedno pitanje. Izgovaram ga naglas, što razgovetnije mogu hrapavim glasom, kako ne bi delovalo da nešto krijem. ,,Da li je Pita preživeo?" Klima mi potvrdno. Stavljajući mi kašiku u ruku prijateljski me stiska. Pretpostavljam da ipak nije navijala da poginem. I Pita je preživeo. Naravno da je preživeo, uz svu ovu skupu opremu. Ipak, sve do sada nisam bila sigurna u to. Kada je ejvoks devojka izašla i vrata se bešumno zatvorila za njom, bacila sam se na hranu. Činija bistre supe, sos od jabuke i čaša vode. Zar je to sve?, mrzovoljno kažem u sebi. Zar ne bi trebalo da večera dobrodošlice bude spektakularnija? Međutim, otkrila sam da jedva imam snage da završim jelo pred sobom. Stomak kao da mi se skupio do veličine lešnika. Pitam se koliko je vremena prošlo, pošto nisam imala nikakvih problema da pojedem obilan doručak poslednjeg jutra u areni. Obično prođe nekoliko dana od kraja Igara do predstavljanja pobednika kako bi izgladnelu, ranjenu, izbezumljenu osobu ponovo sastavili. Sina i Porša već kreiraju našu garderobu za javni nastup. Hejmič i Efi spremaju banket za naše sponzore i pregledaju pitanja za intervju. Kod kuće, u Distriktu 12, verovatno vlada haos dok pokušavaju da organizuju dobrodošlicu za Pitu i mene, s obzirom na to da je prethodna dobrodošlica bila pre trideset godina. Dom! Prim i majka! Gejl! Nasmejala me čak i pomisao na onog ofucanog mačora. Uskoro ću biti kod kuće! Želim da ustanem iz kreveta. Da vidim Pitu i Sinu i saznam šta se dešava. Zašto i ne bih? Osećam se dobro. Čim sam počela da se odvezujem, osetila sam da mi u venu ulazi hladna tečnost iz jedne tube i istog trenutka izgubila svest. Ovo se dešavalo nekoliko puta tokom neodređenog perioda. Budila bih se, jela i mada bih se opirala porivu da pobegnem iz kreveta, ipak bi me uspavali. Kao da sam u čudnoj, neprestanoj zoni sumraka. Registrovala sam samo par stvari. Crvenokosa ejvoks devojka se nije vratila od obroka, ožiljci mi nestaju i da li umišljam? Ili stvarno čujem urlanje nekog čoveka? Nije u pitanju kapitolski akcenat, već grublji ritam doma. Obuzima me nejasan, utešni osećaj da se neko brine za mene. Najzad je osvanuo dan kada sam se osvestila i otkrila da mi ništa nije utaknuto u desnu ruku. Veze su uklonjene i mogu slobodno da se krećem. Probala sam da sednem, ali me u mestu zaustavio pogled na sopstvene ruke. Koža je savršena, glatka i sjajna. Ne samo da su bez traga nestale sve povrede iz arene, već i one koje sam zadobila tokom lova. Čelo mi je poput satena. Kada sam pokušala da pronađem opekotinu na listu, tamo nije bilo ničega. Spustila sam noge sa kreveta, pitajući se da li su u stanju da me ponesu. Otkrila sam da su snažne i stabilne. U dnu kreveta je položena odeća pri pogledu na koju sam se trgla. To je odeća koju tributi nose u areni. Zurila sam u nju kao da je gubava dok se nisam setila da to pobednici nose kada dočekuju svoj tim. Obukla sam se za manje od minuta i već se vrpoljila pred zidom na kojem znam da su vrata iako ih ne vidim. Naglo su se otvorila. Zakoračila sam u široku, pustu dvoranu koja deluje kako da nema više nijedna vrata. Ali, mora da ih ima. Iza jednih je Pita. Sada kada sam svesna i pokretna, postajem sve zabrinutija zbog njega. Sigurna sam da je sa njim sve u redu pošto me ejvoks devojka ne bi lagala. Ali moram sama da se uverim. „Pita!", dozivam, pošto nemam koga da pitam. Začula sam svoje ime, ali to nije njegov glas. Ovaj glas je me najpre razdražuje, a potom mi budi žudnju. Efi.

