РАЦИО АНАЛИЗА КАО ФИНАНСИЈСКИ ПОКАЗАТЕЉ ПОСЛОВАЊА ПРЕДУЗЕЋА

(АНАЛИЗА ЛИКВИДНОСТИ)

( ФИНАНСИЈСКО ИЗВЕШТАВАЊЕ И ФИНАНСИЈСКИ ИЗВЕШТАЈИ

1. Финансијско извештавање, појам, улога и значај

Глобализација светске привреде, динамичне и комплексне промене у окружењу карактеристичне за развијена тржишта, као императив успешног пословања и развоја предузећа намећу активну интеракцију са осталим привредним учесницима. Наиме, предузеће не може реализовати мисију, испунити своје циљеве и дугорочно опстати као изоловани пословни ентитет. Ефикасност наведене сарадње у значајној мери детерминисана је квалитетом комуникације између предузећа и осталих заинтересованих страна. Да би се међусобно разумели неопходно је да у наведеној комуникацији користе универзални пословни језик. Решење се пронашло у рачуноводству као универзалном пословном језику. Околност да рачуноводство обухвата како техничку компоненту, која се рефлектује у процењивању билансних позиција, тако и аналитичку компоненту која се манифестује у идентификовању корисника финансијских извештаја, њихових информационих потреба, обима и форме у којој ће се информације презентирати, говори нам да је реч о изузетно комплексном процесу. Финансијско рачуноводство резултате свог рада пласира у виду сета финансијских извештаја опште намене.

Финансијски извештаји представљају непосредан производ система рачуноводственог извештавања који по својој суштини и намени одсликавају остварења предузећа за одређени временски период, као и његову финансијску позицију на изабрани дан. Основна сврха састављања финансијских извештаја огледа се у пружању информација различитим интересним групама које се у процесу доношења важних одлука ослањају на њих, често као на једини доступан извор информација. Финансијско извештавање представља процес периодичног обелодањивања финансијских информација опште намене екстерним корисницима. Реч је о процесу који обухвата како финансијско рачуноводство и припрему извештаја, тако и њихово пласирање у јавност. Да би се корисници финансијских извештаја могли поуздати у веродостојност а тиме и квалитет финансијских извештаја, они морају бити пропраћени позитивним мишљењем овлашћеног ревизора. Тиме се редукује информациони ризик и повећава кредибилитет презентираних извештаја. Финансијско извештавање добија на значају нарочито са појавом коропоративних предузећа и развијањем тржишта капитала. Одвајање власништва од управљања предузећем и изражена дисперзија власништва која значајно удаљава акционаре од стварних дешавања у предузећу, проширили су значај финансијских извештаја. Потреба полагања рачуна о остварењима предузећа и менаџмента и обезбеђење непристрасних, поузданих и релевантних информација за доношење важних пословних одлука условили су да финансијски извештаји буду базични извор информација за акционаре, кредиторе, запослене, пословне партнере, менаџмент и друге интересне групе.

Генерално се може рећи да је данас општеприхваћено да се главни циљ финансијског извештавања огледа у потреби обезбеђења информација које су корисне за садашње и потенцијалне акционаре, кредиторе и друге кориснике у процесу доношења одлука.

2. Инструменти финансијског извештавања

Финансијски извештаји представљају општеприхваћено средство за пренос информација о финансијским перформансама предузећа широком кругу корисника. Рачуноводствени информациони систем није у стању да пружи све информације неопходне за доношење различитих економских одлука, па се финансијски извештаји припремају са циљем да задовоље опште потребе већине корисника.

Основни финансијски извештаји су:

- Биланс стања на одређени дан

- Биланс успеха за одређени период

- Биланс новчаних токова за одређени период

- Извештај о променама на капиталу током извештајног периода

- Напомене уз финансијске извештаје

1. Биланс стања

Биланс стања представља финансијски извештај у оквиру кога се приказују на једној страни билансна имовина предузећа (актива), а на другој страни извори финансирања те имовине (пасива) на изабрани дан билансирања.

