Шеста београдска гимназија

МАТУРСКИ РАД
Тема: Николај II Романов и Анастасија Романов

Meнтор: Ученик: проф. Милка Екмеџић Милена Илић IV4

Београд, јун 2011
САДРЖАЈ

I ДЕО
ДОЛАЗАК РОМАНОВА НА ВЛАСТ

1. Увод – Династија Романов . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .2
2. Време уочи доласка Романова на власт . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3
3. Владавина до Николаја II Романова . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4

II ДЕО
НИКОЛАЈ II РОМАНОВ

1. Царевић Николај II Романов. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5
2. Ступање на руски престо и женидба. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .7
3. Прва револуционарна врења . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .8
4. Завера против цара и Русије . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .9
5. Силазак с трона. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .10
6. Хапшење руског императора. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .11
7. Погубљење царске породице. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .13

III ДЕО
АНАСТАСИЈА НИКОЛАЕВНА РОМАНОВА

1. Живот и детињство. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .15
2. Повезаност с Григоријем Распућином. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .16
3. Први светски рат и револуција. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .18
3.1 Заробљеништво и стрељање. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .18
4. Извештаји о преживљавању. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .19
5. Светост. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .21
6. Утицај на културу. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .21

Закључак. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .22
Литература. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .23
I ДЕО
ДОЛАЗАК РОМАНОВА НА ВЛАСТ

Увод
1. Династија Романов

Николај Александрович Романов, последњи руски цар, једна је од најзанимљивијих личности у историји Велике Русије, с којим се завршава владавина некада најмоћније царске династије у Европи. Цареви ове династије смењивали су се на владарском трону почев од 1613. и све до 1917. њени чланови носили су титуле императора. Први познати предак Романова, Андреј Иванович Кобила, живео је у XIV веку на дворовима московских великих кнезова. Међу истакнутим бољарима великог московског кнеза Василија III по уму, богатству и витештву истицао се бољар Роман Јурјевич – чији су потомци касније узели његово име – па су се тако прозвали Романови. Роман Јурјевич се, пошто је своју кћер Анастазију удао за Ивана IV Грозног, првог крунисаног руског цара, ородио и са царском породицом. Син бољара Романа Јурјевича, Никита Романов, био је тутор и учитељ Фјодора Ивановича, малоумног сина Ивана Грозног. Никита Романов покушао је да се одупре настојањима Ивана Грозног да ограничи самовољу руских бољара, међу којима је била и његова. Цар је реформе спроводио грубо, водио је многе ратове и између осталог убио је свог сина Фјодора. Убиством Фјодора са позорнице је нестао и последњи потомак породице Рјуриковича, после чега је отпочела и беспоштена борба за руски престо. У тој борби победио је Борис Годунов, који је једно време владао као намесник Фјодора I. Борис Годунов је, страхујући од њега као од свог најжешћег противника, Никиту Романова послао у манастир и замонашио, али је Никита убрзо постао популаран као митрополит у Ростову под именом Филарет. Филарет је свом сину Михаилу Романову усадио мржњу и неправду коју му је начинио Борис Годунов, против кога је и тајно радио. Привукао је све бољаре на своју страну, али када је и међу бољарима у такозваном Времену буне избила борба за превласт после смрти Годунова, Михаил Романов је 1613. по одлуци Земског сабора проглашен за руског цара. Михаил Фјордович Романов је тако постао оснивач императорске династије Романов; био је руски цар од 1613 – 1645. Следећа три века на руском трону владала је династија Романов.

2. Време уочи доласка Романова на власт

Обавезна војна служба, терет намета и пореза, немогућност у којој су скоро сви поданици, везани за неко звање или дужност за цео живот, да располажу својом судбином, и насиља при крају владавине Ивана Грозног, све је то отежало живот становништва. Једва прикривено незадовољство, које је непрекидно расло, избило је одмах после смрти Ивана Грозног и изазвало политичке и друштвене немире. „Доба немира“ назива се период који траје од ишчезавања Рјурикове династије до доласка на власт Романова. Избором Михаила Романова за цара свих Руса „Буна“ није била ликвидирана ни споља ни изнутра. Споља није престајао рат са Пољском, која је држала у својим рукама Смољенск и друге западне покрајине московске државе и чији се краљевић и даље сматрао као московски цар. У Пољској су се налазили као заробљеници и таоци, московски посланици на челу са Филаретом. Шведски краљевић Магнус није се одрекао својих претензија на московски престо, сматрао се првим „господаром“ Великог Новгорода, који је заузео заједно са читавом покрајином. У земљи је пламтео грађански рат. У администрацији је владао хаос: државна благајна била је празна, Москва опустошена, Кремљ у жалосном стању. По примирју у Деулину (1618.) Пољска је задржала све освојене крајеве, а вратила је само заробљенике. Од 1632. до 1634. године водио се рат између Пољске и Москве, па је руска војска близу Смољенска била приморана на капитулацију, али Владислав, син краља Пољске, показао се као преслаб да заузме Москву, после очеве смрти. После тог рата, који Пољској није донео никакве користи, Владислав се морао изрично одрећи титуле московског цара и признати Михаила. Влада цара Михаила очистила је земљу од пољских чета и домаћих хајдука, уредила је администрацију и војску. Новгород је, са већим делом његове области, враћен Москви.

