I UVOD

Pojam akcije (share, stock) poznat je jos od XVI veka. Smatra se daje prvo korišćen u Engleskoj, i to da bi označio udeo u finansiranju dugih plovidbi trgovačkog karaktera (Indija, Kina itd. ). Po povratku sa takvih puteva profit koji bi se ostvario prodajom donesene robe djelio se prema udelu, nešto kasnije akcija dobija drugo značenje. Sa razvitkom proizvodnje od zanatske preko manufakturne pa sve do industrijske razvijala se i dobijala na značaju i akcija. Potreba za širenjem posla i uvođenjem novih mašina zahtevala je velika finansijska sredstva. Ta finansijska sredstva mogla su biti pronađena jedino u vidu kredita, ali uslovi kreditiranja nisu uvek tako povoljni, pa se morao pronaći drugi izvor dugoročnog finansiranja. Zato su se odlučivali na varijantu zajedničkog ulaganja i stvaranja akcionarskih društava. Tako organizovane kompanije imaju svoje prednosti, jer su u stanju da mobilišu veći kapital, ali i rizik pojedinca je manji jer za poslovanje odgovara visinom svoga uloga, ali ne i svojom ličnom imovinom. Kako kod partnera kao po pravilu brzo dode do konflikta, tako su se pojedini akcionari odlučivali da prodaju svoje udele. To bi mogao biti jedan od scenarija začetka sekundarnog tržišta akcijama. Pisati o akcijama, a ne spomenuti berze bilo bi nemoguće. Berze su mesta na kojima se pored ostalog trguje i akcijama, međutim one su nastale mnogo pre akcija.

I-1. POJAM I KARAKTERISTIKE AKCIJA

Postoje brojne vrste hartija od vrednosti medutim ako posmatramo dugoročne hartije od vrednosti osnovna podela je na akcije i obveznice. Akcije se u ovoj podeli smatraju vlasničkim a obveznice dužničkim (dugovnim, kreditnim) hartijama od vrednosti. Razlike se takode vide i u prinosu od ovih hartija od vrednosti, dok dividenda kao prinos od akcija nije izvesna i emitent nema pravne obaveze da je isplati, dotle kamata kao prinos na obveznicu je izvesna, jer u krajnjem slučaju vlasnik obveznice moze traziti pokretanje postupka likvidacije i stečaja ako emitent ne ispuni obaveze po osnovu kamate ili glavnice. Akcija u suštini predstavlja potvrdu o vlasništvu nad uloženim sredstvima u kompaniju koja emituje akcije. Kompanije koje emituju akcije su akcionarska društva, a njihovi vlasnici su svi oni koji poseduju akcije te kompanije . Kompanije emituju akcije iz dva osnovna razloga, da bi prikupila odredena finansijska sredstva i da bi izvršila distribuciju vlasništva, ali i rizika. Svaka akcija ima svoju nominalnu vrednost, i ona služi kao obračunska kategorija, da bi se izračunao srazmeran udeo akcionara u vlasništvu kompanije, moguće je da akcija nema izričito utvrđenu nominalnu vrednost, ali se u tom slučaju udeli izračunavaju podelom kapitala na ukupan broj emitovanih akcija. Akcija nema vremenskog ograničenja i ona je vezana za sudbinu preduzeća, dok je ono poslovno aktivno akcija je vazeća. Dividenda nije jedini profit koji mozemo ostvariti ako posedujemo akcije, povećanje tržišne cene akcije naziva se kapitalni dobitak i on je danas značajniji za vlasnike akcija. Cena akcija može da padne ispod cene po kojoj smo kupili akciju i onda je u pitanju kapitalni gubitak. Investiranje u akcije je isplativ ali i rizičan posao, zato kupci akcija koriste usluge firmi koje se bave procenom rizika i trzisne vrednosti akcija.

II IZGLED AKCIJE

Sertifikat (share certificate) predstavlja potvrdu o vlasništvu nad akcijama. Ova potvrda sadrži bitne elemente kao sto su broj, vrsta i serijski broj akcija koje poseduje akcionar, zatim pečat i potpis jednog od direktora i sekretara kompanije. U registar akcija koji vodi kompanija, upisuju se podaci o vlasniku akcija (ime, prezime, adresa i broj akcija koje poseduje), ovaj upis predstavlja dokaz o vlasništvu . Zbog stalne tendencije dematerijalizacije poslova na berzi, sertifikati se sve ređe izdaju, jer se vrši kompjuterska evidencija. Akcije spadaju u strogo formalne pismene izjave i one moraju imati sve zakonom propisane elemente. Uosnovi akcija se sastoji iz dva dela • plasta akcije • kuponskog tabaka Plašt akcije sadrži • firma i sedište emitenta • oznaka da je reč o akciji i vrsta akcije • oznaka serije sa kontrolnim brojem akcije • redosled emisije • ukupan obim emisije • nomonalna vrednosti broj akcija • ime kupca akcije ili oznaka na koga akcija glasi • prava koja proističu iz akcije • mesto i datum izdavanja akcije • faksimil potpisa ovlašćenog lica emitenta i pečat emitent

Kuponski tabak sadrži • firmu i sedište emitenta • redni broj kupona za naplatu dividende • oznaku serije sa kontrolnim brojem akcije po kojoj se isplaćuje dividenda . • godina za koju se dividenda isplaćuje • faksimil potpisa ovlašćenog lica

II-1 Talon akcije

Talon akcije nije hartija od vrednosti, već se više smatra kvalifikovanim legitimacionim papirom. On nije propisan Zakonom o hartijama od vrednosti kao sastavni deo akcije. Medutim, talon se uz akciju, a pre svega uz kuponski tabak vrlo često pojavljuje i njegova je funkcija više praktične prirode, jer pomoću njega, po iskorišćavanju svih kupona za isplatu dividendi, imalac kuponskog tabaka od izdavaoca akcije ponovo zahteva izdavanje novog kuponskog tabaka - sa kuponima, radi isplate dividendi za naredni vremenski period (od 10 do 20 godina). Iz napred navedenog posebno proizilazi da svaka akcija ne mora da ima talon i da bude pravno valjana, tj. da proizvodi pravno dejstvo. Talon sadrži oznaku da je talon, ima serijski broj sa kontrolnim brojem akcije na koju se isti odnosi, izjavu emitenta da će donosiocu talona izdati novi kuponski tabak sa novim brojem kupona za naplatu dividendi (pošto su kuponi iz ranijeg kuponskog tabaka već, u određenom vremenskom periodu, iskorišćeni za naplatu dividende). Talon sadrži i faksimil potpisa ovlašćenog lica - izdavaoca akcije. Postoje neka gledišta koja talon čak smatraju ispravom, pomoću koje se ostvaruje naplata dividende. Talon nije kupon za naplatu dividende, jer se pomoću njega samo lakše ostvaruje pravo na izdavanje novog kuponskog tabaka, pomoću kojeg bi se ostvarila sukcesivno (kroz više kalendarskih godina) isplata dividende. Putem njegove prezentacije se lakše dobija kuponski tabak sa kuponima i tada on poprima karakter legitimacione isprave. Međutim, kada imalac talona i akcije (kao glavne isprave) nisu ista lica, a imalac akcije se protivi izdavanju kuponskog tabaka sa kuponima, tada imalac talona neće moći da ostvari svoj cilj i dobije novi kuponski tabak sa kuponima, jer je pravo imaoca glavne hartije -akcije jače od imaoca talona. Da bi se ovo izbeglo, u nekim državama je predviđeno da se talon ne može samostalno prenositi, tj. da se talon može prenositi samo uz prenos akcije ili plašta, kao osnovne isprave sa jačom pravnom snagom. Kad bude uništena glavna isprava (u ovom slučaju akcija) i talon gubi svoj značaj i važnost. Tako se ne mogu ostvariti prava po sonovu talona kada se dokaže da je drugo lice imalac akcije i da na imaoca talona nije preneo mogućnost dobijanja novih kuponskih tabaka sa kuponima. Pri izdavanju novog kuponskog tabaka sa kuponima od strane emitenta ne mora se prezentirati akcija, niti plašt akcije, već samo talon akcije, pa da se u većini slučajeva ostvari pravo na dobijanje novog kuponskog tabaka. Svi ovi elementi akcije su veoma važni jer daju mnogo informacija već na prvi pogled, npr. serijski broj akcije je značajan kada se desi slučaj da su akcije neke serije uništene, pa se vrši njihova zamena uz oglašavanje odgovarajuće serije nevažećom. Redosled emisije (osnivačka emisija ili neka sledeća) ima značaj za određivanje prava koje imaju vlasnici akcija.