С обзиром да на једној страни имамо билансну имовину, а на другој начин финансирања те имовине, следи закључак да ћемо увек имати равнотежу између ове две стране. Ако се зна да имовина може да буде финансирана сопственим и позајмљеним капиталом, то би се основна рачуноводствена једначина која стоји у основи биланса стања могла исказати као:

Имовина = Сопствени капитал + Обавезе (позајмљени капитал)

Имовина предузећа, исказана у активи, представља расположиви потенцијал предузећа, настао као последица прошлих догађаја од кога се очекују приливи будућих економских користи. Имовина се дели на:

А) Сталну имовину - обухвата имовину која је у једном релативно дужем временском периоду везана за предузеће. Реч је о нематеријалним улагањима, улагањима у некретнине, постројења и опрему и улагањима у дугорочне финансијске пласмане.

Б) Текућа или обртна имовина - обухвата имовинске делове који се у току пословног циклуса (по правилу траје краће од годину дана) обрну, односно претворе у готовину или неки други инструмент који се брзо може конвертовати у новчани облик. Она се састоји од залиха, потраживања, краткорочних финансијских пласмана и готовинских еквивалената.

Насупрот имовине у активи, у пасиви биланса се приказују извори финансирања те имовине. Извори могу да буду:

А) Сопствени - у билансу се означавају као капитал или сопствени капитал. Капитал представља нето вредност интереса власника у предузећу.

Б) Позајмљени – у билансу се означавају као обавезе. Обавезе представљају позајмљене изворе који се у билансу исказују по основу прошлих одлука чије ће измирење имати за последицу одлив економских вредности из предузећа.

2.2. Биланс успеха

Биланс успеха представља финансијски извештај у коме се према унапред утврђеним правилима, сучељавају приходи и расходи у циљу утврђивања успеха, односно добитка или губитка предузећа у изабраном обрачунском периоду. Обрачунски период је обично везан за пословну годину, мада се може састављати и за краће обрачунске периоде.

Услов за добијање информација о пословању предузећа на основу биланса успеха јесте познавање његове садржине. У суштини, садржину биланса успеха чине приходи, расходи и добици (губици) предузећа који морају бити класификовани на начин који омогућава високу исказну моћ овог финансијског извештаја. У складу са тим, приходи, расходи и резултати који проистичу из њиховог сучељавања морају минимално бити рашчлањени на пословне и финансијске.

Приходи представљају приливе предузећа, најчешће настале као по основу продаје роба (и/или услуга) при чему су то пословни приходи, док приливи који настају по основу финансијских активности морају бити одређени као финансијски приходи.

Расходи представљају одливе предузећа настале по основу набавке, производње и продаје учинака или/и робе и то су пословни расходи, док одливи вредности из предузећа настали по основу финансијске активности представљају финансијске расходе.

Разлика која се добија сучељавањем прихода и расхода, представља резултат периода за који се саставља биланс успеха. То може бити добитак (нето прилив вредности предузећа) или губитак (нето одлив вредности предузећа).

3. Извештај о новчаним токовима (Cash Flow извештај)

Извештај о новчаним токовима представља рачуноводствени извештај који приказује све приливе и одливе новца у току извештајног периода. Основни циљ је да се корисницима информација пружи основа за процену потреба предузећа за готовином и за процену способности предузећа да ствара готовину у складу са својим потребама. Као такав, извештај о токовима готовине, требало би да, заједно са осталим финансијским извештајима, употпуни слику о ликвидности предузећа,финансијској структури и његовој профитабилности.

4. Извештај о променама на капиталу

Извештај о променама на капиталу настао је као последица потребе да се детаљније сагледају узроци промена на капиталу предузећа између два обрачунска периода. У овом извештају се приказују сва повећања или смањења нето имовине која могу да настану као последица: трансакција са акционарима, исказивања нето добитка или губитка у датом обрачунском периоду, приписа ефеката ревалоризације, повећање или смањење нераспоређеног добитка, промена на позицији резерве, као и промена које су последице промена у рачуноводственим политикама на капитал предузећа.