3. Владавина до Николаја II Романова

Међу наследницима првог Романова налазили су се цареви Алексеј Иванович (владао од 1645 – 1676. године), затим Фјодор Алексејевич (1676 – 1682.), а онда је на руски престо дошао Петар I Велики, најзначајнија фигура руске државе. Петар I Велики, руски цар од 1682 – 1725, оснивач је моћне руске царевине. За императора био је проглашен још као дете, а стварну власт преузео је 1689. пошто је са положаја регента успео да збаци сестру Софију, коју је убио са њеним сином. После Петра I Великог Русијом влада неколико безначајних царева међу којима су и две царице: Ана Ивановна (1730 – 1740.) и Јелисавета Петровна (1741 – 1761.). Царица Катарина II Велика владала је Русијом од 1762 – 1796, пореклом је немачка принцеза и била је удата за Петра III, kоји је по мајци Ани, унук Петра Великог. Катарина, позната по раскалашном животу, била је под утицајем руских племића. Павле I Романов, син Катарине и Петра III, цар од 1796 – 1801, скоро непредвиђено је постао император, с обзиром на то да његова мајка није желела да је он замени на престолу. Због колебљивости назван је „Хамлет на руском двору“, али је увео Русију у такозвану Другу коалицију, ратоборни савез који су чинили Енглеска, Аустрија и Русија против Француске. Александар I Романов, цар од 1801 – 1825, углавном је познат по учешћу у дворској завери у којој је убијен његов отац Павле I, као и по ратовима које је водио против Наполеона. Био је под снажним утицајем дворске клике и у то време заоштравања класних односа и продирања капитализма, бранио је интересе феудално – спахијског поретка. Основао је Свету алијансу, савез Аустрије, Пруске и Русије. Највеће победе руске војске везују се за његовог војсковођу Кутузова. Николај I Романов, император од 1825 – 1855, сурово је бранио руски спахијски систем успоставивши класични војно – полицијски режим у земљи. У крви је угушио устанак декабриста – племића револуционара у царској Русији, водио исцрпљујући Кримски рат против Турске, и сурово прогањао песнике слободних идеја, којом приликом су страдали Пушкин, Љермонтов и други. У његово време руска војска је помогла да се угуши Мађарска буна 1848. Александар II Романов, син Николаја I, цар од 1855 – 1881, царским манифестом од 1861. ослободио је сељаке кметства, реорганизовао државну установу, судство и војску. Све његове реформе стварале су услове за брз развој капитализма и, ипак, није био популаран у Русији. Тада се стварају многа тајна удружења против режима. Александар III Романов, син императора Александра II, цар од 1881 – 1894, отелотворење самодржавља, учврстио је капиталистички начин производње. За време његове владавине јављају се први штрајкови и револуционарни кружоци, те је појачао прогонство у Сибир. Сурово се обрачунавао са атентаторима, међу којима је био и Александар Уљанов, Лењинов старији брат, којега је погубио. Учврстио је позиције Русије у средњој Азији, склопио Француско – руски савез 1893. који је, касније, уочи I светског рата, био основ за стварање Антанте, војног савеза Русије, Француске и Енглеске и коме је приступила и Краљевина Србије.