III PRAVA IZ AKCIJA

Vlasnici akcija imaju određena prava na osnovu tih akcija. Ostvarenje tih prava su direktno uslovljena ispunjavanjem obaveza akcionarskog društva prema njima. Uslov da bi se prava osvarivala je da su akcije kupljene I otplaćene prema uslovima emitenta, postoji slučaj kada se plaćanje akcija vrši u ratama, tada se prava ostvaruju srazmerno visini otplaćenog dijela.

U osnovna prava spadaju: • Pravo na vlasništvo • Pravo na dividendu • Pravo glasa • Pravo preče kupovine(udeo u novoj emisiji) • Pravo na udeo u imovini preduzeća u slučaju likvidacije ili stečaja • Pravo na prenos vlasništva

III-1 Pravo na vlasništvo

Svaki vlasnik akcije, vlasnik je i dela kompanije koja je emitovala te akcije. Broj akcija i njihova vrednost određuje veličinu udela u preduzeću, u nekim slučajevima postoji više hiljada vlasnika akcija određenog preduzeća, tu se javljaju mnogi problemi, a najveći je principal agent problem. Suština ovog problema je u nemogućnosti vlasnika(akcionara) da direktno upravljaju kompanijom, umesto njih to radi menadžment koji oni postavljaju. Akcionari nisu u mogućnosti da stalno prate rad menadžera, zato unajmljuju firme koje vrše monitoring. Međutim i pored toga menadžeri mogu da vuku poteze koji nisu u interesu akcionara. Prvenstveni interes menadžera je širenje kompanije, uvođenje novih tehnologija itd. Radi sticanja dobre reputacije, za razliku od akcionara koji žele isplatu dividendi i povećanje vrednosti akcija na tržištu. Jedan od metoda za praćenje menadžera je I ostavljanje nadzornog odbora kompanije, takođe se vrši i revizija finansijskih izveštaja kompanije(auditing), to rade nezzavisne revizorske kuće i tom metodom omogućava se kontrola dali menadžeri rade u interesu akcionara. Postoje brojni načini da se menadžment motiviše ka akcionarskim interesima.

To su: • Bonusi u novcu i stoku - dodeljuju se na kraju obračunskog perioda na osnovu profita i pojedinačnih performansi. Nosi opasnost od prenaglašenog posvećivanja kratkoročnim rezultatima . • Odgođeni bonusi i kompenzacije - podsticaji u novcu ili stoku koji su odgođeni do nekog budućeg perioda sa ciljem vezivanja direktora za preduzeće. • Stok opcije - omogućava direktorima da u budućnosti kupuju akcije po ceni koja je važila u trenutku odobrenja ovog podsticaja tako da će menadžeri težiti da ostvare što višu cenu akcija na dug rok.

• Akcije za uspešne performanse • Odgođena plaćanja akcija

III-2 Pravo na dividendu

Osnovni prinos koji se ostvaruje vlasništvom nad akcijama naziva se dividenda. Zavisi od poslovnog rezultata i izražava se u procentima nominalnog iznosa. Akcionarima se raspoređuje jednaka dividenda na svaku akciju. Najčešće se isplaćuje jednom godišnje nakon godišnje skupštine. Kada akcionarsko društva utvrdi dobit, najpre se isplaćuje eventualno učešće zaposlenih u dobiti,zatim se plaća porez na dobit, a preostala suma dobiti se deli na dividende i na deo koji se odobrava rezervama, tj. Za internu akumulaciju. Osim što društvo plaća porez na dobit i akcionar plaća porez na dohodak, tako da se može reći da je akcionarsko društvo i njegova dobit dva puta oporezovano. Politika dividendi treba da dovede do maksimiziranja bogatstva akcionara. Veliki akcionari imaju u interesu da se dividenda isplaćuje u što manjem procentu kako bi izbegli plaćanje dvostrukog poreza. Ovo ukazuje na činjenicu da se vlasnici akcija suočavaju sa mnogo većim rizikom nego vlasnici obveznica koji dobijaju kamatu nezavisno od visine dobiti, jer dividenda zavisi od poslovnih rezultata. Međutim, u uslovima inflacije akcije su manje rizične od obveznica jer imaju dividendu koja varira u zavisnosti od visine dobiti na koju se prenosi i inflacija koja je ugrađena u prihode. Ovo, naravno, ne važi za hiperinflaciju koja anulira svako zdravo poslovanje. Kompanije koje ostvare pozitivan poslovni rezultat, mogu da vrše raspodelu neto dobiti, i u toj raspodeli akcionarima pripada deo srazmeran njihovom ulogu, međutim kompanije prvenstveno moraju da izvrše obaveze prema vlasnicima obveznica i prioritetnih akcija, čak i kada posluju sa gubitkom. Isplata dividendi nije obaveza akcionarskih društava jer se dobit može i reinvestirafi i akcionari tada ostaju uskraćeni za njih.

III-3 Odluka o dividendi

Odluka o dividendi, pored odluke o investiranju i odluke o finansiranju, predstavlja jednu od najvažnijih odluka u preduzeću. Zasniva se na odluci koji deo dobiti ostaje u internoj akumulaciji a koji deo dobiti odlazi akcionarima u obliku dividendi. Odluku o isplati dividende donose najviši organi kompanije. Dividende se mogu isplaćivati na više načina i to: • isplata na žiro račun (novčani oblik) • isplata u hartijama od vrednosti (koje kompanija poseduje) ili nekom drugom materijalnom obliku • isplata u akcijama (preduzeće emituje nove akcije u vrednosti ostvarene dobiti) Od visine i redovnosti isplate dividendi zavisi i zainteresovanost potencijalnih investitora za akcije određenih kompanija, zato one sa posebnom pažnjom vode i prezentiraju svoju politiku dividendi. Određeni investitori pre ulažu u kompanije koje reinvestiraju dobit jer cena njihovih akcija tada raste i to je brži izvor zarade. Postoji nekoliko bitnih momenata u vezi sa dividendama: • datum kada se objavljuje isplata dividendi • datum zapisnika (akcionari koji tog momenta imaju akcije učestvuju u podeli dividendi) • dan isplate • važan dan je takođe i EX-dividend day, to je četiri dana pre datuma zapisnika, vlasnici koji toga dana kupe akcije ne učestvuju u podeli dividendi jer je potrebno pet dana da bi se one zavele.

III-4 Dividenda i dividendna politika

Kapital, uložen u preduzeće, donosi akcionaru prinos, čije su komponente kapitalna dobit i dividenda. Kapitalna dobit predstavlja iznos koji akcionar dobija prodajom akcija iznad njene nominalne vrednosti, odnosno cene po kojoj je akciju kupio. Dividenda je peiodičan dohodak akcionara, koji on dobija iz profita preduzeća na osnovu posedovanja akcija i može se smatrati za prihod od izvršenog ulaganja. Za upravljačku strukturu preduzeća, odluka o isplati dividende predstavlja izbor između alociranja profita unutar preduzeća (zadržana dobit), ili isplate akcionarima. Moglo bi se reći da je ova odluka i izbor između kratkoročnih i dugoročnih interesa preduzeća. Ukoliko se profit rasporedi u obliku zadržane dobiti, izvesno je da će to povećati razvojne mogućnosti preduzeća. Ukoliko se, sa druge strane isplati dividenda, povećaće se dohodak akcionara, ali će se smanjiti akumulacija preduzeća. Zato je izbor između ove dve alternative veoma bitna odluka upravljačke strukture preduzeća. Dividendna politika posebno dobija na značaju sa procesom razdvajanja svojine nad kapitalom i upravljanja preduzećem, i sa njim povezanim tzv. agencijskim problemom, odnosno mogućnošću da upravljačka struktura preduzeća ne zastupa interese akcionara u poslovanju i razvoju firme. Dominantan interes upravljačke strukture je rast i razvoj firme (i sopstveni položaj u njoj), dok je osnovni interes vlasnika kapitala, investitora, maksimizacija dohotka, odnosno isplata (rastuće) dividende. Pod uslovom da je profitabilnost zadovoljavajuća, preduzeće se obično opredeljuje za jedan od sledećih dugoročnih modela isplate dividende (J. F. VVeston and T. E. Copeland, 1989. , p. 652): - stabilan iznos dividende po akciji, - konstantan odnos dividende i (oporezovanog) profita, na primer isplata polovine profita u obliku dividende, - niska regularna dividenda uvećana za premije, ukoliko profit firme bude zadovoljavajući.