5. Напомене уз финансијске извештаје

Напомене уз финансијске извештаје представљају извештај који крати финансијске извештаје с циљем да пружи детаљнији опис информација исказаних у њима. Кључне информације које би требало да садржи овај извештак односе се на:

А) Информације о примењеним рачуноводственим политикама

Б) Информације чије обелодањивање захтевају стандарди, а које већ нису приказане у финансијским извештајима

В) Додатне информације које нису приказане у финансијским извештајима, али су неопходне за њихово разумевање

Овај извештај се никада не чита самостално јер прати и детаљније објашњава друге финансијске извештаје.

2. Општа анализа финансијских извештаја

Општа анализа финансијских извештаја представља неку врсту увода у финансијску анализу. Она је првенствено усмерена на идентификовање трендова у кретању појединих делова имовине, капитала и обавеза, трошкова, обима продаје, прихода од продаје и добитка предузећа.

Општа анализа финансијских извештаја се спроводи на три начина:

А) Вертикалном анализом

Б) Хоризонталном анализом

В) Графичком анализом основних финансијских извештаја.

Општа анализа финансијских извештаја не може да открије неопходни ниво детаља везаних за сагледавање финансијског положаја и зарађивачке способности предузећа. Из тог разлога, неопходно је приступити наредном кораку у анализи финансијског положаја предузећа, а то је избор одговарајућих инструмената анализе, међу којима се нарочито издвајају рацио анализа, анализа нето обртног капитала и анализа усклађености новчаних токова.

(( Рацио анализа финансијских извештаја

1. Рацио анализа финансијских извештаја - појам, улога, значај

Рацио анализа представља средишњи део финансијске анализе. У њеној основи налази се испитивање односа између логички повезаних делова финансијских извештаја. Циљ рацио анализе је да истакне и објасни кључне релације од којих зависи оцена тренутног и пројекција будућег финансијског положаја и зарађивачке способности предузећа. У складу са тим, реч рацио би требало разумети као број који показује однос између две вредности које су исказане у финансијским извештајима предузећа. Они су обично исказани у виду разломка, количника или процента, у зависности од тога шта више одговара суштини испитиваног односа. Такође, требало би имати у виду да рацио анализа не мора да обухвата баш све вредности које се налазе у финансијским извештајима, нити се анализиране вредности узимају насумично. Предмет рацио анализе су логички повезани делови финансијских извештаја.

Успешно спровођење рацио анализе финансијских извештаја претпоставља реализовање три међусобно повезане фазе:

А) Фаза избора потребних раца

Б) Фаза обрачуна вредности одабраних рациа

В) Фаза повезивања, поређења и тумачења њихових вредности.

Један од највећих недостатака рацио анализе јесте избор рациа. Тај проблем није могуће отклонити избором једног супериорног показатеља јер такав не постоји. Оно што је неопходно обезбедити приликом избора рациа јесте веродостојност и постојаност рацио бројева. Веродостојност у овом контексту би требало разумети у том смислу да аналитичари у пракси морају користити рациа као стварне мере тражених односа, док је постојаност у њиховој примени могуће остварити једино дефинисањем појединих рациа на идентичне начине у свим ситуацијама.

Пошујући принцип информативности, најважније врсте рацио анализе су:

1. Рацио анализа ликвидности или краткорочне финансијске сигурности

2. Рацио анализа солвентности или дугорочне финансијске сигурности

3. Рацио анализа ефикасности управљања имовином и изворима

4. Рацио анализа профитабилности или приносне способности предузећа.

Основа за спровођење анализе ликвидности и анализе солвентности је биланс стања, па се оне називају и рацио анализе стања. За спровођење рацио анализе ефикасности управљања имовином и рацио анализе профитабилности основа су подједнако и биланс стања и биланс успеха, па се зато једним именом називају рацио анализа остварења или рацио анализа перформанси предузећа.

Оно што је од суштинске важности да спроводилац рацио анализе запамти јесте да рацио анализу не би требало поистовећивати са обрачуном карактеристичних рациа. Ово би требало упамтити из разлога што рацио анализа обухвата и интерпретацију добијених вредности која је од суштинска фаза ове анализе. Она је усмерена на тумачење шта добијене вредности показују, каква је њихова информациона вредност, за шта и како би их требало употребљавати и сл.