Okrenula sam se i videla da me u velikoj odaji na kraju hodnika čekaju Efi, Hejmič i Sina. Jurnula sam bez oklevanja. Možda pobednik treba da pokaže uzdržavanje i nadmoćnost, posebno kada zna da se sve snima, ali nije me briga. Pritrčala sam i iznenadila čak i samu sebe bacivši se najpre Hejmiču u zagrljaj. Kada mi je prošaputao: „Odlično odrađeno, srce", to nije zazvučalo sarkastično. Efi je plačljiva i neprestano me mazi po kosi, govoreći kako je svima pričala da smo pravi biseri. Sina me samo bez reči čvrsto zagrlio. Zatim sam primetila da nema Porše i osetila ubod straha. „Gde je Porša? Da li je sa Pitom? On je dobro, zar ne? Mislim, živ je?", izleće mi. „Dobro je. Samo žele da se vaš ponovni susret desi uživo, na ceremoniji", kaže Hejmič. ,,Oh. Dobro je", kažem. U jednom užasnom trenutku pomislila sam da je Pita mrtav, ali sada je i to prošlo. ,,I sama bih to želela da vidim." „Idi sa Sinom. On će ti pomoći da se spremiš", kaže Hejmič. Pravo je olakšanje biti nasamo sa Sinom, osećati njegovu zaštitničku ruku oko ramena, dok me odvodi daleko od kamera, niz hodnike do lifta koji vodi u foaje Centra za obuku. Znači da je bolnica pod zemljom, dublje čak i od gimnastičke dvorane gde tributi vežbaju vezivanje čvorova i bacanje koplja. Prozori foajea su zatamnjeni, samo šačica stražara je na dužnosti. Niko nas ne gleda dok prilazimo tributskom liftu. Koraci nam odjekuju u tišini. Kada se popnemo do dvanaestog sprata, lica svih tributa koji se nikada neće vratiti jure mi kroz um. Nešto mi se stislo u grudima. Venija, Flavije i Oktavija okružuju me čim se vrata lifta otvore, govoreći tako brzo i uzbuđeno da ništa ne razumem. Međutim, njihova osećanja su jasna. Iskreno su oduševljeni što me vide. I meni je drago što ih vidim, mada ne onoliko koliko sam bila srećna što vidim Sinu. Kao što bi čoveku bilo drago što vidi svoja tri voljena kućna ljubimca nakon posebno napornog dana. Odveli su me u trpezariju. Dobila sam pravi obrok – pečenu govedinu, grašak i meke kiflice – mada su mi porcije strogo kontrolisane. Naime, odbili su me kada sam zatražila drugu porciju. ,,Ne, ne, ne. Ne želimo da ti se ceo ručak vrati kada se nađeš na pozornici", reče Oktavija, ali mi je ipak potajno dodala još jednu kiflicu ispod stola kako bi mi stavila do znanja da je na mojoj strani. Vratili smo se u sobu i Sina je nestao dok me tim pripremao. ,,Oh, uradili su ti tretman celog tela", kaže Flavije zavidno. ,,Na koži više nemaš nijednu manu." Ali, kada ugledam svoje nago telo u ogledalu, zapanjuje me koliko sam mršava. Mislim, sigurno sam gore izgledala kada sam izašla iz arene, ali i dalje mogu sama sebi da prebrojim rebra. Namestili su mi tuš. Kada sam završila, sredili su mi nokte i kosu i našminkali me. Čavrljali su bez prestanka tako da nisam stizala da odgovorim na pitanja, što je dobro pošto nisam raspoložena za priču. Čudno je to. Iako sve vreme brbljaju o Igrama, u stvari govore o tome šta su oni radili ili kako su se osećali u određenom trenutku. „Još sam bio u krevetu!" „Upravo sam ofarbala obrve!" „Kunem se da sam se zamalo onesvestila!" Sve se vrti oko njih, a ne oko dečaka i devojčica koji umiru u areni. U Distriktu 12 ne uživamo u gledanju Igara. Škrgućemo zubima i gledamo zato što moramo. Pokušavamo da se vratimo svom poslu čim se Igre završe. Da ne bih zamrzela svoj tim za pripremu, prestala sam da slušam ono što govore. Cina se pojavio sa naizgled neuglednom zelenom haljinom u rukama. „Odustao si od devojke koja gori'?", pitam. ,,To ti meni kaži", odgovara on i prebacuje mi haljinu preko glave. Istog trenutka primećujem uloške iznad grudi, dodatne obline koje mi je glad otela. Prelazim rukama preko grudi i mrštim se. „Znam", kaže Sina pre nego što uspem da se pobunim. „Ali, Tvorci igara su želeli hirurški da te izmene. Hejmič se silno posvađao s njima oko toga. Ovo je kompromis." Sprečio me da se pogledam u ogledalu. „Sačekaj, ne zaboravi cipele." Venija mi je pomogla da obujem ravne, kožne sandale. Zatim sam se okrenula ka ogledalu. I dalje sam 'devojka koja gori'. Tanak materijal blago svetluca. Čak i najblaži pokret vazduha šalje talas duž celog tela. U poređenju sa ovom haljinom, odeća koju sam nosila na dvokolicama deluje

nakinđureno, a haljina za intervju suviše neprirodno. U ovoj haljini izgledam kao da sam obučena u svetlost sveće. „Šta misliš?", pita Sina. „Mislim da je ova haljina najbolja do sada", kažem. Kada sam uspela da odvojim oči od materijala, iznenada sam se šokirala. Kosa mi je puštena. Pridržava je samo traka. Šminka mi je zaokruglila lice i popunila sve oštre crte. Nokti su mi premazani providnim lakom. Haljina bez rukava se skuplja pod mojim rebrima, a ne u struku i tako neutrališe efekat koji ulošci imaju na moju figuru. Rub mi dopire do klena. Bez potpetica, otkriven je moj istinski stas. Izgledam veoma jednostavno, poput devojke. Mlade devojke. Četrnaestogodišnjakinje. Nevine. Bezazlene. Da, Sinino umeće je šokantno s obzirom na to da sam upravo osvojila Igre. Ovo je veoma