II ДЕО
НИКОЛАЈ II РОМАНОВ

1. Царевић Николај II Романов

Николај II Романов, последњи руски цар, родио се 6. маја 1868. године у Царском Селу и већ од рођења био је предодређен да буде руски император. Отац Александар III и мајка царица Марија Фјодоровна живели су у градићу Гатчина, недалеко од Санк Петербурга. Млађи брат руског цара Александра III, велики кнез Михаило Романов, био је љубимац мајке и оца, али је зато будући руски цар Николај налазио задовољства у разним „ратним“ играма, лову и риболову са вршњацима и децом свог стрица. Мистика и реигија, као и љубав породице, с једне стране, а са друге аутократија и самодржавље биће главне окоснице великог руског императора чији је живот, у трагичној судбини, обележио прелаз велике руске државе из једне историјске епохе у другу. Када је 1877. напунио десет година, Николај је добио два посебно одабрана професора: Руса за учитеља, а Француза за васпитача. Обојца су у својим белешкама оставили много података о томе какав је био будући руски цару раном детињству: плашљив, али истовремено невероватно хладнокрван, посебно у уобичајеним дечијим играма и препиркама.[1] Руско - турски рат 1878 – 1879, у коме су учествовали његов отац и његов деда, два Александра, II и III, у Николају, тада престолонаследнику руског трона, развиле су се прве снажне емоције које су обузеле његову дечију личност. Четири године касније, 1881, после смрти деде, његово васпитање преузима отац Александар III, који је настојао да му син што брже савлада три језика – француски, енглески и немачки, затим природне науке, а посебно војну вештину и командовање. Војна каријера Николаја и добијање чинова ишли су веома брзо: у 7. години је био заставник, а поручник у 10; а у 11. години унапређен је у чин атамана свих козачких војски Русије. Чин пуковника, који је задржао до краја свог живота добио је у 27. години. Николај је волео и високе војне школе, које је завршио у времену од 1885 – 1890. Изучавао је правне и економске науке, али је предмет његовог ужег интересовања била војна докторина савременог рата. Николај је као младић имао добро срце, овладао је великим природним тактом и мекоћом у општењу с људима. Располагао је личним шармом који је пленио друге, а његов жив и изоштрен ум брзо су му помагали да добро схвати суштину проблема.[2] Будући цар русије, престолонаследник Николај није био висок као његов отац, али са својих 168 цм висине, саговорнике је пленила мекоћа мајчиних очију.

[pic] слика 2. – Портрет царевића Николаја II Романова

2. Ступање на руски престо и женидба

[pic] слика 2. – Вереничка слика Николаја II и Александре Фјодоровне

Када је 1894. умро цар Александар III, Николај Романов ступа на руски престо. Од дана крунисања постао је свмогући руски цар под именом Николај II Романов. Поред ступања на руски трон, цар Николај II се оженио принцезом Алисом Викторијом Хеленом Беатриче, најмлађом ћерком Алберта, великог херцога Хесенско – Дармштатског. Алиса је била једна у низу ситних немачких државница; налазила се у долини Рајне. Уследила је веридба 1894. Само десетак дана иза смрти цара Александра III, вереница, била је миропомазана и прешла у православну веру добивши име Александра Фјодоровна. Цар Николај II и царица су имали четири ћерке – Олгу, зачету за време меденог месеца, 1895, Татјану коју су добили две године касније, затим Марију – још две године касније 1899, па Анастасију Николаевну, рођену 1901, и најзад јединог сина, престолонаследника Алексеја, рођеног 1904. Царица је брзо спознала колбљиви карактер свог супруга, те је зато настојала да, вршећи велики приисак на њега, све више утиче и на његов однос према осталима, а убрзо и на политику коју је водио. Најмлађе дете, син Алексеј патио је од тешке болести, те је мајка веома патила, а у почетку је Николај II то крио од најближе околине.

3. Прва револуционарна врења

Због поделе интересних сфера око Манџурије и Кореје, Јапан је од јуна 1904. успоставио опсаду руске луке Порт Артур, коју је држао све до 2. јануара 1905. Напад јапанске флоте на руску флоту започео је у ноћи 8/9. фебруара 1904. У овом двогодишњем руско – јапанском рату руска флота претрпела је значајне губитке као и опсежна копнена експедиција у војним операцијама у самој Манџурији. Најтежи пораз руска флота доживела је крајем маја 1905. у поморској бици код Цушиме, тако да се овај рат завршио посредством председника Рузвелта миром у Портсмуту почетком септембра. Неуспех у руско – јапанском рату дубоко је покопао углед цара Николаја II, који је, у међувремену, из страха од војне моћи Француске и Енглеске, 23. августа 1905. у Бјорку склопио тајни уговор с немачким царем Вилхемом II, својим рођаком. Суштина војног пораза била је у слабој опремљености руске војске. Други разлог опадања царевог угледа предствљала је буржоаско – демократска револуција која је избила у јануару 1905. Она је била резултат нагомиланих и нерешивих проблема у царској Русији њеним уласком у фазу империјализма. Николај II је у Царском манифесту још од децембра 1904. покушао да најављеним реформама донекле поправи нерешено стање у Русији, међутим безуспешно. У новој политичкој ситуацији либерали постају све снажнији, па се масовно оснивају кружоци, уз стварање две странке, прве, која првенствено даје предност аграрним проблемима и жели да задобије подршку сељака и друге, социјалдемократске која се дели на мењшевике (мањину) и бољшевике (већину). Мењшевици постају присталице чекања и савеза са буржоаским реформама, док су бољшевици захтевали распад руске државе, али и револуционарне оружане акције. Од 22. јануара 1905. почиње тзв. „Крвава недеља“. Демостранти су ишли ка Зимском дворцу. Царска војска се обрачунала са њима сурово, побијено је преко хиљаду демонстраната. Од тог времена руски цар је понео надимак: Николај Крвави. Парламентарним реформама започела је борба против демонстраната, односно левичара.

