PoУвод
'Положај радничке класе у Енглеској' је детаљан опис и анализa тешких услова у којим се налазила радничкa класa у Британији половином 19. века и коју је Фридрих Енгелс проучавао током свог боравка у Манчестеру и Салфорду, 1844. године. Енгелс се у овом делу дотакао и девијантног понашања друштва Велике Британије и Европе уопште, те ћу овај текст бити посвећен анализирању абнормалног понашања људи тога доба, са освртом и на дело Ентонија Гиденса који објашњава девијантно понашање стотину година касније.
Разлика у класама
Као прву тему Енгелсовог дела имамо опис нехуманих услова у којема су људи ниже класе живели, немајући апсолутно никакав начин да то промене. Друштво је свесно стављало већину радничке класе у безизлазну ситуацију због које су се радници озбиљно разбољевали и били осуђени на прерану и неизбежну смрт. Али тада то није било виђено као акт убиства, људи су на то гледали као нешто уобичаено за друштвени положај у којем су се налазили. Самим тим није било кажњиво. Ту се јасно види ко је у то доба имао власт и одређивао правила. ,,Изучавање девијантности усмерава нашу пажњу на друштвену моћ, као и на утицај друштвених класа, то јест на поделу на богате и сиромашне. Када проучавамо девијантност или поштовање друштвених правила или норми, увек морамо имати на уму о чијим правилима је реч?” (Гиденс 2007:213) Гиденс овде јасно изражава свој став о томе како данас стоје ствари и говори како снажан утицај на друштвене норме имају управо подела моћи и класна припадност. Али овај податак није тачан само за данашњицу, већ врло евидентно и за период о коме Енгелс пише. Једина разлика јесте то што је тада однос међу слојевима био знатно израженији него што је данас. Разлика између класа данашњице је само скривенија и камуфлирана за очи јавности, али узроци проблема су поприлично идентична оним од пре сто година.
Живот и навике
У даљем тексту Енгелс јасно објашњава како су људи радничке класе тачно изгледали и у каквим су условима живели. У улицама није било основних хигијенских услова, ваздух је био загађен и устајао, једну влажну собу је морало да дели њих превише, а о чистој води нису могли ни да сањају. На располагању су имали само поцепану одећу и несварљиву храну, а врло лако су и обољевали од тада неизлечивих болести. ,,Те бледе, високе авети са уским грудима и упалим очима које се сваког тренутка могу срести, та млитава, мртва и без икакве енергије лица ја сам само у Лондону видео у том огромном броју.” (Енгелс 1844:185) Тако Енгелс објашњава ужас на улицама Лондона. Али баш ти оронули радници су били најактивнији учесници криминалног и девијантног понашања по свему судећи. Једине ствари које су им пружале неко задовољство су били управо алкохол и проституција, обе високоризичне за оболевање и пренос болести. То су биле уједино и једине две ствари које им нису биле у потпуности забрањене. Са данашње тачке гледишта алкохолизам је облик девијантног понашања, а проституција је у већини државама законом кажњива, укључујући и Велику Британију. Али тада је на то било гледано кроз смех и шалу, као нормалан начин да се бар на кратко забораве очај и беда у којој се живело. И нико није вођен ни на какво лечење или одвикавање, нити је проститутка или онај који користи њене услуге био хапшен. Шта се дешавало у тим радничким улицама и квартовима ту је и остајало.
Борба за опстанак
Још једна од тема о којој Гиденс пише јесте број покушаја да се девијантно и криминално понашање објасни, где се између осталог помиње и Ломброзово биолошко тумачење, односно ,,криминални типови”. У овом тумачењу Ломброзо објашњава како телесни састав и грађа човека уствари утичу на то да ли је он деликвент. Ломброзо каже како ,,Мускуларни, активни типови (мезоморфни) агресивнији су и снажнији, па према томе и више склони деликвентном понашању него они који су мршавији (ектоморфни), или, пак, пунији (ендоморфни).” (Гиденс 2007:214) Како је онда могуће да су баш ти мршави, закржљали и окоштали припадници радничке класе у 19. веку били ти који највише краду, подлажу пороцима или самоубиству? ,,Беда допушта раднику само овај избор: или да лагано умире од глади, или да се одмах убије, или да оно што му је потребно узме где нађе, тј. да украде.” (Енгелс 1844:198) Овим је врло јасно показано и доказано да Ломброзова гледања на девијантост нису у потпуности тачна. Човек који не зна шта ће и да ли ће зарадити након целодневног мукотрпног рада, да ли ће имати за хлеб и да ли ће бити у могућности да себи спасе живот бар још који дан, тада није размишљао пуно о моралу већ је чинио нужно да преживи. Можда јесте тачно да они способнији чине веће преступе али по Енгелсовом писању, друштвена класа је била главни разлог криминалног понашања, а не нечији физички изглед или спретност.
Закључак
Дакле, према приложеној литератури, може се рећи да је један од главних фактора који детерминише ко ће се евентуално криминално понашати и оних који неће управо могућност успеха и остварења циљева у друштву у коме се особа налази. Самим тим, када појединац не добије очекивану награду за рад и труд и није задовољан собом или ситуацијом у којој се налази, резултат може бити управо девијантно понашање. Било то данас, пре педесет година или пре сто, ово правило важи. Девијантно понашање није нужно и криминално, нити мора бити увек лоше понашање, али је у свим друштвима, било данас било 1844., врло присутно. Морамо имати на уму и то да се кроз велики временски период, од Енгелсових до Гиденсових спознања, много ствари промениле на свим основама и да оно што је некада било абнормално или девијантно, па чак и криминално, данас је сасвим прихватљиво, и обрнуто.