III-5 Oblici dividende

S obzirom na vrstu akcija koju poseduje vlasnik i način isplate koju ona omogućava, dividenda se može posmatrati kao proiritetna (preferencijalna) i obična (redovna). Prefencijalna dividenda isplaćuje se pre nego što se proglasi isplata redovne dividende iz profita preduzeća. Za razliku od redovne dividende, uslovi isplate i iznos preferencijalne dividende utvrđeni su ugovorom o kupovini prioritetnih akcija između preduzeća i akcionara, odnosno odlukom o izdavanju ovog tipa akcija. Prioritetna dividenda se isplaćuje u fiksnom iznosu ili kao procentualan iznos nominalne vrednosti akcije, odnosno kao tačno utvrđen iznos diviende po akciji. Redovna dividenda predstavlja prinos na obične akcije. Ona se isplaćuje u formi gotovine, obično jedanput godišnje (u razvijenim zemljama - kvartalno), ukoliko preduzeće ostvari profit i skupština deklariše dividendu. Deklarisanje dividende znači donošenje odluke da se veći deo profita isplati u obliku dividende. Obična dividende može se isplatiti i izdvajanjem novih akcija postojećim vlasnicima. Razlozi za to mogu biti sadržani u visokoj tržišnoj ceni postojećih akcija preduzeća, što vlasnicima omogućava da prodajom novih akcija realizuju kapitalnu dobit veću od iznosa dividende (ne uzimajući u obzir poreze) po akciji. Drugi razlog može da bude težnja da se poveća broj akcija na finansijskom tržištu, radi stvaranja stabilnijih uslova za kotiranje akcija na berzi i želja da se stvoreno profit na taj način zadrži, u cilju omogućavanja razvoja preduzeća. Prilikom isplate dividende emisijom novih akcija, postojeći vlasnici dobijaju nove akcije srazmerno broju običnih akcija koje poseduju, čime se izbegava tzv. razvodnjavanje kapitala, odnosno razvlašćivanje akcionara koji ne koriste pravo peče kupovine.

III-6 Isplata dividende

Procedure isplate dividende u preduzećima razvijenih zemalja značajne su ne samo za položaj akcionara, nego i za kretanja (očekivanja) na tržištu kapitala. Datum određivaja (deklarisanja) dividende od strane organa preduzeca nije samo prost podatak o poslovanju preduzeca, nego je indikator za moguće ulaganje kapitala u preduzeće, odnosno kupovinu njegovih akcija na sekundarnom tržištu kapitala. Posle deklarisanja dividende, preduzeće je obavezno da zatvori svoju akcionarsku knjigu za upise promena vlasništva nad akcijama, i tako omogući izvesnost isplate dividende vlasnicima akcija do datuma zatvaranja akcionarskih knjiga. Međutim, dan zatvaranja akcionarske knjige nije poslednji dan do koga dividenda treba da se isplati postojećim vlasnicima. Konvencijom učesnika na tržićtu kapitala ustanovljava se da će dividenda biti isplaćena onom vlasniku koji kupi akcije 3-4 dana pre datuma zatvaranja akcionarske knjige, kako bi se omogućilo saldiranje kupljenih akcija prema pravilima berze. Dan isplate dividende je datum kada preduzeće odobri iznos dividende računu vlasnika.

III-7 Relevantnost dividende

Miler i Modiljani formulisali su hipotezu koja tvrdi da politika isplate dividende nema značaja za vrednost firme na tržištu kapitala. Vrednost preduzeca, prema Mileni i Modiljaniju, zavisi od očekivane dividende i diskontne stope, a ne od načina na koji je podeljen profit na zadržanu dobit i dividendu. Preduzeće koje donosi investicionu odluku - o ulaganju u realni proizvodni proces - može ulaganje fmansirati ili iz zadržane dobiti, ili isplatiti dividendu, pa zatim emitovati nove akcije radi prikupljanja dodatnih sredstava. Hipoteza MM pretpostavlja da je suma diskontovane vrednosti akcija pre nego stoje dividenda isplaćena. Zato će vlasnici akcija biti indiferentni između isplate dividende i zadržavanja dobiti.

IV PRAVO GLASA

Jedno od osnovnih prava koje imaju vlasnici oboičnih akcija je i pravo glasa. To pravo se odnosi na odlučivanje o pitanjima o kojima se raspravlja na godišnjoj skupštini akcionara kao i na mogućnost glasanja pri izboru menadžmenta kompanije. Menadžment je dužan da za sve bitne odluke, strateškog tipa dobije saglasnost akcionara (akvizicije merdžeri itd. ). Pošto mnogi akcionari nisu u mogućnosti ili ne žele da prisustvuju glasanju oni svoje pravo ostvaruju preko zastupnika (proxy vote). Zastupništvo je dokument koji određenoj osobi daje na određeno vreme pravo da glasa i potpisuje dokumenta, na sastancima akcionara. U praksi često dolazi do odstupanja od određenih pravila i zbog toga se javljaju konflikti između akcionara i njihovih zastupnika sa jedne i top menadžera sa druge strane. Često dolazi i do sukoba grupa akcionara sa suprostavljenim interesima i to se naziva zastupnička bitka (proxy fight)[1]. Regularno glasanje karakteriše činjenica da svaka akcija predstavlja jedan glas, onaj ko poseduje 51 % akcija odlučuje . Kumulativni oblik glasanja pruža šansu i malim akcionarima da imaju svoje predstavnike u upravnim organima kompanije.

IV-1 Pravo preče kupovine

Ovo pravo dozvoljava vlasnicima akcija da imaju prvenstvo u kupovini akcija iz novih emisija. Akcionari imaju pravo da održavaju veličinu svoga udela u kompaniji tako što mogu da otkupe proporcijonalan broj novoemitovanih akcija broju koji već poseduju, npr. ako akcionar poseduje 20 % postojećih akcija on ima pravo preče kupovine na 20 % nove emisije. Ovo pravo je važno jer sprečava razvodnjavanje vlasništva koje može biti u interesu menadžmenta, jer se onda lakše može uspostaviti kontrola nad kompanijom. Akcije koje se nude na prodaju postojećim akcionarima, putem prava preče kupovine, imaju cenu nižu nego što je tržišna, ta cena je umanjena za određeni diskont. Predmet trgovine može da bude i samo pravo preče kupovine jer omogućava da se akcije kupe po diskontovanoj ceni. Pravo preče kupovine ostvaruju kako vlasnici akcija iz osnivačke emisije tako i vlasnici akcija iz, sledećih emisija.

IV-2 Pravo na udeo u imovini

U slučaju likvidacije ili stečajnog postupka u kompaniji, vlasnici akcija imaju pravo na deo likvidacione mase proporcionalan njihovom ulogu. Kompanija je dužna da prvenstveno izmiri obaveze prema poveriocima (vlasnicima obveznica kreditorima) i prema vlasnicima preferencijalhih akcija pa tek onda prema vlasnicima običnih akcija . Pošto je najčešći uzrok stečaja kompanije bankrotstvo, akcionari retko dođu do dela imovine. Važno je napomenuti da svaki akcionar kao vlasnik kompanije odgovara za njeno poslovanje samo uloženim sredstvima u akcije.

IV-3 Pravo na prenos vlasništva

Ovo pravo se ostvaruje na različite načine u zavisnosti da li je u pitanju akcija koja glasi na ime ili na donosioca . Akcije koje se emituju prilikom osnivanja kompanije (osnivačke akcije) mogu glasiti samo na ime, i njihov prenos se vrši indosamentom. Na poleđini se tada upisuje ime novog vlasnika akcije i potpis prenosioca, svi ti podaci se upisuju i u knjigu akcionara koju vodi kompanija. Kada je reč o akcijama koje glase na donosioca tada prava iz te akcije ostvaruje onaj ko fizički poseduje akciju, njen prenos se vrši prodajom.