proračunat izgled. Sina ne kreira proizvoljno. Ugrizla sam se za usnu u pokušaju da otkrijem njegovu motivaciju. „Mislila sam da ću izgledati... prefinjenije", kažem. „Pomislio sam da će se Piti ovo više dopasti", odgovara on pažljivo. Pita? Ne, ovo nema veze sa Pitom, već sa Kapitolom, Tvorcima igara i publikom. Mada i dalje ne razumem Sinin dizajn, to me podseća da Igre još nisu završene. Ispod dobroćudnog odgovora, osetila sam upozorenje. Nešto što se ne usuđuje da pomene čak ni pred svojim timom. Liftom smo otišli do nivoa na kojem se odvijala obuka. Običaj je da se pobednik i njegov ili njen tim uzdignu iz poda pozornice. Najpre tim za pripremu, zatim pratnja, stilista, mentor, i najzad pobednik. Pošto ove godine ima dva pobednika koji dele pratnju i mentora, celu stvar je valjalo ponovo razmotriti. Našla sam se u loše osvetljenoj prostoriji ispod pozornice. Montiran je novi metalni disk koja će me podići gore. Unaokolo se vide komadići strugotine i oseća sveža farba u vazduhu. Sina i tim su otišli da se obuku u svoje kostime i zauzmu svoje pozicije i ostavili me samu. U mraku razabiram improvizovani zid deset metara od sebe i pretpostavljam da je Pita iza njega. Čuje se glasan huk publike, tako da ne primećujem Hejmiča sve dok me ne dotakne po ramenu. Uplašeno se trzam, kao da sam i dalje u areni. „Polako, to sam samo ja. Daj da te vidim", kaže Hejmič. Pružam mu ruke i okrećem se. „Dovoljno je dobro." To baš i nije neki kompliment. „Ali šta?", pitam. Hejmič gleda unaokolo po ustajalom prostoru za čekanje i odlučuje. „Ali, ništa. Šta kažeš na jedan zagrljaj za sreću?" Dobro, to je čudan zahtev s obzirom na to da dolazi od Hejmiča. Najzad, mi jesmo pobednici. Zagrljaj za sreću je sasvim u redu. Međutim, kada sam ga zagrlila oko vrata, čvrsto me stegao i počeo da govori, veoma brzo i veoma tiho dok mu je moja kosa skrivala usne. „Slušaj. U nevolji si. Priča se da su u Kapitolu besni zato što si ih nadmudrila u areni. Ne mogu da podnesu da im se smeje ceo Panem." Užas počinje da me obuzima, ali se samo smešim kao da je Hejmič rekao nešto potpuno očaravajuće, pošto ne mogu da sakrijem usta. ,,Pa šta?" „Tvoja jedina odbrana jeste to što si tako ludo zaljubljena da nisi odgovorna za svoje postupke." Hejmič se povlači i namešta mi traku za kosu. „Da li si shvatila, srce?" To pitanje je moglo da se odnosi na bilo šta. „Shvatila sam", kažem. „Jesi li rekao Piti?" „Nisam morao", kaže Hejmič. ,,On je već potpuno u tome." „Ali, misliš da ja nisam?", pitam, ispravljajući mu crvenu kravatu, koju je verovatno stavio na Sinin zahtev. ,,Od kada je bitno šta ja mislim?", pita Hejmič. „Bolje da zauzmemo svoja mesta." Odveo me do metalnog diska. „Ovo je tvoja noć, srce. Uživaj." Poljubio me u čelo i nestao u tami.

Vukla sam haljinu, poželevši da je duža i da mi prekriva kolena. Najzad sam shvatila da nema svrhe. Celo telo mi se trese kao list. Nadajmo se da će publika to pripisati uzbuđenju. Najzad, ovo je moja noć. Davio me vlažni, buđavi miris prostorije ispod pozornice. Oblio me hladan, lepljivi znoj. Ne mogu se otresti osećaja da će se daske iznad moje glave svakog trenutka sručiti i zakopati me u kršu i lomu. Kada jednom napustim arenu i fanfare se oglase, treba da budem bezbedna. Zauvek. Do kraja života. Ako je ono što je Hejmič rekao istina, a nema razloga da laže, u životu nisam bila u opasnijoj situaciji. Ovo je mnogo gore nego kada te love u areni. Tamo možeš da umreš i to je kraj priče. Ovde su Prim, moja majka, Gejl, stanovnici Distrikta 12. Svi do kojih mi je stalo mogu nastradati ako ne uspem da izguram Hejmičev scenario o devojci ludoj od ljubavi. Znači da još imam neke šanse. Čudno, kada sam u areni izvukla bobice iz torbe, razmišljala sam samo o tome kako da nadmudrim Tvorce igara, a ne o tome kako će ono što radim uticati na Kapitol. Igre gladi su njihovo oružje, kojem mi navodno nismo u stanju da se suprotstavimo. Kapitol će se ponašati kao da je sve vreme kontrolisao situaciju. Kao da su osmislili događaj sve do zajedničnog samoubistva. Ali, to će uspeti samo ako ja budem prihvatila igru. A Pita... i on će patiti ako stvari krenu naopako. Šta je ono Hejmič rekao kada sam ga pitala da li je obavestio Pitu o situaciji? Da mora da nastavi da se pretvara da je očajno zaljubljen? „Nisam morao. On je već potpuno u tome." Ponovo je korak ispred mene kao u Igrama i već je svestan opasnosti u kojoj se nalazimo? Ili... je već očajno zaljubljen? Ne znam. Nisam ni počela da razmišljam o svojim osećanjima prema Piti. Suviše je komplikovano. Šta sam činila zato što je to bio deo Igara? Šta sam činila iz besa prema Kapitolu ili zbog toga kako to vide gledaoci u Distriktu 12? Ili jednostavno zato što je to valjalo uraditi. A šta sam činila zato što mi je stalo do njega? Ovo su pitanja koja ću morati da raspetljam kod kuće, u tišini šume, kada me niko ne bude gledao. A ne ovde, gde me svačije oči posmatraju. Ko zna koliko dugo neću imati luksuz samoće. Upravo počinje najopasniji deo Igara gladi.