4. Завера против цара и Русије

Први светски рат, који је започео 28. јула 1914. аустроугарском империјалистичком агресијом на Србију, разбуктао се касније и у другим деловима Европе. Немачка је 1. августа објавила рат Русији, а два дана касније и Француској. Трећег августа Немачка је извршила инвазију на неутралну Белгију, па је Енглеска објавила рат Немачкој, а Русија Аустро – Угарској. Николај II је настојао да I светски рат искористи да уједини све Словене, да се умеша у односе на Балкану. Он је 26. јула 1914. окупио истакнуте носиоце посланичких група сматрајући да ће Русију ујединити предстојећим ратом и изливом патриотизма и морала војске и народа. Борбе су отпочеле 17. августа 1914. и први пораз руска војска је претрпела још 8. новембра код Мазурских језера. Средином јуна 1915. због тешких губитака на свом фронту велики кнез Николаевич, врховни командат руске војске, захтева од српске војске – после њених сјајних успеха у 1914 – да пређе Дунав и да преузме офанзиву против аустроугарске војске у три правца – Загреба, Будимшеште и Беча. Николај II је тврдио да у његовој земљи највише могу да му науде Јевреји, али и револуционарне партије. Опасност су му представљали и масони. Посланства Енглеске и Француске у Петрограду била су места у која су се сливали разни поданици, а најинтересантнији су били цареви противници. Поред њих који су радили на распаду царске Русије и на уклањау Николаја II са престола, били су и најистакнутији представници власти – његови рођаци. Међу њима био је и Николај Николаевич, који је био врховни командат руске војске, затим кнез Александар Михаилович, неколико генерала, председник Думе Роздјанко и лидер Кадетске партије Миљуков. Чланови Четврте Думе су решили да уклоне царизам. Када су у Думи захтевали да цар донесе устав, Николај је одбио. Непосредно после тога цар доноси одлуку о распуштању Четвре Думе, али посланици одбијају ову одлуку и она опстаје.

5. Силазак с трона

Николај II је одлучио да се одрекне престола 2. марта 1917. Он је свој манифест о абдикацији потписао пре него што су стигли изасланици, а документ је требало да потпише и министар двора. Абдикација је повлачила и постављање новог врховног команданта руске војске. На тај положај цар је својевремено поставио великог кнеза Николаја Николаевича. Тако је престала да постоји Русија као самодржачка монархија. У Могиљеву, цар се опростио и од шефова војних мисија страних, савезничких армија при Врховној команди руске војске . 3. марта 1917. Извршни комитет Совјета радничких и војних депутата у Петрограду упутио је изричит захтев Привременој влади кнеза Кренског да ухапси цара или ће то учинити Совјет путем своје Војне комисије. Оваква одлука је донета из разлога што би револуционарне масе у Петрограду захтевале њихово погубљење, мада се разматрала могућност да им се суди пред такозваним народним судом. Цар је ухапшен 8. марта, а један дан раније министар правде, кнез Керенски, тврдио је да није расположен да се царски пар одмах стреља, већ да им се суди. Али у следећих осам месеци дошло је до пада четири владе, па и влада кнеза Љвова, председника једне од њих, која је тврдила да ће Русија испуњавати своје обавезе према савезницима у рату који још траје. Почетком јула 1917. војни гаризони у Петрограду изјаснили су своју подршку Привременој влади, а тиме је војска угушила нове демонстрације бољшевика.