Добијене резултате не смемо упоређивати са тзв. „идеалним“ вредностима за поједина рациа. Такав приступ значио би поједностављивање употребе финансијских рациа. Приликом спровођења рацио анализе у различитим условима пословања и различитим временским тренуцима, добијене вредности за један исти рацио могу имати значајно различите резултате, не само од једне до друге привреде, него чак и између предузећа која припадају истој групацији или привредној грани. Због свега тога неопходно је да се за одређено предузеће кључна рациа обрачунавају за један дужи временски период, затим да се сагледа кретање њихових вредности и покуша установити линија тренда у том интервалу како би се на крају извршило поређење са планираним вредностима.

2. Рацио анализа ликвидности

Ликвидност предузећа се најчешће дефинише као способност предузећа да безусловно испуни своје обавезе у тренутку њиховог доспећа. Ликвидност предузећа се често поистовећује са анализом краткорочне финансијске сигурности или анализом краткорочног улагања у једно предузеће.

Приликом анализе ликвидности предузећа неопходно је направити разлику између ликвидности предузећа и ликвидности имовине. У пракси, због њихове тесне повезаности, ова два појма се често поистовећују што може довести до бројних опасности приликом оцене стања било ког предузећа. Наиме, појам ликвидности предузећа значајно је шири од појма ликвидности имовине. Уколико се ликвидност имовине посматра на основу њеног стања и очекиване расположивости у новчаном облику, онда се ликвидност имовине може поистоветити са готовином. Међутим, такво сужавање схватања ликвидности имовине било би крајње неприхватљиво посматрано из угла стално растућих потреба за што целисходнијим управљањем финансијама предузећа. Разлог за то је што се са становишта дугог или/и кратког рока сви преостали делови активе у билансу стања могу претворити у готовину.

Укупна имовина предузећа се дели на сталну и обртну имовину, при чему се под сталном имовином подразумева имовина дугорочно везана за предузеће која своју вредност на учинке преноси постепено, у изразито дугим циклусима обрта, путем претпостављеног темпа трошења, обрачуна трошкова амортизације и њихове надокнаде из остварених текућих прихода. С друге стране, обртна имовина представља имовину краткорочно везану за предузеће која своју целокупну вредност преноси на учинке у току једног циклуса, мењајући при том неколико пута своју форму од материјала, недовршене производње и готових производа, преко потраживања до њихове коначне наплате тј. до претварања у готовину. Због те брзине враћања у новчани облик, целокупна обртна имовина се поистовећује са појмом ликвидне имовине.

У основи анализе ликвидности јесте анализа његове краткорочне финансијске сигурности, тако да се при анализи ликвидности предузећа може у потпуности занемарити његова стална имовина. Међутим, за анализу ликвидности предузећа није довољно анализирати само његову обртну имовину. Поред обртне имовине, неопходно је анализирати и његове краткорочне обавезе.

3. Статичка анализа ликвидности предузећа

Довођењем у везу билансне вредности обртне имовине и краткорочних обавеза настаје тзв. статичка анализа ликвидности. Рациа преко којих се спроводи статичка анализа ликвидности су:

1. Рацио текуће ликвидности односно тест ликвидности на бази текуће (обртне) имовине предузећа

2. Рацио редуковане ликвидности – тест ликвидносто на бази текуће (обртне) имовине умањене за залихе

1. Рацио текуће ликвидности

Рацио текуће ликвидности се мери односом укупне обртне (текуће) имовине и свих краткорочних обавеза на билансни дан.

Рацио текуће ликвидности = Текућа (обртна) имовина Краткорочне обавезе

У текућу (обртну) имовину мора се укључити стање стање свих залиха (материјала, недовршене производње и готових производа или трговачке робе ако је предузеће има), све дате авансе за будуће куповине материјала, услуга или робе и сва краткорочна активна временска разграничења. Што се тиче краткорочних обавеза долазе у обзир све обавезе које имају тај карактер, обавезе из пословних односа, краткорочне финансијске обавезе и остале текуће обавезе.