27

Himna mi je zatutnjila u ušima, a zatim sam čula Sizara Flikermana kako pozdravlja publiku. Da li je svestan toga koliko je bitno da ne izgovori nijednu pogrešnu reč? Mora da zna. Sigurna sam da želi da nam pomogne. Publika je počela da aplaudira kada im je predstavio tim za pripremu. Zamišljam Flavija, Veniju i Oktaviju kako skakuću i komično se klanjaju. Mislim da mogu da pretpostavim da nemaju pojma o našoj situaciji. Zatim je predstavio Efi. Koliko dugo je čekala ovaj momenat. Nadam se da je u stanju da uživa. Ma koliko puna zabluda bila, Efi ima oštre instinkte i verovatno sumnja da smo u nevolji. Publika, naravno, kliče Porši i Sini. Bili su briljantni, zasenili su sve svojim debijem. Sada razumem zašto je Sina izabrao baš ovu haljinu za moj večerašnji nastup. Moram da izgledam poput nevinog devojčurka. Kada se Hejmič pojavio na pozornici, kod publike je izazvao bar petominutno trupkanje nogama. Pa, postigao je nešto nezamislivo. Sačuvao je živote dva tributa. Da li bih se ponašala drugačije da me nije upozorio na vreme? Da li bih bacila Kapitolu u lice onaj trenutak sa bobicama? Ne, mislim da ne bih. Ali, ne bih bila ubedljiva kao što sam sada. Upravo sada. Osećam kako me disk podiže na pozornicu. Zaslepljujuća svetlost. Zaglušujući urlici tresu metal pod mojim nogama. Tada sam, par metara dalje, ugledala Pitu. Izgleda tako čisto, zdravo i lepo. Jedva sam ga prepoznala. Međutim, smešak mu je isti bilo da se nalazi u blatu ili u Kapitolu. Načinila sam tri koraka i bacila mu se u naručje. Zateturao se unazad, skoro izgubivši ravnotežu. Tada sam shvatila da je vitka, metalna naprava u njegovoj ruci zapravo štap. Uspravio se i ostali smo zagrljeni dok je publika gubila glavu od oduševljenja. Sve vreme dok me je ljubio, ja sam razmišljala: Da li znaš? Da li znaš u kolikoj smo opasnosti? Nakon desetak minuta, Sizar Flikerman ga tapše po ramenu kako bi se šou nastavio, a Pita

ga samo odgurne ne pogledavši ga. Publika na ovo potpuno odlepljuje. Bez obzira na to da li je toga svestan ili ne, Pita se majstorski poigrava sa publikom. Hejmič nas najzad prekida i dobroćudno maše ka pobedničkom sedištu. Obično je tu samo jedna, ukrašena stolica na kojoj sedi pobednik i posmatra najbitnije događaje sa Igara, ali pošto nas je dvoje, Tvorci su nam obezbedili mali somotski kauč. Čini mi se da to moja majka zove ljubavnim dvosedom. Sela sam tako blizu Pite da sam mu se praktično našla u krilu, ali jedan Hejmičev pogled nagovestio mi je da to nije dovoljno. Izula sam sandale, podigla noge na kauč i naslonila glavu na Pitino rame. Mahinalno me je zagrlio. Kao da sam ponovo u pećini i sklupčana pored njega, pokušavam da se utoplim. Košulja mu je sašivena od istog materijala kao i moja haljina, ali Porša ga je obukla u duge, crne pantalone. Nije u sandalama, već u čvrstim, crnim čizmama u kojima stabilno stoji na pozornici. Volela bih da mi je Sina obezbedio sličnu odeću, osećam se tako ranjivo u ovoj majušnoj haljini. Ali, pretpostavljam da je to cilj. Sizar Flikerman izređao je par šala, a zatim je došlo vreme za pravi šou. Program će trajati tri sata i gledanje je obavezno širom Panema. Kada su se svetla prigušila, a na ekranu se pojavio grb, shvatila sam da nisam spremna za ovo. Ne želim da gledam kako dvadeset dvoje tributa umire. Videla sam dovoljno umiranja u areni. Srce je počelo snažno da mi tuče. Poželela sam da pobegnem. Kako su se, zaboga, ostali pobednici sa ovim suočavali sami? Tokom programa s vremena na vreme prikazuju reakcije pobednika iz ranijih godina u uglu ekrana. Setila sam se prethodnih godina... neki tributi imaju pobedonosan izraz i mašu podignutim pesnicama ili se busaju u grudi. Međutim, uglavnom su ošamućeni. Jedino što mene drži na ljubavnom dvosedu je Pita – njegova ruka oko mog ramena, dok mu drugu šaku stežem obema rukama. Naravno, prethodnim pobednicima iznad glave ne visi pretnja Kapitola. Pravi je podvig sabiti nekoliko nedelja u tri sata, posebno kada se uzme u obzir to