6. Хапшење руског императора

Први указ Привремене владе било је хапшење цара Николаја II руководећи се потребом да цара треба заштити од бујице побуњеника и да га треба испитати за повреде интереса и услова који су довели до рата са Немачком.[3] Хапсећи цара и царицу, Привремена влада је хтела у исто време да заштити њихове животе. Све грађанске партије – интелигенција, буржоазија, виши официри, видели су у царевој политици, праву погибељ за земљу. Њима се прописивала намера да склопе сепаратни мир са Немачком и зато је Привремена влада хтела да иследи целу ту работу цара, царице и околине. У заточеништву Николај II и породица провели су 145 дана, последњег дана 14. августа цару и царској породици наређено је да крену у непознатом правцу, спроведени су у Тоболск, у Сибир. Дани у Тоболску били су релативно мирни захваљујући пуковнику Кобилинском команданту стражарног царевог обезбеђења. Царска породица је наставила духовне и физичке активности. Романови су становали у великој и пространој кући губернатора која се чинила удобном. И живот следећих шест недеља чинио се веома удобан: цар је пио свој чај у одређено време, тестерисао дрва и редовно шетао са царевићем Алексејем бодрећи га да издржи. Уживао је у песмама својих ћерки – а ипак, све је било тако сиромашно и тужно, и далеко од сјаја Царског Села. Керенски се стално интересовао за прилике у Тоболску и за све што се догађа у вези са царем. Није му се допадало што га народ симпатише, те је бојећи се да му народ не помогне у бекству, предузео нове мере безбедности. Цар је редовно водио свој дневник у који је уписивао своје утиске. У Тоболск је још средином септембра 1917. дошао и комесар Централног извршног комитета совјета из Петрограда са 150 добро наоружаних црвеноармејаца. Био је то Јаковљев са свим овлашћењима на основу којих је себи потчинио све официре, док је ранији одред војника послао у неколико јединица. Бољшевичка стража – и војници и официри – завели су ситничави надзор, али и многе грубости: цару су одузели ордење, забранили су им да кроз рупе на огради гледају спољни свет како пролази улицом – која је за њих носила назив Слобода.

7. Погубљење царске породице

Постојали су многи покушаји да се цар и његова породица спасу.
Први позив упутио му је Џорџ V, али му Привремена влада није дозволила да напусти Русију. Енглески изасланик Бјукенон се, наводно, трудио да спасе царску породицу. Још при растанку у Врховној команди са шефом Енглеске војне мисије, 12. марта 1917, цар Николај II му је споменуо да би волео да живи. После близу седам месеци у Тоболску, царицу и трећу ћерку Марију преместили су у Јекатеринбург. Тако су од оца и мајке одвојили преосталу децу.
Породица је упућена у тамницу где није било основних ствари. Сви су обедавали заједно, породица са комесарима и војницима, а храна је сведена на минимално. Ради душевног мира, породица је често певала побожне песме. Како је време пролазило један део страже почео је да сажаљева царску породицу, јер их је импресионирала њихова благост и потпуно помирење са судбином. Нови командант затвореника, комесар Јуровски, познат по бројним егзекуцијама постао је шеф јекатаринске ЧЕКЕ. 16. јула Јуровски даје стражарима пиштоље. У поноћ улази у цареву собу, објашњава цару да су у граду наводно немири, те да морају да сиђу у подрумске просторије у којима ће бити безбедни. Међутим у собу улази са седморицом ратних заробљеника и двојцом џелата. Прво је пуцао у цара, који је одмах пао мртав. За већину несрећних мученика смрт је била тренутна. Када се све завршило Јуровски је отерао ратне заробљенике, а затим је поскидао са жртава њихове драгоцености. Погубљење цара, његове породице и других, совјетска власт је објавила 20. јула. [pic] слика 3. – Николај II са својом породицом

III ДЕО
Анастасија Николаевна
[pic]
слика 4. – велика кнегиња Анастасија Николаевна

Анастасија Николаевна је била најмлађа кћерка цара Николаја II Александровича, последњег руског императора. Њена пуна титула је била велика кнегиња Анастасија Николаевна. Рођена је 18. јуна1901. Анастасија је била млађа сестра велике кнегиње Олге, велике кнегиње Татјане и велике кнегиње Марије.