V CENE AKCIJA

Cena akcija je osnovni i najvažniji pokazatelj poslovanja nekog akcionarskog društva. Kretanje akcija pokazuje uspešnost i tržišno vrednovanje poslovanja korporacije. Ona je istovremeno i najvažniji pokazatelj za eventualne investitore prilikom odluke o ulaganju na berzi. Kroz cenu akcije i promene u određenom vremenskom periodu moguće je dobiti informacije bitne za ocenu kvaliteta poslovanja date firme, efektivnosti i efikasnosti upravljanja. Otuda toliki interes akcionara, menadžera i zaposlenih u toj korporaciji za rast cena akcija i njihovo što duže ostajanje na visokom nivou[2]. Nominalna vrednost akcije predstavlja novčani iznos koji je upisan na samoj akciji. Visina nominalne vrednosti je pokazatelj koji ima samo tehničko značenje i predstavlja iznos po kojem se vrši primarna emisija akcija. Prilikom osnivanja akcionarskog društva, prvenstveno se utvrđuje iznos osnivačkog kapitala i broj akcija koje će se emitovati. Iz odnosa ukupnog kapitala i broja akcija dobija se visina nominalne vrednosti. Po pravilu, emituje se srazmerno veliki broj akcija koje imaju relativno malu nominalnu vrednost. Razlog tome je što akcije sa malom nominalnom vrednošću se lakše distribuiraju u primarnoj emisiji i time veliki broj investitora može da priušti sebi status suvlasnika u preduzeću. Na taj na čin obezbeđena je demokratičnost, princip koji zauzima važno mesto u okruženju razvijenog tržišnog mehanizma. Nominalna vrednost je značajna samo kod utvrđivanja prava vlasnika običnih akcija. Na osnovu kupovine običnih akcija stiče se pravo na upravljanje i prisvajanje dividende. Danas praksa pokazuje da vlasnička prava, a pre svega upravljačka funkcija ima značaja samo za velike investitore koji obezbeđuju kontrolni paket i tako stiču odlučujući uticaj u upravljanju firmom. Prisvajanje dividende nije primarni motiv zbog koje se ulaže u akcionarsko društvo. Kod donošenja odluke za ulaganje kapitala u kupovinu akcija, mnogo veći značaj ima spekulativna dimenzija, tj. mogućnost zarade na osnovu razlike u nabavnoj i prodajnoj ceni akcija.

Kada se akcije emituju po utvrđenoj nominalnoj vrednosti, za njihov kasniji život presudan značaj ima tržišna cena. Odnos između nominalne vrednosti i tržišne cene akcija je isti kao i kod vrednosti i cene u opštem slučaju. Vrednost robe, u osnovi, određuje njenu cenu. Međutim, cena ima svoju logiku kretanja, koja je, uglavnom, odvojena od veličine vrednosti. Na cenu, pored vrednosti, utiču i monetarni faktori, mere državnog intervencionizma, a presudan značaj ima odnos ponude i tražnje. Zato je kretanje cene potpuno odvojeno od vrednosti robe. Na sekundarnom tržištu, u berzanskom prometu, za investitore je potpuno nevažno kolika je nominalna vrednost. Akcije se prodaju po ceni i to je jedini relevantan podatak koji ulagači respektuju kada donose odluku o eventualnim kupovinama na berzi. Cene akcija su vrlo promenljive i izuzetno osetljive na sve promene u odnosima ponude i tražnje. Na cenu akcija utiču brojni unutrašnji faktori u samom akcionarskom društvu, ali i oni koji potiču iz ekonomskog ili političkog okruženja. Zato su investitori suočeni sa brojnim dilemama kao na primer: Od čega zavisi cena neke akcije?; Kako će se u budućnosti menjati?; Mogu li da se predvide te promene?; Da li se na njih može uticati? Odgovori na neka od ovih pitanja mogu se dobiti tek nakon što se cana neke akcije promeni. Tada je kasno da se preduzmu aktivnosti koje bi poboljšale položaj investitora. Zato se preduzimaju različite mere kako bi se predvideli osnovni tokovi i stepen pramena cena akcija. Prvi korak je kvantifikovanje mogućih faktora od kojih cene zavise i matematičko izračunavanje budućih cena akcija primenom odgovarajućih metoda. Kod svih metoda koji se koriste, predviđaju se buduća kretanja i vrši diskontovanje, tj. pretvaranje u sadašnje vrednosti. Po tome su svi pristupi istovetni, a razlika postoji u pogledu izbora relevantnih faktora čiji uticaj se obuhvata u analizi. U skladu sa odabranim pristupom, utvrđuju se matematičke relacije i predviđaju promene cena u budućnosti. Prema standardnom stavu finansijske teorije, cena akcije treba da odrazi sadašnju vrednost budućeg novčanog toka - dividende, diskontovanog odgovarajućom stopom i premijom na rizik. Vrednost akcije jednaka je sadašnjoj vrednosti budućeg prinosa koji investitor očekuje. Ova vrednost se bliže određuje kao unutrašnja vrednosf (engl. Intrinsic Value). Dok je nominalna vrednost od značaja za utvrđivanje srazmernog učešća vlasnika u kapitalu akcionarskog društva, i kao osnova za određivanje iznosa dividende, dotle su unutrašnja i tržišna vrednost tržišne kategorije - izraz tržišne procene vrednosti očekivanog rasta prinosa akcije, korigovanog rizikom ulaganja, odnosno rezultat delovanja ponude i tažnje za akcijom na tržištu kapitala. Delovanje ponude i tražnje i formiranje tržišne cene akcije u krajnjoj liniji svodi tržišnu cenu akcije na unutrašnju vrednost. Vrednovanje običnih akcija suočava se sa dva osnovna problema, a to su: 1. nije lako odrediti veliki stepen neizvesnosti u predviđanju prinosa (budući prihod i dividenda), kao i kolebanje cena akcije, 2. investitori očekuju da prihod i dividenda stalno rastu.

VI SEKUNDARNO TRŽIŠTE KAPITALA

VI-1 Pojam i značaj sekundarnog tržišta kapitala

Sekundarno tržište kapitala je ekonomski prostor na kome se trguje dugoročnim finansijskim instrumentima. Na primarnom tržištu kapitala investira se u dugoročne finansijske instrumente i mobilisani kapital usmerava u proizvodnju ili potrošnju (države). Na sekundarnom tržištu, takođe se ostvaruje proces investiranja, ali on je, istovremeno i proces dezinvestiranja; prethodni vlasnici prodaju finasijske instrumente. Kapital se ne usmerava iz sektora štednje u sektor proizvodnje ili neproizvodne potrošnje deficitnih sektora, nego se preraspodeljuje u okviru sektora štednje, odnosno suficitnih sektora. Sekundarno tržište je ambijent u kome se izražava ponuda i tražnja za finansijskim instrumentima i utvrđuje njihova cena. Produbljivanjem tržišta kroz povećanje broja instrumenata kojim se trguje, sva ponuda i tražnja za finansijskim instrumentima ima tendenciju centralizacije, što omogućava formiranje cene koja obuhvata svu raspoloživu ponudu i tražnju. Sa druge strane, razvoj tržišta dovodi do povećanja sigurnosti trgovine (standardizacijom operacija, nadzorom nad ponašanjem učesnika u trgovini i jednakim tretmanom fmansijskih instrumenata). Određivanjem tržišne cene i kursa finansijskog instrumenta na sekundarnom tržištu istovremeno se određuje i prinos tog instrumenta. Funkciju obezbeđenja likvidnosti, sekundarno tržište kapitala vrši obezbeđivanjem pretvorljivosti finansijskog instrmenta u gotov novac bez velikih transakcionih toškova. Likvidnost tržišta je uslov normalne trgovine i organizovano tržište mora obezbediti likvidnost koja ne dozvoljava izuzetne dnevne fluktuacije cena. Sekundarno tržište kapitala, preko prometa akcija, sredstvo je za transfer vlasništva nad preduzećima. Prenos svojine nezavisan je od kretanja proizvodnje i bez uticaja na nju. To daje stabilnost samom procesu proizvodnje.

