U pozorištu i filmu postoji mnogo različitih dramskih formi. Od trilera, drame i komedije do romanse i horora, većina dramskih dela bilo kog od ovih, i drugih, žanrova može se na ovaj ili onaj način prilagoditi tako da se prikaže i u filmu i na pozornici. Jedan od takvih žanrova je i popularni mjuzikl, koji je osvojio Brodvejske pozornice, kao i bioskopska platna širom sveta. A opera? Kao jedna od najstarijih formi performansa, opera je jedna od retkih dramskih formi koja je zaista ostala verna isljučivo pozornici.
Priča ispričana pesmom. Kostimirani likovi koji dele zajedničku melodiju. Dijalozi u stihu, plesne koreografije ili pak gluma prilagođena muzici. Neobični trenuci u kojima svi glavni i sporedni likovi čudnom slučajnošću znaju istu pesmu i isti ples. Spontani trenuci kada se u pesmu jednog lika uključi drugi kako bi stvorili magični duet. Ili pak usamljena pesma u trenutku sreće i nade ili tuge i odbačenosti. Ali šta bi mogla biti forma koja objedinjuje sve ove elemente? Mjuzikl ili opera? Ili oba?
Kad bismo nekoga pitali šta misli, koji je od ova dva dramska formata stariji, šta mislite da bi bio odgovor? Kad se pomisli na mjuzikl, prosečan čovek pomisliće na Džona Travoltu u “Briljantinu” i Nikol Kidman u “Mulen Ružu”, pa možda čak i na tinejdžerski “Srednjoškolski mjuzikl”. Možda se ipak prvo seti scenskih izvođenja, kao što su “Jadnici”, “Mačke” ili “Mama Mia!”. Taj isti čovek onda će pomisliti na opere, na ta velelepna i impresivna dela koja čine da se gledalac oseti kao delom nekog drugog sveta kojim vladaju valkire, boemi i fantomi. Setiće se kako se osetio gledajući veličanstvene prizore iz “Prstena Nibelunga”, lepotu “Karmen” i čudne doživljaje “Rigoleta”. I sa svim tim mislima koje mu se motaju po glavi, naš prosečan čovek će na pitanje koji dramski format je stariji odgovoriti sa “Pa opera naravno!”.
Pogrešno! Sad će nas naš prosečan čovek pitati “Ali kako? Opere postoje toliko dugo, a mjuzikl je relativno nova stvar, zar ne?”. Zapravo jedina stvar koja je nova kod mjuzikla je sama reč mjuzikl, koja je tek relativno skoro uspostavljena kao označitelj za sve vrste muzičko-scenskih izvođenja, koja podrazumevaju sve od pozorišne umetničke komedije “Commedia dell'arte” iz šesnaestog veka, nemačkog “Zingšpil” iz osamnaestog i pariskih šansona devetnaestog, do rok mjuzikla iz šezdesetih godina dvadesetog veka.
Prvi mjuzikli nastali su u davnom dvanaestom veku. To su prvo bile različite komedije, uglavnom slepstik forme, koje su izvodile različite putujuće pozorišne trupe. Ubrzo nakon toga, krajem dvanaestog i početkom trinaestog veka popularizovane su crkvene religijske drame koje su narod podučavale liturgijama. Mjuzikl je postao izuzetno popularan u Londonu krajem devetnaestog veka. Britanska muzička komedija “Florodora” iz 1899. godine Pola Rubensa postala je apsolutna senzacija na obe strane Atlantika, učinivši poznatim i britanskog tekstopisaca Džordž Densa. Mjuzikl kompozitora Hauarda Talbota “Kineski medeni mesec” iz 1901. godine ostao je upisan u istoriju kao jedan od najigranijih mjuzikala ikada, sa rekordnih 1074 nastupa u Londonu i 376 u Njujorku.
Moderni mjuzikli kakve danas poznajemo, koji svu sve popularniji i populatniji, privlačeći i najmlađu i najstariju publiku, nastali su tokom devetnaestog veka, ali ipak, sve ove forme, kako god se zvale, predstavljaju samo podkategorije muzičkog teatra, najbolje poznatom po skraćenom nazivu – mjuzikl.
Nasuprot mjuziklu, opera je nastala tek krajem šesnaestog veka, davne 1597. godine. Prvom operom smatra se “Dafne” Jakopa Perija i u narednih nekoliko decenija ova dramska forma ostaje poznata kao rezervisana za zabavu kneževa i aristokrata južne Evrope. Teatri, pozorišta, dvorane i holovi odzvanjali su stihovima arija operskih madona, dok su autori ovih dela postajali srećni, bogati, debeli i poznati.
Svrha opere je uglavnom bila da impresionira gostujuće zvaničnike i napravi pozitivnu sliku o vladaru i njegovom dvoru. Svako izvođenje obuhvatalo je i ogromne povorke, plesove i pesme, pauze u kojima su igrani kratki glumački skečevi, sve raskošno kostimirano, sa čak ponekad prisutnim i grandioznim kočijama i scenskim. Iz ovih spektakala vremenom se razvila opera kakvu je danas znamo.
Opera je brzo postala veoma popularna u Italiji i širom Evrope početkom sedamnaestog veka. Čak je i 1636. godine Vilijam Davenant obezbedio je kraljevski patent od Čarlsa Prvog da izgradi operu u Londonu, što se zbog građanskog rata i kasnijeg zatvaranja pozorišta 1642 . godine nije ostvarilo.