koliko zapravo kamera snima odjednom. Osoba koja pravi izbor mora odlučiti kakvu priču želi da ispriča. Ove godine, prvi put, u pitanju je ljubavna priča. Znam da smo Pita i ja pobedili, ali najveći deo programa posvećen je nama od samog početka. Medutim, drago mi je zbog toga, pošto to ide u prilog celoj priči o dvoje očajno zaljubljenih, što nam je glavna odbrana od Kapitola. Osim toga, to znači da nema dovoljno vremena da natenane gledamo kako drugi tributi umiru. U prvih pola sata emisije govori se o događajima pre arene, žetvi, vožnji dvokolicama kroz Kapitol, obuci i intervjuima. U pozadini puštaju neku veselu melodiju koja nas je dvostruko potresla pošto su, osim nas, svi koji se pojavljuju na ekranu mrtvi. Kada smo se našli u areni, najpre je prikazana detaljna reportaža krvoprolića. Nakon toga se smenjuju snimci tributa koji umiru i nas. Uglavnom Pite, pošto nema sumnje da on nosi romansu na ledima. Sada vidim ono što je videla publika, kako je zavarao karijeriste kada sam ja u pitanju, kako je ostao budan celu noć pod drvetom sa osama tragačicama, kako se borio sa Katonom da bih uspela da pobegnem i kako je ležeći na blatnjavoj obali šaputao moje ime u snu. Ja delujem bezdušno u poređenju sa njim – izbegavam vatrene kugle, ispuštam gnezdo i raznosim zalihe – sve dok ne krenem u potragu za Ru. Njenu smrt su emitovali u punom obimu. Hitac koplja, moj neuspeli pokušaj spasavanja, strela koja je probila grlo dečaka iz Distrikta 1, Ru koja mi izdiše na rukama. I pesmu. Pustili su snimak cele pesme. Nešto se u meni zatvorilo i potpuno sam otupela. Kao da gledam potpune strance u Igrama gladi. Doduše, primetila sam da su izostavili deo kada je prekrivam cvećem. Naravno. Čak i to podseća na pobunu. Radnja sa nastavlja objavom da mogu preživeti dva tributa iz istog distrikta, kada sam uzviknula Pitino ime i potom prekrila usta rukom. Ako je do sada delovalo kao da sam ravnodušna prema njemu, iskupila sam se tako što sam ga negovala, otišla na gozbu po lek i bila veoma darežljiva sa poljupcima. Objektivno vidim da su mutanti i Katonova smrt grozni, ali opet imam osećaj da se to dešava nekim ljudima koje nikada nisam upoznala.

Zatim dolazimo do scene sa bobicama. Čujem kako ljudi u publici utišavaju jedni druge, ne želeći da propuste ni trenutak. Preplavio me je talas zahvalnosti prema tvorcima emisije pošto nisu završili najavom pobednika, već scenom u kojoj udaram po staklenim vratima letelice vrišteći Pitino ime dok pokušavaju da ga ožive. Kada je preživljavanje u pitanju, to je moj najsvetliji trenutak ove večeri. Ponovo su pustili himnu. Ustali smo, a predsednik Snou je izašao na pozornicu u pratnji devojčice koja je na jastuku nosila krunu. Medutim, postoji samo jedna kruna. Publika je očigledno zbunjena – na čijoj glavi će stajati? Tada je predsednik Snou uvrnuo krunu i razdvojio je na dva dela. Prvu polovinu je uz osmeh stavio Piti na čelo. Zatim je drugu smestio na moju glavu, i dalje se smešeći. Međutim, njegove oči, na samo nekoliko centimetara od mojih, posmatraju me izrazom koji ne zna za milost. Mada bismo oboje pojeli bobice, tada sam shvatila da mene krive zato što mi je ta ideja pala na pamet. Ja sam podstrekač. Mene će kazniti. Usledilo je mnogo klanjanja i klicanja. Ruka samo što mi nije otpala od mahanja kada je Sizar Flikerman konačno poželeo publici laku noć, podsetivši ih da je sutra poslednji intervju. Kao da imaju izbora. Pitu i mene su odveli u predsedničku vilu na Pobednički banket. Nismo imali mnogo vremena za jelo pošto su se kapitolski zvaničnici i darežljivi sponzori otimali za priliku da se slikaju sa nama. Pored mene su prolazila jata nasmešenih lica. Postajala sam sve opijenija kako je veče odmicalo. Povremeno bih ugledala Hejmiča, što me ohrabrivalo, ili predsednika, što me užasavalo. Međutim, i dalje sam se smešila i zahvaljivala ljudima dok su blicevi sevali. Ali, Pitinu ruku nisam ispuštala. Sunce se već pomaljalo na horizontu kada smo se dobatrgali do dvanaestog