VI-2 Organizacija sekundarnog tržišta kapitala

Sekundarno tržište kapitala, s obzirom na stepen centralizacije ponude i tražnje, može biti organizovano kao berza ili šaltersko tržište. Berza je prostor na kome se trguje dugoročnim finansijskim instrumentima. Danas su berze visoko organizovane institucije sa specifičnim oblikom inkorporacije (neprofitne institucije), u vlasništvu države ili učesnika u trgovini. One su ustanove sa javnim ovlašćenjima, odnosno mogu donositi obavezujuća pravila trgovine za učesnike i vršiti kontrolu njihovog ispunjavanja. Lica koja trguju na berzi, članovi berze ili berzanski posrednici moraju ispunjavati utvrđene uslove u pogledu oblika organizacije, imovinskog statusa, obaveza prema berzi, itd. Ove uslove propisuju državni organi, berzanska komisija, ili sama berza. Berzanski posrednici su brokeri, ako posluju u ime i za račun klijenta, ili dileri, ako mogu poslovati i u svoje ime i za svoj račun. Šaltersko tržište je specijalizovano za dugoročne fmansijske instrumente koji nisu primljeni u listing na berzama zato što emitenti ne ispunjavaju kriterijume berze ili ne žele kotaciju ako je akcionarske društvo zatvoreno za nove članove, ako menadžment ne želi da bude izložen mogućnosti smene putem otkupa preduzeća na berzi od strane novih vlasnika, itd. Funkciju šalterskog tržišta vrši mreža dilera i brokera, povezanih komunikacionim linijama.

VI-3 Formiranje cena na sekundarnom tržištu kapitala

Trgovina na berzi, u ranijem periodu, obavljana je neposrednim odnosom budućih investitora i berzanskog posrednika, fizičkom razmenom papira za novac. Savremena trgovina pretpostavlja da investitor koristi račun hartija od vrednosti kod berzanskog posrednika. Instrukcija berzanskom posredniku da kupi ili proda određeni finansijski instrument naziva se nalog. Formiranje cene po kojoj se fmansijski instrument prodaje ili kupuje na berzi, polazeći od naloga klijenta, zove se kotacija. Ovaj proces izražava upoređivanje naloga za prodaju ili kupovinu, odnosno utvrđivanje ravnotežnog nivoa ponude i tražnje za određenim finansijskirn instrumentom. Sučeljavanje ponude i tražnje realizovaće se na parketu berze - skupu predstavnika članova berze. Znači, ravnoteža ponude i tražnje biće uspostavljena na nivou cene po kojoj će se realizovati najviše hartija od vrednosti. Berza može biti organizovana kao aukciono ili kontinuirano tržište. Aukciono tržište je berza na kojoj se nalozi za kupovinu ili prodaju grupišu i izvršavaju simultano uz formiranje jedinstvene cene. Rezultat aukcije je utvrđen kurs instrumenta. Kurs je fiksan, zato se aukcija često naziva i fixing. Na kraju radnog dana utvrđuje se prosečan dnevni kurs za pojedini finansijski instrument ukoliko je bilo više dnevnih aukcija. Kod ovog modela kurs određuje službenik berze. Drugi metod je kontinuirano tržište u kome se izvršavanje naloga obavlja tokom čitavog radnog dana berze. Shodno tome, cene (kursevi) stalno se menjaju, odražavajući priliv naloga i njihovu realizaciju. Ovaj metod trgovine ne zahteva fizičko prisustvo učesnika na parketu, već oni mogu da trguju iz svojih kancelarija. Najveće berze evoluirale su u pravcu primene ovog metoda, obezbeđujući učesnicima komunikacionu povezanost i centralni kompjuter koji automatski upoređuje naloge i formira kurs koji odgovara ponudi i tražnji.

VII VRSTE AKCIJA

Postoje brojne vrste akcija a delimo ih prema raznim odrednicama: Prema nosiocu prava a) na ime-akcije izdate na ime upisuju se knjigu akcija kod akcionarskog društva. Njihov prenos može da bude vezan za određena ograničenja. b) na donosioca -akcije izdate na donosioca pripadaju licu koje drži akciju,lako se prenose,ali rizik nose da se u slučaju gubitka akcije izgubi pravo iz nje. Akcionarska društva mogu da izdajui mešovite akcije gde plašt akcije glasi na ime, a kuponi za naplatu dividende na donosioca.

Prema redosledu izdavanja a) osnivačke akcije-to su akcije gde se obezbeđuje osnovna glavnica za osnivanje akcionarskog društva,a imalac osnivačke akcije,tj. akcije prve emisije, može imati i neka posebna prava kao što su prava prvenstva upisa novih emisija i pravo na prioritetne akcije. b) akcije sledećih emisija-ovim akcijama obezbeđuju se dodatna sredstva za poslovanje društva i povećanje osnovnog kapitala preduzaća.

VII-2 Prema načinu uplate akcije a) privremene akcije-uplata se vrši u ratama i kupac dobija privremenu akciju, s tim što se svaka uplata upisuje i potvrđuje na samoj privremenoj akciji. Privremena akcija se povlači i zamenjuje stalnom akcijom nakon uplate ukupnog iznosa svog udela. Glase na ime i upisuju se u knjigu akcionara. b) stalne akcije-stalne akcije se stiču ili uplatom akcije odjednom ili nakon povlačenja prioritetne akcije nakon uplate ukupnog iznosa.

Klasu (rod) akcija čini skup akcija sa istim pravima,tako da prema pravima koja su sadržana u akcijama, možemo govoriti o sledećim klasama: a) obične akcije-obične akcije daju svom vlasniku pravo na učešće u upravljanju društvom, pravo na dividendu i pravo na deo likvidacione ili stečajne mase. Njih karakteriše ukupnost svih prava i akcija. b) prioritetne akcije-prioritetne akcije daju svom imaocu pravo prvenstva naplate dividende po unapred utvrđenoj stopi, pravo naplate iz ostatka likvidacione ili stečajne mase, a može imati pravo predlaganja imenovanja određenog broja upravnog i nadzornog odbora[3]. U Francuskoj se prioritetne akcije iste nominalne vrednosti kao i obične mogu izdavati sa dvostrukim pravom glasa. Pravo sa dvostrukim pravom glasa mogu da steknu samo akcionari francuske nacionalnosti, kao i državljani zemalja EU koji su vlasnici akcija koje glase na ime u trajanju od najmanje 2 godine.

Prioritet akcije mogu biti: • Kumuativne (akcija daje pravo na isplatu još neisplaćenih dividendi pre isplate imaocima običnih akcija), • Participativne (pored prioritetne dividende daju pravo na isplatu dividende koje pripadaju imaocima • običnih akcija), • Zamenjive (daju pravo akcionaru da konvertuje svoju povlašćenu akciju u običnu gde stiče glasačko pravo).

c) akcija bez prava glasa-one daju pravo učešća u dobiti i udeo u likvidacionoj ili stečajnoj masi i mogu biti isključivo kao prioritetne. Akcije bez prava glasa u nominalnom iznosu ne mogu biti više od 49% osnovnog kapitala društva. Izdaju se po pravilu kao akcije sledećih emisija u želji da društvo poveća svoj kapital, ali bez povećanja broja akcionara koji imaju pravo upravljanja društvom. Smatra se da postoji određeni broj investitora koje više zanima priritetna naplata garantovane dividende, nego učešća u radu Skupštine. d) užitničke akcije-to su akcije bez nominalne vrednosti, sa pravom učešća u dobiti tek posle isplate u određenom procentu ostalih akcionara.

Jedno akcionarsko društvo može da izda u okviru iste emisije više klasa akcija.

VIII OBIČNE I PREFERENCIJALNE AKCIJE

VIII-1 Obične akcije

Vlasnici običnih akcija imaju pravo na deo ostvarenog profita, pravo glasa u skupštini akcionara, pravo preče kupovine i pravo na deo imovine kompanije ako se desi slučaj likvidacije ili stečaja. Dividenda na redovne (obične) akcije isplaćuje se tek nakon izmirenja obaveza prema vlasnicima obveznica i preferencijalnih (prioritetnih) akcija. U slučaju likvidacije ili stečaja preduzeća, takođe se prvo isplaćuju vlasnici obveznica i preferencijalnih akcija pa tek onda i vlasnici običnih akcija. Kompanije najčešće emituju obične akcije, ali se one razlikuju u klasama. U zavisnosti da li su obične akcije klase A ili klase B one se razlikuju u pogledu prava na glas, prava na dividendu ili visinu dividende. Finansiranje kompanije kroz emisiju običnih akcija ima svoje prednosti i svoje mane

U osnovne prednosti spadaju : • za razliku od nekih drugih hartija od vrednosti obične akcije nemaju rok dospeća. Ukoliko kompanija ne ostvari pozitivan poslovni rezultat, nije dužna da isplati dividendu, čak i ako ostvari dobit ona može da je zadrži i reinvestira bez obaveze da isplati dividendu. Reinvestiranje dobiti po pravilu povećava vrednost kompanije tako da vlasnici običnih akcija ostvaraju kapitalni dobitak. • ukoliko kompanija želi da finansira određene projekte, ona može prikupiti kapital emitovanjem novih akcija, taj vid finansiranja često je povoljniji od uzimanja kredita.