Залихе + краткорочна потраживања и пласмани +
Рацио текуће ликвидности = Готовина и готовински еквиваленти + АВР Краткорочне обавезе + ПВР

Већина предузећа за стандард узима да вредност рациа буде већа од 1. То значи да је ликвидност било ког предузећа боља уколико дато предузеће при постојећим краткорочним обавезама, располаже са што је могуће примеренијим обимом обртне имовине.

При обрачуну рациа текуће ликвидности требало би узети у обзир да овај рацио настаје као последица довођења у везу две, са становишта самог појма ликвидности, веома различите билансне категорије. Као последица овога, у стварности се може десити да се високе вредности овог рација дугују нагомиланим залихама које се тешко продају и/или нагомиланим потраживањима која се одликује малим степеном наплативости. У таквој ситуацији, предузеће може бити веома неликвидно упркос веома високој вредности рациа текуће ликвидности.

2. Рацио редуковане ликвидности

Рацио редуковане ликвидности мери се односом текуће (обртне) имовине умањене за износ залиха и краткорочних обавеза.

Рацио редуковане ликвидности = Текућа (обртна) имовина - Залихе Краткорочне обавезе + ПВР

Или

Краткорочна потраживања и пласмани +
Рацио редуковане ликвидности = Готовина и готовински еквиваленти + АВР Краткорочне обавезе + ПВР

Без сталног присуства гвоздених залиха (ниво испод кога залихе не смеју да падну) нема континуитета у пословању предузећа. Због тога ригорознији тест ликвидности захтева искључење залиха из бројиоца приликом рачунања рациа ликвидности.

Ако важи генерално правило за овај однос од 1:1, што банкари радо користе као орјентациону вредност у одлучивању о краткорочном кредитирању предузећа, онда вредност овог коефицијента испод 1 указује да је предузеће ушло у зону у којој почиње да расте опрезност поверилаца. У пракси се могу срести и предузећа која имају константан рацио текуће ликвидности, али опадајући рацио редуковане ликвидности. Ово би требало да буде упозоравајући сигнал јер представља константан раст залиха на рачун потраживања.

4. Динамичка анализа ликвидности предузећа

Главни недостатак статичке анализе ликвидности предузећа јесте неузимање у обзир степена и брзине наплативости потраживања и рокова доспећа појединих краткорочних обавеза који се чак и између сродних предузећа могу разликовати. Никакав однос између билансних позиција не може бити пресудна гаранција ликвидности предузећа. Добра финансијска структура јесте потребан, али не и довољан услов за одржање ликвидности предузећа.

Поред добре финансијске структуре предузећа, за очување његове ликвидности битна је динамика унутар обртне имовине и динамика унутар краткорочних обавеза. За краткорочне повериоце поента сагледавања ликвидности предузећа није на оцени стања ликвидности у прошлости или евентуално у садашњости, него пројекција стања ликвидности предузећа у будућности. Уколико се ово узме у обзир, онда кључни састојак анализе ликвидности предузећа мора бити анализа невчаних токова, тј. анализа усклађености прилива и одлива готовине из предузећа. Ова врста анализе ликвидности предузећа назива се динамичка анализа ликвидности. Рациа којима се спроводи динамичка анализа ликвидности предузећа су:

1. Рацио ликвидности на бази новчаног тока из пословања, тест ликвидности на бази текуће (обртне) имовине умањене за залихе и потрашивања

2. Рацио приноса нето обртних средстава, тест ликвидности на бази текуће (обртне) имовине умањене за текуће обавезе и прихода од продаје.

4.1. Рацио ликвидности на бази новчаног тока из пословања

Рацио ликвидности на бази новчаног тока из пословања показује однос новчаног тока из пословања и просечних краткорочних обавеза.

Рацио ликвидности на бази Новчани ток из пословања___ новчаног тока из пословања = Просечне краткорочне обавезе

Новчани готовински ток из пословања представља прилив готовине из пословних операција предузећа након задовољења потреба финансирања текуће (обртне) имовине и подмирења пословних обавеза. Овај рацио нам показује са колико је јединица плаћања новчаног тока из пословања предузећа покривена свака јединица плаћања просечних обавеза у току године.