sprata Centra za obuku. Pomislila sam da ću konačno progovoriti sa Pitom nasamo, ali Hejmič ga je poslao sa Poršom da proba odelo za sutra, a mene lično ispratio do sobe. „Zašto ne mogu da popričam sa njim?", pitam. „Biće dosta vremena za razgovor kada stignete kući", kaže Hejmič. „Idi na spavanje, intervju je u dva sata." Uprkos Hejmiču, rešena sam da vidim Pitu nasamo. Nakon što sam se prevrtala po krevetu par sati, iskrala sam se u hodnik. Prvo sam otišla na krov, ali tamo nije bilo nikoga. Čak su i ulice puste nakon sinoćne proslave. Vratila sam se u krevet, ali odmah odlučila da odem pravo do njegove sobe. Kada sam pokušala da otvorim vrata, shvatila sam da su zaključana sa spoljne strane. Najpre sam posumnjala u Hejmiča, ali tada me obuzeo potajan strah da me Kapitol posmatra i da su me namerno zatvorili. Bekstvo nije bilo moguće od kako su počele Igre gladi, ali ovo je drugačije, ličnije. Osećam se kao da sam u zatvoru zbog počinjenog zločina i da čekam izricanje kazne. Brzo sam se vratila u krevet i pretvarala da spavam dok Efi Trinket nije došla da me probudi kako bih započela još jedan „veliki, veliki, veliki dan"! Imala sam pet minuta da pojedem činiju vruće kaše i paprikaša pre nego što je pristigao tim za pripremu. Bilo je dovoljno da kažem: „Publika je oduševljena vama!", i nisam više morala da progovorim nijednu reč narednih nekoliko sati. Kada je stigao Sina, oterao ih je i obukao me u belu, prozirnu haljinu i ružičaste cipele. Zatim me je lično našminkao. Delovala sam kao da zračim mekim, ružičastim sjajem. Dugo smo čavrljali o glupostima, ali plašila sam se da ga pitam bilo šta bitno, pošto nakon incidenta sa vratima imam osećaj da me neprestano posmatraju. Intervju će biti obavljen u dnevnoj sobi. Raščišćena je, u nju je unet ljubavni dvosed i okružen vazama punim ružičastih i crvenih ruža. Ima samo nekoliko kamera. Bar nema publike. Sizar Flikerman me je toplo zagrlio kada sam ušla. „Čestitam, Ketnis. Kako se snalaziš?" „Dobro. Nervozna sam zbog intervjua", odgovaram. „Nemoj biti nervozna. Divno ćemo se provesti", kaže on, tapšući me po obrazu. „Ne umem lepo da pričam o sebi", kažem.

„Siguran sam da nećeš reći ništa pogrešno", kaže on. Pomislila sam: Oh, Sizare, tako bih volela daje to istina. Ali, predsednik Snou možda baš u ovom trenutku planira kako da me snađe neka nesreća. Zatim je došao Pita. Veoma je zgodan u crveno-beloj kombinaciji. Odvukao me u stranu. „Uopšte te ne viđam. Hejmič je rešen da nas drži odvojeno." Hejmič je zapravo rešen da nas održi u životu, ali pošto ima suviše ušiju koje prisluškuju, rekla sam samo, ,,Da, postao je veoma odgovoran u poslednje vreme." ,,Pa, još samo ovo i idemo kući. Tamo neće moći sve vreme da nas drži na oku", kaže Pita. Zadrhtala sam kada je to izgovorio, ali nemam vremena da analiziram zašto, pošto je sve spremno za intervju. Seli smo pomalo formalno na ljubavni dvosed, ali Sizar je rekao: ,,Oh, slobodno se sklupčaj pored njega ako želiš. Delujete veoma ljupko." Tako sam i učinila, a Pita me je privukao sebi. Neko je brojao unazad i ubrzo smo se našli u svakom domu u Panemu. Sizar Flikerman je divan, zadirkuje nas, šali se i smeje čim se ukaže prilika. On i Pita su uspostavili neku vrstu prisnosti i lakog šegačenja još kod prvog intervjua, tako da se ja samo smešim i govorim što je manje moguće. Mislim, moram da ubacim pokoju reč, ali čim se ukaže prilika okrećem razgovor na Pitu. Međutim, u jednom trenutku Sizar je počeo da postavlja pitanja koja zahtevaju duži odgovor. ,,Pa, Pita, znamo još od vremena koje ste proveli u pećini, da si se zaljubio na prvi pogled kada si imao pet godina?", pita Sizar. „Čim sam je ugledao", odgovara Pita. „Ketnis, kakva je to bila vožnja za tebe! Mislim da je za publiku bilo pravo uživanje da gleda kako se zaljubljuješ u njega. Kada si shvatila da se to dogodilo?", pita Sizar. ,,Oh, to je baš teško pitanje...", slabašno se smešim i spuštam pogled. Upomoć. ,,Pa, znam kada sam ja to shvatio. One