U glavne mane spadaju : • Obične akcije daju pravo glasa, zbog toga nove emisije običnih akcija mogu imati efekat razvodnjavani a vlasništva. • Distribucija i garancija običnih akcija zahteva veće troškove od kredita ili drugih vrsta akcija. • Emisija novih akcija obično smanjuje dividendu, što se negativno odražava i na tržišnu cenu akcija.

VIII-2 Preferencijalne akcije

Prinos (dividenda) po preferencijalnim akcijama unapred je poznat i određen kao procenat u odnosu na nominalnu vrednost akcije. Po svom karakteru taj prinos liči na kamatu, kao što i preferencijalne akcije podsećaju na obveznice, ali obveznice imaju rok dospeća i garantovan prinos što nije slučaj sa preferencijalnim akcijama. Kumulativne preferencijalne akcije daju pravo da se dividenda akumulira veći broj godina, a onda podiže u bilo kom trenutku. Kompanija je dužna da isplati dug po preferencijalnim akcijama pre nego isplati dividende na obične akcije. Pošto vlasnici preferencijalnih akcija imaju pravo prioriteta u podeli dividendi i učestvovanja u stečajnoj masi preduzeća (ukoliko do toga dođe), oni nemaju pravo glasa. Ukoliko kompanija duži vremenski period ne isplaćuje dividende vlasnicima preferencijalnih akcija može biti ponuđeno pravo glasa. To pravo je neki vid garancije da dividende običnih akcija neće biti isplaćene u periodu neizvršavanja obaveza. Kompanije ne koriste često preferencijalne akcije za finansiranje projekata, jer su troškovi tih akcija duplo veći od troškova obveznica, jedina prednost je što ne postoji obaveza isplate dividendi. Terminske preferencijalne akcije za razliku od drugih akcija imaju rok dospeća (kratak ili srednji) i dividende mogu biti fluktuirajuće a ne fiksne.

VIII-3 Prikaz originalnih naziva akcija

ORDINARY SHARE (common share, equitey share, junior share) – obična akcija je najbrojnija akcija. Vlasnici pored dividende imaju pravo glasa u skupštini akcionara.
DEFERRED ORDINARV SHARE (akcija sa odloženim plaćanjem) je akcija koja se obično nalazi u vlasništvu osnivača kompanije. Dividenda na ovu akciju se isplaćuje kada se izmire obaveze prema svim ostalim akcijama , ali vlasnicima ovih akcija ostaje veći deo dobiti posle podele dividendi.
MULTIPLE VOTIN SHARE - Kompanije obično izdaju obične akcije klase A i B . One se razlikuju u pogledu prava glasa i dividende.
MARKED SHARE znači da postoji potvrda koja govori da su prava iz akcije iskorišćena.
MANAGAMENT SHARE akcije koje se dele menadžerima kompanije kao motivacija za bolji rad .
INDUSTRIAL SHARE akcija industrijske kompanije
GROVVTH SHARE brzo rastuća akcija, povećanjem tržišne vrednosti se stiče kapitalni dobitak.
CASH SHARE akcija koja se plaća isključivo gotovinom (postoje akcije koje se plaćaju negotovinskim sredstvima)
COMMERCIAL SHARE akcije kompanija koje proizvode robu široke potrošnje.
BEARER SHARE akcija na donosioca
FRACTIONAL SHARE deo na koji je podeljene ćela akcija
FULLY - PAID SHARE u potpunosti uplaćena akcija
NO - PAR VALUE SHARE akcija koja nema nominalnu vrednost, dividenda je određena kao fiksni iznos novca po akciji.
VOTING SHARE akcija sa pravom glasa na skupštini akcionara.
UNO.UOTED SHARE akcija koja nema zvaničnu kotizaciju na berzi.
PREFERRED ORDINARV SHARE - to je akcija koja se po pravima na dividendu nalazi između preferencijalnih i običnih akcija.
OUALIFICATION SHARE akcija koju pojedinac mora da poseduje da bi se kvalifikovao za mesto direktora.
QUOTED SHARE akcija koja se zvanično kotira na berzi.
RECOVERV SHARE akcija čija je trenutna vrednost mnogo niža od početne, pojedini investitori rado ulažu u takve akcije jer smatraju da su potcenjene i daće vratiti pravu vrednost.
PREFERENCE SHARE akcija ovog tipa ima prvenstvo u isplati dividende ali nema pravo glasa u skupštini akcionara, slična je obveznici ali ipak spada u vlasničke hartije od vrednosti.
CONVERTIBLE PREFERENCE SHARE preferencijama akcija koja se u određenom trenutku pretvara u običnu akciju, sve dok se ne pretvori u običnu akciju na nju se isplaćuje fiksan prinos.
CUMULATIVE PREFERENCE SHARE - ukoliko kompanija ne isplaćuje dividende, one se akumuliraju i isplaćuju kada počne redovna isplata dividendi.
NON - CUMULATIVE PRFERENCE SHARE vlasnici ovih akcija gube pravo na akciju koja nije isplaćena.
PARTICIPATING PREFERENCE SHARE ova akcija vlasnicima daje pravo na fiksnu dividendu ali i na deo profita koji preostane nakon isplate svih akcija.
REDEEMABLE PREFERENCE SHARE kompanija u svakom trenutku može da otkupi ovu akciju od vlasnika.
NON - REDEEMABLE PREFERENCE SHARE akcije koje kompanija ne može da otkupi niti da pretvori u neki drugi oblik.
PARTLV - PAID SHARE vrednost ove akcije je samo delimično plaćena.
PENNV SHARE akcije sa malom tržišnom vrednosću koju izdaju kompanije koje se nalaze u krizi, ove akcije predstavljaju izazov za sitne investitore jer se oni nadaju naglom porastu tržišne vrednosti i ekstra profitu.
FORTEITED SHARE akcija koja je oduzeta od vlasnika jer nije platio dug po pozivu.
IX KLASE AKCIJA

Kompanije često emituju različite klase akcija. U zavisnosti od klase, akcije nose i različita prava. Klasa A ima pravo na prioritetnu poziciju pri isplati dividendi, ali ne i pravo glasa, koje ima akcija klase B. Cene ovih akcija se razlikuju, a razlikuju se i prinosi po njima, jer nekim klasama se isplaćuje veća dividenda nego drugim. Klase postoje i kod preferencijalnih akcija, gde se takođe razlikuju po pravima i prioritetima.

X FORMIRANJE AKCIJSKOG KAPITALA

Akcijski kapital se formira, pre svega emitovanjem i prodajom običnih akcija na tržištu hartija od vrednosti. Akcije imaju svoju emisionu vrednost, koja se još naziva i nominalnom vrednošću. To je vrednost koja je utvrđena u ugovoru o osnivanju korporacije odnosno odlukom akcionara ili ovlašćenih direktora. Nominalna vrednost je obično niska, jer nema drugu ekonomsku funkciju osim da služi kao obračunska kategorija, odnosno da izrazi srazmeran udeo vlasnika (akcionara) u kapitalu preduzeća. Akcijski kapital korporacije javlja se u pasivi bilansa stanja i zavisi od broja i vrednosti uplaćenih i prodatih akcija koji određuju njegovu knjigovodstvenu vrednost. Emitovane akcije se mogu prodavati po nominalnoj ceni ili ceni koja je veća ili manja od nominalne što zavisi od njihove trenutne kotacije na tržištu kapitala. U nekim zakonodavstvima akcija ne može biti emtovana po ceni nižoj od nominalne. Nominalna vrednost akcija nije uvek jednaka knjigovodstvenoj vrednosti. Ukoliko se prodaju po ceni većoj od nominalne, onda se radi o prodaji akcija uz premiju. U tom slučaju akcijski kapital se obično iskazuje po nominalnoj ceni, dok se razlika ostvarena na osnovu veće prodajne cene beleži kao kapitalna dobit. Zbir svih akcija čini osnovni kapital akcionarskog društva. Najčešće se prodaja akcija ne vrši direktno budućim akcionarima, već se u tu svrhu angažuju posebne finansijske institucije koje imaju ulogu intermedijara između korporacije i neposrednih kupaca, zauzvrat korporacija plaća tim institucijama određenu posredničku proviziju. Za iznos date provizije smanjuje se i priliv sredstava od prodatih akcija, i u bilansu se beleži kao tekući trošak, to jest rashod. Posrednička provizija ne mora biti jedini trošak preduzeća prilikom emisije akcija, u tom smislu mogu se pojaviti i administrativni troškovi pripreme emisije i troškovi štampanja akcija. Ovi troškovi se mogu smatrati za tekući trošak ili kao odbitak od nominalne vrednosti uplaćenog akcijskog kapitala, ili se mogu kapitalizovati u bilansu stanja ukoliko je njihov odnos materijalan.