4.2. Рацио приноса нето обртних средстава

Рацио приноса нето обртних средстава проистиче из односа текуће (обртне) имовине умањене за текуће обавезе и прихода од продаје. Наиме, нето обртна средства представљају разлику између обртне имовине и краткорочних обавеза предузећа (са позиције активе), односно вишак дугорочног капитала (сопственог и туђег) са којим предузеће располаже. Рацио приноса нето обртних средстава је у могућности да прикаже тренд који су рациа статичке анализе ликвидности пропустили. Могуће је имати чак и стабилна оба рациа статичке анализе ликвидности, а да рацио приноса нето обртних средстава буде опадајући. Ово се дешава када продаја има високу стопу раста, а ниво нето обртних средстава остаје непромењен. Тада се може говорити о могућој појави „overtrading-a“.
Израз „overtrading“ се употребљава за описивање ситуације када нема довољно средстава у билансу стања да подржи постојећи ниво пословне развијености предузећа. Јавља се у предузећима која су расла пребрзо или која имају недовољно капитала. Симптоми који се јављају су стални недостатак новца који долази до изражаја у свакодневном пословању.

5. Ограничења рацио анализе финансијских извештаја

Рацио анализа може да пружи веома корисне информације које се тичу пословања неког предузећа, али није лишена бројних проблема и ограничења која захтевају посебну пажњу и способност просуђивања од стране онога ко се ослања на овај аналитички инструмент. Најбитнија ограничења рацио анализе финансијских извештаја су:

1. Рацио анализа заснива на коришћењу података из финансијских извештаја, тако да није имуна на проблеме и недостатке који се уобичајено приписују самим финансијским извештајима. Коришћење различитих рачуноводствених техника може битно нарушити поређење вредности појединих рациа на здравим основама. Такође, примена различитих техника за „улепшавање“ финансијских извештаја може нарушити поређења између предузећа. Поред ових, „редовних“ проблема, постоје и они који се појављују с времена на време, као што је, на пример, инфлација која урушава финансијске извештаје путем обезвређивања вредности многих, у њима исказаних, позиција. 2. Промене многих позиција у финансијским извештајима могу бити под утицајем тзв. сезонске компоненте. 3. Многа предузећа су децентрализована и дивизионално структуирана, што у великом броју случајева има за последицу да многе дивизије таквих предузећа припадају различитим привредним гранама, па је у таквим ситуацијама тешко доћи до некаквог смисленог гранског просека који би служио као основа за поређење. 4. Већина предузећа жели да буде боља од просека, тако да везивање за просечне перформансе приликом тумачења резултата рацио анализе не мора увек бити добро опредељење. 5. Приликом поређења једних те истих рациа у једном те истом предузећу морају респектовати околности и промене до којих може доћи унутар периода који је обухваћен анализом. То могу бити промене у производно-продајном програму, производним капацитетима, тржиштима, променама продајних цена, и сл. 6. Приликом тумачења вредности појединих раци није једноставно одлучити који је рацио „добар“ а који „лош“. Можемо доћи у ситуацију да неко предузеће на основу једног броја рациа изгледа јако добро, а на основу других јако лоше и да због свега тога не можемо закључити какав је његов финансијски положај.

Ограничења рацио анализе нас наводе на два закључка. Прво, рацио бројеви јесу све само не идеалан аналитички инструмент. И друго, споровођење рацио анализе по некој устаљеној механичкој процедури и без дубљег размишљања о њеним последицама, може бити веома опасна пракса.

Рацио анализа употребљена на интелигентан начин и са добрим просуђивањем може обезбедити веома користан увид у пословање било ког предузећа. Међутим, она не може бити једини инструмент доброг или лошег управљања у било ком предузећу. Уместо тога, она би требало да послужи као сигнална табла на којој ће бити означена подручја која би аналитичар требало додатно да испита у циљу доношења валидног закључка.