noći kada si uzviknula njegovo ime na drvetu", govori mi Sizar. Hvala ti, Sizarel, mislim i hvatam se za ovu ideju. ,,Da, pretpostavljam da je to bilo to. Mislim, do tada sam se trudila da ne razmišljam o tome šta osećam. Iskreno, bila sam zbunjena i bilo bi mi samo još gore ako bih osećala nešto prema njemu. Ali tada, na drvetu, sve se promenilo", izgovaram. „Šta misliš zašto?" navodi me Sizar. „Možda... zato što je prvi put... postojala šansa da ga zadržim", kažem. Vidim da je iza kamermana Hejmič odahnuo od olakšanja tako da znam da sam izgovorila pravu stvar. Sizar je izvukao maramicu i mora da predahne na trenutak pošto je toliko ganut. Osećam Pitino čelo na svojoj slepoočnici kada me upita: „Sada kada me imaš, šta ćeš učiniti sa mnom?" Okrećem se ka njemu. „Staviću te negde gde te više ništa ne može povrediti." Svi ljudi u prostoriji uzdišu. Za Sizara je potpuno prirodno da prenese razgovor na Pitine povrede iz arene, od opekotina do uboda i rana. Ali, kada stignemo do mutanata, zaboravljam na kamere u trenutku kada Sizar upita Pitu kako ga služi „nova noga". „Nova noga?", kažem zbunjeno i podižem nogavicu Pitinih pantalona. ,,Oh, ne", šapućem gledajući metalno-plastičnu spravu koja mu je zamenila tkivo. „Niko ti nije rekao?", pita Sizar nežno. Odmahujem glavom. „Nisam imao priliku", kaže Pita, blago sležući ramenima. ,,To je moja krivica", dodajem. „Zato što sam podvezala ranu." ,,Da, tvojom krivicom sam preživeo", uzvraća Pita. ,,U pravu je", dodaje Sizar. „Iskrvario bi na smrt bez podveza." Verujem da je tako, ali uznemirena sam do te mere da se plašim da ću zaplakati. Setila sam se da me gleda cela zemlja pa sam zakopala lice u Pitinu košulju. Potrebno mi je par minuta da me nagovore da ponovo pokažem lice. Dopada mi se skrivanje u košulji gde niko ne može da me vidi, ali

kada se ipak okrenem, Sizar prestaje da me ispituje kako bih se oporavila. U stvari, ostavlja me na miru sve dok ne započne razgovor o bobicama. „Ketnis, znam da si u šoku, ali moram da te pitam. U momentu kada si izvukla bobice iz torbe šta se dešavalo u tvom umu... hm?", pita me. Pokušavajući da se saberem, dugo razmišljam pre nego što dam odgovor. To je presudan trenutak u kojem sam ili izazvala Kapitol, ili do te mere poludela od pomisli da ću izgubiti Pitu, da nikako ne mogu biti odgovorna za svoje postupke. Prilika zahteva dugačak, dramatičan govor, ali ja uspevam da iscedim samo jednu skoro nečujnu rečenicu. ,,Ne znam, jednostavno... nisam mogla da podnesem pomisao... da budem bez njega." „Pita? Želiš li nešto da dodaš?", pita Sizar. ,,Ne. Mislim da se oboje isto osećamo", odgovara on. Sizar je odjavio emisiju. Svi su se smejali i plakali i grlili, ali ja nisam bila sigurna da je sve dobro prošlo dok nisam došla do Hejmiča. ,,Da li je bilo u redu?", šapućem. „Savršeno", odgovara mi. Vraćam se u sobu da pokupim par stvari i shvatam da ne želim da ponesem ništa osim broša koji mi je Medž poklonila. Neko ga je vratio u moju sobu nakon Igara. Provezli su nas kroz grad u kolima sa zatamnjenim staklima do železničke stanice na kojoj je čekao voz. Jedva smo imali vremena da se pozdravimo sa Sinom i Poršom. Doduše videćemo ih za par meseci kada krenemo na pobedničku turneju kroz distrikte. Tako Kapitol podseća stanovnike da Igre gladi nikada ne prestaju. Dobićemo gomilu beskorisnih plaketa i svi će morati da se pretvaraju da su oduševljeni nama. Voz je krenuo. Tama nas je obavijala sve dok nismo izašli iz tunela. Udahnula sam punim plućima prvi put od žetve. Efi, i Hejmič nas prate do kuće, naravno. Pojeli smo obilnu večeru i bez reči seli da gledamo reprizu intervjua. Dok se Kapitol udaljava svakog trenutka, počinjem da razmišljam o domu. O majci i Prim. O Gejlu. Izvinila sam se i otišla da se presvučem u majicu i pantalone. Dok sam polako spirala šminku sa lica i uplitala kosu u pletenicu, preobratila sam se opet u Ketnis Everdin. Devojku koja živi u Šavu, lovi u šumi i trguje na Hobu. Zurim u ogledalo pokušavajući da se