XI EMISIJA AKCIJA

Akcionarske društvo ima pravo da emituje sve oblike korporativnih dugoročnih finansijskih instrumenata. Zbog svoje prirode akcionarske društvo omogućava mobilizaciju i najsitnijih kapitala i njihovo usmeravanje u proces realnog investiranja. Kompanija mora da donese niz finansijskih odluka pre nego što stupi u proces pribavljanja dugoročnih sredstava. Te odluke se odnose na utvrđivanje iznosa finansiranja, na izbor izvora finansiranja (interni ili eksterni), zatim izbor da li emitovati dužničke ili vlasničke hartije od vrednosti, utvrditi ročnost tajming itd.

XII PLASMAN EMISIJE

Prema načinu plasmana emisije delimo: • javni plasman • privatni plasman • privilegovani plasman

XII-1 Javni plasman emisije

To je prodaja emisije velikom broju investitora, i to po posebnom ugovoru koji registruje i kontroliše reguiatorni (državni) organ. Pošto je reč o složenom procesu potrebna je tesna saradnja izdavaoca emisije i investicionih institucija (investicione banke, berzanski posrednici). Ove specijalizovane institucije imaće niz važnih uloga kao što su: garant uspešnosti plasmana i pružanje konsalting i marketing usluga. Specijalizovane institucije (banke ili berzanski posrednici) plasman emisije hartija od vrednosti vrše u svojstvu principala ili agenta. Oba ova oblika angažovanja nose sa sobom određeni nivo odgovornosti. Kada je banka angažovana kao principal ona je dužna da otkupi emisiju i preuzme fmansijsku odgovornost za njenu prodaju ulagačima. Banka prenosi sredstva dobijena prodajom hartija od vrednosti emitentu Ukoliko ne proda svu emisiju zadržava neprodati deo, a emitentu isplaćuje dogovorenu cenu. U slučaju provizija ima veći iznos, zbog preuzimanja većeg rizika. Ako je banka angažovana kao agent, ona preuzima obavezu za onaj deo emisije koji realno može da proda, za neprodati deo emisije nesnosi nikakvu materijalnu (fmansijsku) odgovornost, ali je dužna da postupa po načelu savesnosti. Izbor banke koja će plasirati emisiju hartija od vrednosti vrši se na osnovu predhodnog iskustva ili javnog poziva zainteresovanim bankama. Ukoliko plasiramo vlasničke hartije od vrednosti (akcije) izabraćemo onu banku koja ponudi najveću cenu. Da bi se ocenila zainteresovanost investitora i odredio oblik angažovanja banke (principal ili agent), potencijalnim investitorima se šalje preliminarni prospekt. Preliminarni prospekt nije formalna ponuda za kupovinu hartija od vrednosti, ona sadrži osnovne elemente emisije kao i predloženu maksimalnu cenu hartija. Ukoliko banka nađe svoj interes u plasmanu emisije, ona sa izdavaocem zaključuje ugovor o plasmanu. Ovaj ugovor se sastoji od : oblika angažovanja banke (principal ili agent), visine bankarske provizije, klauzule nekonkurentnosti, pravnih propisa koji se primenjuju na emisiju, uslova raskida ugovora itd. Cena hartija od vrednosti mora biti pažljivo određena, ako je akcija potcenjena (cena joj je niža od tržišne), emitent gubi potencijalni kapital, a razlika ide vlasnicima akcija. Spekulanti u ovakvom slučaju obavlljaju operaciju koja se zove „ponašanje jelena,, a sastoji se od rezervisanja prava kupovine emisije za koju se očekuje da će tražnja premašiti ponudu i da će cena rasti, onda se pravo na emisiju prodaje. Ukoliko ne postoji očekivana tražnja spekulantima ostaju akcija u približno realnoj vrednosti.

XII-2 Sindiciranje emisije

Plasman emisije može vršiti više banaka, one sklapaju ugovor o zajedničkom plasmanu emisije sa bankom koja je ovlašćena od izdavaoca za plasman emisije. Ugovorom o sindiciranju stvara se konzorcijum banaka na čelu sa bankom gestorom, ovim ugovorom se precizira: obim učešća svakog člana konzorcijuma u plasmanu, veličina učešća u dobiti, ostvarenoj na razlici u ceni po kojoj je emisija otkupljena od izdavaoca i ceni po kojoj je prodata. Prvi ugovor koji se sklapa jeste ugovor o nalogu (komisionu) između izdavaoca i banke gestora i on predstavlja osnovu za ugovor o sindiciranju. Banka gestor ima najveću odgovornost za plasman emisije, pored ostalog ona i: • formira i predstavlja sindikat • ustanovljava deo emisije koji će članovi sindikata neposredno prodati. • imenuje grupu za prodaju emisije. • rukovodi prodajom Drugi članovi konzorcijuma takođe imaju odgovornosti, postoje dva osnovna tipa: • nepodeljeni račun • podeljeni račun

Nepodeljeni račun Svaki član je odgovoran za prodaju određenog procenta emisije, ako neki član neuspe da proda alocirani deo, ostali će prodati i to.

Podeljeni račun Svaki član je odgovoran za alocirani deo bez obaveze da prodaje preostali deo drugih članova.

Vodeći menadžer koji upravlja sindikatom i na osnovu toga dobija proviziju Od 10-20 % diskonta, imenuje grupu za prodaju emisije, koju čine dileri koji će delovati kao agent sindikata. Članovima grupe za prodaju se odobrava marža čija visina zavisi od uslova plasmana, oni nemaju pravo na deobu dela diskonta, jer pri prodaji emisije ne snose nikakvu materijalnu odgovornost prema izdavaocu. Obaveza članova grupe za prodaju je da održava cenu akcija u određenom vremenskom periodu (najduže 3 nedelje nakon efektivnog datuma plasmana). Na kraju tog perioda vodeći menadžer i izdavalac emisije saldiraju obaveze iz ugovora.
XII-3 Javni poziv investitorima Javni poziv za kupovinu akcija se računa od dana efektivne ponude. Zahtevi za kupovinu akcija nemogu se primati, ako ulagači nisu konsultovali prospekt emisije, on je nužan uslovza plasman emisije putem javnog poziva. Prospekt emisije služi da zaštiti investitore od zloupotreba emitenta. Javna prodaja emisije može započeti tek kada prospekt emisije bude potvrđen od strane regulatornih organa. Prospekt emisije treba da sadrži sledeće podatke: • obim emisije • svrha emisije • delatnost emitenta • dividendna politika • upravljanje • osnovni akcionari • garant emisije • pravna pitanja emisije • finansijski izveštaj emitenta[4]

XII-4 Privatni plasman

To je prodaja emisije ograničenom krugu institucionalnih investitora. Banka se u ovom slučaju angažuje kao agent izdavaoca i za to dobija proviziju. Investitorima se umesto prospekta emisije dostavlja memorandum o emisiji. Ovaj dokument sadrži osnovne podatke o emisiji i ne podleže odobrenju regulatornih organa.

diskonta, jer pri prodaji emisije ne snose nikakvu materijalnu odgovornost prema izdavaocu. Obaveza članova grupe za prodaju je da održava cenu akcija u određenom vremenskom periodu (najduže 3 nedelje nakon efektivnog datuma plasmana). Na kraju tog perioda vodeći menadžer i izdavalac emisije saldiraju obaveze iz ugovora.