1. Живот и детињство

Када се родила Анастасија била је четврта ћерка, па су њени родитељи и рођаци били разочарани, јер се очекивао престолонаследник. Цар Николај II је пре прве посете новорођеној ћерци направио дугу шетњу да се смири. Деца цара Русије су подизана на најједноставнији могући начин. Спавали су на тврдим креветима без јастука, сем када су била болесна. Деца су се ујутро купала и умивала хладном водом. Очекивало се од њих да сами чисте своје собе и да плету џемпере, који би се продавали на добротворним приредбама. Већина у домаћинству, укључујући слуге називале су велику кнегињу именом и именом оца, нпр. Анастасија Николајевна. Чак ни слуге нису користиле титулу „Ваше императорско величанство“. Повремено би је звали француском верзијом имена или руским надимком „Настја“. Млада Анастасија је израсла у енергично и живахно дете, описивана је као ниска. Имала је плаве очи и црвенкасто смеђу косу. Гувернанта је рекла да је Анастасија била најшармантније дете које је она познавала. Често су је описивали као надарену и паметну, али њени тутори су нагласили да није показивала занимање у условима школског ограничења. Анастасија се усуђивала да повремено пређе границе дозвољеног понашања. Син дворског лекара је рекао да је она правила највише несташлука од све царске деце. Подметала је ноге слугама и збијала несташлуке са туторима. Као дете пела би се на дрво и одбијала да сиђе. Током једнога грудвања у снегу Анастасија је умотала камен у грудву и њиме је оборила старију сестру Татјану на земљу. Анастасија је била непријатна до границе злобе. Затим је варала, ударала и гребала саиграче током игре. Била је увређена јер је млађа Нина била виша од ње. Била је мање заинтересована за свој изглед од осталих сестара. Жена једног америчког дипломате описивала је како је Анастасија јела чоколаду, а да није скидала дуге беле оперске рукавице. Анастасија и њена старија сестра Марија биле су познате као „Мали пар“. Делиле су исту собу, често су носиле варијације исте хаљине и провеле су много времена заједно. Старије сестре Олга и Татјана су такође делиле собу и биле су познате као „Велики пар“. Четири девојке су потписивале писма почетним словима својих имена „ОТМА“. Иако је била енергична Анастасија је понекад била лошег здравља. Патила је од буниона, који су јој нападали оба палца. Имала је лоше леђне мишиће, па је било прописано да два пута седмично иде на масажу. Међутим, она би се сакривала под креветом или у ормару, да би избегла да иде на масажу. Анастасијина старија сестра Марија је много крварила, када су јој 1914. били оперисани крајници. Анастасијина тетка са очеве стране, велика кнегиња Олга Александровна, веровала је да су све четири њене нећаке много крвариле и да су носиле ген хемофилије, као и њихова мајка.

Повезаност са Григоријем Распућином

Њена мајка држала се савета Григорија Распућина, рускога сељака, који се представљао као "свети човек" и исцелитељ. Анастасијина мајка Александра Фјодоровна је сматрала да је Распућин својим молитвама спасио младог болесног царевића, престолонаследника Алексеја Николајевића. Велика кнегиња Олга Александровна се сећала да су Распућина сва деца волела и да су се осећала лепо са њим. Једна од гувернанти била је ужаснута када је 1910. Распућину био дозвољен приступ девојчицама док су биле у пиџамама. Захтевала је да му се забрани приступ, па је цар тражио од Распућина да то убудуће избегава. Деца су била свесна напетости до које је дошло тим поводом и бојали су се да ће њихова мама бити љута због гувернантиног поступка. Дванаестогодишња Татјана је писала мами да се нада да ће гувернанта убудуће бити добра према Распућину. Касније су гувернанту отпустили. Гувернанта је своју причу испричала осталим члановима царске породице. Иако су Распућинове посете деци биле потпуно невине по природи царска породица је била скандализована. Гувернанта је испричала сестри цара Николаја да је Распућин посећивао девојчице и причао са њима док су се оне спремале за кревет, и да не може разумети понашање Александре и деце према Распућину, кога су сматрали свецем, иако он није био ни свештеник. Царска гувернанта је тврдила да ју је Распућин силовао пролећа 1910. Тврдила је да јој царица није веровала и да је царица говорила да Распућин чини само света дела. Велика кнегиња је рекла да је тврдња гувернанте одмах била испитивана, али да су уместо Распућина гувернанту ухватили у кревету са једним козаком из царске гарде. Царска гувернанта није више виђала Распућина, а отпуштена је 1913. Ипак ширили су се трачеви и касније се причало да Распућин не само да је завео царицу, него и четири њене ћерке. Тај трач је добио на снази када је Распућин дозволио да около кружи писмо које му је писала царица и њене ћерке. Анастасија је писала "Мој драги, цењени, једини пријатељу. Колико дуго желим да те поново видим. Појавио си ми се данас у сновима. Увек питам маму када ћеш доћи... Увек мислим на тебе, мој драги, јер си тако добар према мени." [4] После тога кружили су порнографски цртежи, који су показивали Распућина у сексуалним односима са царицом и њене четири ћерке. После скандала, цар је наредио Распућину да напусти Санкт Петербург. Царица је била незадовољна, а Распућин је отишао на ходочашће у Израел. Упркос трачева царска породица је наставила да се састаје са Распућином све до његове смрти 17. децембра 1916. Четири кнегиње су биле видно узнемирене Распућиновом смрћу. Распућин је сахрањен са иконом, коју су потписале Анастасија, њене сестре и њихова мајка. Присуствовали су Распућиновом погребу, а немеравали су да на његовом гробу изграде цркву.