setim ko sam i šta nisam. Kada sam se pridružila ostalima, pritisak Pitine ruke na mom ramenu počeo je da deluje tuđinski. Kada je voz stao zbog dolivanja goriva, dopušteno nam je da izađemo napolje na vazduh. Nema više potrebe da nas čuvaju. Pita i ja smo šetali duž šina držeči se za ruke. Sada, kada smo konačno sami, ne znam šta bih rekla. Zastao je ubrao mi buket divljeg cveća. Kada mi ga je predao, morala sam da se pomučim da delujem zadovoljno. Nije njegova krivica što ne zna da je to ružičasto-belo cveće cvet divljeg luka i da me podseća na sate koje sam provela sa Gejlom sakupljajući ga. Gejl. Stomak me zaboleo pri pomisli da ću za par sati videti Gejla. Ali, zašto? Ne mogu da shvatim. Samo znam da mi se čini kao da sam lagala nekoga ko mi veruje. Tačnije, dvoje ljudi. Do sada sam se izvlačila zato što je sve bilo podređeno Igrama. Međutim, kod kuće neću moći da se krijem iza Igara. „Šta nije u redu?", prene me Pita. „Ništa", odgovaram. Nastavljamo sve do kraja voza. Prilično sam sigurna da u žbunju duž šina nema skrivenih kamera. Ipak, i dalje ne znam šta bih rekla. Prepadam se kada mi Hejmič spusti ruku na rame. Šapuće čak i sada, usred nedođije. „Sve ste odlično odradili. Nastavite tako i u distriktu dok su kamere uključene i biće sve u redu." Izbegavam Pitin pogled posmatrajući Hejmiča kako se vraća u voz. „Šta je hteo time da kaže?", obraća mi se Pita. „Kapitolu se nije dopalo ono što smo izveli sa bobicama", izleće mi. „Šta? O čemu govoriš?", pita on. „Delovalo je buntovno. Zato me je Hejmič podučavao kako da se ponašam ovih dana. Da ne bih pogoršala stvari", kažem.

„Podučavao je tebe? Ali ne i mene", reče Pita. „Znao je da si dovoljno pametan da sam shvatiš", kažem. „Nisam znao da treba nešto da shvatim", kaže Pita. „Znači, poslednjih par dana... pretpostavljam i u areni... ponašala si se po nekoj strategiji koju ste vas dvoje osmislili." ,,Ne. Mislim... nisam baš mogla da razgovaram sa njim dok smo bih u areni, zar ne?", zamuckujem. „Ali, znala si šta on želi da uradiš?", uporan je Pita. Grizem se za usnu. „Ketnis?" Pušta mi ruku. Pomičem se unazad u pokušaju da povratim ravnotežu. „Ponašala si se kao da ti je stalo do mene samo zbog Igara", kaže Pita. „Nije uvek bilo tako", uzvračam, čvrsto stežući cveće u rukama. „Kada jeste? Ne, zaboravi na to. Pravo pitanje jeste šta će od tvojih osećanja preostati kada stignemo kući", kaže on. ,,Ne znam. Što smo bliže Distriktu Dvanaest to sam zbunjenija", odgovaram. Čeka ostatak objašnjenja, ali ja ne progovaram ni reč. ,,Pa, obavesti me kada se smisliš", kaže Pita. Bol u njegovom glasu gotovo je opipljiv. Znam da je sa mojim sluhom sve u redu pošto čujem svaki njegov korak dok se vraća ka vozu. Kada se popnem, Pita je već u svojoj sobi. Nisam ga videla ni ujutru. U stvari, pojavio se tek kada smo ušli na stanicu Distrikta 12. Bezizražajno me pogledao i klimnuo. Želim da mu kažem da se ne ponaša pošteno. Da smo bili stranci pre žetve. Da sam učinila ono što sam morala kako bih preživela, kako bismo oboje preživeli u areni. Da ne mogu da mu objasnim kako stoje stvari sa mnom i Gejlom pošto ni sama to ne znam. Da ne vredi voleti me pošto se ionako neću udavati i da će me samo zamrzeti kasnije. Da, ako ga ne volim, to uopšte nije bitno jer nikada sebi neću dozvoliti ljubav koja vodi stvaranju porodice. Da mi nije jasno kako on može da razmišlja na taj način nakon svega što smo upravo preživeli. Takođe, želim da mu kažem koliko mi već nedostaje. Ah, to ne bi bilo pošteno od mene. Zato samo stojimo bez reči i posmatramo kako se mala, prljava stanica obavija oko nas. Kroz prozor vidim platformu punu kamera. Svi željno iščekuju naš dolazak. Krajičkom oka vidim Pitinu ispruženu ruku. Nesigurno ga gledam. „Još jednom? Za publiku?", kaže on. Glas mu nije ljutit. Šupalj je, što je mnogo gore. Dečak sa hlebom mi već izmiče. Prihvatam njegovu ruku i čvrsto je stežem, spremna za kamere, užasavajući se trenutka kada ću morati da je pustim.

KRAJ PRVE KNJIGE