XII-5 Privilegovani plasman

Vlasnici akcija imaju pravo preče kupovine, to pravo proizilazi iz vlasništva nad akcijama i ostvaruje se kroz privilegovani plasman. Postojeći akcionari mogu da kupe akcije nove emisije srazrnerno broju akcija koje već poseduju, time se sprečava neregularno razvodnjavanje kapitala. Ovaj plasman se smatra privilegevanim, jer se postojećim akcionarima nude akcije po nižoj ceni od tržišne. Pravo preče kupovine nije obaveza nego mogućnost, prema tome i ono može biti predmet trgovine. Plasman emisije se može vršiti i isplatom dividendi akcijama umesto novcem. To se zove kapitalizovana emisija jer se dividenda transferiše iz ranije ostvarene zadržane dobiti ili rezervi preduzeća Vrednost preduzeća posle ovoga procesa ostaje ista, ali se smanjuje iznos dividendi po akciji. Ukrupnjivanje akcija je operacija koju emitent vrši, ako smatra da je cena akcije suviše niska, a transakcioni troškovi emisije visoki. Ova operacija obično dovodi do pada tržišne cene akcija, jer investitori misle da je kompanija u finansijskim teškoćama. Ukrupnjivanje se vrši i ako je u pitanju akvizicija drugih firmi ili ako kompanija ima viška gotovine, a nema investicionih planova. Operacija podele akcija se vrši radi smanjenja nominalne vrednosti akcija i povećanja broja emitovanih akcija. Smanjenje tržišne cene akcija utiče na to da ona bude dostupna većem broju kupaca. Podela akcija u praksi dovodi do porasta dividende po akciji, pa tržišna cena ne prati pad nominalne cene.

XIII MOTIVI INVESTITORA ZA KUPOVINU AKCIJA

Akcije su karakteristične za korporativni oblik organizovanja preduzeća. Stoga, motivi za uspostavljanje korporativnog oblika preduzeća govore ujedno i o razlozima i potrebama za postojanje akcija. Nedostaci prostijih oblika organizovanja bili su ključni podsticaji za organizovanje preduzeća u formu korporacije. Osnovne slabosti preduzetničkog i ortačkog preduzeća su ograničene mogućnosti pribavljanja dodatnog kapitala, teškoće koje izaziva povlačenje vlasnika i visok rizik kome je vlasnik izložen. Korporacija je zaseban entitet, a odnos korporacija — vlasnici se definiše preko akcija. Svako ko uloži kapital u korporaciju dobija akcije srazmerno visini kapitala koji je uplatio. Sa rastom vrednosti korporacije raste i vrednost akcije, i obrnuto. Osnovne prednosti korporacije u odnosu na preduzetničko i ortačko preduzeće su: 1. akcionari mogu da ostvare gubitak samo do visine sopstvenog uloga u korporaciji, 2. akcionari tako reći lako "izlaze" iz korporacije prodajom iste na sekundarnom tržištu, ova mogućnost lakog "izlaska" iz korporacije znači da će se zainteresovani investitori lakše odlučiti na kupovinu akcija, što opet ima rezultate u većem prilivu kapitala u korporaciju. Osnovne koristi od akcionarstva su koristi za korporaciju i za investitore. Za korporaciju prednost je u tome što time dolazi do ukidanja ograničenja za korporaciju, a posebno ong vezanog za pribavljanje kapitala. Investitorima se pruža mogućnost srazmernog smanjivanja rizika i ograničenja u prometu akcija. Investitor kupuje akcije sa ciljem da ostvari sledeće mogućnosti: • dividendu, • kapitalni dobitak. Dividenda se akcionarima isplaćuje iz profita korporacije koji ostaje posle plaćanja kamate i poreza i predstavlja prinos na njihov kapital uložen u korporaciju. Kapitalni dobitak predstavlja razliku između kupovne i prodajne cene akcije i direktna je posledica rasta vrednosti korporacije. U zemljama sa visoko razvijenim tržištima, akcije uspešnih korporacija, po pravilu, donose ili veliku dividendu, a malu kapitalnu dobit, ili nisku dividendu, a veliki kapitalni dobitak. Razlog leži u tome što se direktori mogu prilikom raspodele dividendi odlučiti za dve mogućnosti;

1. da značajni deo profita raspodele akcionarima putem dividendi, a preostali profit da reinvestiraju ili

2. da veći deo profita reinvestiraju, čime se povećava tržišna vrednost korporacije, pa i sama vrednost akcija, dok sa druge strane ostaje mali deo profita koji se deli akcionarima putem dividendi.

Investitori biraju akcije u skladu sa sopstvenim potrebama i finansijskim mogućnostima. Tako će investitori koji ostvaruju visoke prihode i plaćaju porez po najvišim stopama izbegavati akcije koje donose visoke dividende, jer i prihod po osnovu akcija ulazi u sastav ukupnog oporezovanog prihoda. Zato će takvi investitori preferirati ostvarenje kapitalnog dobitka po osnovu akcija, jer se porez na kapitalni dobitak plaća tek po njegovoj realizaciji. Ovo znači da će akcionar, ukoliko ne prima dividende, ostati neoporezovan ponekad i više godina. Pored toga, stopa poreza na dugoročne kapitalne dobitke je niža od poreza na dividende. Sa druge strane, ukoliko se radi o investitorima koji na osnovu prihoda spadaju u grupu nisko oporezovanih lica, plaćaće mali porez na dividendu, pa će shodno tome birati akcije sa visokim dividendama. Pored toga, ovakvim investitorima odgovara da imaju stabilne i redovne prihode, što im posedovanje ovakvih akcija i omogućava.

XIV BERZANSKI IZVEŠTAJI

Za širok krug investitora, najpovoljniji način upoznavanja sa kursevima je specijalizovana finansijska i obična štampa. Pored kurseva, u medijima je predstavljena i dnevna aktivnost trgovine na berzi, odnosno šalterskom tržištu. Kursevi i trgovina akcijama na berzi predstavljeni su na sledeći način:
|1 |2 |
|EMITENT | |
|EMISIJA | |
|SERIJA | |
|TRAJANJE |Dnevni |Važi do: |Do opoziva |
|BROJ AKCIJA | |
|CENA PO KOMADU |Pod najpovoljnijim uslovima |Fiksna: |Stop nalog: |
|NAČIN PLAĆANJA |U gotovini (uplatnicom) | |
| |Sa računa broj: |Kod banke: |
|NAPOMENA | | |
|IZMENANALOGA | |
|PUNOMOĆJE |Nalogodavac ovlašćuje Senzal da potpiše sva potrebna dokumenta vezana za prava po osnovu kupovine |
| |akcija iz ovog naloga. |

Senzal a. d. Nalogodavac

____________________ _____________________

XVII LITERATURA

• Prof, dr Kostadin Pušara: Međunarodne finansije, Verzal press, Beograd, 2000. • Dobrivoje Milojević: Leksikon finansijskih tržišta, Savremena administracija, Beograd, 1996. • Prof, dr Dragana M. Đurić: Uvod u finansijski menadžment, Institut ekonomskih nauka, Beograd, 1999. • Prof, dr M/odrag Mićović: Berzanski poslovi i harti/e od vrednosti, Pravni fakultet Kragujevac, Kragujevac, 2000. • Prof. dr Branko Vasiljević: Osnovi finans/jskog tržišta, Diamond HARD, Beograd, 1997. • Prof. dr Miodrag Stanković, Međunarodno poslovno pravo, Mrlješ d. o. o. , Beograd, 2001. • Prof. dr Veroljub Dugalić, Cene akc/ja, Stubovi kulture, Beograd, 2001.

Internet sajt: www. nyse. com www. belex. co. yu

-----------------------
[1] Prof. dr Miodrag Stanković, Međunarodno poslovno pravo, Mrlješ d.o.o.,Beograd 2001.
[2] Prof. dr Veroljub Dugalić, Cena akcija, Stubovi culture, Beograd,2001.
[3] Prof. Dr Kostadin Pušara: Međunarodne finansije, Veryal press, Beograd, 2000.
[4] Prof. dr Branko Vasiljević:Osnovi finansijskog tržišta , Diamond HARD, Beograd, 1997,str.188