2. Први светски рат и револуција

За време Првог светског рата Анастасија је заједно са сестром Маријом посећивала рањене војнике у приватној болници у Царском селу. Њих две су биле још премладе да би биле болничарке, па су настојале рањеним војницима да подигну дух играјући са њима шах и билијар. Анастасија и њена породица су за време Октобарске револуције стављени у кућни притвор Александровом дворцу у Царском селу. Пошто су се приближавали бољшевици председник привремене владе Александар Керенски их је преселио у Тоболск у Сибиру.

3.1 Заробљеништво и стрељање

Када су бољшевици заузели већину Русије, Анастасија и царска породица су се преселили у Ипатијеву куђу, која је била кућа посебне намене тајне полиције Чеке у Јекатеринбургу. Стрес и неизвесност живота ван слободе имали су утицај на целу породицу. Анастасија је тако у зиму 1917. писала пријатељици: "Довиђења. Не заборави нас." У Тоболск је писала тутору једну меланхоличну тему о једној младој девојци "Када је умрла имала је само шеснаест година".[5] У Тоболску су Анастасија и њене сестре ушивале дијаманте у одећу надајући се да ће их тако сакрити од страже. Она, Олга и Татјана биле су злостављане маја 1918. од страже, која је тражила дијаманте, док су се возили парним бродом до Јекатеринбурга да би се придружили родитељима и сестри Марији. Њихов енглески тутор је тада чуо вриштање великих кнегиња, али им није могао помоћи. У Јекатеринбургу локални свештеник се сећа како је 14. јула 1918. вршио приватну црквену литургију за царску породицу и сећа се да су супротно обичајима Анастасија и царска породица клекли за време молитве за мртве. Она је и задњих месеци свога живота нашла начина да се забави. Заједно са другим укућанима изводила је представе увесељавајући родитеље и друге у пролеће 1918. Њен тутор је рекао да је Анастасијина глума изазивала громогласан смех код свих присутних. У писму из Тоболска 7. маја 1918. својој сестри Марији описивала је тренутке уживања и задовољства, иако је била тужна и забринута за болесног брата Алексеја. Један од стражара у Ипатијевској кући Александара је писао у својим мемоарима да је Анастасија била јако пријатељски расположена и пуна весеља. Други стражар је рекао да је Анастасија шармантни ђаво, да је увек спремна на несташлуке и да је ретко уморна. Рекао је да је живахна и да је са псима изводила представе сличне онима у циркусу. Када су стрељали царску породицу, за већину несрећних мученика смрт је била тренутна. Али царевић Алексеј је још тихо и немоћно јецао. Анастасија Николаевна само је рањена и беспомоћно је плакала и викала. Убице су је заокупиле и изболе бајонетама.

3. Извештаји о преживљавању

Легенда о могућем преживљавању Анастасије и њеном бегу почела је након стрељања. Једна од могућности да је Анастасија остала у животу јесте сведочење убица који су касније изјавили да су све четири цареве ћерке имале у својим хаљинама ушивене дијаманте, наките и сл. којих је било толико много да су се меци одбијали. Зато су жртве докрајчене бајонетама и ножевима. Приче о томе ко је преживео, а ко не, резултат су истраживања људи на Задапу, углавном Руса који су у време Октобарске револуције спас потражили ван земље. У тим истраживањима хтели су да открију тајну којом је била обавијена царска породица и, свакако, нада да је неко од њих остао у животу. Једна од верзија била је да су царевић Алексеј и велика кнегиња Анастасија преживели покољ. Такво мишљење подржавали су бољшевици и настојали су да се такве приче што више шире. Средином 1987. машту људи заинтригирао је случај неке жене коју су извукли из једног од берлинских канала. Она је до своје смрти тврдила да је велика кнегиња Анастасија Романова. Постала је предмет интересовања многих новинара, филмских редитеља и писаца. Многи истаживачи су хтели да у тој жени, Ани Андерсон виде Анастасију. Прича Ане Андерсон заснивала се на томе да ју је спасао један од стражара у Јекатеринбургу. Ана Андерсон је годинама тврдила да је она права Анастасија Николаевна, а после њене смрти ДНК анализом је доказано да она није Анастасија. Најмање десет жена је тврдило да оне претстављају Анастасију. Иако постоје сведоци, који су тврдили да су видели Анастасију, царицу Александру и сестре у Пему, након стрељања, за ту причу се данас сматра да представља најобичнију гласину. Други извештај један историчар сматра веродостојнијим. Осам сведока је говорило о томе како је једна млада жена ухвађена након покушаја бега септембра 1918. на железничкој станици, северозападно од Перма. Неки од сведока су након што су добили фотографију Анастасије идентификовали девојку као Анастасију. То су урадили истражитељи Беле армије. Један од сведока је био и др Павел Уткин, који је истражитељима Беле армије рекао да му је повређена девојка коју је лечио у Перму у главном седишту Чеке рекла да је Анастаија. Ипак према некима била је могућност да је један или више стражара помогао преживелима. Јаков Јуровски је захтевао од стражара да дођу у његов уред да би предали ствари, које су покрали након убиства Романових. Наводно је било довољно времена када тела нико није чувао у приземљу и ходнику куће и у камиону. Неки од стражара који нису били џелати, а који су имали симпатије за велике кнегиње чували су тела у приземљу једно време. За време суђења о идентитету Ане Андерсон у Немачкој бечки кројач је сведочио да је видео рањену Анастасију одмах након убиства у Јекатеринбургу 17. јула 1918. Тврди да је Анастасију тада лечила његова газдарица у кући насупрот Ипатијеве куће. Тврдио је да јој је доњи део тела био покривен крвљу. Сведочио је да је рањена Анастасија провела три дана код његове газдарице. Црвеногардејци нису претраживали њихову кућу, јер су јако добро познавали његову газдарицу. После тога је нестала и више није знао њену судбину. Могуће преживљавање Анастасије је једна од највећих мистерија 20. века.