Opera danas opstaje za relativno malu, ali strastvenu publiku. Jedinstvo muzike, drame i scene je osnova opere, jer su njeni stvaraoci, Italijani šesnaestog veka, s obožavanjem pozivali na ideale koncepta grčkih drama. To jedinstvo različitih stvari može da izazove probleme za publiku, ali vrtoglavi spektakl simfonijskog razvoja, ljudske drame, glasova na najvišem nivou tehničkog razvoja i pozorišne iluzije omogućava svojim poklonicima da iskuse najmoćnija osećanja predaje i emocionalni naboj, a često i pravi intelektualni izazov.
Opera je umetnička forma koja se menja polako i diskretno. Ukusi za operu se nisu mnogo promenili u poslednjih 50 godina. Najpopularnije ostaju “Boemi” i “Travijata”. Stari hitovi poput “Fausta” i dalje vise o koncu. Jedini pravi pomak u ukusu publike u poslednjih nekoliko decenija jeste porast popularnosti opera Riharda Štrausa, koje su se popele do samog vrha repertoara.
S vremena na vreme se pojavi poneka nova opera, ali to je nažalost velika retkost. Najčešće opere sa repertoara su stare barem 150 godina, prethodno igrane stotine puta, ali samo postavljene u neku novu i neobičnu situaciju. Opera izgleda da preživljava kao smešno skup luksuz, i kao da je jedina motivacija za očuvanje ove ozbiljne umetničke forme želja bogataša da se šepure u holovima svetskih opera.
Postoji mnogo sličnosti, ali i isto toliko razlika između opere i mjuzikla.
I jedno i drugo karakteriše melodija i pesma kao ključni element, sa pevačem ili grupama pevača na sceni. Oba su nastala kao pozorišni oblik performansa. I sve do pre nekoliko decenija, oba su se mogla izvoditi samo na pozornici.
Ekonomski gledano, opere i mjuzikli su deo različitih kulturnih kategorija: mjuzikl pripada pozorišnom biznisu, koji zadržava svoj sjaj uprkos ponekad paprenim cenama Brodvejskih karata, dok opera pripada biznisu "elitističke" klasične muzike . Postoje i mnoštvo tehničkih razlika. Mjuzikli su veoma naglašeni i popularizovani u javnosti ovih dana. Opera nije, bilo iz dobrih razloga, zbog toga što jako malo ljudi zna kako da je realizovati na sceni adekvatno i kreativno, ili loših, kao što je verovanje nekih ljudi da je akustičnost glasa gotovo svetinja koja se nikako ne sme trošiti u neadekvatno postavljenom performansu.
Zatim, kompozitori pišu sopstvene opere. Nasuprot njima, pozorišni kompozitori skoro nikada ne pišu muzičku pozadinu sopstvenih predstava, već uglavnom samo tekstove pesmama. Operski pevači su gotovo uvek bolji muzičari od svojih kolega mjuzikalista, i generalno imaju šire opsege, bolju dinamiku i kontrolu tona glasa. Pozorišni pevači su uglavnom, mada ne uvek, više metodički i dovitljivi glumci.
Mjuzikl se gotovo uvek izvodi na jeziku koji govori publika, dok u operi nije obavezno da čak jedna jedina reč bude u jeziku posmatrača.
Ne samo što se tekst pesama u mjuziklima uglavnom lako i razume i jasno izgovara, već je najčešće takođe veoma zastupljen ples i plesne tačke, što je nešto što nećemo sresti u operi. Dok je kroz mjuzikl takođe stavljen veliki akcenat na samu priču, na događanja, izgradnju likova, zapleta i dramske strukture, opera se ipak više koncentriše na samo muzičko izvođenje, a manje a pripovedanje. Može se reći da viđamo manji broj situacija u kojima su se likovi našli, ali zato taj mali broj situacija mnogo bolje razumemo. Kako je opera i njena priča u potpunosti postavljena preko muzike, sva raspoloženja, osećanja i emocije su umnogome naglašene i pojačane. Kombinuju se vokali solista, ansambla, horova ili svih zajedno, instrumentalna muzika orkestra i kostimi, mizanscen i scenski efekti kako bi se napravio spektakl.
I kao najosnovniju razliku treba navesti dve stvari: kao prvo – iako i tokom mjuzikla i tokom opere možemo čuti različite nijanse i dubine glasa, tokom opere se ipak najviše koristi vibrato. Kao drugo, opera nikako ne može biti ništa sem scenski izvođenog performansa, dok se mjuzikl bez problema može preneti na filmsko platno, i to ne kao snimak scene, već kao filmska dramska struktura.
Opera ili mjuzikl? Arija ili pesma? Valkire ili francuski revolucionisti? Oba predstavljaju scenski spektakl kakav se ne može prepričati, već samo iskusiti. Stoga ne treba razmišljati i porediti, već doživeti. Koliko slični, toliko različiti, obe dramske forme prestavljaju pravo iskušenje za čula i poslasticu za um.
Literatura:
Abraham Džerald, Oksfordska istorija muzike – opera
Vartkes Baronijan, Muzika kao primenjena umetnost – mjuzikl