Светост

Руска православна црква је Анастасију и царску фамилију Романових 2000. године прогласила свецима. Руска православна црква у изгнанству је 1981. Романове прогласила светим мученицима. Посвећење Романових је било критиковано са стајалишта да је царева слабост као владара довела до бољшевичке револуције. Међутим објашњење је да посвећење има везе са тим зашто је та особа убијена. Тела цара, царице и три кнегиње сахрањени су 17. јула 1998. у Санкт Петербургу у саборној цркви светог Петра и Павла, тачно 80 година од убиства.

Утицај на културу

Наводни опстанак Анастасије био је предмет како позоришта тако и филма. Први филм напраљен 1928. назван је „Одећа чини жену“. Прича је о жени која се појављује као улога спасене Анастасије, коју препознаје Руски војник и спасава од убице.

Вероватно је најпознатији филм „Анастасија“ из 1956. где Ингрид Бергман глуми Ану Андерсон. Филм говори о жени из азила која се појављује у Паризу 1928. године коју хватају неколико руских емиграната.

Најновији филм је из 1997. који је анимирана музичка адаптација приче о измишљеном бекству Анастасије из Русије и њене накнадне потраге за признавање. Филм је слободнији по питању историјских чињеница него филм из 1956. истог имена.

У роману Стива Берија из 2004, под називом „Пророчанство Романових“, рањену Анастасију и Алексеја спасавају стражари и они беже у САД где живе под лажним именом. У роману оба детета умиру, али не пре него што се Алексеј оженио и постао отац.

Закључак

Николај Романов је као владар био неспособан, али је упркос томе био веран и породичан човек. А баш томе је могао да захвали за свој пад. Цару су припиписивали религиозни фанатизам човека који је служио богу, зато што је у свом самодржављу сматрао да је одговоран само њему, док народ мора да га воли и да га слуша.

Период његове владавине обележио је економски развој Русије и, истовремено, пораст социјално - политичких противречности и револуционарних покрета који су довели до револуција 1905 - 1907. и 1917. године.

Анастасија, несташна девојчица постала је легенда као и инспирација многим уметницима. Живела је кратко, боририла се с болешћу, али време проводила с вољенима. Заувек ће живети као девојчица живахног духа у романима и филмовима.

На почетку свог романа "Ана Карењина”, руски књижевник Лав Николајевич Толстој написао је: "Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица несрећна је на свој начин”. Продица је најбитнији чинилац друштва, а ова породица држала се заједно све до последњег трентка, не губећи наду иако је њихова трагична судбина била изсвесна.

ЛИТЕРАТУРА:

Предраг Пејчић – „Последњи руски цар, династија Романов“ , Београд, 2008

Алексеј Јелачић – „Историја Русије“, Београд, 1929

Павле Миљуков, Шарл Сењобос, Луј Езенман – „Историја Русије, поновљено издање“, Загреб, 2009

В.Н. Војејков – „С царем и без цара“, Београд, 2004

-----------------------
[1] Предраг Пејчић, Последњи руски цар, династија Романови и Срби, Београд, 2008, стр. 20
[2] Предраг Пејчић, Последњи руски цар, династија Романови и Срби, Београд, 2008, стр. 22
[3] Предраг Пејчић, Последњи руски цар, династија Романов и Срби, Београд 2008, стр. 41
[4] Предраг Пејчић, Последњи руски цар, династија Романови и Срби, Београд, 2008, стр. 76
[5] Предраг Пејчић, Последњи руски цар, династија Романови и Срби, Београд, 2008, стр. 90